Enciklopedija sisara

Potoroidae, familija torbara, uključuju betonge, potoroe i kengur pacove. Svi su veličine zeca, liče na krupne glodare ili veoma male valabije.

Potoroidi su sitni srodnici kengura i valabija, a možda su preci te grupe. Konkretno, zubni sistem je jednostavniji od onog kod familije kengura, dužih gornjih sekutića i većih očnjaka. Obe grupe imaju široku dijastemu između sekutića i jagodičnih zuba.

Zadnja stopala su izdužena, a kreću se skakanjem. Pri manjim brzinama, koriste i prednje noge.

Potoroide su herbivori. Međutim, iako se hrane nizom biljnih vrsta, većina se hrani i plodonosnim delovima gljiva, a često su zavisni od gljiva tokom perioda kada je malo toga dostuupno za ishranu u suvim australijskim šipražjima. Primer potora koji opstaje na gljivama je dugonogi potoro. Ishrana ovog potora se skoro u celosti sastoji od gljivičnih spora.  

Tri roda broje osam vrsta.

• Familija Potoroidae
  • Podfamilija Potoroinae
    • Rod Aepyprymnus
      • Aepyprymnus rufescens
    • Rod Bettongia
      • Bettongia gaimardi
      • Bettongia lesueur
      • Bettongia penicillata
      • Bettongia tropica
    • Rod Potorous
      • Potorous longipes
      • Potorous tridactylus
      • Potorous gilbertii

 

 

Riđi pacov-kengur,  poznat i kao riđi betong, jedini je član roda Aepyprymnus. Nalazi se u obalnim i priobalnim područjima od Novog Južnog Velsa do Kvinslenda, a nekada ih je bilo i u Viktoriji.   

Veličine je odraslog zeca. Najkrupniji je pripadnik familije. Sive je boje sa crvenkasto braon primesama. Mogu formirati poligina udruženja, bez čvrstih veza. Najčešće se hrane krtolama i gljivama, ali i lišćem i drugom vegetacijom.

Razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke sazrevaju sa 11, a mužjaci sa 12-13 meseci. Ženke su sposobne za parenje na svake tri nedelje. Bremenitost traje 22-24 dana. Mladi se rađaju potpuno formirani i provode u torbi oko 16 nedelja. Nakon napustanja torbe, ostaje sa majkom narednih sedam nedelja.

Betonzi su vrste roda Bettongia, ponekad nazivani pacov-kenguri. Postoji četiri vrsta:

• Bettongia gaimardi
• Bettongia lesueur
• Bettongia penicillata
• Bettongia tropica

Bettongia lesueur (Quoy & Gaimard, 1824)

Budi je poznat kao betong kopač, tungu i kratkonosi pacov-kengur. Njegova populacija je primer efekta introdukovanih životinja na australijsku faunu i ekosisteme. Nekada najčešći makropodni sisar po celom kontinentu, budi sada naseljava samo susedna ostrva, novo introdukovana populacija na kopnu naseljava Zaliv Ajkula.  

Bilo je tri podvrsta, sada samo dve: B. l. graii, izumrla kopnena podvrsta; B. l. nova, neopisana podvrsta na ostrvima Berou i Brodi; B. l. lesueur.

Ime im potiče iz niungar jezika - burdi.

Mali torbar, nalik pacovu, zaobljenih ušiju i jedva dlakavog, debelog repa, šiljate njuške, dužim zadnjim nogama i dužim zadnjim stopalima. Gornji deo tela im je žuto-siv, a donji svetlo sive boje. Ima prepoznatljiv beli vrh repa. Rep je prihvatljiv i služi za nosenje materijala za gnezdo. Veličine je zeca, prosečne težine oko 1,5 kg. Dužina tela, bez repa, meri oko 40 cm. Morfološke razlike postoje između podvrsta i po ostrvima.

U dobrim uslovima, pare se tokom cele godine, poliginim sistemom. Rađa se jedno mladunče po leglu. Ženke se pare dan nakon rađanja, ali odlažu razvoj ploda sve dok se prethodno mladunče ne osamostali. Ovo je primer fakultativne embrionalne dijapauze. U zatočeništvu, ženke mogu roditi tri mladunca godišnje.

Nekada su naseljavali suptropska i tropska staništa, od otvorenih eukaliptusovih i akacijinih šuma do suvih bodljikavih livada. Danas, na ostrvima, preferiraju otvorena bodljikava Triodia staništa i peščane dine. Hrane se semenjem, plodovima, cvetovima, krtolama, korenjem, sukilentnim lišćem, travom, gljivama, termitima, itd. Takođe zalaze u povrtnjake.  U divljini žive barem tri godine.

