Enciklopedija sisara

Kljunari (lat. Monotremata) su red sisara čiji se mladunci rađaju iz jajeta sa mekom ljuskom. 

Kao i kod drugih sisara, telo im je prekriveno dlakom i mladunce hrane mlekom.

Kljunari održavaju konstantnu temperaturu tela bez obzira na okruženje u kome se nalaze, iako se donedavno smatralo da to nije tako.

Кljučna fiziološka razlika između kljunara i drugih sisara je da kljunari imaju jedan otvor (Monotreme  na grčkom znači otvor) za reprodukciju, uruniranje i defaktaciju, kao što je to slučaj kod gmizavaca. Drugi sisari imaju posebne otvore: vagina, uretra i anus. 

Monotreme legu jaja koje ženka snabdeva hranljivim sastojcima.

Jedini živi kljunari žive u Australiji, Novoj Gvineji i Tasmaniji, mada postoje fosilni dokazi da su nekada bili znatno rasprostranjeniji.

• Red MONOTREMATA
  • porodica Ornithorhynchidae: platipus
    • platipus Ornithorhyncus anatinus
  • porodica Tachyglossidae: kljunasti ježevi
    • Tachyglossus aculeatus
    • Zaglossus brujinii
    • Zaglossus attenboroughi
    • Zaglossus bartoni

 

Ornithorhynchidae je jedna od dve savremene porodice iz reda kljunara (lat. Monotremata). Jedini predstavnik ove porodice danas je vrsta platipus (Ornithorhynchus anatinus); 

Platipus živi u istočnoj Australiji i Tasmaniji. 

Platipus je semiakvatični sisar. Neobičan izgled ovog sisara sa pačijim kljunom, repom dabra i stopalima vidre zbunio je evropske prirodnjake kad su ga otkrili. Telo i širok, pljosnat rep pokriveni su gustim, braon krznom koje zarobljava sloj izolacionog vazduha koji održava toplotu životinje. Krzno je vodootporno,a tekstura je slična onoj kod krtica. Platipus u svom repu skladišti rezerve masti. Za razliku od ptičjeg kljuna, kljun platipusa je senzitivni organ, a usta se nalaze s donje strane. Nozdrve se nalaze na gornjoj strani kljuna. Oči i uši nalaze se u žlebovima iza kljuna; žleb se zatvara kad je životinja u vodi.

 

 

Težina varira od 0.7 do 2.4 kg, pri tom su mužjaci krupniji; prosečna dužina mužjaka je 50 cm totalne dužine, a kod ženki 43 cm. 

Prosečna telesna temperatura platipusa iznosi oko 32°C a kod placentalnih sisara 37°C. 

Kada su uznemireni emituju tiho režanje i niz drugih vokalizacija.

Jedan je od retkih otrovnih sisara. Mužjak poseduje bodlju na zadnjem stopalu koja oslobađa otrov koji izaziva jake bolove kod čoveka.

Monotremate su jedini sisari (osim barem jedne vrste delfina) sa sposobnošću elektrorecepcije: lociraju plen detekcijom električnih polja koje generiše muskulatorna kontrakcija. 

 

 

Naseljavaju male potoke i reke po arealu od hladnih visoravni Tasmanije i Australijskih Alpa do tropskih šuma na obalama Kvinslenda.

U zatočenistvu žive do 17 godina. Prirodni neprijatelji su zmije, vodeni pacovi, jastrebovi, sove i orlovi. Na severu Australije su male brojnosti, verovatno zbog krokodila. Introdukcija crvene lisice verovatno je imala uticaj na brojnost platipusa na kopnu.

Platipusi su noćne i večernje životinje, ali jedinke su takodje aktivne tokom dana, posebno kad je nebo tmurno. Naseljava priobalja zbog ishrane i bedeme gde može kopati jame za odmor i gneždjenje. Njihove teritorije mogu imati opseg do 7 km, pri čemu se teritorija jednog mužjaka preklapa sa teritorijama tri do četiri ženki. 

