Diprotodontia (Grčki: διπρωτός diprotos, što znači "dva prednja" i οδοντος odontos što znači "zubi") su veliki red od oko 120 torbarskih sisara uključujući kengure, valabije, posume, koalu, vombata i mnoge druge.
Skoro svi članovi su herbivori. Ima nesto malo insektivora i omnivora, ali su oni verovatno potekli od herbivora.
Diprotodonti su ograničeni na Australiju. Najstariji poznati fosili datiraju iz kasnog oligocena (pre oko 28-23 miliona godina).
Dve ključne anatomske karakteristike identifikuju diprotodonte. Članovi roda su prvenstveno "diprotodontni" (u značenju "dva zuba"): imaju par velikih, okrenutih nadole, incisiva (sekutića) na donjoj vilici, što je zajednička karakteristika mnogih ranih sisara. Diprotodontna vilica je kratka, obično sa tri para gornjih incisiva (vombati, kao glodari imaju samo jedan par), i nema donjih kanina. Druga bitna karakteristika je "sindaktilija", spajanje drugog i trećeg prsta stopala do osnove kandži, što ostavlja kandže međusobno razdvojene. Peti prst je obično odsutan, a četvrti je često veoma izdužen.
Do skoro je red deljen na dva podreda: Vombatiformes koji uključuje vombate i koalu i Phalangerida koji ubraja sve ostale familije. Kirsch et al. (1997) su podelili familije u tri podreda. Šest familija Phalangeriformes grupisane su u dve nadfamilije.
Phascolarctidae (Phasco - torba, larct- od grčkog arctos u prevodu medved) je familija torbara reda Diprotodontia, koja uključuje samo jednu vrstu, koalu. Najbliži srodnici ovoj familiji su vombati. Najverovatnije obe familije imaju istog pretka od kog su nastale u kenozoiku.
Koala je australijski torbar biljojed i jedini živi predstavnik familije.
Naseljava obalska područja istočne i južne Australije.
Opisane su tri podvrste. Jedinke koje žive na jugu gde je hladnija klima su krupnije. Viktorijanska koala (P. cinereus victor)
ima duže i deblje krzno sa svetlijim čokoladno-braon nijansama na leđima i podlakticama i raščupane bele uši. Mužjaci ovih koala teže 12 kg, dok su ženke nešto manje, 8.5 kg. S druge strane, u suptropskim i tropskim predelima Kvinslenda, koale P. cinereus adustus,
su manje (mužjaci teže 6.5 kg, а ženke samo 5 kg), svetlije su i imaju sivu, prljavu boju krzna koje je tanje i kraće od južnijih koala. Treća podvrsta naseljava Novi Južni Vels (P. cinereus cinereus).
Fosili koala su relativno retki, ali neki nađeni u severnoj Australiji su stari oko 20 miliona godina.
Spoljašnji izgled je najsličniji izgledu vombata, ali koala ima deblje, raskošnije krzno, mnogo veće uši, duže udove koji su opremljeni velikim, oštrim kandžama prilagođenim za penjanje po drveću. Koala je jedna od malobrojnih vrsta sisara koji imaju otisak prstiju; zapravo otisak prstiju koala je osobito sličan otisku prstiju čoveka.
Mozk koale je neobično malih dimenzija; oko 40 % kranijalne šupljine ispunjeno je tečnošću.
Generalno je tiha i mirna životinja, ali mužjaci proizvode veoma glasne oglašavajuće zvuke u vreme sezone parenja koji se mogu čuti sa daljine od skoro jednog kilometra. Ne postoje tačne informacije o životnom veku koala, ali se zna da koale u zatočeništvu žive i do 15 godina; s tim da ženke mogu poživeti i do 20, a mužjaci do 13 godina.
Ženke stiču polnu zrelost sa 2 do 3 godine, a mužjaci sa 3 do 4 godina. Ako je zdrava, ženka može na svet da donese po jedno mladunče svake godine za otprilike 12 godina. Bremenitost traje 35 dana i veoma retko se rađaju dva mladunčeta. Parenje traje od decembra do marta, tj. za vreme leta.
