Enciklopedija sisara

Myoictis je rod torbara u okviru reda Dasyuromorphia. Nalazi se u Novoj Gvineji. 

Postoje četiri vrste:

• Myoictis leucura
•  Myoictis melas
•  Myoictis wallacii
•  Myoictis wavicus

Myoictis leucera (Woolley, 2005)

Vunasta tropruga dasiura živi u Papui Novoj Gvineji. iNaseljava primarne planinske šume. Veruje se da je dnevna životinja i uglavnom terestična. Malo toga je poznato o njoj.

Myoictis melas (Müller, 1840)

Tropruga dasiura živi u zapadnoj Papui, Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

 

 

Myoictis wallacii Gray, 1858

Valesova dasiura se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji. Nalazi se i na Aru ostrvima maluku provincije u Indoneziji. 

 

 

Myoictis wavicus (Tate, 1947)

Tejtova tropruga dasiura živi u Papui Novoj Gvineji. Naseljava primarne planinske šume. Veruje se da je aktivna danju i uglavnom je terestična.

Myoictis wavicus je prethodno smatrana podvrstom M. melas. Najsrodnija je M. leucura.

 

 

Šarena dasiura, poznata kao dugokandžasti torbarski miš, naseljava Papuu, Indoneziju i Papuu Novu Gvineju. Jedini je član roda Neophascogale.

Teži između 200 i 250 g; telo meri 16–23 cm, a rep 16-23 cm dužine. Ima tamno sivo krzno prošarano dugim belim dlakama. Udovi su kratki i snažni sa dugim kandžama na svim prstima, kojima iskopava bube, crve i sličan plen.

 

 

 

 

Dibler je ugrožena vrsta torbara. poznat je i kao prošarani torbarski miš. Naseljava periferiju jugozapada zapadne Australije i neka priobalna ostrva. Jedini je član roda Parantechinus. Diblej je sitna karnivorna, noćna životinja sa prošaranim krznom koje je belo oko očiju. 

 

 

Dibler je dug 10–16 cm sa 7.5-12.0 cm repa; teži 40-125g. Prepoznatljive odlike su beli kolutovi oko očiju, sivobraon krzno prošarano belim dlakama i kratak zašiljen rep. Ima jake vilice i velike očnjake za ubijanje plena, koji uključuje sitne kičmenjake kao što su miševi, ptice i gušteri, kao i insekte i druge beskičmenjake. Hrani se i nektarom. Solitarni su. Sezona parenja ove vrste traje od marta do aprila.

Stanište diblera je područje nesagorele vegetacije sa debelim slojem pokrivača i peskovitim zemljištem. Može se naći kako spava u rupama debla ili pećina tokom dana.

Tri vrste roda Phascolosorex, poznate i kao torbarske rovčice su:

• Phascolosorex brevicaudata
•  Phascolosorex doriae (Indonezija)
•  Phascolosorex dorsalis (Indonezija i Papua Nova Gvineja)

Phascolosorex doriae (Thomas, 1886)

Crvenotrbuha dasiura ili crvenotrbuha torbarska rovčica je endemit zapadne Papue, Indonezija. prirodno stanište su im suptropske ili tropske sušne šume. 

Sinonimi:

• Phascolosorex nouhuysii
  
• Phascolosorex pan
• Phascolosorex umbrosa

  

Phascolosorex dorsalis (Peters & Doria, 1876)

Uskopruga dasiura ili uskopruga torbarska rovčica nalazi se u zapadnoj Papui, Indonezija i Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su im suptropske ili tropske sušne šume. 

 

 

Rod Pseudantechinus je član roda Dasyuromorphia. često se nazivaju lažni antehinusi, mada ovaj rod uključuje peščarskog diblera, koji je prethodno razmatran kao poseban rod. 

Vrste:

• Pseudantechinus bilarni
• Pseudantechinus macdonnellensis
• Pseudantechinus mimulus
• Pseudantechinus ningbing
• Pseudantechinus roryi
• Pseudantechinus woolleyae

Pseudantechinus bilarni (Johnson, 1954)

Peščarski lažni antehinus, poznat i kao peščarski dibler ili severni dibler nalazi se na australijskoj Severnoj Teritoriji. Naseljava kamenite oblasti. Skoro ugrožena vrsta.

