Enciklopedija sisara

Torbari (Marsupialia) su takson razreda sisara koji se u tradicionalnoj sistematici, zajedno s višim sisarima svrstava u podrazred Theria. Od viših sisara (Eutheria) se razlikuju jer mladunče napušta majčino telo u vrlo ranom, embrionalnom stadijumu, a dalje raste najčešće u majčinoj torbi. Danas na području Australije i delova Okeanije, pa i u Americi živi oko 320 vrsta torbara, što je 6% svih recentnih vrsta sisara.

  Novorođenče kengura u majčinoj torbi

Građa organa za razmožavanje kod torbara se razlikuje od onog kod viših sisara. Torbari imaju dvostruke polne organe. Tako ženke imaju dve materice i dve vagine, a mužjaci jedan rascepljeni ili dvostruki penis. 

Torba (Marsupium) postoji kod mnogih, ali ne i kod svih vrsta ove grupe životinja. Neki imaju stalnu torbu, kod drugih se razvija samo u razdoblju podizanja mladunaca, dok je neke vrste uopšte nemaju. Kod njih se mladunci skrivaju u kožnim naborima koji su u stvari zakržljali ostaci torbe, ili krznu majke. Otvor torbe je različit. Tako kenguri koji se kreću skakanjem, imaju torbu otvorenu odozgo, prema napred, dok mnoge druge vrste koje hodaju ili se penju imaju otvor torbe na donjoj strani, otvorenu prema natrag. Torbu imaju ženke, ali kod jedne vrste koja živi u vodi (Chironectes minimus) i mužjaci imaju torbu. U njoj kod plivanja i brzog trčanja smještaju skrotum.

Torbari pokazuju velike razlike u građi tela što pokazuje adaptaciju velikom broju različitih životnih sredina. Tako je veliki crveni kengur visok i do 1,80 a težak oko 90 kilograma, pri čemu je značajno manji i lakši od nekih vrsta izumrlog roda Diprotodon. Najmanji pripadnici ovog podrazreda su Planigale, koji često dosegnu dužinu tela samo do 5 centimetara, i težinu od 5 grama.

Torbari nastanjuju Australiji i Ameriku, i podrručja oko Australije. U Americi većina živi na području Južne, a samo neke vrste u Srednjoj Americi. Jedina vrsta koja nastanjuje Severnu Ameriku je severni oposum. Najveći broj vrsta živi u Australiji i Novoj Gvineji. Pored toga, žive i u istočnim delovima Indonezije, istočno od Sulavesija i Moluka, a zapadna granica rasprostranjenosti im je Velesova linija. 

Torbari su naselili najrazličitija staništa. Mogu se naći u šumama, na travnjacima, u brdovitim krajevima a i u pustinjama. Jedva poneka vrsta prilagodila se životu u vodi. To je uspelo samo vrstama Chironectos minimus i u manjoj meri Lutreolina crassicaudata. Razvili su plivaće kožice a torbe im se vodonepropusno zatvaraju. Mnoge vrste žive na drveću, dok drugi žive isključivo na tlu.

Jednako kao što su im različite sredine u kojima žive, torbari se razlikuju i načinom života, tako da se jedva može reći nešto uopšteno što bi u tom smislu vredelo za sve. Neke su vrste dnevne, druge noćne životinje, a treće su aktivne u sumrak, neke su samotnjaci, a druge žive u skupinama. U poređenju sa višim sisarima manje su socijalizirani. Mnoge vrste su samotnjaci ili žive u labavim grupama bez trajnih socijalnih struktura; grupe s kompleksno razvijenim međusobnim odnosima nadređenosti i podređenosti su vrlo retke.

Značajno su im različite i prehrambene navike. Postoje isključivi biljojedi, svaštojedi ali i mesojedi. 

Pored već navedenih razlika u građi polnih organa, od viših sisara se razlikuju i u načinu razmnožavanja. Većina vrsta nema pravu placentu, zbog nedostatka trofoblasta ne stvara se imunološka prepreka između majke i ploda, pa trudnoća mora da se završi pre nego što imunološki sistem majke počne delovati, doživljavajući plod kao nepoželjno strano telo. Plod se hrani žumancetom oplođenog jajašca. Ali postoje i neke vrste s razvijenom placentom kao što su koale. trudnoća je kratka, traje između 11 i 43 dana.