Kada se mladunče rodi, veličine je zrna pasulja, dopuzi do stomaka majke u torbu. U torbi provodi oko 6 meseci. Nakon oko 22 nedelje otvara oči i počinje izvirivati iz torbe. U tom razdoblju mu kao dodatna hrana
služi smjesa koju nazivaju "pap" i zapravo je naročita vrsta izmeta
koju majka izlučuje upravo u tu svrhu. U toj smesi su bakterije
neophodne mladuncu za probavu čvrste hrane. Ovo je najopasnije razdoblje
u razvoju mladunca, jer ne uspevaju svi prebroditi taj prelaz s
majčinog mleka na otrovnu hranu. Beba koala sa majkom ostje narednih 3 meseci držeći se za njena leđa i hraneći se mekim delovima lišća. Mladi koale ostaju sa svojim majkama sve do dolaska na svet
novog mladunca, kada ga majka otera. Ako se dogodi da majka nema novog mladunca,
dozvoljava ranijem mladuncu da ostane uz nju do dobi od oko 3 godine. Mladi mužjaci često ostaju u majčinom dometu dok ne napune dve ili tri godine.
Koala skoro ceo svoj životni vek provede na drveću eukaliptusa. Kao i vombti i lenjivci, koale imaju spor metabolizam za sisare (što čuva energiju), spavajući i po 19 sati dnevno u rakljama drveta. Ove životinje od svojih 5 aktivnih sati dnevno provede 3 sata jedući, u bilo koj doba dana, obično noću. Prosečna koala pojede 500 grama lišća eukaliptusa dnevno. Koale ponkad jedu zemlju, koru drveta i šljunak da bi lakše svarile hranu. Hrana se vari nrednih 100 sati. Postoji više faktora koji određuju kojim će lišćem, od 800 vrsta drveća eukaliptusa, koala da se hrani. Kod odabira listova, daje prednost starijim, jer sadrže manjeotrova od mladih listova. U određenoj meri podnosi taj otrov, no njegova visoka koncentracija može i za njega biti opasna. Silaze sa drveta vrlo retko, najčešće samo da promeni stablo jer je na dotadašnjem pojela svo lišće. Tečnost dobija iz lišća i zato retko pije vodu.
Koale su se lovile skoro do istrebljenja u ranim godinama 20.veka, uglavnom zbog krzna. Koale zahtevaju velike površine zdravih i poveznih šumskih oblasti, prelazeći velike razdaljine između drveća. Neprekidan rast stanovništva obalnih delova kontinenta ne prestaje da krči te šume. Ostale opasnosti dolaze od šumskih i domaćih životinja, saobrćaja i zaraza.
Koale nastanjuju četiri države u Australiji: u Kvinslendu su česte i najmanje zabrinjavajuće životinjske vrste; u Novom Južnom Velsu su popisane kao ugrožene; u Južnoj Australiji su retke, dok se populacijau Viktoriji smatra naprednom i u velikom broju. Glavna poteškoća pri držanju koala u rezervatima ili u zoološkim vrtovima izvan Australije sastoji se u pronalasku dovoljnih količina eukaliptusovog lišća prave vrste.
Vombati su kratkonogi, mišićavi torbari, sa prirodnim staništem u Australiji, dužine tela oko 1 metra, sa kratkim patrljastim repom. Prilagodljivi su mnogim staništima, a nalaze u šumskim, planinskim i pustarskim oblastima jugoistočne Australije, uključujući Tasmaniju, kao i izolovani predeo od oko 300 h u Eping Forest nacionalnom parku u Kvinslendu.
Telo je nezgrapno, teško, vrat snažan i kratak, glava nezgrapna, uši
su kratke i zaobljene, a rep vrlo kratak. Noge su kratke i savijene, na
njima ima pet prstiju sa dugačkim, snažnim, srpastim kandžama.
Krzno vombata je prilicno oštro, boja varira između sive i braon, sve do crne.
Vombati kopaju prostrane sisteme jazbina svojim glodarskim prednjim zubima i snažnim kandžama. Jedna bitna adaptacija vombata je torba koja se otvara pozadi. Prednost ovoga je u tome što im ne upada zemlja u torbu i zatrpava mlade dok kopaju. Iako su uglavnom krepuskularni i nokturalni, vombati lutaju u potrazi za hranom i tokom hladnih ili oblačnih dana. Obično se ne viđaju često, al ostavljaju dovoljno dokaza svog prolaska, ostavljajući za sobom kubični izmet.
Vombati su herbivori; njihova ishrana se uglavnom sastoji od trave, trske, herba, kora i korena. Njihovi sekutići slični su onima kod placentalnih glodara, prilagođeni za glodanje tvrde vegetacije. Kao i mnogi drugi herbivorni sisari imaju dijastemu između sekutića i kutnjaka.
