Enciklopedija sisara

Podrod Notamacropus

Macropus agilis (Gould, 1842)

Brzi valabi ili peščani valabi, vrsta je valabija koja se nalazi u severnoj Australiji i Novoj Gvineji. najčešća je vrsta valabija na severu Austrlije.

Krzno mu je boj peska, ispod je bleđe.

Postoje četiri podvrste:

• M. a. agilis - nalazi se u Severnoj Teritoriji
• M. a. jardinii - severna i istočna obala Kvinslenda
• M. a. nigrescens - oblasti Kimberli i Arnem Lend u Zapadnoj Australiji
• M. a. papuanus - južna i jugoistočna Papua Nova Gvineje i obližnja ostrva

M. a. papuanus

  M. a. agilis

Macropus dorsalis (Gray, 1837)

Crnoprugi valabi ili žbunasti valabi, je valabi srednje veličine, koji se nalazi od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa. 

Podseća na crvenovratog valabija, a razlikuje se po crnoj leđnoj pruzi, belom prugom oko kukova i više crvene boje. Stidljiv je, noćni i nije dobro poznat, zbog prferiranja gustog žbunja gde se može lako sakriti. 

Dužine su između 100 do 160 cm,  težine oko 50 kg. 

http://animaldiversity.ummz.umich.edu/accounts/Macropus_dorsalis/

Macropus eugenii Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tamar valabi, poznat i kao dama valabi ili darma valabi, naseljava Južnu i Zapadnu Australiju. Introdukovani su na Novi Zeland i reintrodukovani u nekim oblastima Australije gde su prethodno istrebljeni. Na Novom Zelandu su postali toliko brojni i štetni po autohtone biljke da je njihova populacija regulisana sodium fluoroacetatom na koji imaju nivo rezistencije.

Razlike u lobanji razlikuju tamare iz Zapadne Australije, Južne Australije i Kengur ostrva, čineći ih različitim populacionim grupama ili verovatno različitim podvrstama.

Sa veličinom zeca, spada u najmanje valabije. Boja krzna je uglavnom siva. Sposobni su da piju morsku vodu. Noćna vrsta koja noć provodi u travi, a dan u žbunju.

Ime tamar potiče od gustiša žbunja lokalno poznatog kao tama (Allocasuarina campestris) u Zapadnoj Australiji.

Maksimalna izmerena težina mužjaka bila je 9 kg, a ženki 7 kg. Telo meri 59–68 cm kod mužjaka, a 52–63 cm kod ženki. Visina oba pola je oko 45 cm. Rep oba pola meri između 34-45 cm. Raspon skoka meri 0,8-2,5 m.

Tamari ne mogu da prežive temperature iznad 40 °C. Sprečavaju dehidrataciju ređim uriniranjem i resorbcijom vode iz creva.  

Najčešće se hrane semenjem akacija, kao i vrstama Gastrolobium bilobum,  Austrodanthonia setacea i Corymbia calophylla.

Predatori tamara su dingo, feralne mačke, crvene lisice i klinorepi orlovi. Predatore mogu uočiti i mirisom. Kada osete grabljivce, tamar upozorava ostale lupkanjem stopalima. 

Pare se sezonski, a uglavnom rađaju krajem januara i početkom februara. Mladunče počinje da izlazi iz torbe i da se hrane travom nakon 200 dana. Potpuno se osamostaljuju nakon 300-350 dana. Mužjaci žive oko 11, a ženke oko 14 godina.

Koriste se u nauci kao model organizmi za proučavanje biologije torbara.

Macropus greyi Waterhouse, 1846 †

Grejev valabi je izumrla vrsta valabija (1943) iz jugoistočne Južne Australije i jugozapadne Viktorije.

Lovljen je zbog krzna i sportski, a uticaj na njih imalo je i stočarstvo. Bili su relativno česti sve do 1910, ali veoma retki 1923. Izumrli su zbog lova, lisica i gubitka staništa.

Macropus irma (Jourdan, 1837)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni žbunski valabi (Macropus irma) ili crnonogi valabi, nalazi se na jugozapadnom obalskom regionu Zapadne Australije. Najveća pretnja su mu introdukovane crvene lisice (Vulpes vulpes).

Oni su dnevni kenguri.

Dužina tela meri oko 1,2 m, a repa 54–97 cm. Teže 7.0-9.0 kg. Boja krzna je siva, sa crnim i belim ušima, crnim šakama i stopalima i crnim krajem repa. 