Nakon kolonizacije Australije, najveći predatori su bili crvene lisice i mačke. Prirodni neprijatelji su im orlovi, na Berou ostrvu jedna vrsta guštera.

B. lesueur je veoma glasno biće. Sklanjaju se u podzemnim jazbinama, a jedini su makropodi koji to čine. Jazbine variraju od jednostavnih tunela do kompleksnih mreža sa više ulaza. Ovi tuneli udomljavaju 20-40 betonga. Betonzi menjaju povremeno svoje mesto za spavanje unutar tunela. Tokom dana u prostorijama se formiraju grupe od jednog mužjaka i više ženki. U potragu za hranom idu samostalno, ne u grupi.  

Kreću se uglavno zadnjim nogama, skakanjem. Prednje im služe za podupiranje pri mirovanju. Mirisom lociraju hranu, koju iskopavaju kandžama prednjih nogu.  Mogu se i pesti na niže žbunje u potrazi za hranom.

Skoro ugrožena vrsta.

Bettongia gaimardi (Desmarest, 1822)

Istočni betong, poznat i kao južni ili tasmanijski betong,  nalazi se u istočnom delu Tasmanije.

Dve ranije priznate vrste, Bettongia cuniculus (tasmanijski betong) i Bettongia gaimardi (istočni betong), sada se klasifikuju kao jedna vrsta sa dve podvrste (Wakefield 1967):

• B. g. gaimardi, kopnena podvrsta (izumrla)
• B. g. cuniculus, tasmanijska podvrsta

Nakon introdukcije crvene lisice i zečeva u Australiju, kopnena vrsta je izumrla oko  1920. godine. U 2012, mala populacija tasmanijske podvrte reintrodukovana je na kopno u Kanberi.

Istočni betong je noćna životinja. Tokom dana spava u gnezdu načinjenom od trave i lišća. Glavna komponenta njegove ishrane su podzemne gljive, slične tartufima, ali iskopavaju i korenje i krtole. Hrane se i insektima. Putuju i do 1,5 km od gnezda do hranilišta, što je značajna udaljenost za biće čija telesna masa retko prelazi 2 kg.

Stanište ovog betonga su otvorena šume nadmorskih visina od nivoa mora do 1000 m.  Obično se gnezde u suvim otvorenim šumama eukaliptusa i travnatim šumama. Materijal za gnezdo donose savitljivim repom.

Kao i drugi betonzi, istočni betong je kontinuirani odgajivač sa gestacionim periodom od tri nedelje. Produkuju mlade tokom cele godine.

Bettongia penicillata Gray, 1837

Voili, poznat i kao kitnjorepi betong, izuzetno je redak sitni torbar. Vrsta je imala dve podvrste: B. p. ogilbyi i izumrla B. p. penicillata.

Ime potiče iz niungar jezika - walyu.

Težin je između 1,1 i 1,6 kg. Telo meri 30 do 35 cm, a rep oko 37 cm. Krzno mu je žućkasto braon boje, a vrh repa tamno braon boje. Vitkije je građe i većih ušiju od srodnog betonga kopača.

Kritično je ugrožena vrsta. Nekada su naseljavali više od 60% kopna, a sada manje od 1%. Nekada ih je bilo na jugozapadu Istočne Australije, većem delu Južne Australije, severozapadni kraj Viktorije i centralnu poziciju u Novom Južnom Velsu. Tokom 1992 zabeležene su četiri male populacije u Zapadnoj Australiji. U južnoj Australiji dosta populacija osnovano je putem reintrodukcije. Danas, vrsta živi uglavnom u otvorenim sklerofilnim šumama i eukaliptusovim šumama malea.

Striktno su noćni i nisu gregarni. U povoljnim uslovima razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke se mogu pariti sa šest meseci i rađaju na svaka 3,5 meseca. U divljini žive do 6 godina.

Imaju neobičnu ishranu za sisare. Iako se hrane i insektima, semenjem, krtolama i smolom hakea biljke, najveći deo hranljivih materija dobijaju od podzmnih gljiva. Ove gljive se vare indirektno. U delu stomaka, baktrije konzumiraju ove gljive i produkuju hranljive materije koje se vare u sotatku crevnog sistema.

narandžasto-ranija distribucija, crveno - sadašnja distribucija

Bettongia tropica Wakefield, 1967

Severni betong je ograničen na neke oblasti sa miksom otvorenih eukaliptusovih šuma i šuma Allocasuarina koje okružuju prašum na krajnjem severoistoku Kvinslenda.

Solitarne životinje. Hrane se ektomikoriznim gljivama koje iskopavaju iz dna drveća. Osim toga hrane se i korenjem trave, krtolama, oštricama, ljiljnima i lekovitim biljem.  

Ugrožene su životinje. Naseljavaju samo tri oblasti u okviru od 80 milja.