Krzno vombata može varirati od peskovite do braon boje, ili od sive do crne. Sve tri vrste prosečno mere oko metar dužine i teže između 20 i 35 kg.
Ženke rađaju jedno mladunče u proleće, nakon bremenitosti koja traje 20-21 dan. Mladunac napušta torbu nakon 6-7 meseci. Osamostaljuju se sa 15 meseci, a polno su zreli sa 18 meseci. Seksualnu zrelost dostižu sa 2 godine. U vreme sezone parenja, koja traje od aprila do juna, usamljeni vombati traže partnera.
Njegov metabolizam je neubičajeno spor-potrebno mu je čitavih 14 dana da
potpuno svari pojedenu hranu, što predstavlja prednost na aridnim
staništima.
Sporo se kreću. Kada su u opasnosti, mogu dostići brzinu do 40 km/h i tu brzinu dostiže u vremenskom intervalu od samo 90 sekundi.
održavati tu brzinu do 90 sekundi. Vombati brane svoju teritoriju i reaguju agresivno na uljeze. Običan vombat zauzima teritoriju do 23 ha, dok dlakavonose vrste imaju mnogo manje teritorije, ne veće od 4 ha.
Brani svoj dom i pokazuje veliku agresivnost prema uljezima. Kada je
napadnut, vombat je u stanju da pokrene i poslednji atom svoje snage da
se suprotstavi neprijatelju (obično je to dingo), sruši ga preko krova
svog tunela, dingo propada i vombat nabacuje zemlju na njega i zatire ga
sve dok životinja ne prestane da diše. Tasmanijski đavo takodje
predstavlja veliku opasnost.
Ako stigne do svoje jazbine, vombat se okreće leđima ka ulazu u jamu i
snažnim udarcima zadnjih udova je u stanju i da razbije lobanju
životinje kojoj dozvoli da priđe i pokušava da ga dohvati sa ulaza. Osim
snažnih pokreta zadnjih udova, predatoru hvatanje plena otežava i
izuzetno zadebljao zadnji deo tela, građen od hrskavičave tvorevine, kao
i vrlo mali i kratak rep.
Nije plašljiv, ne ustukne pred ljudima i ne plaši se kao kenguri, ali
traži da se poštuje njegova samoća. Napadnu osobu zna da ugrize za nogu,
što je vrlo bolno, jer svojim oštrim zubima probije čak i ljudsku
čizmu, kada se oseti ugroženo. Ćudljive je prirode i može izraziti
agresivnost, ne samo kada je isprovociran, nego i kada jednostavno nije
dobro raspoložen.
Oglašava se promuklim režanjem.
Ljudi koji se slučajno nađu u okršaju s vombatim mogu se popeti na drvo dok se životinja ne smiri i ode. Ljudi mogu dobiti ubodne rane od vombatovih kandži, kao i ujeda.
Postoje tri vrste vombata i svi su zaštićeni australijskim zakonom:
Obični vombat, poznat i kao golonosi vombat, jedina je vrsta roda Vombatus.
Postoje tri podvrste, mada su im razlike nejasne:
V. u. hirsutus, nalazi se na australijskom kopnu.
V. u. tasmaniensis se nalazi na Tasmaniji. Manji je od V. ursinus hirsutus. [4]
V. u. ursinus se nekda nalazio širom Bass Strait Islands, ali je sada ograničen na Flinders ostrvo do severa Tasmanije. Populacija je 1996. procenjena na oko 4000 jedinki i ima status ranjivosti.
Vombatus ursinus hirsutus
V. u. tasmaniensis
Vombatus ursinus ursinus
Nalaze se u hladnijim i vlažnijim delovima južne i istočne Australije, uključujući Tasmaniju, najsevernije dopire do planina na jugu Kvinslenda.
Dužina tela meri između 80 i 130 cm, a težina između 17 i 40 kg. Razlikuje se od dlakonosih vombata po ćelavom nosu.
Solitarni su, teritorijalni, a svaki ima utvrđenu teritoriju u okviru koje živi i hrani se. U toj oblasti kopa sisteme tunela, pri čemu dužina tunele meri od 2 do 20 m dužine, zajedno sa mnogim bočnim tunelima. Svaka jedinka ima oko desetak svojih jazbina i svaka ima po nekoliko otvora.