Insektivorna vrsta. Kao i mnoge druge dasiure, iscrpljuju se tokom sezone parenja tako da većina mužjaka umire, mada za razliku od nekih drugih vrsta, oko 25 % oba pola preživi drugu godinu. Sezona parenja traje od maja do jula. 

Delimično je dnevna životinja i razlikuje se od drugih članova roda po veoma dugoj, uskoj njušci i sivkastijoj boji krzna. 

Pseudantechinus macdonnellensis (Spencer, 1896)

Debelorepi lažni antehinus, poznat i kao crvenouhi antehinus, naseljava kamenite oblasti centralne Australije. 

Srednje je veličine tela; meri 9.5-10.5cm sa 7.5-8.5 cm repa; teži 20-45 g. Žive oko 7 godina.U repu skladište mast koja služi kao rezerva hrane. Krzno mu je sivo braon boje. Trudnoća traje 43 dana. Leglo broji do šest mladih koji se rašaju od jula do septembra (kasnije kod populacija prema zapadu distribucije). Insektivorni su i noćni. Hrane se bubama, skakavcima i termitima. Pretpostavlja se da ima veliku populaciju, a žive unutar granica zaštićenih oblasti. 

Tokom zime, većina stupa u stanje torpora nakon ponoći, u pukotinama stena, i tamo ostaju do jutra. Ujutru, dok su još uvek u stanju torpora, kreću se ka osvetljenom mestu gde se sunčaju tokom ostatka dana. Dnevni torpor postoji da bi se smanjila dnevna potrošnja energije za 30%. 

 

 

Pseudantechinus mimulus (Thomas 1906)

Aleksandrijski lažni antehinus, poznat i kao karpentarijski lažni antehinus nalazi se u nekolicini izolovanih lokaliteta u severnoj Australiji. najređa je i najsitnija vrsta roda.

Ugrožena je vrsta. Ugroženi su zbog opadanja kvaliteta i smanjenja staništa, kao rezultat požara, introdukovanih predatora i rudarstva.

Leđna strana mu je mrkožuto braon boje, a trbušna sivkasto bela. Glavna razlika od drugih članova roda je njegova mala veličina tela. Ponašanje ove vrste nije opisano.

Pseudantechinus ningbing Kitchener 1988

Ningbingški lažni antehinus nalazi se na severozapadu Australije gde naseljava kamenite izdane u širem nizu tipova vegetacije. 

Sličan je debelorepom lažnom antehinusu (Pseudantechinus macdonnellensis) ali ženke imaju četiri, a ne šest sisa. Imaju i duže repove, sa dugim dlakama u osnovi. Malo se zna o ponašanju vrste. Pare se tokom juna, a trudnoća traje 45-52 dana. Mladi se rađaju u julu ili avgustu, a odvikavaju se od majke u oktobru ili novembru. 

Pseudantechinus roryi Cooper, Aplin & Adams 2000

Rori Kuperov lažni antehinus naseljava kamenite izdane u yapadnoj Australiji. O njegovom ponašanju nije ništa poznato osim da je sličan drugim članovima roda. Nalazi se od Pilbare do Velike peščane i Gibson pustinje. Verovatno i primerci koji se nalaze na Berou ostrvu pripadaju ovoj vrsti. Razlikuje se od drugih članova roda po crvenkasto braon boji; tipična obojenost lažnih antehinusa je sivobraon. 

Pseudantechinus woolleyae Kitchener & Caputi, 1988

Vulijev lažni antehinus se nalazi u zapadnom delu Zapadne Australije. Naseljava stenovite padine obično obrasle žbunjem akacija ili bodljikavom travom.

Najkrupniji je član roda. Leđna strana je braon boje, a trbušna mrkožuta. Rep mu je spljošten. Iza ušiju uma kestenjaste šare. Živi dve ili više godina, za razliku od svojih srodnika koji žive veoma kratko. Rađaju se u septembru ili oktobru, a polno sazrevaju sa 10 meseci. 

