Obični vombat, poznat i kao golonosi vombat, jedina je vrsta roda Vombatus.
Postoje tri podvrste, mada su im razlike nejasne:
V. u. hirsutus, nalazi se na australijskom kopnu.
V. u. tasmaniensis se nalazi na Tasmaniji. Manji je od V. ursinus hirsutus. [4]
V. u. ursinus se nekda nalazio širom Bass Strait Islands, ali je sada ograničen na Flinders ostrvo do severa Tasmanije. Populacija je 1996. procenjena na oko 4000 jedinki i ima status ranjivosti.
Vombatus ursinus hirsutus
V. u. tasmaniensis
Vombatus ursinus ursinus
Nalaze se u hladnijim i vlažnijim delovima južne i istočne Australije, uključujući Tasmaniju, najsevernije dopire do planina na jugu Kvinslenda.
Dužina tela meri između 80 i 130 cm, a težina između 17 i 40 kg. Razlikuje se od dlakonosih vombata po ćelavom nosu.
Solitarni su, teritorijalni, a svaki ima utvrđenu teritoriju u okviru koje živi i hrani se. U toj oblasti kopa sisteme tunela, pri čemu dužina tunele meri od 2 do 20 m dužine, zajedno sa mnogim bočnim tunelima. Svaka jedinka ima oko desetak svojih jazbina i svaka ima po nekoliko otvora.
Mogu izlaziti i u toku dana tokom hladnijeg vremena, obično rano ujutru ili kasno popodne.
Herbibori su; hrane se travom i drugim biljnim materijalom.
Pare se svake druge godine i rađaju jedno mladunče. Bremenitost traje 20-30 dna, a mladunac ostaje u torbi 5 meseci. Kad napusti torbu teži između 3.5 i 6.5 kg. Odvikava se od majke sa 12 do 15 meseci, a potpuno su nezavisni sa 18 meseci. Prosečna dužina života u divljini je 15 godina, a 20 u zatočeništvu.
Severni dlakonosi vombat jedan je od najrađih krupnih sisara i kritično je ugrožena vrsta. Do pre sto godina njihov areal rasprostirao se u Viktoriji, Novom Južnom Velsu i Kvinslendu, a danas je ograničen na jednu oblast, samo 3-km2 (300 ha) u okviru 32-km2Epping Forest National Park u Kvinslendu. Totalna populcije je 2003. brojala 113 jedinki, uključujući samo 30 plodnih ženki.
Visoki su do 35 cm high, dugi do 1 m, a teže do 40 kg. Ženke su nešto krupnije od mužjaka jer imaju jedan sloj viška masnog tkiva. Malo su krupniji od običnog vombata i brže se razmnožavaju ( dva mladunca u tri godine). Nos ima veoma važnu ulogu u njihovom preživljavanju, jer ima slab vid tako da može da nanjuši hranu u mraku.
Oni dele svoje jame. Ishrana im se sastoji od tvrde trave i raznih tipova korenja. Njihovo stanište postalo je zakorovljeno afričkom travom (afrički lisičji rep), koja je potisnula domaću travu kojom se vombat hranio.
Mladi se rađaju tokom vlažne sezone, ostaju u torbi 6-9 meseci, a majku napuštaju nakon godinu dana.
Južni dlakonosi vombat se nalazi u raštrkanim oblastima semiaridnog žbunja i malea od zapadne Australije preko juga Južne Australije do jugozapada Novog Južnog Velsa. najsitniji je od svih vrsta vombata. Mladi često ne preživljavaju sušnu sezonu.
Najduža ikad zabeležena dužina života vombata bila je 34 godine (stari mužjak).
Dužina tela se kreće od 772 do 934 mm, a težina od 19 do 32 kg. Kratak rep skriven je u krznu. Krzno je svilenkasto i obično sive ili drap boje. Bište se drugim i trećim prstom, koji su srasli osim na vrhovima. Glava je robustna i spljoštena, a uši su zašiljene. Njuška je slična svinjskoj. Zubi im rastu tokom celog života, što je adaptacija na njihovu ishranu. U poređenju sa običnim vombatom, južni vombat ima veće temporalne mišiće, a manje maseter mišiće. Za razliku od severnog vombata, južni vombat ima dužu nosnu kost od čeone kosti.
