Enciklopedija sisara

Pseudocheiridae Winge, 1893 - prstenorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:51

Pseudocheiridae je familija arborealnih torbara koja uključuje 17 vrsta prstenorepih posuma i bliskih srodnika. Nalaze se u šumskim i žbunastim regionima Australije i Nove Gvineje. 

Fizički, veoma su slični patuljastim posumima, ali su krupniji. Relativno su sitne životinje, najkrupnija je veličine mačke, a težine su između 200 grama i 2 kg. Prednje šape prilagođene su hvatanju, azadnja stopala imaju opozitni palac. rep ima sposobnost prihvatanja. Noćna su bić, sa krupnim očima. 

Sve vrste se skoro u celosti hrane lišćem. Kao i zečevi, oni su koprofagni, tj. hrana dvaput prolazi kroz digestivni sistem.  


Većina je solitrna, mada nekoliko vrsta živi u malim grupama, a uglavnom su povučene i pritjene životinje, što otežava njihovo proučavanje. Bremenitost traje do 50 dana, mada varira zavisno od vrste.

Klasifikuju se na 3 podfamilije i 6 rodova:

  • Podfamilija Hemibelideinae
    • rod Hemiblideus
    • rod Petauroides 
  • podfamilija Pseudocheirinae
    • rod Petropseudes
    • rod Pseudocheirus
    • rod Pseudochirulus
  • podfamilija Pseudochiropinae
    • rod Pseudochirops

Hemibelideus Collett 1884 - Hemibelideus lemuroides {Collett, 1884} - lemuroliki prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:18

Lemuroliki prstenasti posum se nalazi u maloj oblasti na severu Kvinslend. Naseljavaju hladne, vlažne primarne šume, preferirjući unutrašnjost od ivica šuma i to gnezdeći se na višim spratovima visokog drveća. 

Bliže je srodan velikoj torbarskoj veverici (Petauroides volans) nego ostalim prstenorepim posumima.

U poređenju s ostalim prstenorepim posumima, ima čupaviji rep, a od velike torbarske veverice se razlikuje po nedostatku leteće membrane i mnogo sitnijim, manje dlakavim ušima. Društveni su; grupu čini odrasli par i jedno mladunče, a može se videti čitava skupina do 8 jedinki kako se hrani na jednom drvetu.  Nalaze se u dve kolorne forme: češća je čokoladno braon forma, a retka je bela forma koja je vidjena u Deintri prašumi i to poslednji put 2005. godine. 

Telo meri 31-52 cm, rep 33-73 cm, a težina 800-1200 grama. Mogu preskakati 2-3 metra među granama. 

Razmnožvnje traje od avgusta do novembra, a rađa se samo jedno mladunče koje ostaje u torbi 6-7 nedelj. Po napuštanju torbe, hvata se za majčina leđa narednih 6 meseci. Sa devet meseci potpuno su nezavisni. 

Vrsta je skoro ugrožena.

Lemuroid ringtail possum, close up Lemuroid ringtail possum, close upLemuroid ringtail possum, close upLemuroid ringtail possum, close up

 


Petauroides Thomas, 1888 - Petauroides volans (Kerr, 1792) - velika torbarska veverica

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:31

Velika torbarska veverica je mali leteći torbar koji se nalazi u Australiji. Nije blisko srodan grupi Petaurus, već lemurolikim prstenorepim posumima s kojima spada u podfamiliju Hemibelideinae. 

Noćna je i solitarna životinja koja se skoro isključivo hrani lišćem i cvetnim pupoljcima eukaliptusa, posebno vrstama Eucalyptus radiata, Eucalyptus viminalis i Eucalyptus acmenoides. Nalazi se u dve forme: garavo braon formi i sivo beloj formi.

Dužina tela meri 39 do 43 cm, a ženke su krupnije od mužjaka. Telo je pokriveno krznom koje uvećava njihovu telesnu veličinu. Boja krzna je različita čak i u okviru iste populacije, od bele do braon i ugljaste. Težina tela varira klinalno od oko 1600 grama na jugu viktorije do oko 600 grama na severu Kvinslenda. Rep je dug i čupav, dužine 44 do 53 cm.Glava je kratka sa šiljatom njuškom i velikim ušima sa dugim krznom. Sa bokova tela nalaze se membrane koje se pružaju od lakta do skočnog zgloba, što im omogućava let među drvećem. Šape imaju jako zakrivljene kandže. 