 

 

Odlični su plivači i provode dosta vremena u vodi u potrazi za hranom. Zarone na oko 30 sekundi pa i duže. Platipus je karnivor: hrani se člankovitim crvima, larvama insekata, slatkovodnim račićima koje iskopava njuškom iz rečnog korita. Plen u jagodicama iznosi na površinu gde se hrani. Dnevno pojedu do 20 % svoje težine, što u proseku zahteva 12 sati potrage za hranom. Kada nisu u vodi, povlače se u ovalne rupe na obali, često pokriveni zaštitnim spletom korenja. Prosečno spavaju oko 14 sati dnevno. 

Vrsta se pari jednom u sezoni; parenje se odvija izmedju juna i oktobra. Veruje se da ženke polno sazrevaju sa dve godine. Van sezone parenja, platipusi žive u jednostavnim rupama na 30 cm od nivoa vode. Posle parenja, ženke konstruišu dublje, složenije jazbine do 20 m dužine blokirane u intervalima čepovima (koji ih štite od podizanja vode ili predatora, ili kao metod regulacije vlažnosti i temperature. Mužjaci ne učestvuju u odgajanju mladih i povlače se u svoje dugogodišnje rupe. Ženke oblažu rupe opalim lišćem koje unose savijenim repom. 

 

 

Platipus poseduje DMRT1 gen koji poseduju i ptice na svojim X hromozomima. Nose jedno do tri jajeta. Jaja se razvijaju u materici oko 28 dana, a spoljašnja inkubacija traje samo 10 dana. Novoizlegli mladi su ranjivi, slepi i bezdlaki i hrane se majčinim mlekom. Iako poseduju mlečne žlezde nedostaju im sise. Mleko se izlucije na porama kože abdomena. Nakon izleganja mladunci se hrane mlekom naredna tri, četiri meseca. Tokom ovog perioda majka ih napušta samo kad traži hranu. Nakom četvrtog meseca, mladi izlaze iz rupe. Platipus se rađa sa zubima koje rano gubi, a ostaju mu rožne ploče kojima drobi hranu

Status zaštite - poslednja briga.

Prepoznatljiv je simbol Australije i nacionalni simbol Novog Južnog Velsa. 

 

 

 areal rasprostranjenja platipusa

 

 

Ehidne, poznate i kao bodljikavi mravojedi, pripadaju familiji Tachyglossidae. Četiri vrste ehidna zajedno sa platipusom jedini su živi predstavnici sisara koji polažu jaja. Iako se njihova ishrana sastoji uglavnom od mrava i termita, nisu bliskiji srodnici pravim američkim mravojedima od drugih placentalnih sisara. Žive u Australiji i Novoj Gvineji.

Ehidne su mali, solitarni sisari pokriveni grubom dlakom i bodljama. Spolja gledano, liče na mravojede Južne Amerike i druge bodljikave sisare kao što su ježevi. Imaju izduženu i usku njušku koja funkcioniše i kao usta i kao nos. Kao i platipus, opremljene su elektrosenzorima, ali platipus ima oko 40,000 elektroreceptora, dugonosa ehidna ima samo 2,000, a kratkonosa ehidna, koja živi u sušnijoj sredini do 400 lociranih na vrhu njuške.

Imaju veoma kratke, snažne noge sa dugim kandžama i snažni su kopači. Imaju male usne i bezzube vilice. Hrane se sveže rascepljenim mladim trupcima, mravinjacima i to tako što izbaci lepljivi jezik iz usta kojim skuplja plen. Ishrana kratkonose ehidne uglavnom se sastoji od mrava i termita, dok  Zaglossus vrste tipično jedu crve i larve insekata. Dugonosa ehidna ima oštre sitne bodlje koje pomažu u hvatanju plena.

Ženka polaže jedno meko kožasto jaje, 22 dana nakon parenja i polaže ga direktno u njenu torbicu. Mladunče se izleže posle 10 danač sisa mleko sa pora dva mlečna belega. Ostaje u torbici 45 do 55 dana, kada počinje da razvija bodlje. Majka iskopava rupu gde ostavlja mladunče, gde se vraća na svakih pet dana da ga hrani sve do sedmog meseca kada se mladunče potpuno osamostaljuje od majke. 

Zbog niske stope metabolizma i prateće otpornosti na stresove, ehidne dugo žive obzirom na svoju veličinu tela. Najduža zabeležena dužina života je 50 godina.