Kao i drugi vombati, bira domaću višegodišnju travu i oštrice, ali konzumira i introdukovane vrste i lišće drvenastih žbunova ako njegova omiljena hrana nije dostupna. Veći deo ishrane čini Stipa nitida.
Jame vombata povezane su tunelima i imju mnogo ulaza. Ovi tuneli su primarno sklonište i dele ih do 10 jedinki. Vombt kopa prednjim kandžama dok sedi. napušta novu jamu unatraške i izbacuje zemlju svim šapama. Centralna pećina okružena je krugom malih, jednostavnih jama. Temperatura jama u sred zime iznosi oko 14°C, a oko 26°C u sred leta. Mužjaci pokazuju teritorijalno ponašnje prema vombatima iz drugih sistema jama, verovatno zbog odbrane izvora hrane i utočišta. Staze izmeta povezuju jame. Tkođe obeležavaju teritoriju analnim sekretima trljanjem leđ i zadnjice o oblekt. Dešavaju se borbe među mužjacima za teritoriju ili partnera i uključuju ujede za uši, butine ili zdnjicu. Postoji i hijerarhija dominacije među mužjacima.
Pare se između avgusta i oktobra, kada ima dosta padavina i obilja hrane. Parenje se odvija pod zemljom. Pri tom mužjci ostaju u svojim pećinama, a ženke se kreću među pećinama. Trudnoća traje 22 dana. Mladunče ostaje u torbi 6 meseci. Odvikava se od majke sa godinu dana, a potpuno izrasta sa tri godine kada postaje i reproduktivno zrelo.
Komuniciraju vokalizacijom i mirisima, mada češće mirisom jer se ne sreću često. kada prolaze jedan ored drugog emituju zvuke grubog kašlja.
Zemljoposednici ih smatraju poljoprivrednim štetočinama. Njihova kopanj uništvaju useve i povećva se rizik od lomljenja nogu stoke padom u jzbine vombta. konkurencija između stoke, zečeva i vombata dovodi do preterane ispaše. Prekomerna ispaša i širenje invazivnih vrsta dovelo je u nekim oblastima do domincije jednogodišnjih trava korovskih vrsta koje ne zadovoljavaju metaboličke potrebe vombata, što opet dovodi do iznurenosti i masovne gladi. Kompeticija sa introdukovanim zečevima ugrožava opstanak vombata.
Posumi broje oko 70 arborealnih torbra srednje veličine sa prirodnim staništem u Australiji, Novoj Gvineji i Sulavesiju (neki su introdukovni u Kinu i Novi Zeland).
Posumi su kvadripedalni diprotodontni torbari sa dugim debelim repovima. najsitniji posum, ustvari najmanji diprotodontni torbar, jeste tasmanijski patuljasti posum, sa dužinom tla od 70 mm i težinom od 10 grama. najkrupniji je kuskus medved koji može biti težak i do 7 kg. Posumi su tipično nokturali i barem delimično arborealni. Razne vrste nastanjuju većinu vegetacijskih staništa, a nekoliko vrsta prilagođeno je na urbana staništa. Što se tiče ishrane ima generalista herbivora ili omnivora (obični četkorepi posum) do specijalista brstača eukaliptusa (Petauroides volans), insektivor ( planinski ptuljasti posum) i onih koji se hrane nektrom (medni posum).
Klasifikacija Ruedas & Morales 2005.
Suborder Phalangeriformes: possums, gliders and allies
Patuljasti posumi su sitni posumi koji uključuju 5 vrsta svrstanih u dva roda. četiri vrste su endemiti Australije, a jedna vrsta pored Australije naseljava i Indoneziju (Papua Nova Gvineja).
Patuljasti posumi variraju u veličini od 5 do 12 cm, a obično teže između 10 i 50 grama. Noćni su i omnivori, hrane se beskičmenjacima, plodovima, nektarom i polenom. Odlični su penjači, delimično zahvaljujući i prihvatnim repovima. Iako ne mogu da lete kao neke druge vrste posuma, neke vrste su sposobne da preskoče velike razdaljine.