Regulacija temperature obavlja se lizanjem ekstremiteta i trbušne površine tela, a direktno isparavanje je glavni metod hlađenja. Mogu koristiti svoje leteće membrane za sprečavanje gubitka toplote povećavanjem izolacionog sloja kože. 

Naseljavaju šume eukaliptusa u južnom Kvinslendu, istočnoj Australiji, jugoistoku Novog Južnog Velsa i planinske šume centralnih visoravni Viktorije. 

Perepoznate su dve podvrste:

  • Petauroides volans volans – umerena i suprtopska oblast Viktorije, NJV i Kvinslenda
  • Petauroides volans minor – tropska oblast Kvinslenda

Noć provode u potrazi za hranom u najvišim delovima šumske krošnje. Dan provode u pukotinama drveća. Svaka životinja u okviru svoje teritorije koristi do 20 različitih gnezda obloženih lišćem i delovima kore. Površina teritorije mužjaka meri od 1-4 ha, a ženke 1-3 ha. 

način letenja je jedinstven među torbarima. Prednje noge su tako opružene da se laktovi nalaze ispod brade, tako da u letu imaju trouglast izgled.

Ne oglašavaju se bučnim glasovima, a verovatno komuniciraju putem mirisnih obeležja. Van sezone parenja retko se sreću.

Zbog noćne aktivnosti, glavni predator ovih bića je moćna sova (Ninox strenua). Drugi predatori su feralne mačke. 

Pare se od februara do maja, a rađaju od aprila do juna. Torba sadrži dve dojke, ali se rađa samo jedno mladunče godišnje. Mladunče napušta torbu sa 4 meseca, a zatim ga majka nosi na leđima do sedmog meseca života. Mladunče je nezavisno sa 9 meseci, a polno sazreva između 18. meseca i druge godine. Žive do 15 godina.

 

 

 

 


Petropseudes Thomas, 1923 - Petropseudes dahli (Collett, 1895)- kamenjarski prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:43

Kamenjarski prstenorepi posum se nalazi u stenovitim obodima Zapadne Australije i Severne Teritorije. Jedini je predstavnik roda Petropseudes.

Veličine je malog zeca. leđna strana mu je siva ili riđkasto siva, a trbušna je svetlo krem boje. ima bele šare ispod sitnih, zobljenih ušiju kao i ispod i iznad očiju. Leđna pruga pruža se od temena glave do sredine leđa. kao i drugi posumi, ima prihvatljiv rep. Rep je jedinstvenog izgleda u poređenju sa drugim posumima, samo je polovina repa pokrivena krznom. Mužjaci su dužine 33-37 cm, dok su ženke krupnije i mere 35-38 cm a težine su između 1280 do 2000 grama. Druga neobična karakteristika vrste su vertikalne zenice (kao kod mačke). 

Veoma su značjni kao rasejivači semena. Utiču i na populaciju termita. Značajno im opada brojnost zbog fragmentacije staništa.

Žive isključivo u kamenitim izdanima i preferira oblasti sa velikim steama i dubokim kamenitim pukotinama. Koriste pukotine za sakrivnje tako što glavu drže u pukotini dok im je telo izloženo. Striktno su noćne životinje: iz pukotina izlaze samo noću, u potrazi za hranom po drveću. ne prave gnezda, a ponekd tokom dana spavaju u dobro zaštićenim kmnim platformama. To ukazuje na visok nivo adptcije na život na zemlji. indikatori smanjnja arborelne adaptacije su kraće noge, kraće kandže i nešto duža njuška. 

Hrni se plodovima, cvtovima i lišćem rznog drveća u blizini staništa, a ponekad s hrn i termitima. Obično se ne udaljavaju mnogo od svog staništa, najviše do 100 metra. Cvetovi kojim se najčešće hrani pripadju vrstama Eucalyptus miniata i Eucalyptus tetrodonta,  plodovi vrstma Zyziphus oenoplia, Vitex glabrata, Terminalia ferdinandiana i Owenia vernicosa. Lišće koje najviše konzumiraju pripada vrstama Flagelleria indica, Pouteria sericea i Vine Reedcane.