Sezona parenja počinje krajem juna i traje do septembra. Mužjaci formiraju liniju do deset jedinki koji prate ženku i pokušavaju da se pare. 

   

 

 

Ehidne se klasifikuju na dva roda. Rod Zaglossus broji tri vrste a rod Tachyglossus samo jednu. 

Zaglossus

Tri vrste roda Zaglossus su endemiti Nove Gvineje. Retke su i love se zbog hrane. Traže hranu u gnezdima od lišća po šumskoj stelji, hraneći se glistama i insektima. 

•  zapadna dugonosa ehidna (Z. bruijni), planinskih šuma;
• ser Davidova dugonosa ehidna (Z. attenboroughi), preferira viša staništa;
• istočna dugonosa ehidna (Z. bartoni), broji četiri podvrste

Tachyglossus

Kratkonosa ehidna (Tachyglossus aculeatus) nalazi se na jugoistoku Nove Gvineje i javlja se u skoro svim sredinama Australije, od snežnih Australijskih Alpa do dubokih pustinja; u osnovi svuda gde su dostipni mravi i termiti. Sitnije su od Zaglossus vrsta i imaju duže dlake.

Sisari su klasa kičmenjaka koju karakteriše sposobnost ženke da proizvodi mleko koje služi za ishranu mladunaca. 

Sisari su potomci zverolikih gmizavaca - Pelicosauria, koji su živeli na Zemlji pre oko 300 miliona godina. Prvi pravi sisari pojavili su se pre otprilike 210 miliona godina, u doba dinosaurusa. Postepeno su se razvile tri savremene grupe sisara: kljunari, torbari i placentalni sisari. Od prvobitno sitnih noćnih (nokturalnih) životinja sisari, nakon velikog izumiranja gmizavaca krajem Mezozoika, podležu adaptivnoj radijaciji i danas mnoštvo životnih formi živi u većini ekosistema planete Zemlje. 

Pet podvrsta kratkonose ehidne žive u različitim geografskim regionima. Podvrste se međusobno razlikuju u dlakavosti, dužini i širini bodlji i veličini kandži na zadnjim stopalima. 

• T. a. acanthion se nalazi na Severnoj Teritoriji i Zapadnoj Australiji.
  

 

 

• T. a. aculeatus se nalazi u Kvinslendu, Novom Južnom Velsu, Južnoj Australiji i Viktoriji.
  

 

 

• T. a. lawesii se nalazi u priobalnim regionima i visoravnima Nove Gvineje i verovatno u kišnim šumama na severoistoku Kvinslenda. 
• T. a. multiaculeatus nalazi se na Ostrvu Kengura.
  

 

 

 

 

• T. a. setosus se nalazi na Tasmaniji i nekim ostrvima. Ponekad se navodi kao zasebna vrsta.

 

 

 

 Ova ehidna tipično meri 30 do 45 cm dužine, a teži između 2 i 5 kg. Tasmanijska podvrsta, T. a. setosus, je manja od ostalih. Telo je, osim trbušne strane, lica i nogu, pokriveno bodljama krem boje. Bodlje, koje mogu biti duge do 50 mm, predstavljaju modifikovane dlake, uglavnom sačinjene od keratina. . Krzno između bodlji varira u boji od boje meda do tamnosmeđe, pa čaki i crne. Boja krzna i bodlji varira geografski. 

Udovi su prilagođeni za brzo kopanje; kratki su i imaju snažne kandže. 

Kao i kljunar, ehidna ima nisku temperaturu tela - između 30 i 32°C.One ne dahću i ne znoje se. Uprkos nemogućnosti znojenja, gube vodu. Veruje se da njuska ima glavnu ulogu u ograničavanju gubitka vod, putem koštanog labirinta koji kao frižider kondenzuje vodenu paru iz daha. najviše gube vodu uriniranjem, kroz kožu i respiratornim sistemom. 

 Tokom jeseni i zime pokazuje periode torpora ili duboke hibernacije. Zbog niske temperature tela, postaju veoma spore tokom vrelog i hladnog perioda. 