Planinski patuljasti posum je mali noćni torbar veličine miša (težine oko 45 grama). nalazi se u Australiji u alpskim kamenjarima, uglavnom u južnoj Viktoriji i nacionalnom parku Kosciuszko National Park u Novom Južnom Velsu, na nadmorskim visinama od 1,300 do 2,230 metra. Dužina tela meri 14 cm, a savitljiv rep je duži od 11 cm. Njegova ishrana sastoji se od insekata (bogong moljac), mesnato voće, orasi, nektar i semenje. Telo mu je prekriveno debelim slojem finog sivog krzna, osim na stomaku gde je krem boje. Rep je bezdlak. Torba ženki sadrži četiri dojke. Jedini je australijski sisar ograničen na alpsko stanište. Vrsta je kritično ugrožena. procenjeno je da je ostalo oko 2000 jedinki.
Tokom većeg dela godine, mužjaci i ženke žive razdvojeni. Ženke žive u boljem delu stenovitih padina, dok mužjaci žive na marginama, obično na nižem nivou planine. U cilju razmnožavanja, mužjaci migriraju u stanište ženki. Međutim, tokom najaktivnije skijške sezone na planini Higginbotham, mužjaci moraju da pređu preko staza koje dovode u opasnost njihov opstanak. U pokušaju da se reši problem, napravljen je "tunel ljubavi" ispod staze, a ima i putokaza koji usporava vozače.
Dugorepi patuljasti posum se nalazi u kišnim
šumama severne Australije, Indonezije I Nove Gvineje. Žive na nadmorskim
visinama iznad 1,500 m, hrane se insektima I nektarom, a mogu se hraniti i
polenom.
Ima krupne oči, mišolike uši, rep
duži od tela za 150 %. Rastu samo do 10 cm dužine.
Ne zna se mnogo o njegovom
ponašanju, ali se zna da je arborelan i nokturalan. Tokom hladnog doba
postaje torporan ali se noću budi.
Pare se dva puta godišnje. Rađa se 1-4 mladih od januara do februara, a drugo
leglo se rađa krajem avgusta ili početkom septembra. Mladi napuštaju gnezdo
nakon 45 dana.
Jugozapadni patuljasti posum, poznat i kao zapadni pigmejski posum ili mundarda, nalazi se u Australiji. Verovatno su nastali od istočnih
pigmejskih posuma pre oko 8 miliona godina.
Za razliku od drugih članova roda
koji su sive boje, oni imaju krzno svetlo cimet boje. Trbušna strana im je
bela, a imaju i tamnu šaru ispred očiju. Ima duge ovalne uši, krupne oči i duge
brkove. Rep im je dug i prihvatljiv. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst.
Imaju i dug jezik. Dužina
tela meri 5.7–7.2 cm, a rep 7.7–8.7 cm. Odrasli teže do 20 grama.
Torba ženki se otvara napred i sadrži 6 dojki.
Njihova distribucija uključuje Zapadnu Australiju, pojas Južne Australije,
Ostrvo Kengura i Viktoriju. Nalaze se i u Novom Južnom Velsu gde su ugroženi.
Naseljavaju polusušne šume, žbunove i vresišta.
Solitarni su i nokturalni. Tokom dana se sklanjaju u rupe drveća ili druge
pukotine, ptičja gnezda ili u gustu vegetaciju.Noću traže hranu ili partnera. Tipično se kreću oko 50 m dnevno, a mogu
migrirati i u druge oblasti zavisno od dostupnosti hrane. Većinu vremena
provode u drveću.
Primarno se hrane nektarom i polenom, posebno od biljka kao što su Melaleuca
I eukaliptus, a imaju i ulogu u oprašivanju ovog bilja. Ishranu dopunjuju insektima.Prirodni neprijatelji su im kvole (torbarske
mačke), zmije i sove, kao i introdukovani karnivori kao što su crvena lisica i
domaća mačka.
Stupaju u stanje torpora tokom
hladnog vremena, koji može trajati i do 7 dana.
Mogu se pariti tokom cele godine,
mada se najčešće pare u proleće, a leglo broji 4-6 mladih. Obično se rađa i
više, ali ne uspevju svi da dođu do dojki. Neobično je to što majka može
produkovti novo leglo nakon dva dana posle odvikavanja prvog legla. Mladi
napuštaju torbu nakon 25 dana, iako su još uvek slepi, ali ostaju u gnezdu. Potpuno
se odvikavaju od majke nakon 50 dana. Ženke dostižu polnu zrelost sa 12- 15
meseci.
