Potorous Desmarest, 1804 - potori
Potori su torbari veličine zeca, kengurske građe, ali nalik na pacove. Sve tri vrste su ugrožene, posebno dugonogi potoro i gilbertov potoro (kritično ugrožen). Glavna pretnja po opstanak su im introdukovane vrste (posebno lisice) i gubitak staništa. Nekada su bili brojne i značajne štetočine useva.
Klasifikacija:
- Podred Macropodiformes
- Familija Potoridae
- Podfamilija Potorinae
- rod Potorous
- P. gilbertii
- P. longipes
- P. tridactylus
- rod Potorous
- Podfamilija Potorinae
- Familija Potoridae
Potorous gilbertii
Gilbertov potoro, ponekad nazivan "pacov-kengur", spada u najugroženije sisare Australije i sveta uopšte. Sitna noćna životinja koja živi u malim grupama ili kolonijama. Zadnja stopala su izdužena, prednja stopala su sa zakrivljenim kandžama kojima iskopavaju hranu. Boja krzna varira od mrke do sive. Ima dugu, tanku njušku zakrivljenu nadole. Oči su im ispupčene. Uši su im skoro nevidljive. Odrasle ženke mere 700–1200 g, a mužjaci 845–1200 g.
Trenutno procenjena populacija jedva broji sedamdeset jedinki. Verovalo se da su izumrli sve do ponovnog otkrića 1994. Jedina populacija nalazi se u nacionalnom parku Zaliv Dva Naroda u Zapadnoj Australiji. Nekada su bili rasprostranjeni širom jugozapadne Australije.
U okviru oblasti manjoj od 1000 hektara, vrsta okupira četiri odvojene teritorije duge, nespaljene, guste žbunske vegetacije na padinama dolina. U ovoj oblasti nalaze se žbunovi Melaleuca striata i M. uncinata, visokih 1.5 do 2.0 m sa pokrovnosti 70-100% i oštrice uključujući Lepidosperma sp. Vegetacija ovog staništa nije spaljivana u poslednjih 50 godina.
Primarno su mikofagni, tj hrane se raznim vrstama gljiva nlik na tartufe. Osim toga mogu se hraniti i nekim plodovima i semenima. Za iskopavanje koristi prednje šape koje poseduju po tri kandže. Imaju ulogu u rasejavanju gljivičnih spora koje klijaju iz njihovih fekalija.
Ženke mogu imati dve bebe godišnje. Imaju mogućnost embrionalne dijapauze. Period rađanja je od novembra do decembra.
Potorous longipes
Dugonogi potoro nalazi se u jugoistočnoj Australiji, u maloj oblasti oko obalske granice između Novog Južnog Velsa i Viktorije. Ugrožena su vrsta.
Dugonogi potoro je najkrupniji potoro. Veoma je sličan dugonosom potoru. Razlikuje se od dugonosog po dužim stopalima i dužem repu.
Trenutne pretnje po opstanak vrste su predacija od strane feralnih mačaka i lisica, kao i seča drveća u okviru ograničene oblasti.
Potorous tridactylus
Postoje dve podvrste dugonosog potora: Potorous tridactylus tridactylus* na kopnu Australije i Potorous tridactylus apicalis* na Tasmaniji i koji ima svetlije krzno.
Sa izduženom njuškom i sivo-mrkim krznom podsećaju na bandikute, ali se prepoznaju po skokovima. Dužina tela meri 340-380mm, a polusavitljiv rep 150-240mm.
Obzirom da se retko viđaju u divljini, na njihovo prisustvo ukazuju njihovi tragovi skakanja i kopanja.
Naseljavaju niz staništa u visoravnima. Preferiraju niz vegetacionih tipova od suptropskih i toplih umerenih kišnih šuma, visokih otvorenih šuma sa gusćim nižim spratom do gustih obalskih vresišta.
Iako su solitarni, nisu teritorijalni i teritorije im se često preklapaju. U grupi se mogu videti tokom ishrane, parenja i sa mladunčetom.
Ženke mogu imati dva mladunca godišnje. Bremenitost traje 38 dana.