Tasmanijski đavo (Sarcophilus harrisii) je karnivorni torbar koji sada u divljini živi samo na Tasmaniji.

Tasmanijski đavo je jedini živi pripadnik roda Sarcophilus. Veličine malenog psa, ali zdepaste i snažne građe, tasmanijski đavo je sada najveći mesojedi torbar nakon izumiranja tasmanijskog vuka 1936. Tasmanijski đavo je iskorenjen sa australijskog kopna tokom zadnjih 3000 godina, mnogo pre naseljavanja belaca 1788. Budući da su na njih gledali kao na pretnju stoci na Tasmaniji, tasmanijski đavoli su lovljeni do 1941., kada su postali službeno zaštićeni.

Od kasnih 1990-ih, tumor lica koji je sve zastupljeniji kod tasmanijskih đavola, dosta je smanjio njihovu populaciju i sada predstavlja pretnju opstanku vrste, koja je 2009. proglašena ugroženom vrstom. Sada Vlada Tasmanije sprovodi programe za smanjenje uticaja bolesti.

Karakteriše ga crno krzno, smrad koji ispušta kada je pod stresom, izrazito glasani i zastrašujući krici koje ispušta, kao i krvožednost kada se hrani.

Najkrupniji je mesojedi torbar. Zdepaste je građe, sa velikom glavom i repom koji čini polovinu dužine tela. Neobično za torbara je da su prednji udovi nešto duži od zadnjih. Mogu trčati brzinom do 13 km na sat na kratke razdaljine. Krzno je obično crno, a nepravilne bele šare na prsima i trtici su česte. Mužjaci su obično veći od ženki, sa prosečnom dužinom od 652 mm od glave do početka repa. Rep je dug 258 mm. Prosečna težina je 8 kg. Prosječna dužina tela i glave kod ženke je 570 mm, sa repom od 244 mm i prosečnom težinom od 6 kg. Prosečna dužina života tasmanskog đavola u divljini je 6 godina, ali u zatočeništvu duže žive.

Tasmanijski đavo nakuplja masti u svom repu, pa nezdravi đavoli obično imaju tanke repove. Koristi mirisne žlezde pri osnovi repa da označi tlo iza sebe mirisom. Kada ga se uznemirava, đavo ispusti odvratan smrad, skoro isto tako smrdljiv kao kod tvora.

Vrag ima duge brkove na licu i pramenove na vrhu glave koji mu pomažu da nađe plen u mraku, a pokazuju i koliko je drugi đavo blizu dok se hrane. Sluh je dominantno čulo, a takođe ima i odlično čulo mirisa. 

Jedna analiza snage ugriza kod sisara u odnosu na veličinu tela pokazuje da vrag ima najjači ugriz. Snaga ugriza je tako velika jer je i glava velika. Takođe ima i zube koji rastu polako tokom života. Zubi i vilice tasmanskog vraga i hijene su slični, što je jedan primer konvergentne evolucije.

Tasmanijski đavolii su rasprostranjeni i prilično česti na Tasmaniji, ali brzo umru od tumora lica. Žive u svim staništima, pa i rubovima urbanih područja, a posebno vole sušne šume i šume na obali. Tasmanski đavo je noćna vrsta, a dan provodi u gustom grmu ili u rupi. Mladunci se mogu penjati na drveće, ali to postaje sve teže kako odrastaju. Mogu takođe i plivati. Solitarni su i ne formiraju čopore. Zauzimaju teritorije od 8–20 km², koji se mogu dosta preklapati sa teritorijima drugih vragova.