Žive u različitim staništima i pretežno su aktivni u sumrak. Žive solitarno osim u vreme parenja. Hrane se gotovo isključivo mravima i termitima koje skupljaju lepljivim jezikom. Nemaju zube, a hranu usitnjavaju rožnatim pločicama na jeziku i nepcu.

Nakon komplikovane predigre, od maja do septembra dolazi do parenja. Nakon 3-4 nedelje, ženka polaže jedno, retko dva ili tri jaja koja zatim nosi u kožnom naboru na trbuhu još 10 dana. Mladunci se izležu iz jaja i ostaju u majčinom naboru još osam nedelja. Kad mladuncu počnu rasti bodlje, napušta torbu, a majka ga skriva na neko sigurno mesto i doji ga do starosti od sedam meseci. Pod ljudskom brigom, može doživeti starost od 50 godina.

Bodlje su mu dobra zaštita od predatora. Uprkos bodljama, love ih ptice grabljivice, tasmanijski đavo, dingo, zmije, gušteri, mačke i lisice, mada su skoro sve žrtve mladi. 

 

 

 

 

Mladunci

 

 

 

Ser Davidova dugonosa ehidna jedna je od tri vrste  roda Zaglossus koje se javljaju u Novoj Gvineji. Žive u Ciklops planinama u Papui, indonežanskoj provinciji. 

Najmanji je član roda, po veličini bliža kratkonosoj ehidni nego ostalim članovima roda. Mužjaci su krupniji, a od ženki se mogu razlikovati i po bodlji na zadnjim nogama. Nije socijalna životinja i nalazi se sa svojom vrstom samo jenom godišnje; u julu,  za vreme parenja. Ženke polažu jaja nakon osam dana, a mladi ostaju u majčinoj torbi oko osam nedelja ili dok im se ne razviju bodlje.

Aktivne su u sumrak. Kada su ugrožene sklupčavaju se u loptu kao ježevi. Teže između 5 i 10 kilograma. Nalaze se po celoj Novoj Gvineji, najčešće u planinskim regionima. 

 Areal vrste

Krutično su ugrožena vrsta. Ugrožene su lovom i gubitkom staništa. Ishrana im se sastoji od zemljanih crva, termita, larvi insekata i mrava. 

 

Poznata i kao bartonova ehidna, istočna ehidna uglavnom se nalazi u Papui Novoj Gvineji na nadmorskim visinama od 2,000 do 3,000 metra.

Razlikuje se od drugih članova roda po broju kandži na prednjim i zadnjim stopalima; ima pet kandži na prednjim i četiri na zadnjim stopalima. Težina varira izmedju 5 i 10 kg; dužina 60 do 100 cm; nema rep. Ima gusto, crno krzno. Vrsta je najkrupniji monotremat i sporo se kreće. Takođe se uvija u loptu u odbrani. 

Kritično ugrožena vrsta. 

  Areal vrste

Identifikovane su četiri podvrste:

• Z. bartoni bartoni
• Z. bartoni clunius
• Z. bartoni smeenki
• Z. bartoni diamondi

Populacije svake podvrste geografski su izolovane. Podvrste se prvenstveno razlikuju po veličini tela.

 

 

 

 

Zapadna dugonosa ehidna naseljava Novu Gvineju na visinama od 1,300 do 4,000 metra; odsutna je na južnim nizijama i severnoj obali. Stanižta su im alpski pašnjaci, utrine i vlažne planinske šume.

 

 

Hrane se zemljanim crvima. Dostiže težinu do 16.5 kilograma; njuška je veća i upravljena nadole. Bodlje su skoro neraspoznatljive od dugog krzna. Razlikuje se od drugih članova roda po broju kandži na prednjim i zadnjim stopalima; tri (retko četiri). Najkrupniji je monotremat. 

  Areal vrste

Kritično je ugrožena vrsta. 

 

 

 

 

Torbari (Marsupialia) su takson razreda sisara koji se u tradicionalnoj sistematici, zajedno s višim sisarima svrstava u podrazred Theria. Od viših sisara (Eutheria) se razlikuju jer mladunče napušta majčino telo u vrlo ranom, embrionalnom stadijumu, a dalje raste najčešće u majčinoj torbi. Danas na području Australije i delova Okeanije, pa i u Americi živi oko 320 vrsta torbara, što je 6% svih recentnih vrsta sisara.