Mladunci dolaze na svet izlaskom kroz porođajni kanal smešten između dve vagine koji se kod nekih vrsta otvara samo u tu svrhu. Težina im je uvek ispod 1% težine majke, a neki od njih su apsolutno najmanji novorođeni sisari na svetu (5 miligrama). Novorođeni torbari imaju samo naznake pojedinih organa. Jedino su im dobro razvijeni prednji udovi jer podmladak mora vlastitim snagama puzati do majčine dojke. 

Kao što je već spomenuto, nemaju svi torbari torbu u kojoj se nalaze grudi. Kod nekih vrsta mladunci slobodno vise na bradavicama majke, zaštićeni samo kožnim naborom ili krznom majke. Mladunci se hvataju za bradavicu i ostaju tokom prvih nedelje života čvrsto povezani s njom. Vreme sisanja je uvek duže nego kod viših sisara.

Postoje dve osnovne taksonomske grupe torbara, koje se navode kao nadredovi: Ameridelphia (аmerički torbari) i Australodelphia (аustralijski torbari). Red Microbiotheria je rasprostranjen u Južnoj Americi, ali se smatra bliskim australijskim torbarima.

• Nadred Ameridelphia
  • red Didelphimorphia (93 vrsta)
    • familija Didelphidae: oposumi
  • red Paucituberculata (6 vrsta)
    • familija Caenolestidae
• Nadred Australidelphia
  • red Microbiotheria (1 vrsta)
    • familija Microbiotheriidae: monito del monte
  • red Dasyuromorphia (71 vrsta)
    • familija †Thylacinidae: 
    • familija Dasyuridae
    • familija Myrmecobiidae: numbat
  • red Peramelemorphia (24 vrsta)
    • familija Thylacomyidae: bilbi
    • familija Peramelidae:
      
  • red Notoryctemorphia (dve vrste)
    • familija Notoryctidae
  • red Diprotodontia (137 vrsta)
    • familija Phascolarctidae
    • familija Vombatidae: vombati
    • familija Phalangeridae
    • familija Burramyidae
    • familija Tarsipedidae
    • familija Petauridae
    • familija Pseudocheiridae
    • familija Potoroidae
    • familija Acrobatidae
    • familija Hypsiprymnodontidae
    • familija Macropodidae

Oposumi (Didelphimorphia) čine najveći red torbara na zapadnoj hemisferi, uključujući 103 ili više vrsta u 19 rodova.

Oposumi su male do srednje veličine; najveći je veličine domaće mačke, a najmanji veličine malog miša. Većina su semi-arborealni omnivori, ali ima i mnogo izuzetaka. većina predstavnika ima dugu njušku, usku lobanju i istaknuti sagitalni greben. 

Imaju plantigradni način gaženja ( celo stopalo dodiruje zemlju), a zadnja stopala imaju opozitni prst bez kandži. Kao i neki majmuni Novog Sveta, oposumi imaju prehensilan rep (prilagođen za hvatanje i držanje).  

Oposumi imaju imunitet na otrove nekih zmija. 

Oposumi imaju placentu, ali je nefunkcionalna. Trudnoća traje samo 12 do 14 dana. Mladunci se dalje razvijaju u marsupijumu (torbi). 

  Mladunci u relaksiranoj torbi

Vrsta je seksualno dimorfna. Mužjaci su krupniji, teži i imaju duže kanine (očnjake). 

Rađaju veliki broj mladunaca, od kojih većina ne uspeva da dopre do sise, mada zavisno od vrste, trinaestoro moze dopreti. Mladi se odvikavaju od majke sa 70 do 125 dana, kada napuštaju torbu. Žive samo dve do četiri godine. 

Oposumi su oportunistički omnivori sa širokim spektrom ishrane. Veći deo ishrane se sastoji od lešina, uglavnom nadjenih na autoputevima. Takođe se hrane insektima, žabama, pticama, zmijama, sitnim sisarima, puževima i zemljanim crvima. Hrane se i voćem kao što je avokado, jabuka, klementine. Hrane se i hranom iz djubreta ljudskih naselja kao i hranom za kućne ljubimce.