Mogu izlaziti i u toku dana tokom hladnijeg vremena, obično rano ujutru ili kasno popodne.
Herbibori su; hrane se travom i drugim biljnim materijalom.
Pare se svake druge godine i rađaju jedno mladunče. Bremenitost traje 20-30 dna, a mladunac ostaje u torbi 5 meseci. Kad napusti torbu teži između 3.5 i 6.5 kg. Odvikava se od majke sa 12 do 15 meseci, a potpuno su nezavisni sa 18 meseci. Prosečna dužina života u divljini je 15 godina, a 20 u zatočeništvu.
Severni dlakonosi vombat jedan je od najrađih krupnih sisara i kritično je ugrožena vrsta. Do pre sto godina njihov areal rasprostirao se u Viktoriji, Novom Južnom Velsu i Kvinslendu, a danas je ograničen na jednu oblast, samo 3-km2 (300 ha) u okviru 32-km2Epping Forest National Park u Kvinslendu. Totalna populcije je 2003. brojala 113 jedinki, uključujući samo 30 plodnih ženki.
Visoki su do 35 cm high, dugi do 1 m, a teže do 40 kg. Ženke su nešto krupnije od mužjaka jer imaju jedan sloj viška masnog tkiva. Malo su krupniji od običnog vombata i brže se razmnožavaju ( dva mladunca u tri godine). Nos ima veoma važnu ulogu u njihovom preživljavanju, jer ima slab vid tako da može da nanjuši hranu u mraku.
Oni dele svoje jame. Ishrana im se sastoji od tvrde trave i raznih tipova korenja. Njihovo stanište postalo je zakorovljeno afričkom travom (afrički lisičji rep), koja je potisnula domaću travu kojom se vombat hranio.
Mladi se rađaju tokom vlažne sezone, ostaju u torbi 6-9 meseci, a majku napuštaju nakon godinu dana.
Južni dlakonosi vombat se nalazi u raštrkanim oblastima semiaridnog žbunja i malea od zapadne Australije preko juga Južne Australije do jugozapada Novog Južnog Velsa. najsitniji je od svih vrsta vombata. Mladi često ne preživljavaju sušnu sezonu.
Najduža ikad zabeležena dužina života vombata bila je 34 godine (stari mužjak).
Dužina tela se kreće od 772 do 934 mm, a težina od 19 do 32 kg. Kratak rep skriven je u krznu. Krzno je svilenkasto i obično sive ili drap boje. Bište se drugim i trećim prstom, koji su srasli osim na vrhovima. Glava je robustna i spljoštena, a uši su zašiljene. Njuška je slična svinjskoj. Zubi im rastu tokom celog života, što je adaptacija na njihovu ishranu. U poređenju sa običnim vombatom, južni vombat ima veće temporalne mišiće, a manje maseter mišiće. Za razliku od severnog vombata, južni vombat ima dužu nosnu kost od čeone kosti.
Kao i drugi vombati, bira domaću višegodišnju travu i oštrice, ali konzumira i introdukovane vrste i lišće drvenastih žbunova ako njegova omiljena hrana nije dostupna. Veći deo ishrane čini Stipa nitida.
Jame vombata povezane su tunelima i imju mnogo ulaza. Ovi tuneli su primarno sklonište i dele ih do 10 jedinki. Vombt kopa prednjim kandžama dok sedi. napušta novu jamu unatraške i izbacuje zemlju svim šapama. Centralna pećina okružena je krugom malih, jednostavnih jama. Temperatura jama u sred zime iznosi oko 14°C, a oko 26°C u sred leta. Mužjaci pokazuju teritorijalno ponašnje prema vombatima iz drugih sistema jama, verovatno zbog odbrane izvora hrane i utočišta. Staze izmeta povezuju jame. Tkođe obeležavaju teritoriju analnim sekretima trljanjem leđ i zadnjice o oblekt. Dešavaju se borbe među mužjacima za teritoriju ili partnera i uključuju ujede za uši, butine ili zdnjicu. Postoji i hijerarhija dominacije među mužjacima.
Pare se između avgusta i oktobra, kada ima dosta padavina i obilja hrane. Parenje se odvija pod zemljom. Pri tom mužjci ostaju u svojim pećinama, a ženke se kreću među pećinama. Trudnoća traje 22 dana. Mladunče ostaje u torbi 6 meseci. Odvikava se od majke sa godinu dana, a potpuno izrasta sa tri godine kada postaje i reproduktivno zrelo.