 

 

  Novorođenče kengura u majčinoj torbi

Građa organa za razmožavanje kod torbara se razlikuje od onog kod viših sisara. Torbari imaju dvostruke polne organe. Tako ženke imaju dve materice i dve vagine, a mužjaci jedan rascepljeni ili dvostruki penis. 

Torba (Marsupium) postoji kod mnogih, ali ne i kod svih vrsta ove grupe životinja. Neki imaju stalnu torbu, kod drugih se razvija samo u razdoblju podizanja mladunaca, dok je neke vrste uopšte nemaju. Kod njih se mladunci skrivaju u kožnim naborima koji su u stvari zakržljali ostaci torbe, ili krznu majke. Otvor torbe je različit. Tako kenguri koji se kreću skakanjem, imaju torbu otvorenu odozgo, prema napred, dok mnoge druge vrste koje hodaju ili se penju imaju otvor torbe na donjoj strani, otvorenu prema natrag. Torbu imaju ženke, ali kod jedne vrste koja živi u vodi (Chironectes minimus) i mužjaci imaju torbu. U njoj kod plivanja i brzog trčanja smještaju skrotum.

Torbari pokazuju velike razlike u građi tela što pokazuje adaptaciju velikom broju različitih životnih sredina. Tako je veliki crveni kengur visok i do 1,80 a težak oko 90 kilograma, pri čemu je značajno manji i lakši od nekih vrsta izumrlog roda Diprotodon. Najmanji pripadnici ovog podrazreda su Planigale, koji često dosegnu dužinu tela samo do 5 centimetara, i težinu od 5 grama.

Torbari nastanjuju Australiji i Ameriku, i podrručja oko Australije. U Americi većina živi na području Južne, a samo neke vrste u Srednjoj Americi. Jedina vrsta koja nastanjuje Severnu Ameriku je severni oposum. Najveći broj vrsta živi u Australiji i Novoj Gvineji. Pored toga, žive i u istočnim delovima Indonezije, istočno od Sulavesija i Moluka, a zapadna granica rasprostranjenosti im je Velesova linija. 

Torbari su naselili najrazličitija staništa. Mogu se naći u šumama, na travnjacima, u brdovitim krajevima a i u pustinjama. Jedva poneka vrsta prilagodila se životu u vodi. To je uspelo samo vrstama Chironectos minimus i u manjoj meri Lutreolina crassicaudata. Razvili su plivaće kožice a torbe im se vodonepropusno zatvaraju. Mnoge vrste žive na drveću, dok drugi žive isključivo na tlu.

Jednako kao što su im različite sredine u kojima žive, torbari se razlikuju i načinom života, tako da se jedva može reći nešto uopšteno što bi u tom smislu vredelo za sve. Neke su vrste dnevne, druge noćne životinje, a treće su aktivne u sumrak, neke su samotnjaci, a druge žive u skupinama. U poređenju sa višim sisarima manje su socijalizirani. Mnoge vrste su samotnjaci ili žive u labavim grupama bez trajnih socijalnih struktura; grupe s kompleksno razvijenim međusobnim odnosima nadređenosti i podređenosti su vrlo retke.

 

Značajno su im različite i prehrambene navike. Postoje isključivi biljojedi, svaštojedi ali i mesojedi. 

Pored već navedenih razlika u građi polnih organa, od viših sisara se razlikuju i u načinu razmnožavanja. Većina vrsta nema pravu placentu, zbog nedostatka trofoblasta ne stvara se imunološka prepreka između majke i ploda, pa trudnoća mora da se završi pre nego što imunološki sistem majke počne delovati, doživljavajući plod kao nepoželjno strano telo. Plod se hrani žumancetom oplođenog jajašca. Ali postoje i neke vrste s razvijenom placentom kao što su koale. trudnoća je kratka, traje između 11 i 43 dana.

Mladunci dolaze na svet izlaskom kroz porođajni kanal smešten između dve vagine koji se kod nekih vrsta otvara samo u tu svrhu. Težina im je uvek ispod 1% težine majke, a neki od njih su apsolutno najmanji novorođeni sisari na svetu (5 miligrama). Novorođeni torbari imaju samo naznake pojedinih organa. Jedino su im dobro razvijeni prednji udovi jer podmladak mora vlastitim snagama puzati do majčine dojke. 