Oposumi su obično solitarni i nomadični, ostaju na jednom mestu sve dok im je dostupna hrana i voda. Neke porodice se grupišu zajedno u napuštenim rupama ili ispod kuća. Kao nokturalne životinje, favorizuju tamna, sigurna skloništa. Ova skloništa mogu biti u ili iznad zemlje.

Kada su ugrožene ili povređene, imitiraju izgled ili miris bolesne ili mrtve životinje. Vraćaju se u normalno stanje nakon perioda od 40 minuta do  4 sata.

  Simuliranje smrti

Adulti ne vise sa drveća držeći se repom. Njihov poluprehensilan rep nije dovoljno snažan da izdrži težinu adulta. Obično ga koriste kao peti ud tokom penjanja, ili za pridržavanje materijala za pravljenje gnezda. Majke ponekad nose mlade na leđima, čak i kada se penje ili trči.

Ugroženi oposumi (posebno mužjaci) reže, a mladi zvižde dok opasnost ne prođe. 

Nekad su se lovili zbog mesa. 

Klasifikacija: 

Family Didelphidae

       podfamilija Caluromyinae:

rod Caluromys

• Caluromys derbianus
• Caluromys lanatus
• Caluromys philander

rod Caluromysiops

•  Caluromysiops irrupta

rod Glironia

•  Glironia venusta

        podfamilija Didelphinae

rod Chacodelphys

•  Chacodelphys formosa

rod Chironectes

•  Chironectes minimus

rod Cryptonanus

•  Cryptonanus agricolai
• Cryptonanus chacoensis
• Cryptonanus guahybae
• Cryptonanus unduaviensis

Genus Didelphis

• Didelphis albiventris
• Didelphis aurita
• Didelphis imperfecta
• Didelphis marsupialis
• Didelphis pernigra
• Didelphis virginiana

Genus Gracilinanus

• Gracilinanus aceramarcae
• Gracilinanus agilis
• Gracilinanus dryas
• Gracilinanus emilae
• Gracilinanus marica
• Gracilinanus microtarsus

Genus Hyladelphys

•  Hyladelphys kalinowskii

Genus Lestodelphys

• Lestodelphys halli

Genus Lutreolina

• Lutreolina crassicaudata

Genus Marmosa

• Marmosa andersoni
• Marmosa isthmica
• Marmosa lepida
• Marmosa mexicana
• Marmosa murina
• Marmosa quichua
• Marmosa robinsoni
• Marmosa rubra
• Marmosa simonsi
  
• Marmosa tyleriana
• Marmosa waterhousei
• Marmosa xerophila
• Marmosa zeledoni
• Marmosa alstoni
• Marmosa constantiae
• Marmosa demerarae
• Marmosa paraguayanus
• Marmosa phaeus
• Marmosa regina

Genus Marmosops

•  Marmosops bishopi
• Marmosops cracens
• Marmosops creightoni
• Marmosops dorothea
• Marmosops fuscatus
• Marmosops handleyi
• Marmosops impavidus
• Marmosops incanus
• Marmosops invictus
• Marmosops juninensis
• Marmosops neblina
• Marmosops noctivagus
• Marmosops parvidens
• Marmosops paulensis
• Marmosops pinheiroi

Genus Metachirus

• Metachirus myosuros

Genus Monodelphis 

•  Monodelphis adusta
• Monodelphis americana
• Monodelphis brevicaudata
• Monodelphis dimidiata
• Monodelphis domestica
• Monodelphis emiliae
• Monodelphis glirina
• Monodelphis handleyi
• Monodelphis iheringi
• Monodelphis kunsi
• Monodelphis maraxina
• Monodelphis osgoodi
• Monodelphis palliolata
• Monodelphis reigi
• Monodelphis ronaldi
• Monodelphis rubida
• Monodelphis scalops
• Monodelphis sorex
• Monodelphis theresa
• Monodelphis touan
• Monodelphis umbristriata
• Monodelphis unistriata

Genus Philander

•  Philander andersoni
• Philander deltae
• Philander frenatus
• Philander mcilhennyi
• Philander mondolfii
• Philander olrogi
• Philander opossum

Genus Thylamys

•  Thylamys cinderella
• Thylamys citellus
• Thylamys elegans
• Thylamys fenestrae
• Thylamys karimii
• Thylamys macrurus
• Thylamys pallidior
• Thylamys pulchellus
• Thylamys pusillus
• Thylamys sponsorius
• Thylamys tatei
• Thylamys velutinus
• Thylamys venustus

Genus Tlacuatzin

•  Tlacuatzin canescens

Tri vrste roda Caluromys, poznate kao vunasti oposumi, članovi su reda Didelphimorphia.