 

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Potori su torbari veličine zeca, kengurske građe, ali nalik na pacove. Sve tri vrste su ugrožene, posebno dugonogi potoro i gilbertov potoro (kritično ugrožen). Glavna pretnja po opstanak su im introdukovane vrste (posebno lisice) i gubitak staništa. Nekada su bili brojne i značajne štetočine useva.

Klasifikacija:

• Podred Macropodiformes
  • Familija Potoridae
    • Podfamilija Potorinae
      • rod Potorous
        • P. gilbertii
        • P. longipes
        • P. tridactylus

Potorous gilbertii

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Gilbertov potoro, ponekad nazivan "pacov-kengur", spada u najugroženije sisare Australije i sveta uopšte. Sitna noćna životinja koja živi u malim grupama ili kolonijama. Zadnja stopala su izdužena, prednja stopala su sa zakrivljenim kandžama kojima iskopavaju hranu. Boja krzna varira od mrke do sive. Ima dugu, tanku njušku zakrivljenu nadole. Oči su im ispupčene. Uši su im skoro nevidljive. Odrasle ženke mere 700–1200 g, a mužjaci 845–1200 g.

Trenutno procenjena populacija jedva broji sedamdeset jedinki. Verovalo se da su izumrli sve do ponovnog otkrića 1994. Jedina populacija nalazi se u nacionalnom parku Zaliv Dva Naroda u Zapadnoj Australiji. Nekada su bili rasprostranjeni širom jugozapadne Australije.

U okviru oblasti manjoj od 1000 hektara, vrsta okupira četiri odvojene teritorije duge, nespaljene, guste žbunske vegetacije na padinama dolina. U ovoj oblasti nalaze se žbunovi Melaleuca striata i M. uncinata, visokih 1.5 do 2.0 m sa pokrovnosti 70-100% i oštrice uključujući Lepidosperma sp. Vegetacija ovog staništa nije spaljivana u poslednjih 50 godina.

Primarno su mikofagni, tj hrane se raznim vrstama gljiva nlik na tartufe. Osim toga mogu se hraniti i nekim plodovima i semenima. Za iskopavanje koristi prednje šape koje poseduju po tri kandže. Imaju ulogu u rasejavanju gljivičnih spora koje klijaju iz njihovih fekalija.

Ženke mogu imati dve bebe godišnje. Imaju mogućnost embrionalne dijapauze. Period rađanja je od novembra do decembra.

Potorous longipes

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Dugonogi potoro nalazi se u jugoistočnoj Australiji, u maloj oblasti oko obalske granice između Novog Južnog Velsa i Viktorije. Ugrožena su vrsta.

Dugonogi potoro je najkrupniji potoro. Veoma je sličan dugonosom potoru. Razlikuje se od dugonosog po dužim stopalima i dužem repu.

Trenutne pretnje po opstanak vrste su predacija od strane feralnih mačaka i lisica, kao i seča drveća u okviru ograničene oblasti.

Potorous tridactylus

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Postoje dve podvrste dugonosog potora: Potorous tridactylus tridactylus* na kopnu Australije i Potorous tridactylus apicalis* na Tasmaniji i koji ima svetlije krzno.

Sa izduženom njuškom i sivo-mrkim krznom podsećaju na bandikute, ali se prepoznaju po skokovima. Dužina tela meri 340-380mm, a polusavitljiv rep 150-240mm.

Obzirom da se retko viđaju u divljini, na njihovo prisustvo ukazuju njihovi tragovi skakanja i kopanja.

Naseljavaju niz staništa u visoravnima. Preferiraju niz vegetacionih tipova od suptropskih i toplih umerenih kišnih šuma, visokih otvorenih šuma sa gusćim nižim spratom do gustih obalskih vresišta.

Iako su solitarni, nisu teritorijalni i teritorije im se često preklapaju. U grupi se mogu videti tokom ishrane, parenja i sa mladunčetom.

Ženke mogu imati dva mladunca godišnje. Bremenitost traje 38 dana.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Hypsiprymnodontidae je familija makropoda, jedna od dve familije pacov-kengura, koju čini jedan rod i samo jedna vrsta.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Mošusni pacov-kengur se nalazi samo u prašumama severoistočne Australije. Neki naučnici ga svrstavaju u podfamiliju Hypsiprymnodontinae familije Potoroidae.

Najsitniji je kvadripedalni makropod. On je dnevna životinja. Dužine tela 21 do 34 cm i  6.5- do 12.3-cm bezdlakog repa, teži između 330 i 680 g. Hrani se opalim plodovima i krupnim semenima, kao i sitnim beskičmenjacima.

Kreće se protezanjem tela, a koristi opozitni prst na zdnjim nogama za penjanje uz drveće.