Poznati predatori su dingo (Canis lupus dingo), pitoni  (Morelia oenpelliensisLiasis olivaceous), kvole (Dasyurus spp.), sove, feralne mačke (Felis catus), domaći psi (Canis lupus familiaris) i čovek. Vći deo vremena provede u izbegavanju predatora, pregledajući oblast. U pokušaju da odvrati predatore i upozori ostale na opasnost, svojim repom udara grane i tako trese celo drvo.

Od svih australijskih posuma, kamenjarski posumi živ u najčvršće vezanim porodičnim grupama. Odrasli i mladi se tokom noći ne udljavju međusobno više od 3 metra. Grupu čine do 4 jedinke, mad se viđju i one sa 2-10 člana. 

Ne postoji posebna sezon za prenje. međutim, ženke sa mladunčetom u torbi i  na leđima viđaju s tokom marta, jula, avgusta i septembra. Dužina trudnoće nije poznata, ali kod njihovih srodnika traje 16-30 dana. Mladunci provode 5 nedelja u torbi, a zatim se nose na leđima. briga o mladima je skoro jednako podeljena među roditeljima. O mladuncima brinu i mladi iz prethodnog legla, koji obično ostaju sa roditeljima. Majka omogućava mladuncima da koriste njeno telo kao most za prelazak sa grane na granu. 

Prosečna veličina teritorije koju zauzimaju iznosi oko 1 ha,  obeležava se mirisnim žlezdama repnog ili grudnog regiona. Spadaju u torbare sa obligatnom monogamijom. verovatno zbog toga što oba roditelja brinu o svom potomstvu.


Pseudocheirus Ogilby, 1837 - Pseudocheirus peregrinus (Boddaert, 1785) - obični prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:11

Pseudocheirus je rod prstenorepih posuma u okviru familije Pseudocheiridae. Uključuje samo jednu vrstu, običnog prstenorepog posuma (Pseudocheirus peregrinus). 

Druge vrste nekada su svrstavane u ovaj rod sve do 1980. ili 1990.: Hemibelideus lemuroidesPetropseudes dahli i razne vrste rodova Pseudochirulus i Pseudochirops

Opisano je nekoliko podvrsta: 
  • Pseudocheirus peregrinus pereginus 
  • Pseudocheirus peregrinus convolutor
  • Pseudocheirus peregrinus pulcher
  • Pseudocheirus peregrinus occidentalis, zvani zapadni prstenorepi posum, nalazi se na jugozapadu Australije. Neki ga smatraju zasebnom vrstom, Pseudocheirus occidentalis.

Težine su između 550 i 1100 g, a dužine 30–35 cm (ne računajući rep, koji je skoro iste dužine). Krzno im je sivo sa belim šarama iza očiju, a obično je trbuh krem boje. Rep je prihvatljiv, sa belim krajem.

Nalaze se na istočnoj obali Australije, kao i u Tasmaniji i jugozapadnoj Australiji. Žive u umerewnim i tropskim sredinama, a retko u sušnijem okruženju. Preferiraju šume, naročito šume eukaliptusa.

Hrane se raznim biljkama familije Myrtacae uključujući lišće, cveće i plodove žbunja i nižih spratova. Među poznatim biljkama je čajno drvo.

Ovaj posum je koprofagan, tj. hrana iz creva se vraća u želudac gde se ponovo vari.

Žive gregarnim načinom života, u zajedničkim gnezdima. Gnezda grade od grančica, ponekad koriste rupe drveća. Zajedničko gnezdo naseljavaju odrasla ženka, zavisno potomstvo kao i nezrelo potomstvo. Teritorijalni su. Grupa je jako vezana za svoje gnezdo.

Zavisno od oblasti, parenje se odvija od aprila do decembra. Većina se rađa od maja do jula. Ako izgube prvo leglo, rađaju drugo u oktobru. Leglo prosečno broji dva mladunca, a česte su i trojke. Napuštaju torbu sa 120–130 dan, ali nastavljju da ih doje do 180–220 dana. Oba pola postaju polno zrela do prve sezone parenja.