Caluromys derbianus (Waterhouse, 1841) - debrijev vunasti oposum sa podvrstama:

• Caluromys derbianus aztecus
• Caluromys derbianus centralis
• Caluromys derbianus derbianus
• Caluromys derbianus fervidus
• Caluromys derbianus nauticus
• Caluromys derbianus pallidus

Areal vrste

C. derbianus je prvenstveno arborealna životinja i živi u visijskim i nizijskim kišnim šumama Belisa, Kolumbije, Kostarike, Ekvadora, Gvatemale, Hondurasa, Meksika, Nikaragve i Paname. nalazi se na nadmorskim visinama do 2,600 m. Vrsta je ugrožena deforestacijom. 

C. derbianus teži između 200 i 400 grama. Boja krzna varira geografski, ali često poseduje tamnu prugu od temena glave do nosa. Prsti šapa su sa kanžama osim opozitnog palca. Rep čini do dve trećine dužine životinje, s tim što je distalna polovima repa gola.

Omnivori su.

Polnu zrelost dostiže sa sedam do devet meseci. Sezona parenja regionalno varira; celogodišnja ili samo tokom sušnog perioda (od januara do jula). Leglo broji 3'6 živih mladunaca koji dospevaju do sise u torbi.

Caluromys derbianus derbianus

Caluromys lanatus (Olfers, 1818) -  Brown-eared Woolly Opossum

Areal vrste

Caluromys lanatus poznat je i kao zapadni vunasti oposum. 

Striktno arborealan oposum (živi na drveću), slične veličine ostalim oposumima. Mogu se razlikovati od drugih članova roda Caluromys po obojenosti i obimu krzna na repu. Razlikuju se od ostalih oposuma po uporedno većem moždanom delu lobanje. 

Telo adulta dugo je od 20 do 32 cm, a dužina repa 33 do 45 cm, a teže između 310 i 520 grama. Krzno je dugo, gusto, meko crvenkaste do bledo smeđe boje na većem delu tela. Boja bledi do narandžaste na ramenima i udovima, a do žućkaste na donjem delu tela. Glava ima kratku njušku i predominantno je sive boje, sa narandžastom šarom na temenu i uskom crnom prugom koja polazi od središnje linije između ušiju do vrha nosa. 

Stopala su crvenkasta ili siva sa dobro razvijenim kandžama i šapama za prihvatanje. Dug rep je prehensilan i delom pokrivem krznom; terminalni deo je pokriven bledožućkastom kožom sa braon pegama. Za razliku od blisko srodnih golorepih vunastih oposuma, torba ovog oposuma se otvara napred, a ne po sredini linije. 

Naseljavaju niz šumskih tipova po severnoj i centralnoj Južnoj Americi, na nadmorskim visinama do 2,600 metra. Mogu se naću u gustim prašumama, u fragmentiranim ili sekundarnim šumama, kao i mangrovim i kserofitnim šumama. 

Do 2006, prepoznato je četiri podvrsta:

• Caluromys lanatus lanatus - istočni Paragvaj, južni Brazil
• Caluromys lanatus cicur - istočna Kolumbija, zapadna Venecuela
• Caluromys lanatus ochropus - zapadni Brazil, baseni Orinoka i Amazona
• Caluromys lanatus ornatus - Peru i Ekvador zapadno od Anda

Dve dodatne podvrste, C. l. nattereri i C. l. vitalinus, ponekad se prepoznaju, mada se smatraju mlađim sinonimima  C. l. lanatus odnosno C. l. ochropus, od strane drugih autora. 

Omnivori su. Hrane se voćem, nektarom, beskičmenjacima i sitnim kičmenjacima. Nokturalni su, tihi i solitarni, mada se viđaju kako u paru traže hranu. 