Kao što je već spomenuto, nemaju svi torbari torbu u kojoj se nalaze grudi. Kod nekih vrsta mladunci slobodno vise na bradavicama majke, zaštićeni samo kožnim naborom ili krznom majke. Mladunci se hvataju za bradavicu i ostaju tokom prvih nedelje života čvrsto povezani s njom. Vreme sisanja je uvek duže nego kod viših sisara.

Postoje dve osnovne taksonomske grupe torbara, koje se navode kao nadredovi: Ameridelphia (аmerički torbari) i Australodelphia (аustralijski torbari). Red Microbiotheria je rasprostranjen u Južnoj Americi, ali se smatra bliskim australijskim torbarima.

 

• Nadred Ameridelphia
  • red Didelphimorphia (93 vrsta)
    • familija Didelphidae: oposumi
  • red Paucituberculata (6 vrsta)
    • familija Caenolestidae
• Nadred Australidelphia
  • red Microbiotheria (1 vrsta)
    • familija Microbiotheriidae: monito del monte
  • red Dasyuromorphia (71 vrsta)
    • familija †Thylacinidae: 
    • familija Dasyuridae
    • familija Myrmecobiidae: numbat
  • red Peramelemorphia (24 vrsta)
    • familija Thylacomyidae: bilbi
    • familija Peramelidae:
      
  • red Notoryctemorphia (dve vrste)
    • familija Notoryctidae
  • red Diprotodontia (137 vrsta)
    • familija Phascolarctidae
    • familija Vombatidae: vombati
    • familija Phalangeridae
    • familija Burramyidae
    • familija Tarsipedidae
    • familija Petauridae
    • familija Pseudocheiridae
    • familija Potoroidae
    • familija Acrobatidae
    • familija Hypsiprymnodontidae
    • familija Macropodidae

Oposumi (Didelphimorphia) čine najveći red torbara na zapadnoj hemisferi, uključujući 103 ili više vrsta u 19 rodova.

Oposumi su male do srednje veličine; najveći je veličine domaće mačke, a najmanji veličine malog miša. Većina su semi-arborealni omnivori, ali ima i mnogo izuzetaka. većina predstavnika ima dugu njušku, usku lobanju i istaknuti sagitalni greben. 

Imaju plantigradni način gaženja ( celo stopalo dodiruje zemlju), a zadnja stopala imaju opozitni prst bez kandži. Kao i neki majmuni Novog Sveta, oposumi imaju prehensilan rep (prilagođen za hvatanje i držanje).  

Oposumi imaju imunitet na otrove nekih zmija. 

Oposumi imaju placentu, ali je nefunkcionalna. Trudnoća traje samo 12 do 14 dana. Mladunci se dalje razvijaju u marsupijumu (torbi). 

  Mladunci u relaksiranoj torbi

Vrsta je seksualno dimorfna. Mužjaci su krupniji, teži i imaju duže kanine (očnjake). 

Rađaju veliki broj mladunaca, od kojih većina ne uspeva da dopre do sise, mada zavisno od vrste, trinaestoro moze dopreti. Mladi se odvikavaju od majke sa 70 do 125 dana, kada napuštaju torbu. Žive samo dve do četiri godine. 

Oposumi su oportunistički omnivori sa širokim spektrom ishrane. Veći deo ishrane se sastoji od lešina, uglavnom nadjenih na autoputevima. Takođe se hrane insektima, žabama, pticama, zmijama, sitnim sisarima, puževima i zemljanim crvima. Hrane se i voćem kao što je avokado, jabuka, klementine. Hrane se i hranom iz djubreta ljudskih naselja kao i hranom za kućne ljubimce.

Oposumi su obično solitarni i nomadični, ostaju na jednom mestu sve dok im je dostupna hrana i voda. Neke porodice se grupišu zajedno u napuštenim rupama ili ispod kuća. Kao nokturalne životinje, favorizuju tamna, sigurna skloništa. Ova skloništa mogu biti u ili iznad zemlje.