File:Pseudocheirus peregrinus (Possum fed cake on fence).jpg Tasmanijski prstenorepi posum ili banga

Pseudocheirus peregrinus occidentalis

Zapadni prstenorpi posum ili Ngwayir se nalazi u Zapadnoj Australiji. 

Dužina tela meri 320–400 mm, rep 300–400 mm, a težina 820-1100 g. Krzno je tamno sivo braon boje sa svetlim šarama iza ušiju i krem belim, ponekad sivkastim trbuhom. Razlikuje se od običnog prstenorepog posuma po nedostatku riđkaste boje. Češće se mogu videti na zemlji. Rađaju se najčeešće tokom zime, najčešće samo jedno mladunče.

Imaju status ranjivosti zbog uništavanja staništa i crvenih lisica. 

Western ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint tree


 



 


Pseudochirulus Matschie, 1915

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:11

Pseudochirulus je rod torbara iz familije Pseudocheiridae sa staništem u Indoneziji, Papui Novoj Gvineji i Kvinslendu, Australija.

Pseudochirulus canescens (Waterhouse, 1846)

Nizijski prstenorepi posum se nlazi u Zapadnoj Papui, Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

Pseudochirulus caroli Thomas, 1921

Vilandski prstenorepi posum je endemit zapadnih Centralnih Kordiljera Papua provincije, Indonezija.

Pseudochirulus cinereus Tate, 1945

Cinereus prstenorepi posum, poznat i kao prstenorepi posum reke Daintree, nalazi se na severoistoku Kvinslenda. Nalaze se u planinskim kišnim šumama u tri različite populcije. 

Pseudochirulus forbesi (Thomas, 1887)

Obojeni prstenorepi posum ili posum močvarnih šuma se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

Pseudochirulus herbertensis (Collett, 1884)

Herbertski prstenorepi posum ili posum reke Herbert se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Krzno im je tamno braon do crne boje, ponekad sa belim trbuhom.

Dugo se smatrao konspecifičnim (ista vrsta) sa P. cinereus, iako su različitog izgleda. Naseljavaju  tropske kišne šume. 

Pseudochirulus larvatus (Forster and Rothschild, 1911)

Maskirani prstenorepi posum, nalazi se na severoistoku Nove Gvineje na Zvezdanim planinama, na istoku Centralnih Kordiljera. Naseljava različite šume. Ponekad se klasifikuje kao podpopulacija P. forbesi.

Pseudochirulus mayeri (Rothschild & Dollman, 1932)

Pigmejski prstenorepi posum se nalazi na Novoj Gvineji.


Pseudochirulus schlegeli (Jentink, 1884)

Vogelkopski prstenorepi posum je endemit poluostrva Vogelkop, Zapadna Papua. Vrsta ima status ranjivosti. Ugroženi su gubitkom staništa.

 

 

 


Pseudochirops Matschie, 1915 - prstenorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 13:07

Pseudochirops je rod torbara u okviru familije Pseudocheiridae. 

Pseudochirops albertisii (Peters, 1874)

D'Albertis' prstenorepi posum se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji. Naseljava suptropske ili tropske šume. 

Pseudochirops archeri (Collett, 1884)

Zeleni prstenorepi posum nalazi se na severu Australije, na severoistoku Kvinslenda. Ovo ga čini jedinstvenim člnom roda, svi drugi članovi se nalaze na Novoj Gvineji i obližnjim ostrvima. 

Ime su dobili po krznu, koje ima zelenkasti odsjaj. Krzno mu je ustvari maslinasto sivo, ali protkano srebrnim, žutim i crnim dlakama, što ih čini zelenim izgledom. Noćni su, solitarni i arborealni, a najviše se hrane lišćem.  jedna je od nekoliko vrsta koje se hrane lišćem bodljikave biljke (Dendrocnide moroides) koja kod ljudi izaziva ekstremne bolove prilikom uboda, da morju biti hospitalizovani. Koprofagni su, tj. hrana se iz creva vraća u zeludac gde se ponovo vari.

File:Possum vert.jpg

Pseudochirops corinnae (Thomas, 1897)

Plišani prstenorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji. Naseljava suptropske i tropske šume.  

Pseudochirops coronatus Thomas, 1897

Povučeni prstenorpi posum je ndemit Arfak planina na poluostrvu Vogelkop u Zapadnoj Papui. Imaju status ranjivosti.