Tasmanijski patuljasti posum, poznat
kao mali
pigmejski posum, jeste najmanji posum na svetu.
Odrasli mere 6.6 do 7.5 cm dužine tela, a rep meri 6 do 7.2
cm, a težina samo 7 do 10 grama. Krzno
im je nežno i debelo, mrkožute boje, a donja strana je siva. Oči su im
okružene tamnijom bojom. Uši su im
pokretljive i uglvnom bezdlake. Rep je prehensilan, a u osnovi može da
magacionira mast.
Osim u Tasmaniji,
nalazi se u Viktoriji i Ostrvu Kengura u Južnoj Australiji. Naseljavaju
sklerofilne šume, male i vresnu vegetaciju. Noćni su i arborealni. Žive u nižim
spratovima žbunja i šume. Odlični su penjači, ali retko zalaze u više nivoe
verovatno zbog ptica grabljivica. Obzirom da su solitrni, gnezdo dele samo s
mladima. Gnezdo prave od strugotina kore drveta.
Omnivori su, hrane se insektima,
paucima, sitnim gušterima, nektarom i polenom (Banksiai eukaliptusi). Poznati predatori su tasmanijski đavo,
torbarske mačke, ptica Dacelo, maskirana sova i tigrasta zmija.
Tokom hladnog vremena stupaju u
stanje torpora.
Pare se tokom godine. Torba ženki broji 4 dojke. Mladi napuštju torbu nakon
42 dana. Nakon toga mogu da se drže za leđa majke. Napuštaju gnezdo nakon 90-og
dana života.
Istočni patuljasti posum (Cercartetus nanus) nalazi
se na jugoistoku Australije, od južnog Kvinslenda do istočne Južne Australije
kao i na Tasmaniji. Naseljava niz staništa, uključujući kišne šume, sklerofilne
šume i vresišta.
Teže 15 do 43 grama, a dužina tela meri7-9 cm plus 8-11 cm repa. Gornja strana im je tmurno siva, a donja bela.
Aktivni su penjači. Svojim čekinjstim vrhom jezika hrane se nektarom i
polenom vrsta Banksia, Eucalyptus
i Callistemon.
Hrane se i insektima, kao i sočnim plodovima kada su cvetovi nedostupni.
Uglavnom su solitarni, mada se viđa situacija u kojoj nekoliko odraslih jedinki
dele zajedničko gnezdo. Mužjaci okupiraju teritoriju od 0.24 do 1.7 hektara,
koja se preklapa sa manjim teritorijama ženki. Gnezde se u rupama i pukotinama
drveća, napuštenim ptičjim gnezdima ili gustišu. Zimu provode u stanju torpora.
Tipično se pre dva puta godišnje, mada u izobilju hrane mogu se pariti i po
treći put. Torba ženki broji 4-6 sisa,leglo obično broji do 4 mladih, mada može ih biti više. Bremenitost traje
oko 30 dana, mladi provode u torbi 33-37 dana, odvikavaju se sa 60-65 dana, a
zatim ostaju sa majkom još 10 dana. Dostižu punu veličinu sa 5 meseci, a mogu
se pariti sa 3 meseca. U
zatočeništvu žive do 7,5 godina, a u divljini verovatno ne žive duže od 5
godina.
Postoje dve podvrste: C. n.
nanus (Desmarest, 1818) (tasmanijska podvrsta) i C. n. unicolor
(Krefft, 1863) (australijska podvrsta).
Poznati predatori su sove (Tyto
alba, T. novaehollandiae, T. tenebricosa, Ninox connivens),
mrki antehinus Antechinus stuartii, tigrasta kvola Dasyurus maculatus,
tasmanijski đavo, dingo, pas Canis lupus familiaris, crvena lisica,
mačka i zmije (Hoplocephalus stephensii, Tropidechis carinatus).