Komuniciraju vokalizacijom i mirisima, mada češće mirisom jer se ne sreću često. kada prolaze jedan ored drugog emituju zvuke grubog kašlja.
Zemljoposednici ih smatraju poljoprivrednim štetočinama. Njihova kopanj uništvaju useve i povećva se rizik od lomljenja nogu stoke padom u jzbine vombta. konkurencija između stoke, zečeva i vombata dovodi do preterane ispaše. Prekomerna ispaša i širenje invazivnih vrsta dovelo je u nekim oblastima do domincije jednogodišnjih trava korovskih vrsta koje ne zadovoljavaju metaboličke potrebe vombata, što opet dovodi do iznurenosti i masovne gladi. Kompeticija sa introdukovanim zečevima ugrožava opstanak vombata.
Posumi broje oko 70 arborealnih torbra srednje veličine sa prirodnim staništem u Australiji, Novoj Gvineji i Sulavesiju (neki su introdukovni u Kinu i Novi Zeland).
Posumi su kvadripedalni diprotodontni torbari sa dugim debelim repovima. najsitniji posum, ustvari najmanji diprotodontni torbar, jeste tasmanijski patuljasti posum, sa dužinom tla od 70 mm i težinom od 10 grama. najkrupniji je kuskus medved koji može biti težak i do 7 kg. Posumi su tipično nokturali i barem delimično arborealni. Razne vrste nastanjuju većinu vegetacijskih staništa, a nekoliko vrsta prilagođeno je na urbana staništa. Što se tiče ishrane ima generalista herbivora ili omnivora (obični četkorepi posum) do specijalista brstača eukaliptusa (Petauroides volans), insektivor ( planinski ptuljasti posum) i onih koji se hrane nektrom (medni posum).
Klasifikacija Ruedas & Morales 2005.
Suborder Phalangeriformes: possums, gliders and allies
Patuljasti posumi su sitni posumi koji uključuju 5 vrsta svrstanih u dva roda. četiri vrste su endemiti Australije, a jedna vrsta pored Australije naseljava i Indoneziju (Papua Nova Gvineja).
Patuljasti posumi variraju u veličini od 5 do 12 cm, a obično teže između 10 i 50 grama. Noćni su i omnivori, hrane se beskičmenjacima, plodovima, nektarom i polenom. Odlični su penjači, delimično zahvaljujući i prihvatnim repovima. Iako ne mogu da lete kao neke druge vrste posuma, neke vrste su sposobne da preskoče velike razdaljine.
Planinski patuljasti posum je mali noćni torbar veličine miša (težine oko 45 grama). nalazi se u Australiji u alpskim kamenjarima, uglavnom u južnoj Viktoriji i nacionalnom parku Kosciuszko National Park u Novom Južnom Velsu, na nadmorskim visinama od 1,300 do 2,230 metra. Dužina tela meri 14 cm, a savitljiv rep je duži od 11 cm. Njegova ishrana sastoji se od insekata (bogong moljac), mesnato voće, orasi, nektar i semenje. Telo mu je prekriveno debelim slojem finog sivog krzna, osim na stomaku gde je krem boje. Rep je bezdlak. Torba ženki sadrži četiri dojke. Jedini je australijski sisar ograničen na alpsko stanište. Vrsta je kritično ugrožena. procenjeno je da je ostalo oko 2000 jedinki.
Tokom većeg dela godine, mužjaci i ženke žive razdvojeni. Ženke žive u boljem delu stenovitih padina, dok mužjaci žive na marginama, obično na nižem nivou planine. U cilju razmnožavanja, mužjaci migriraju u stanište ženki. Međutim, tokom najaktivnije skijške sezone na planini Higginbotham, mužjaci moraju da pređu preko staza koje dovode u opasnost njihov opstanak. U pokušaju da se reši problem, napravljen je "tunel ljubavi" ispod staze, a ima i putokaza koji usporava vozače.
Dugorepi patuljasti posum se nalazi u kišnim
šumama severne Australije, Indonezije I Nove Gvineje. Žive na nadmorskim
visinama iznad 1,500 m, hrane se insektima I nektarom, a mogu se hraniti i
polenom.
Ima krupne oči, mišolike uši, rep
duži od tela za 150 %. Rastu samo do 10 cm dužine.
Ne zna se mnogo o njegovom
ponašanju, ali se zna da je arborelan i nokturalan. Tokom hladnog doba
postaje torporan ali se noću budi.