Obično se rađaju tokom aprila i maja. Retko se rađaju dvojke. Bremenitost traje tri do pet nedelja.

Nalaze se u nekim oblastima male vegetacije i pustara, a retki su u vlažnim sklerofilnim šumama. 

Macropus parma Waterhouse, 1846

Parma valabi je stidljivo, kriptično biće vlažnih sklerofilnih šuma juga Novog Južnog Velsa. Krajem 19. veka se verovalo da je izumro.

Najsitniji je član roda Macropus, sa težinom između 3.2 i 5.8 kg, što je manje od desetine veličine najvećeg člana roda, crvenog kengura. Dužine je oko pola metra, sa jedva dlakavim crnim repom otprilike iste dužine. Krzno im je s gornje strane crvenkasto ili sivkasto braon, sivo u oblasti glave a bledo sivo s donje strane tela. Oni su ipak uočavani tokom perioda tokom kog se verovalo da su izumrli, ali su greškom opisivani kao crvenonogi ili crvenovrati padmeloni, koji su im veoma slični, ali su vitkiji i sa dužim repom.

Kao padmeloni preferiraju vlažne sklerofilne šume sa gustim rastinjem i travnatim delovima, mada se parma valabi ponekad nalazi i u suvim eukaliptusovim šumama pa čak i u kišnim šumama. Uglavnom su noćni i obično traže sklonište u gustim žbunovima tokom dana. Pojavljuje se neposredno kad se hrane biljem u šumskim čistinama. Uglavnom su solitarni, dve ili tri jedinke ponekad se viđaju zajedno dok se hrane, u povoljnim uslovima.

Skoro ugrožena vrsta, mada postoje naznake povećanja njihove brojnosti.

Macropus parryi Bennett, 1835

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Bičorepi valabi, poznat i kao lepi valabi nalazi se u istočnoj Australiji, od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa.

Razlikuje se po bledoj boji i beloj pruzi ispod lica. Na grudima su crni i beli, a ostatak krzna je sive do braon boje. Mužjaci teže od 14 do 26 kg, a visina od 70 do 93 cm. Ženke teže izmežu 7 i 15 kg, a visine su od 65 do 75 cm.

Žive na travnatim i u šumskim oblastima, naročito na brdima i padinama. Primarno je preživar (pase travu). Na travnjacima, primarno se hrani kengurovom travom. Takođe se hrani i monokotilama iz obližnjih potoka. Prvenstveno su dnevne životinje; aktivne su ujutru i kasno popodne. 

Socijalne su životinje, ponekad se zajedno nalaze u velikim gomilama do 50 jedinki. Teritorija koju zauzimaju meri do 110 hektara. Gomila se obično okuplja u popodnevnim stima tokom hranjenja. Teritorije skupina mogu se preklapati, a člnovi gomile se smenjuju u odmoru i straži. Skupina se sastoji od svih polova i starosti. Često su ove skupine podeljene u podgrupe do deset jedinki. Unutar skupina postoji linearna hijerarhija koju određuju nenasilno. 

Najdominantniji mužjaci se pare sa ženkama. Mladunče ostaje u torbi 9 meseci. Uz majku su sve do 18. meseca. Nezreli mužjaci mogu napustiti svoju natalnu grupu.

Prisutni su u dosta zaštićenih oblasti.

Macropus rufogriseus (Desmarest, 1817)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenovrati valabi  je valabi srednje veličine, oubičajen za više umerene i plodne delove istočne Australije, uključujući Tasmaniju.

Crvenovrati valabi se raspoznaje po crnom nosu i šapama, belom prugom na gornjoj usni sivo krznu sa crvenim primesama na ramenima. Težine su između 13.80 i 18.60 kg, dužine 90 cm, mada su mužjaci krupniji.

Nalaze se u prioblnoj žbunastoj vegetaciji i sklerofilnim šumama duž obala i visoravni istočne Australije; na Tasmaniji i mnogim Bas Streit ostrvima, a introdukovani su i na južno ostrvo Novog Zelanda. Na Tasmaniji i obalama Kvinslenda njihov broj se povećava u poslednjih 30 godin zbog smanjenog lova.  

Uglavnom su solitrni, ali se okupljaju kada postoje obilni izvori hrane, vode i skloništa. Kada se okupljalju u grupe, postoji socijalna hijerarhija slična drugim vrstama valabija. Uglavnom su krepuskularni.