Kada su ugrožene ili povređene, imitiraju izgled ili miris bolesne ili mrtve životinje. Vraćaju se u normalno stanje nakon perioda od 40 minuta do  4 sata.

  Simuliranje smrti

Adulti ne vise sa drveća držeći se repom. Njihov poluprehensilan rep nije dovoljno snažan da izdrži težinu adulta. Obično ga koriste kao peti ud tokom penjanja, ili za pridržavanje materijala za pravljenje gnezda. Majke ponekad nose mlade na leđima, čak i kada se penje ili trči.

Ugroženi oposumi (posebno mužjaci) reže, a mladi zvižde dok opasnost ne prođe. 

Nekad su se lovili zbog mesa. 

Klasifikacija: 

Family Didelphidae

       podfamilija Caluromyinae:

rod Caluromys

• Caluromys derbianus
• Caluromys lanatus
• Caluromys philander

rod Caluromysiops

•  Caluromysiops irrupta

rod Glironia

•  Glironia venusta

        podfamilija Didelphinae

rod Chacodelphys

•  Chacodelphys formosa

rod Chironectes

•  Chironectes minimus

rod Cryptonanus

•  Cryptonanus agricolai
• Cryptonanus chacoensis
• Cryptonanus guahybae
• Cryptonanus unduaviensis

Genus Didelphis

• Didelphis albiventris
• Didelphis aurita
• Didelphis imperfecta
• Didelphis marsupialis
• Didelphis pernigra
• Didelphis virginiana

Genus Gracilinanus

• Gracilinanus aceramarcae
• Gracilinanus agilis
• Gracilinanus dryas
• Gracilinanus emilae
• Gracilinanus marica
• Gracilinanus microtarsus

Genus Hyladelphys

•  Hyladelphys kalinowskii

Genus Lestodelphys

• Lestodelphys halli

Genus Lutreolina

• Lutreolina crassicaudata

Genus Marmosa

• Marmosa andersoni
• Marmosa isthmica
• Marmosa lepida
• Marmosa mexicana
• Marmosa murina
• Marmosa quichua
• Marmosa robinsoni
• Marmosa rubra
• Marmosa simonsi
  
• Marmosa tyleriana
• Marmosa waterhousei
• Marmosa xerophila
• Marmosa zeledoni
• Marmosa alstoni
• Marmosa constantiae
• Marmosa demerarae
• Marmosa paraguayanus
• Marmosa phaeus
• Marmosa regina

Genus Marmosops

•  Marmosops bishopi
• Marmosops cracens
• Marmosops creightoni
• Marmosops dorothea
• Marmosops fuscatus
• Marmosops handleyi
• Marmosops impavidus
• Marmosops incanus
• Marmosops invictus
• Marmosops juninensis
• Marmosops neblina
• Marmosops noctivagus
• Marmosops parvidens
• Marmosops paulensis
• Marmosops pinheiroi

Genus Metachirus

• Metachirus myosuros

Genus Monodelphis 

•  Monodelphis adusta
• Monodelphis americana
• Monodelphis brevicaudata
• Monodelphis dimidiata
• Monodelphis domestica
• Monodelphis emiliae
• Monodelphis glirina
• Monodelphis handleyi
• Monodelphis iheringi
• Monodelphis kunsi
• Monodelphis maraxina
• Monodelphis osgoodi
• Monodelphis palliolata
• Monodelphis reigi
• Monodelphis ronaldi
• Monodelphis rubida
• Monodelphis scalops
• Monodelphis sorex
• Monodelphis theresa
• Monodelphis touan
• Monodelphis umbristriata
• Monodelphis unistriata

Genus Philander

•  Philander andersoni
• Philander deltae
• Philander frenatus
• Philander mcilhennyi
• Philander mondolfii
• Philander olrogi
• Philander opossum

Genus Thylamys

•  Thylamys cinderella
• Thylamys citellus
• Thylamys elegans
• Thylamys fenestrae
• Thylamys karimii
• Thylamys macrurus
• Thylamys pallidior
• Thylamys pulchellus
• Thylamys pusillus
• Thylamys sponsorius
• Thylamys tatei
• Thylamys velutinus
• Thylamys venustus

Genus Tlacuatzin

•  Tlacuatzin canescens