Leglo broji jedno do četiri mladunca; ženka razvija torbu samo dok brine o mladima. Verovatno se pare tokom cele godine.

Caluromys philander (Linnaeus, 1758) - golorepi vunasti oposum

• Caluromys philander affinis
• Caluromys philander dichurus
• Caluromys philander philander
• Caluromys philander trinitatis

  Areal vrste

Caluromys philander, poznat je i kao belouhi oposum. Njegov areal uključuje Boliviju, Brazil, Francusku Gvajanu, Gujanu, Surinam, Trinidad i Tobago i Venecuelu. Vrsta je ograničena na vlažne šume. 

Kao i drugi članovi roda Caluromys, striktno su arborealne vrste. Rep im je go, po čemu su i dobili ime. 

Hrane se voćem, nektarom, beskičmenjacima i sitnim kičmenjacima. Aktivno se penju u više nivoe krošnje gde traže voće i insekte.

Crnorameni oposum (Caluromysiops irrupta), poznat i kao belouhi oposum, naseljava večnozelene amazonske šume Bolivije, Brazila, Kolumbije i Perua. Monotipska vrsta roda Caluromysiops.

Retka je vrsta, verovatno, uglavnom arborealna. U zatočeništvu se hrane voćem i sitnim miševima. U divljini, hrane se i nektarom i deluju kao oprašivači. 

Smatraju se većim oposumima, dužine tela oko 28 cm sa 30 cm repa. Dve pruge od prednjih stopala preko ledja do zadnjih stopala razlikuju vrstu. prednji udovi duži su od zadnjih. kao i mnogi sisari stanovnici šuma, imaju prehensilan rep za pridrzavanje za grane, kao i velike, buljave oči. 

Oposum kitnjastog repa (Bushy-tailed Opossum), Glironia venusta, nalazi se u Boliviji, Brazilu, Kolumbiji, Ekvadoru i Peruu. 

Arborealna, nokturalna i solitarna životinja koja živi u nizijskim kišnim šumama i tropskim sušnim šumama na nadmorskim visinama do 500 m. Razlikuje se od drugih oposuma po skoro potpuno dlakavom repu. 

Čakoanski patuljasti oposum (Chacodelphys formosa) jedina je vrsta roda Chacodelphys. C. formosa, sve do 2004 bila je poznata po primerku prikupljenom 1920 u oblasti Čako, Formosa Provincije, Argentina. 

Najmanja je poznata vrsta familije oposuma. Dužina tela iznosi 68 mm, a repa 55 mm. Razlikuje se od drugih rodova (Marmosa, Monodelphis, Thylamys, Tlacuatzin, Gracilinanus, Marmosops, Lestodelphys) po dugom trećem prstu prednjih nogu, dugom četvrtom prstu zadnjih nogu i repu kraćem od dužine tela. 

C. formosa je opisivan kao Marmosa muscula Shamel (1930a); nakon niza drugih naziva 2004 je svrstan u novi rod. 

Ranjiva vrsta.

Vodeni oposum (Chironectes minimus), lokalno poznat kao japok, jedini je član roda Chironectes. Ovo poluakvatično biće nalazi se u blizini slatkovodnih potoka i jezera u Meksiku, Centralnoj i Južnoj Americi do Argentine i najakvatičniji je torbar ( vidra oposum takođe ima akvatično stanište).

Jedini je torbar kod koga oba pola imaju marsupijum (torbu). Tasmanijski tigar je takođe pokazivao ovu osobinu, mada se veruje da je izumro. 

Žive u obalskim jamama, pojavljuju se nakon sumraka kada plivaju i traže ribe, rakove i druge akvatične životinje, koje jedu na obali. 

Japok je mali oposum, dužine 27-32.5 cm, sa repom dužine 36–40 cm. Krzno je mramorno sive i boje sa crnim šarama, dok su njuška, okviri očiju i teme potpuno crni. Svetli predeo polazi od čela do ušiju, koje su okrugle i gole. Postoje senzorne facijalne čekinje u pramenovima iznad svakog oka, kao i brkovi. Rep je crn u osnovi, a žut ili beo na kraju. Zadnje šape su sraslih prstiju, prevučene plovnom kožom, dok prednje nisu. Prednje šape mogu da se koriste za osećaj i grabež plena dok japok pliva pogonom repa i zadnjih šapa.