Pare se dva puta godišnje. Rađa se 1-4 mladih od januara do februara, a drugo
leglo se rađa krajem avgusta ili početkom septembra. Mladi napuštaju gnezdo
nakon 45 dana.
Jugozapadni patuljasti posum, poznat i kao zapadni pigmejski posum ili mundarda, nalazi se u Australiji. Verovatno su nastali od istočnih
pigmejskih posuma pre oko 8 miliona godina.
Za razliku od drugih članova roda
koji su sive boje, oni imaju krzno svetlo cimet boje. Trbušna strana im je
bela, a imaju i tamnu šaru ispred očiju. Ima duge ovalne uši, krupne oči i duge
brkove. Rep im je dug i prihvatljiv. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst.
Imaju i dug jezik. Dužina
tela meri 5.7–7.2 cm, a rep 7.7–8.7 cm. Odrasli teže do 20 grama.
Torba ženki se otvara napred i sadrži 6 dojki.
Njihova distribucija uključuje Zapadnu Australiju, pojas Južne Australije,
Ostrvo Kengura i Viktoriju. Nalaze se i u Novom Južnom Velsu gde su ugroženi.
Naseljavaju polusušne šume, žbunove i vresišta.
Solitarni su i nokturalni. Tokom dana se sklanjaju u rupe drveća ili druge
pukotine, ptičja gnezda ili u gustu vegetaciju.Noću traže hranu ili partnera. Tipično se kreću oko 50 m dnevno, a mogu
migrirati i u druge oblasti zavisno od dostupnosti hrane. Većinu vremena
provode u drveću.
Primarno se hrane nektarom i polenom, posebno od biljka kao što su Melaleuca
I eukaliptus, a imaju i ulogu u oprašivanju ovog bilja. Ishranu dopunjuju insektima.Prirodni neprijatelji su im kvole (torbarske
mačke), zmije i sove, kao i introdukovani karnivori kao što su crvena lisica i
domaća mačka.
Stupaju u stanje torpora tokom
hladnog vremena, koji može trajati i do 7 dana.
Mogu se pariti tokom cele godine,
mada se najčešće pare u proleće, a leglo broji 4-6 mladih. Obično se rađa i
više, ali ne uspevju svi da dođu do dojki. Neobično je to što majka može
produkovti novo leglo nakon dva dana posle odvikavanja prvog legla. Mladi
napuštaju torbu nakon 25 dana, iako su još uvek slepi, ali ostaju u gnezdu. Potpuno
se odvikavaju od majke nakon 50 dana. Ženke dostižu polnu zrelost sa 12- 15
meseci.
Tasmanijski patuljasti posum, poznat
kao mali
pigmejski posum, jeste najmanji posum na svetu.
Odrasli mere 6.6 do 7.5 cm dužine tela, a rep meri 6 do 7.2
cm, a težina samo 7 do 10 grama. Krzno
im je nežno i debelo, mrkožute boje, a donja strana je siva. Oči su im
okružene tamnijom bojom. Uši su im
pokretljive i uglvnom bezdlake. Rep je prehensilan, a u osnovi može da
magacionira mast.
Osim u Tasmaniji,
nalazi se u Viktoriji i Ostrvu Kengura u Južnoj Australiji. Naseljavaju
sklerofilne šume, male i vresnu vegetaciju. Noćni su i arborealni. Žive u nižim
spratovima žbunja i šume. Odlični su penjači, ali retko zalaze u više nivoe
verovatno zbog ptica grabljivica. Obzirom da su solitrni, gnezdo dele samo s
mladima. Gnezdo prave od strugotina kore drveta.
Omnivori su, hrane se insektima,
paucima, sitnim gušterima, nektarom i polenom (Banksiai eukaliptusi). Poznati predatori su tasmanijski đavo,
torbarske mačke, ptica Dacelo, maskirana sova i tigrasta zmija.
Tokom hladnog vremena stupaju u
stanje torpora.
Pare se tokom godine. Torba ženki broji 4 dojke. Mladi napuštju torbu nakon
42 dana. Nakon toga mogu da se drže za leđa majke. Napuštaju gnezdo nakon 90-og
dana života.
Istočni patuljasti posum (Cercartetus nanus) nalazi
se na jugoistoku Australije, od južnog Kvinslenda do istočne Južne Australije
kao i na Tasmaniji. Naseljava niz staništa, uključujući kišne šume, sklerofilne
šume i vresišta.