 

 

Tasmanijski đavoli mogu loviti plen do veličine malenog kengura, ali su inače oportunisti i jedu i strvine. Najviše voli vombate, ali jede i sve ostale malene životinje, domaće životinje, ptice, ribe, žabe i gmizavce. Ishrana im mnogo varira i zavisi od dostupne hrane. U proseku jedu oko 15% svoje telesne težine svaki dan; međutim, mogu pojesti do 40% u 30 minuta ako im se pruži prilika. Jedu sve delove strvine, uključjući i kosti i krzno, zajedno sa mesom i unutrašnjim organima. Što se ovoga tiče, farmeri ga smatraju korisnim jer brzo pojedu strvinu i zaustave širenje insekata koji mogu nauditi stoci.

Iako love sami, hranjenje je društveni događaj za tasmanijske vragove. Može se skupiti i do 12 životinja, a njihovi krici se mogu čuti nekoliko kilometara dalje. Mužjaci su agresivniji pri hranjenju i često zadobiju ožiljke.

Ženke se razmonžavaju nakon druge godine života. Nakon toga, plodne su jednom godišnje. Parenje počinje u martu, na zaklonjenim mjestima, i danju i noću. Tokom sezone parenja mužjaci se bore za ženke, a ženke se pare sa dominantnim mužjakom. Nisu monogamni, a ženke će se pariti sa još nekoliko mužjaka ako dominantni ne pazi na njih nakon parenja. Trudnoća  traje 21 dan, a svaka ženka rodi 20-30 mladih od kojih svaki teži prosečno 0,18–0,24 grama. Kada se mladi rode, kompeticija je žestoka dok se iz vagine penju do torbe. Kada uđu unutra, svaki prihvati dojku i ostaje tako 100 dana. Torba ženke tasmanskog đavola, kao i vombata, je otvorena na kraju, pa je ženki teško da ima fizički dodir s mladima. Iako se rodi mnogo mladih, ženka ima samo četiri dojke, pa tako nikada nema više od četiri bebe u torbi; što je ženka starija, to okoti manje mladunaca. U proseku, preživi više ženki nego mužjaka.

U torbi, mladi se brzo razvijaju. Nakon 15 dana vidljive su uši. Očni kapci se pojave nakon 16 dana, brkovi nakon 17 dana, usne nakon 20 dana. Mladima počne rasti krzno nakon 49 dana, a nakon 90 imaju celo krzno. Oči im se otvore kratko nakon razvitka krzna - između 87 i 93 dana. Napuštaju torbu 105 dana nakon rođenja. Izgledaju kao male kopije roditelja i teže otprilike 500 grama. Za razliku od mladih kengura, mladi tasmanijskog đavola se ne vraćaju u torbu; umesto toga, ostaju u jazbini sledeća tri meseca. Prvi put izlaze vani između oktobra i decembra. Postaju nezavisni u januaru. Ženke odgajaju mlade šest meseci tokom jedne godine.

 

 

 

 

 

                                           Đavo sa facijalnim tumorom

 

Antechinus ('ant+echinus' - nalik na ježa (zbog čekinjastog krzna)) naseljava Australiju (uključujući Tasmaniju i susedna ostrva) i Novu Gvineju. Većina vrsta naseljava Australiju a samo dve Novu Gvineju. 

Antehinusi su sitne, karnivorne životinje nalik na pacove koje prvenstveno love beskičmenjake kao što su pauci, bube (uključujući larve) i žiške. Neki su striktno terestični i love samo u nivou tla, dok su drugi spretni penjači. većina vrsta gnezdi se u šupljinama drveća. 

Njihova staništa su: umerene kišne šume, sušne i vlažne šume eukaliptusa, zdrave šume (A. agilis / A. stuartii); umerene kišne šume (A. swainsonii); močvare, vlažna vresišta (A. minimus); poremećene ili otvorene šume, sušne/vlažne, tropske /suptropske/umerene šume eukaliptusa/prašume (A. flavipes [najrasprostranjeniji]); tropske kišne šume (A. godmani, A. leo); tropske/suptropske lijanske šume (A. subtropicus, A. adustus); monsunske otvorene šume (A. bellus).