Pseudochirops cupreus (Thomas, 1897)

Bakarni prstenorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji. 

Coppery Ringtail Pseudochirops cupreus Madang Province, Papua New Guinea

 

 


Acrobatidae Aplin, 1987 - leteći torbarski miševi

Diprotodontia — Autor sisari @ 13:47

Acrobatidae su mala familija letećih torbara, a uključuju dva roda sa po jednom vrstom: 

  • rod Acrobates
    • Acrobates pygmaeus
  • rod Distoechurus
    •  Distoechurus pennatus

Predstavnici ove familije nalaze se na istočnoj obali Australije i nekim ostrvima Nove Gvineje. Veoma su sitne životinje, što ima neželjene efekte: zbog mlog odnosa površine i zapremine tela, brže gube toplotu nego krupnije životinje (što je veći odnos površine i zpremine, sporije se gubi toplota). Stoga, kda temperatura padne ili je oskudica hrne, oni imaju problem s održvanjem temperture tela i ulaze u stanje poznto kao torpor (što ne treba mešati sa hibernacijom, koja nije svojstvena torbarima), što može trajati od jednog dana do dve nedelje. U ovom stanju, disanje životinje usporva, temperatura pada skoro na tmperaturu okoline, a životinja postaje obamrla. 

Acrobates pygmaeus (Shaw, 1793)

Perorepi letći miš, poznat i kao pigmejski letći posum, pigmejski lteći miš, pigmjski falnger i leteći miš, najmanji je leteći posum na svetu, a im j dobio po dugom perastom repu. Iako je veličine veoma sitnog miša, (65 do 80 mm i 10 do 14 g), može skočiti i preleteti do 25 metra. Kao i drugi leteći torbari, ima kožne membrane između prednjih i zadnjih nogu, deblji nego kod drugih torbara, ali manje proporcije, koje se protežu od od laktova do kolena.

Rep je skoro iste dužin kao i telo, veoma tanak, umereno prihvatan i skoro bezdlak osim dva primetna niza dugih, krutih dlaka sa obe strane. Rep u ispravljenom držanju liči na dvostran češalj. Koristi se za hvatanje grančica i za kontrolu letenja: upravljanje i kočenje. 

Krzno im je sivo sa tamnim šarama oko očiju i često belim iza ušiju.

Naseljava istočne obale Australije, od Kvinslenda do Viktorije. Nalaze se i u nekim evropskim zoo vrtovima. Hrani se nektarom, polenom i artropodama. 

Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)

Distoechurus pennatus (Peters, 1874)

Perorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji.


 

 


Macropodidae Gray, 1821 - kenguri, valabiji, kenguri penjači i drugi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:52

Macropodidae su torbari koje čine kenguri, valabiji, kenguri penjači, padmeloni i drugi. Nalaze se u Austrliji, Novoj Gvineji i obližnjim ostrvima. Pre naseljavanja Evropljana, u Australiji je živelo oko 53 vrsta makropoda. Otada je izumrlo 6 vrsta, a 11 vrsta je značajno smanjilo svoju brojnost. Druge vrste (npr. Simosthenurus, Propleopus, Macropus titan) izumrle su nakon naseljavanja australijskih Aboridžina, a pre doseljavanja Evropljana.

Iako je u prošlosti bilo karnivornih kengura, savremeni kenguri su herbivori: neki su brstači, ali većina su pasači i opremljeni su zubima specijalizovanim za kidanje i struganje vlaknastih biljaka, posebno trava i oštrica. Nemaju očnjake. Većina vrsta ima četiri kutnjaka, a kada se istroše, životinje umiru od gladi.

Kao i preživari severne hemisfere, kenguri imaju specijalizovani sistem za varenje biljnih materija. 

Variraju u veličini, ali većina ima veoma duge zadnje noge i dug, snažno mišićav rep. Reč  macropod potiče iz grčkog, a znači "veliko stopalo" što je i prikladno: većina ima veoma duga, uska zadnja stopala sa karakterističnim rasporedom prstiju: četvrti prst je izdužen i snažan, peti je umerene dužine, drugi i treći su srasli, a prvi obično nedostaje. Kratke prednje noge imaju pet razdvojenih prstiju. Svi imaju relativno male glave a većina ima duge uši, osim kengura penjača. Torba ženki je velika i otvara se napred.