Tokom udvaranja, ženke ližu vrat mužjaka, a mužjaci češkaju svoj obraz o obraz ženke. Kratko se bore pre parenja. Par provodi zajedno dan pre rastanka. Mladunče ostaje u torbi 280 dana, a onda ženke ostaju s mladunčetom samo mesec dana. Ženke mogu ostajti na majčinoj teritoriji celog života, a mužjaci napuštaju tritoriju nakon druge godine.

Postoje dve ili tri podvrste: 

• M. r. banksianus (Quoy & Gaimard, 1825) – crvenovrati valabi
• M. r. rufogriseus (Desmarest, 1817) ili M. r. bennetti – Benetov valabi
• M. r. fruticus (Ogilby, 1838)

Tasmanijska forma, Macropus rufogriseus rufogriseus, poznata kao Benetov valabi je sitnije veličine (što je često kod ostrvskih vrsta), imaju duže, vunastije krzno, a pare se krajem leta, uglavnom između februara i aprila. Prilagodili su se životu u blizini ljudi i mogu se naći na ispašama na travnjacima urbanih sredina.

Kopnena forma, Macropus rufogriseus banksianus, razmnožava se tokom cele godine.  Tasmanijske ženke mogu ostati bremenite van normalne sezone parenja ali odlažu rađanje do leta, do osam meseci kasnije.

Mala kolonija crvenovratog valabija nalazi se na ostrvima Škotske. Postoje kolonije i u Engleskoj kao i u Francuskoj. Sa Tasmanije je nekoloko valabija preneto na Novi Zeland, gde su proglašeni štetočinama.

M. r.banksianus

mužjak M. r. bennetti

ženke M. r. bennetti (albino i obična forma)

M. r. fruticus

M. r. ruficollis ( ? sinonim M. r. rufogriseus)

  M. r. rufogriseus

 

 

 

 

Podrod Osphranter

Macropus antilopinus (Gould, 1842)

Antilop kengur, antilop valaru ili antilop valabi nalazi se u severnoj Australiji: Kejp Jork poluostrvu u Kvinslendu, krajnjem severu Severne Teritorije i Kimberli regionu Zapadne Australije. Lokalno su brojni, gregarni preživari.

Postoji polni dimorfizam; mužjaci su uglavnom crvenkastiji sa gornje strane, a ženke znatno sivkastije. Spadaju u najkrupnije kengure, malo su sitniji od crvenog kengura (Macropus rufus) i istočnog sivog kengura (Macropus giganteus).

Macropus bernardus Rothschild, 1904

Crni valaru, Bernardov valaru ili Vudvardov valaru je vrsta kengura ograničena na malu, planinsku oblast na Severnoj Teritoriji. Klasifikuje se kao skoro ugrožena vrsta. Veći deo njihovog areala nalazi se u okviru nacionalnog parka.

Crni valaru je najsitniji valaru, ali i najraspoznatljiviji. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su potpuno crni ili tamno braon, a ženke sive boje. Malo se zna o njima, ali je poznato da su stidljivi noćni preživari koji se ne kreću u grupama. Ima velike koristi od stenovitih oboda, na kojima živi, za sklonište i izbegavanje opasnosti.

Macropus robustus Gould, 1841

Obični valaru, poznat je i kao euro ili brdski valaru. Posebno je jedna podvrsta (M. r. erubescens) poznata kao euro.

Istočni valaru je uglavnom noćni i solitarni kengur, i jedan je od čestih kengura. Proizvodi glasnu pištavu buku, a neke podvrste su polno dimorfne, kao većina valarua.

Postoje četiri podvrste:

• Istočni valaru (M. r. robustus) – nalazi se u istočnoj Australiji, mužjaci imaju tamno krzno, obično su nalik crnom valaruu (Macropus bernardus). Ženke su svetlije, skoro potpuno peščane boje.
• Euro (M. r. erubescens) –  podvrsta je varijabilna, ali najčešće braon boje.
• M. r. isabellinus – ograničena na ostrvo Berou u Zapadnoj Australiji i manji su u poređenju s ostalima. Boja im je crvenkasto braon.
• M. r. woodwardi – nalazi se u Kimberli regionu Zapadne Australije i duž  granice  Severne Teritorije. Najbleđa je podvrsta sa tmurno braon sivom bojom.