Phalangeridae su familija nokturalnih torbara sa prirodnim staništem u Australiji i Novoj Gvineji. Uključuje kus-kuse, četkorepe posume i njihove bliske srodnike. Većina vrsta je arborealna, a naseljavaju niz šumskih staništa od alpskih šuma do šuma eukaliptusa i tropskih džungli.
obični četkorepi posum
Phalangeridae su relativno krupni u poređenju s drugim posumima. Najsitnija vrsta, sulaveški medved kus-kus je veličine mačke, prosečno dug 34 cm, dok je najkrupnija vrsta, crnopegi kus-kus dug oko 70 cm a težak 5 kg. Osim krupne veličine, druge ključne razlike između falangerid i drugih posuma su prisustvo gole kože barem na delu repa i niska krunica kutnjaka. Kandže imaju samo na prednjim nogama. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst koji im pomže u prihvatanju za grane. Kod svih, osim kod jedne vrste, prvi i drugi prst na prednjim nogama su opozitni. Krzno je tipično gusto i vuneno, a može biti sive, crne ili riđkasto braon boje, često sa pegama ili prugama.
Većina falangerida su folivorni, tj. primarno se hrane lišćem. Kao neke slične vrste, imaju veliki cekum koji vari ovu veoma vlaknastu hranu i ekstrhuje što je više moguće hranljivih materija. Međutim, njihovi zubi nisu veoma adaptirani na ovu ishranu kao kod drugih posuma, pa se hrane i plodovima, pa čak i nekim beskičmenjacima. Jedini izuzetak od ovog uopštenog pravila je prizemni kus-kus, koji je karnivor i takođe manje arborealan od drugih vrsta falangerida.
Bremenitost traje 16–17 dana. Rađaju jedno ili dva mladunca. Adulti su tipično solitarni, brane teritoriju koju obeležavaju sekretom mirisnih žlezda, pljuvačkom, urinom ili izmetom.
Po klasifikaciji Ruedas & Morales 2005, familija se sastoji od 6 rodova i 28 vrsta.
Medvedi kus-kusi su članovi roda Ailurops, familije Phalangeridae.
Medvedi kus-kusi su arborealni torbari koji žive u gornjim krošnjama tropskih šuma. Skoro da ništa nije poznato o njihovom statusu i ekologiji.
Nalaze se na nekim indonežnskim ostrvima (Sulavesi npr.), koja pripadaju Aziji gde se torbari obično ne nalaze, ali koja su biogeogrfski deo australijske ekozone. Pretpostavlj se da je izolacija medveda kuskusa na ostrvu Sulavesi tokom miocena dovela do morfološke divergencije od ostatka familije.
Rod sadrži samo dve vrste (po nekim autorima jednu):
talaudski medved kus-kus, Ailurops melanotis - Salebabu ostrvo u Talaudskim ostrvima
sulaveški medved kus-kus, Ailurops ursinus - Sulavesi, Peleng ostrvo, Muna ostrvo, Butung ostrvo i Togaška ostrva.
Ailurops melanotis (Thomas, 1898)
Talaudski medved kuskus je endemit Salibabu ostrva u Talaudskim ostrvima, Indonezij. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Vrsta je kritično ugrožena.
Sulaveški medved kuskus ili sulaveški medved falanger je endemit Sulavesija i obližnjih ostrva u Indoneziji. Prirodno stanište su mu nizijske vlažne tropske šume nadmorskih visina do 600 m. Preferiraju primarne šume oko ugašenih vulkanskih kratera. Vrsta ima status ranjivosti.
Dužina tela meri do 60 cm, dužina savitljivog repa do 58 cm, a težina tela između 7-10 kg.Od prethodne vrste razlikuje se po veličini i krznu. Veruje se da je jedini član fmilije koji je aktivn i danju. Pojavljije se u zoru u potrazi za svežim lišćem. Sporo se kreću i veći deo dana provode odmrajući se. Srodne vrste su solitarne, ali ova se češće viđa u parovima. Verovatno su monogmni, a rađju samo jedno mladunče s vremena na vreme.
Sulaveški patuljasti kuskus je endemit Sulavesija i obližnjih indonežanskih ostrva. Vrsta ima status ranjivosti.Ugrožene su poljoprivredom, sečom šume kao i lovom zbog mesa.
Dužina tela meri 295-380 mm, a repa 270-370 mm. Teži oko 1 kg. Kryno mu je mrko žute boje. Samo prvi prst zadnjih nogu nema kandže. Torba ženki broji 2 ili 4 dojke.