Pripadnici ove porodice su izrazito specijalizovani za kretanje u skokovima. Pri tome mogu da razviju velike brzine (i do 50 km/h), a skokovi dostižu i 8,5 m u dužinu i 3 m u visinu. Zadnji ekstremiteti ostvaruju kontakt s podlogom na plantigrdan način. Rep kod više specijalizovanih vrsta služi za balansiranje ili oslanjanje kada kengur nije u pokretu.

Postoji veza između skakanja i disanja: čim odskoče vazduh se izbacuje iz pluća. 

Sposobnost krupnih makropoda da opstanu na niskokaloričnoj ishrni lošeg kvaliteta, kao i prelaženje dugih razdaljina velikom brzinom bez velike potrošnje energije ( da dođu do hrane i vode ili pobegnu od predatora) bila je od presudnog značaja za njihov evolutivni uspeh na kontinentu koji, zbog loše plodnosti zemljišta i niskih, nepredvidivih količina padavina, nudi veoma ograničenu produktivnost biljaka. 

Bremenitost traje oko mesec dana, nešto duže kod krupnijih vrsta. Rađa se samo jedno mladunče i razvija u torbi koja sadrži četiri dojke. Torbu napuštaju sa 5-11 meseci, a nakon narednih 2-6 meseca odvikavaju se od majke. polno sazrevaju sa 1-3 godine, zavisno od vrste. 

Najraniji poznti fosili datiraju od pre 11-28 miliona godina, iz miocena ili kasnog oligocena.

Familija uključuje rodove: 

  • Lagostrophus
  • Dendrolagus
  • Dorcopsis
  • Dorcopsulus
  • Lagorchestes
  • Macropus 
  • Onychogalea
  • Petrogale
  • Setonix
  • Thylogale
  • Wallabia

 

 


Lagostrophus Thomas, 1897 - Lagostrophus fasciatus (Péron & Lesueur, 1807) - prugasti kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:49

Prugasti kengur, prugsti zec valabi ili mernin nalazi se na ostrvima Bernier i Dorre na zpadu Australije. Mala populcija je uspešno osnovana na Faure Island. Ovaj kengur je jedini živi predstavnik podfamilije Lagostrophinae.

Prugasti kengur je noćna životinja koja živi u grupama u zajedničkim gnezdima. Gnezde se u šipražju pod veoma gustim pokrivačem. Preferiraju život u žbunju Acacia ligulata. Mužjaci su ekstremno agresivni. Prrosečno teže oko 1,7 kg, pri tom su ženke teže. Celokupna dužina tela meri oko 80 cm, od toga 35 cm otpda na rep. Imaju kratak nos. Dugo, sivo krzno prošarano je žutim i srebrnim dlakama, a bledi do svetlo sive na trbuhu. Tamne, horizontalne pruge počinju na sredini leđa a završavaju se pri osnovi repa.

Nekada su živeli na kopnu, na jugoistoku Zapadne Australije i u Južnoj Australiji. Veruje se da su sa kopna nestali 1963, a poslednji zapis na kopnu bio je 1906. Verovatno su sa kopna nestali zbog gubitka staništa krčenjem vegetacije, gubitka hrane (zbog kompeticije sa drugim životinjama) i predatora. Ugrožena su vrsta.

Postoje dve podvrste: 

Vodu dobijaju uglavnom iz hrane. Hrane se raznim travama, plodovima i drugom vegetacijom. Agresivnost mužjaka prema drugim mužjacima potiče od takmičenja za hranom, a retko se ispoljava prema ženkama.

Parenje počinje u decembru a zvršava se u septembru. Polno sazrevaju sa godinu dana. Bremenitost traje nekoliko meseci, najčešće se rađa jedno mladunče godišnje, mada je moguće da rađaju i dva puta godišnje. Mladunče u torbi provede 6 meseci, a nakon narednih tri meseca ostaje nezavisno od majke. U situaciji d mladunče ugine , neke majke imaju dodatni embrion pa postoji mogućnost da odgaje drugo mladunče.

 

Banded hare-wallaby Banded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallaby


Powered by blog.rs