Krzno varira od sive-cimet-braon-crne boje zavisno od vrste. Imaju istaknute brkove, velike uši i izraženu, šiljatu njušku koja im daje izgled pacova. Variraju u veličini od 80–120 mm, od nosa do repa. teže između 16–170 g. Mužjaci su krupniji i teži. A. agilis je najsitnija vrsta, a A. swainsonii najkrupnija. Vrste sa Nove gvineje nisu baš najbolje opisane i očekuje ih istraživanje. 

Sve Antechinus vrste osim A. swainsonii su semelparne, barem mužjaci - obično i ženke - što znači da jedinke žive dovoljno dugo da se pare samo jednom u životu. Pare se tokom zime (avgust-septembar) kada je manja dostupnost hrane. Mužjaci se pare i do 12 sati da osiguraju uspeh parenja. parenje je kompetitivno (takmičarsko :).

Mnoga legla imaju multiplo poreklo (nekoliko očeva doprinosi jednom leglu). Ženke žive 2-3 godine. Međutim, većina ženki umire nakon osamostaljivanja prvog legla. Veličina legla zavisi od broja sisa u torbi (4, 8 kod nekih populacija i do 10 dojki). Nije poznato zašto broj sisa varira, ali je moguće da u sredini siromašnijoj hranom selekcija naginje ka jedinkama sa manjim brojem sisa.

Vrste:

• A. adustus
• A. agilis
• A. bellus
• A. flavipes
• A. godmani
• A. leo
• A. minimus
• A. stuartii
• A. subtropicus
• A. swainsonii

Antechinus adustus (Thomas 1923)

Tropski antehinus, poznat i kao zarđali antehinus nalazi se u maloj oblasti tropskih lijanskih šuma na severoistoku Kvinslenda, Australija. najsrodniji je mrkom antehinusu, od kog se razlikuje po dužem i tamnijem krznu.

Antechinus agilis Dickman, Parnaby, Crowther & King 1998

Agilni antehinus dugo je smatran formom mrkog antehinusa, od kog se skoro i ne razlikuje, osim što je malo sitniji i sivkastijeg tona. Osim beskičmenjaka, hrani se i sitnim gušterima i sočnim bobicama. Vrsta ulazi u stanje torpora u vreme nedostatka hrane. Poznato je da se gnezde zajedno do 20 jedinki. Naseljavaju vlažne šume na jugoistočnom uglu Australije.

 

Antechinus bellus (Thomas, 1904)

Bledomrki antehinus je jedina vrsta koje se nalazi u Severnoj Teritoriji, Australija. Jedinstven je među antehinusima po znatno bleđoj boji. Ima svetlosivu boju i razlikuje se od sličnih vrsta u oblesti koju naseljava (peščani dibler i crvenoobrazog dunarta) po većoj veličini i bleđoj boji. Naseljavaju visoke, više otvorene tropske šume. Leglo broji do 10 mladih. 

Antechinus flavipes (Waterhouse, 1838)

Žutonogi antehinus, poznat i kao mardo, uključuje tri podvrste:

• A. f. flavipes, jugoistočni Kvinslend, Novi Južni Vels, Viktorija i Južna Australija
• A. f. leucogaster, jugozapadna Zapadna Australija
• A. f. rubeculus, severoistočni Kvinslend

Okupiraju različita staništa, uključujući sušne suve žbunove i sklerofilne šume. Na severu, naseljava i obalna vresišta, močvare i šume; na krajnjem severu i tropske lijanske šume. 

Imaju varijabilnu boju krzna, ali su uopšte sivkastije boje. Oko očiju imaju bele kolutove, a crn vršak repa. Dužina tela je oko 10-13 cm, a težina oko 30 grama.

Dnevne životinje. Sezona parenja je u avgustu kod južnijih životinja, a u oktobru u južnom kvinslendu; ili u junu/julu na severu Kvinslenda. osim beskičmenjaka, hrane se jajima, nektarom a ponekad i sitnim kičmenjacima.

A. f. leucogaster

 

Antechinus godmani Thomas, 1923

Gudmenov antehinus je najređi član roda, skoro ugrožena vrsta, a razlikuje se od drugih članova po riđkastijoj boji i sitnijim očima. Imaju skoro go rep. Uglavnom su nokturalni ili krepuskularni. Hrane se uglavnom terestičnim beskičmenjacima. Nalaze se ukišnim šumama na severoistoku Kvinslenda. Gnezda prave u šupljinama drveća ili korpama epifita.