Istočni valaru (Macropus robustus robustus)—koji je sive boje—naseljava istočne padine Velike Pogranične Oblasti, a euro (Macropus robustus erubescens)—crvenomrke boje —naseljava zapadni deo.

Istočni valaru se ne smatra ugroženim, ali podvrsta Berou ostrva ima status ranjivosti.

M. r. erubescens

  M. r.isabellinus

  M. r. robustus

M. r. woodwardi

Macropus rufus Desmarest, 1822

Crveni kengur (lat. Macropus rufus) je najveći od svih kengura i najveći živi torbar. Može se naći širom Australije, izuzev plodnijih oblasti na jugu, istočnim obalama i na severnim prašumama.

Crveni kenguri imaju kratko, crveno-braon krzno koje postepeno prelazi u svetliju boju na udovima i na stomaku. Imaju velike, zašiljene ušne školjke i crnu njušku, dugačke mišićave noge i rep. Noge crvenog kengura funkcionišu kao gumena opruga — mužjak, u jednom skoku, može da skoči u punoj brzini više od 9 metara. Mužjaci imaju telo dugačko od 130 do 160 centimetara, dok su ženke sitnije i dužina tela iznosi od 85 do 105 centimetara. Rep je debeo i dugačak, dovoljan da izdrži telesnu masu životinje, i služi za održavanje ravnoteže prilikom skokova. Zajedno sa dve noge služi kao tronožac prilikom odmaranja

Telesna temperatura crvenih kengura je oko 36°C. Da bi je održali imaju izolovani sloj krzna i služe se raznim varijantama: znojenjem, dahtanjem, lizanjem prednjih udova ili sklanjanjem u hladovinu kada su visoke temperature.

Ovi kenguri se hrane travom i ostalom vegetacijom. Mogu izdržati dugo bez vode, sve dok imaju pristup zelenim biljkama jer imaju sposobnost da izvuku vlagu iz njih. Zelena trava čini 75–95% njihove ishrane, od čega Eragrostis setifolia dominira sa 54%., a kod populacija Novog Južnog Velsa Enneapogon avanaceus čini 21–69% ishrane. Tokom sušnog perioda, zelene biljke traže na otvorenim livadama i u blizini vode. 

Crveni kengur je životinja aktivna u sumrak i tokom noći. Dan provodi spavajući ili bilo kojim drugim oblikom relaksacije.

S vremena na vreme, okupljaju se u velikom broju; ove grupe mogu brojati i do 1,500 jedinki. Crveni kengur je suviše krupan da bi bio plen drugih životinja, osim ljudi. Koriste noge i stopala. Međutim dingo i orlovi ubijaju mladunce. Smatra se da im je torbarski vuk bio glavni neprijatelj.  Kenguri su se prilagodili na plivanje i često od grabljivaca beže u vodene tokove. Ako predator pođe za njim u vodu, kengur prednjim nogama može držati prdtora pod vodom dok ga ne udavi.

Žive u grupi od 2–4 člana. Najčešće se sastoje od ženki i mladih. Veće grupe se nalaze u gušće naseljenim oblastima i ženke se obično nalaze sa mužjacima. Mužjaci nisu teritorijalni i bore se samo zbog ženki. Tuča ili boksovanje mužjaka crvenih kengura je sastavni deo njihovog života. Obično se usprave, stojeći na zadnjim nogama, pokušavajući da odgurnu svog protivnika udaranjem ili blokiranjem podlaktica. Ako tuča postane ozbiljnija, mužjaci će početi da „šutiraju“ jedan drugog, oslanjajući se na svoj rep, tako što bi se udarali svojim jakim zadnjim nogama.

Pare se tokom cele godine. Ženka je neprestano bremenita osim dana kada rađa. One imaju sposobnost da odlože rađanje dok prethodno mladunče ne napusti torbu, sto se naziva embrionalan dijapauza. Kopulacija može trajati 25 minuta. Bremenitost traje 33 dana. Prelaz u torbu kroz debelo krzno trbuha traje tri do pet minuta. Nakon vremena od dva dana posle poroda, ženka je ponovo spremna da se pari. Oplođeno jaje zatim stupa u embionalnu dijapauzu. Razvoj drugog embriona se nastavlja kada je prvo mladunče napunilo 204 dana, ili kad ugine. Kada se rode, mladi crveni kenguri su veoma sitni, dugački tek 2,5 centimetara i teški 0,75 grama. Ako su uslovi idealni, majka je u stanju da rodi i odgoji prosečno tri mladunčeta svake dve godine. Nakon 190 dana izlazi iz torbe, a nekoliko nedelja pre izlaska izbacuje samo glavu van torbe. Nakon 235 dana više se ne vraća u torbu, ali nastavlja da sisa do 12. meseca. Polna zrelost crvenih kengura nastupa sa 15 do 20 meseci starosti kod ženki i 20 do 24 meseci kod mužjaka.

