Enciklopedija sisara

Vombatidae Burnett, 1829 - vombati

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:39

Vombati su kratkonogi, mišićavi torbari, sa prirodnim staništem u Australiji, dužine tela oko 1 metra, sa kratkim patrljastim repom. Prilagodljivi su mnogim staništima, a nalaze u šumskim, planinskim i pustarskim oblastima jugoistočne Australije, uključujući Tasmaniju, kao i izolovani predeo od oko 300 h u Eping Forest nacionalnom parku u Kvinslendu. 

Telo je nezgrapno, teško, vrat snažan i kratak, glava nezgrapna, uši su kratke i zaobljene, a rep vrlo kratak. Noge su kratke i savijene, na njima ima pet prstiju sa dugačkim, snažnim, srpastim kandžama. Krzno vombata je prilicno oštro, boja varira između sive i braon, sve do crne. 

Vombati kopaju prostrane sisteme jazbina svojim glodarskim prednjim zubima i snažnim kandžama. Jedna bitna adaptacija vombata je torba koja se otvara pozadi. Prednost ovoga je u tome što im ne upada zemlja u torbu i zatrpava mlade dok kopaju. Iako su uglavnom krepuskularni i nokturalni, vombati lutaju u potrazi za hranom i tokom hladnih ili oblačnih dana. Obično se ne viđaju često, al ostavljaju dovoljno dokaza svog prolaska, ostavljajući za sobom kubični izmet.

Vombati su herbivori; njihova ishrana se uglavnom sastoji od trave, trske, herba, kora i korena. Njihovi sekutići slični su onima kod placentalnih glodara, prilagođeni za glodanje tvrde vegetacije. Kao i mnogi drugi herbivorni sisari imaju dijastemu između sekutića i kutnjaka. 

Krzno vombata može varirati od peskovite do braon boje, ili od sive do crne. Sve tri vrste prosečno mere oko metar dužine i teže između 20 i 35 kg.

Ženke rađaju jedno mladunče u proleće, nakon bremenitosti koja traje 20-21 dan. Mladunac napušta torbu nakon 6-7 meseci. Osamostaljuju se sa 15 meseci, a polno su zreli sa 18 meseci. Seksualnu zrelost dostižu sa 2 godine. U vreme sezone parenja, koja traje od aprila do juna, usamljeni vombati traže partnera.

Njegov metabolizam je neubičajeno spor-potrebno mu je čitavih 14 dana da potpuno svari pojedenu hranu, što predstavlja prednost na aridnim staništima. Sporo se kreću. Kada su u opasnosti, mogu dostići brzinu do 40 km/h i tu brzinu dostiže u vremenskom intervalu od samo 90 sekundi. održavati tu brzinu do 90 sekundi. Vombati brane svoju teritoriju i reaguju agresivno na uljeze. Običan vombat zauzima teritoriju do 23 ha, dok dlakavonose vrste imaju mnogo manje teritorije, ne veće od 4 ha.

Brani svoj dom i pokazuje veliku agresivnost prema uljezima. Kada je napadnut, vombat je u stanju da pokrene i poslednji atom svoje snage da se suprotstavi neprijatelju (obično je to dingo), sruši ga preko krova svog tunela, dingo propada i vombat nabacuje zemlju na njega i zatire ga sve dok životinja ne prestane da diše. Tasmanijski đavo takodje predstavlja veliku opasnost. Ako stigne do svoje jazbine, vombat se okreće leđima ka ulazu u jamu i snažnim udarcima zadnjih udova je u stanju i da razbije lobanju životinje kojoj dozvoli da priđe i pokušava da ga dohvati sa ulaza. Osim snažnih pokreta zadnjih udova, predatoru hvatanje plena otežava i izuzetno zadebljao zadnji deo tela, građen od hrskavičave tvorevine, kao i vrlo mali i kratak rep. Nije plašljiv, ne ustukne pred ljudima i ne plaši se kao kenguri, ali traži da se poštuje njegova samoća. Napadnu osobu zna da ugrize za nogu, što je vrlo bolno, jer svojim oštrim zubima probije čak i ljudsku čizmu, kada se oseti ugroženo. Ćudljive je prirode i može izraziti agresivnost, ne samo kada je isprovociran, nego i kada jednostavno nije dobro raspoložen.

Oglašava se promuklim režanjem. 

Ljudi koji se slučajno nađu u okršaju s vombatim mogu se popeti na drvo dok se životinja ne smiri i ode. Ljudi mogu dobiti ubodne rane od vombatovih kandži, kao i ujeda.

Postoje tri vrste vombata i svi su zaštićeni australijskim zakonom: 

  • Vombatus ursinus
  • Lasiorhinus krefftii
  • Lasiorhinus latifrons

 


«Prethodni   1 2 3 4

Powered by blog.rs