Mali sulaveški kuskus živi u pukotinma drveta. Primarno se hrani plodovima i najaktivniji je tokom noći. Za razliku od većine vrsta u okviru familije Phalangeridae, za koje se veruje da su promiskuitetne, mali sulaveški kuskus formira monogamne parove. Produkuju jedno do dva legla godišnje. Leglo broji 3 do 4 mladunca. Bremenitost traje 20 dana. Mladi se odvikavaju sa 5 do 8 meseci kada i napuštaju torbu.
Tipično naseljavaju primarne, ponekad sekundarne nizijske tropske šume.
Phalanger, ime koje potiče od grčke reči Phalangion, što znači paukova mreža, zbog njihovih prstiju spojenih kožicom. jedan je od četiri roda koji se zajedno nazivaju kuskusi.
Phalanger alexandrae Flannery T. F & Boeadi, 1995
Gebski kuskus je endemit ostrva Gebe Umera, North Maluku provincije, Indonezija, gde živi na nadmorskim visinama od nivoa mora do 300 m. Vrsta je ugrožena.
Prizemni kuskus teži prosečno 2.5 – 3.0 kg. Dužina tela iznosi oko 440 mm a repa 330 mm, mada divlje populacije ispoljavaju varijaciju zavisno od lokacije, s tim što su jedinke iz nizijskih oblasti krupne, a one s visije sitnije. Imaju opazitni palac na zadnjim nogama, prihvatljiv rep i račvanje između drugog i trećeg prsta prednjih nogu što im omogućava lakše kretanje među drvećem i ishranu u visećem položaju.
Krzno im je tamno sive boje, često sa belim šarama na trbuhu. Prvi prst zadnjih nogu je opozitan i bez kandže. Torba ženki sadrži 4 dojke.
Ovaj kuskus se razlikuje od ostalih članova familije po tome što dan provodi u jamamama u zemlji. Primerci u zatočeništvu su uglavnom opisni kao arborealni, dok su divlje jedinke generalno opisivane kao terestične vrste. Kao solitarna vrsta, ovi kuskusi se bore stojeći na zadnjim nogama dok se prednjim udaraju uz emitovanje šištanja i laveža. U zatočeništvu, kompatibilni parovi se mogu smestiti zajedno, ali može ponekad doći do borbi. U zatočeništvu mogu živeti 10-18 godina.
Prizemni kuskus je endemit Nove Gvineje i Aru ostrva i naseljava šume i žbuništa. Najčešće se nalaze na nadmorskim visinama između 500 i 1500 m, ali su viđani i na 200 m pa i 2600 m. Izbegavaju močvarne oblasti, delte i plavljene livade. Istrebljeni su sa dela prvobitnog areala preteranim lovom.
Telefol kuskus je verovatno izumrli kuskus nađen na Novoj Gvineji. Nazvani po Telefol etničkoj grupi. Žive u hrastovim šumama duž reke Nong u središtu papue Nove Gvineje, na nadmorskim visinama između 1500 i 2000 m. Nakon suše i požara 1997., ova šuma je uništena, a vrsta je verovatno izumrla. Klasifikuje se kao kritično ugrožena ili verovatno izumrla vrsta.
Obični južni kuskus, poznat i kao australijski kuskus, sivi kuskus, sivi falanger i to-ili, endemit je Australije (Kejp Jork), jug Nove Gvineje i verovatno Aru ostrva. Do skoro je smatran konspecifičnim sa P. intercastellanus, a pre toga sa P.orientalis.
Obični severni kuskus, poznat i kao sivi kuskus, ima prirodno stanište na severu Nove Gvineje i susednim malim ostrvima, ali se sada nalaze i na Birmarkovom arhipelagu, jugoistočnoj i centralnoj Moluci, Solomonu i Timoru, gde se veruje da su introdukovani tokom praistorije. Prethodno su smatrani konspecifičnim sa alopatričnim P.intercastellanus i P. mimicus.
zeleno-nativni, crveno-introdukovani
albino forma
Phalanger ornatus (Gray, 1860)
Ukrašeni kuskus ili molukaški kuskus je endemit Indonezije gde se nalazi na North Maluku ostrvima Halmahera, Bacan i Morotai, na nadmorskim visinama od nivoa mora do 1000 m.
Vombatus ursinus hirsutus
V. u. tasmaniensis
Vombatus ursinus ursinus
Mladi vombat 
U stanju torpora
Cercartetus nanus nanus
obični četkorepi posum
zeleno-nativni, crveno-introdukovani
albino forma