Antechinus leo Van Dyck, 1980

Cimetni antehinus ili kejp jork antehinus jedini je sisar endemit poluostrva Kejp Jork. Ograničen je na polulistopadne šume. Zajedno sa gudmenovim antehinusom, najređi je član roda.Skoro ugrožena vrsta.

 

Noćni su i arborealni. Razlikuju se od drugih članova po tamnijoj pruzi posred glave. 

 

Antechinus minimus (É. Geoffroy, 1803)

Močvarni antehinus naziva se i mali tasmanijski torbarski miš. Postoje dve podvrste:

 

• A. m. minimus, Tasmanija i obližnja ostrva
• A. m. maritimus, Australija; skoro ugrožena podvrsta

Staništa su zatvoren vresišta, vlažna gusta vresišta, otvorene šume, otvorena vresišta i močvare. Insektivorni su. Aktivni su noću i delimično tokom dana. parenje traje od maja do jula a rađa se 6-8 mladih. Ženke preživljavaju drugu godinu. 

Antechinus stuartii Macleay, 1841

Mrki antehinus poznat je i kao stjuartov antehinus. Nekada je uključivao i vrste: Antechinus agilis, Antechinus subtropicus i Antechinus adustus. Naseljavaju uglavnom šumska staništa od jugoistočnog Kvinslenda do Novog Južnog Velsa.

Telo meri 9.5 do 11 cm. rep meri 10 do 12 cm.

Uglavnom su noćni i arborealni.  Ženke grade ogromna zajednička gnezda koja dele mnoge jedinke. Ženke ne poseduju torbu. Obično imaju osam sisa. Leglo broji 6-7 mladih. 

Antechinus subtropicus Van Dyck & Crowther, 2000

Suptropski antehinus nalazi se od Kvinslenda do krajnjeg severoistoka Novog Južnog Velsa, gde je ograničen na suptropske lijanske šume ispod 1000 m nadmorske visine. teško je razlikovati ga od drugih članova, možda po dužoj i užoj njušci. 

 

 

Antechinus swainsonii (Waterhouse, 1840)

Tamni antehinus ili  Svansonov antehinusbroji tri podvrste:

• A. s. swainsonii, Tasmanija
• A. s. insulanus, Viktorija (nacionalni park)
• A. s. mimetes, od jugoistočnog Kvinslenda, preko istočnog Novog Južnog Velsa do jugozapadne Viktorije.

Najkrupnija je vrsta i mogu se naći dve forme; tamnija i bleđa. razlikuju se od srodnika po mnogo tamnijem krznu, koja je primetna i kod bleđe forme. Ono što je neobično je da su u celosti terestični i aktivni danju. Uglavnom se hrane beskičmenjacima, mada povremeno proždiru sitne guštere. Ženke mogu radjati i više od jednog legla (verovatno zbog krupnije veličine).  Poznati su i po svojoj neobičnoj vokalizaciji,a primećeno je i njihovo šištanje i cvokotanje. 

 

Crnorepa dasiura se nalazi u Novoj Gvineji (Zapadna Nova Gvineja i Papua Nova Gvineja. Prirodno stanište su im suptropske ili tropske sušne šume od nivoa mora do 2800 m nadmorske visine.  Nekad su svrstavani u rod Murexia.

 

 

 

 

Kratkodlaka dasiura, poznata i kao kratkodlaki torbarski miš jedina je vrsta roda Murexia. Živi u Novoj Gvineji, a introdukovana je na par obližnjih ostrva. 

 

 

 

 

Širokopruga dasiura je endemit Papue Nove Gvineje. Prirodno stanište su im suptropske ili tropske sušne šume na nadmorskim visinama od 600 do 1400 m. Jedina je vrsta roda Paramurexia. Nekada se svrstavala u rod Murexia. Ranjiva vrsta.