Zakonom su zaštićeni. Čak imaju i korist od širenja poljoprivrednih površina i veštačkih vodotokova. Međutim kompeticija sa stokom i zečevima za njih predstavlja pretnju. Često iskaču ispred vozila na autoputevima, pa je njihovo prisustvo obeleženo saobraćajnim znakom. 

Toliko su brojni da postoji zakonom regulisano ubijanje zbog kože i mesa, koje služi kako za ishranu ljudi tako i kućnih ljubimaca. 

M. r. dissimulatus

 

M. r. rufus

 

 

 

Podrod Macropus

Macropus fuliginosus Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni sivi kengur je krupan i veoma čest kengur, koji se nalazi na skoro celom južnom delu Australije.

Spada u najkrupnije kengure sa težinom 28–54 kg, dužino tela 0.84–1.1m i repa 80–100 cm, i visinom oko 1.3m. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su duplo krupniji. Krzno varira u boji od svetlo sive do braon. Nadimak mu je smrad, jer stariji mužjaci imaju karakterističan miris sličan kariju. 

Žive u grupama do 15 članova. Tokom tzv. boks mečeva, ukrste ruke i i guraju jedan drugog. Bremenitost traje 30-31 dan, a mladunče ostaje u torbi 130-150 dana. 

Postoje dve podvrste: Macropus fuliginosus fuliginosus na Kengur ostrvu i Macropus fuliginosus melanops, koji broji različite forme od zapada ka istoku.

Zapadni sivi kengur se ne nalazi na tropskom severu ili plodnom jugoistoku Australije, a istočni sivi kengur se ne nalazi iza NJV–JA granice, ali su obe vrste zastupljene u Marej Darling Basenu. One se u divljini ne pare međusobno, mada u zatočeništvu postoji mogućnost produkovanja hibrida između ženke istočnog sivog kengura i zapadnog sivog mužjaka.

  M. f. fuliginosus

  Macropus fuliginosus melanops

Macropus giganteus (Shaw, 1790)

Istočni sivi kengur (Macropus giganteus) je veliki torbar i vrsta kengura koji nastanjuje otvorene šumske oblasti južne i istočne Australije, kao i Tasmaniju. Naučno ime ove vrste je pomalo zbunjujuće - ukazuje na njegovu veličinu, iako je najveći predstavnik zapravo crveni kengur.

Ovi kenguri imaju gusto krzno izrazito sive boje koja postepeno prelazi u braon nijanse, sa belim stomakom, nogama i krajem repa. Kenguri koji nastanjuju prostore oko obala su uglavnom svetlije obojeni od onih kengura iz unutrašnjosti zemlje. Odlikuje ih mala glava, velike uši, kao i svetla traka koja se prostire duž njuške između nozdrva. Iako manji od crvenog, istočni sivi kengur obično je teži od svog rođaka. Mogu da narastu od 85 do 140 cm u dužini, a težina mužjaka iznosi 55-66 kg. Mišićav rep prelazi dužinu od 100 cm.

Istočni sivi kenguri žive u grupi koju predvodi mužjak i sastoji se od mlađih mužjaka i ženki sa svojim mladima. Noćne su životinje, dok danju lenčare i spavaju. Kada nanjuše opasnost, počeće da lupaju o zemlju kako bi obavestili ostale iz grupe. Imaju odlično čulo mirisa i vrlo pokretljive uše koje detektuju i najmanje zvuke.

Mogu da se kreću veoma brzo - najveća brzina izmerena je iznosila 64 kilometra na čas kod odrasle ženke.

Ženka je trudna oko 35 dana. Posle trista dana provedenih u torbi, mladunče počinje da izlazi i samo se kreće. Najčešće ih majka hrani 18 meseci nakon čega potpuno napuštaju torbu.

Sadašnja populacija istočnih sivih kengura broji na desetak miliona jedinki, u poređenju sa populacijom od pre-evropskih osvajanja, kada se verovalo da ih je bilo blizu stotinu miliona.

Tasmanijska podvrsta