Teže 15 do 43 grama, a dužina tela meri7-9 cm plus 8-11 cm repa. Gornja strana im je tmurno siva, a donja bela.
Aktivni su penjači. Svojim čekinjstim vrhom jezika hrane se nektarom i
polenom vrsta Banksia, Eucalyptus
i Callistemon.
Hrane se i insektima, kao i sočnim plodovima kada su cvetovi nedostupni.
Uglavnom su solitarni, mada se viđa situacija u kojoj nekoliko odraslih jedinki
dele zajedničko gnezdo. Mužjaci okupiraju teritoriju od 0.24 do 1.7 hektara,
koja se preklapa sa manjim teritorijama ženki. Gnezde se u rupama i pukotinama
drveća, napuštenim ptičjim gnezdima ili gustišu. Zimu provode u stanju torpora.
Tipično se pre dva puta godišnje, mada u izobilju hrane mogu se pariti i po
treći put. Torba ženki broji 4-6 sisa,leglo obično broji do 4 mladih, mada može ih biti više. Bremenitost traje
oko 30 dana, mladi provode u torbi 33-37 dana, odvikavaju se sa 60-65 dana, a
zatim ostaju sa majkom još 10 dana. Dostižu punu veličinu sa 5 meseci, a mogu
se pariti sa 3 meseca. U
zatočeništvu žive do 7,5 godina, a u divljini verovatno ne žive duže od 5
godina.
Postoje dve podvrste: C. n.
nanus (Desmarest, 1818) (tasmanijska podvrsta) i C. n. unicolor
(Krefft, 1863) (australijska podvrsta).
Poznati predatori su sove (Tyto
alba, T. novaehollandiae, T. tenebricosa, Ninox connivens),
mrki antehinus Antechinus stuartii, tigrasta kvola Dasyurus maculatus,
tasmanijski đavo, dingo, pas Canis lupus familiaris, crvena lisica,
mačka i zmije (Hoplocephalus stephensii, Tropidechis carinatus).
Phalangeridae su familija nokturalnih torbara sa prirodnim staništem u Australiji i Novoj Gvineji. Uključuje kus-kuse, četkorepe posume i njihove bliske srodnike. Većina vrsta je arborealna, a naseljavaju niz šumskih staništa od alpskih šuma do šuma eukaliptusa i tropskih džungli.
obični četkorepi posum
Phalangeridae su relativno krupni u poređenju s drugim posumima. Najsitnija vrsta, sulaveški medved kus-kus je veličine mačke, prosečno dug 34 cm, dok je najkrupnija vrsta, crnopegi kus-kus dug oko 70 cm a težak 5 kg. Osim krupne veličine, druge ključne razlike između falangerid i drugih posuma su prisustvo gole kože barem na delu repa i niska krunica kutnjaka. Kandže imaju samo na prednjim nogama. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst koji im pomže u prihvatanju za grane. Kod svih, osim kod jedne vrste, prvi i drugi prst na prednjim nogama su opozitni. Krzno je tipično gusto i vuneno, a može biti sive, crne ili riđkasto braon boje, često sa pegama ili prugama.
Većina falangerida su folivorni, tj. primarno se hrane lišćem. Kao neke slične vrste, imaju veliki cekum koji vari ovu veoma vlaknastu hranu i ekstrhuje što je više moguće hranljivih materija. Međutim, njihovi zubi nisu veoma adaptirani na ovu ishranu kao kod drugih posuma, pa se hrane i plodovima, pa čak i nekim beskičmenjacima. Jedini izuzetak od ovog uopštenog pravila je prizemni kus-kus, koji je karnivor i takođe manje arborealan od drugih vrsta falangerida.
Bremenitost traje 16–17 dana. Rađaju jedno ili dva mladunca. Adulti su tipično solitarni, brane teritoriju koju obeležavaju sekretom mirisnih žlezda, pljuvačkom, urinom ili izmetom.
Po klasifikaciji Ruedas & Morales 2005, familija se sastoji od 6 rodova i 28 vrsta.
Phascolarctos cinereus adustus
Phascolarctos cinereus cinereus
Phascolarctos cinereus victor
Vombatus ursinus hirsutus
V. u. tasmaniensis
Vombatus ursinus ursinus
Mladi vombat 
U stanju torpora
Cercartetus nanus nanus
obični četkorepi posum