Vodeni oposum ima nekoliko adaptacija na život u vodi. Ima kratko, gusto krzno koje je vodootporno. Široke zadnje šape su prevučene plovnom kožom i koriste se za pogon kroz vodu, krećući se naizmeničnim pokretima. Dug rep takodje ima ulogu u plivanju. 

S obzirom da su torbari, a u isto vreme i akvatične životinje, vodeni oposumi su razvili način da zaštite svoje mlade dok plivaju. Jak prsten mišića čini torbu (koja se otvara pozadi) vodonepropusnom, tako da mladi ostaju suvi, čak i kad majka totalnozaroni u vodu. Mužjaci takodje imaju torbu (mada nije vodonepropusna kao kod ženki), gde smeštaju genitalije pre plivanja. Verovatno im služi za sprečavanje uplitanja u vodenu vegetaciju.

Japok se pari u decembru a leglo sa 1-5 mladih se rađa nakon 27 nedelja. Nakon 22 dana mladima se pojavljuje krzno, sa 40 dana otvaraju oči. Sa 48 dana mladi se odvajaju od bradavica ali i dalje sisaju i spavaju s majkom.

Podvrste:

• Chironectes minimus argyrodytes
• Chironectes minimus langsdorffi
• Chironectes minimus minimus
• Chironectes minimus panamensis

Cryptonanus uključuje sitne oposume sa uglavnom sivkastim, ponekad riđkastim krznom, koji se razlikuju od drugih oposuma po karakteristikama lobanje. Vrste roda Cryptonanus su se smatrale vrstama roda Gracilinanus sve do 2005, kada su izdvojene u poseban rod. 

Vrste roda Cryptonanus opisivane su 1931 od strane George Henry Hamilton Tate, kao Marmosa microtarsus guahybae (Cryptonanus guahybae), Marmosa microtarsus (Gracilinanus microtarsus), Marmosa agilis chacoensis (Cryptonanus chacoensis), Marmosa agilis (Gracilinanus agilis) i  Marmosa unduaviensis (Cryptonanus unduaviensis). Marmosa agricolai opisana 1943 sada se klasifikuje kao Cryptonanus agricolai. Vrste roda Cryptonanus uključivane su u rod Marmosa sve dok nije opisan rod Gracilinanus 1989. 

Vrste Cryptonanus teže oko 15 do 40 grama. Krzno je bez obrasca i obično riđkasto ili sivkasto gore a sivkasto ili bezbojno dole. Tamni kolutovi okružuju oči. na prednjim šapamatreći i četvrti prst su duži od drugog i petog. Ženkama nedostaje torba i imaju 9-15 sisa. Vrste Cryptonanus i Gracilinanus se jedva razlikuju po spoljašnjim karakteristikama, iako vrste Cryptonanus imaju kraće repove, veće uši, šire kolutove oko očiju i duže brkove. Više razlika ima u izgledu lobanje.  Vrste Cryptonanus razlikuju se u boji, veličini i nekim karakteristikama zuba. 

Postoje četiri vrste:

• Cryptonanus agricolai ( istočni Brazil)
• Cryptonanus chacoensis (jugoistočna Bolivija, Paragvaj, severoistočna Argentina, Urugvaj) 
• Cryptonanus guahybae (Brazil)
• Cryptonanus unduaviensis (severna i istočna Bolivija)

C. agricolai (Moojen, 1943) - sinonim Gracilinanus agricolai (Moojen, 1943)

Agrikolov gracilni oposum endemit je istočnog Brazila. Stanište mu je katinga (žbunasti region) i cerado (savanski region). 

Cryptonanus chacoensis (Tate, 1931)

Čakonski gracilni oposum ima prirodno stanište u Argentini, Brazilu i Paragvaju. Naseljava sezonski plavljene livade i šume u oblasti Gran Chaco kao i njegovoj okolini.

Cryptonanus guahybae (Tate, 1931)

Guaiba oposum je endemit južnog Brazila, gde je poznat samo na tri ostrva Guaiba, Sao Lourenso i Takuara u pokrajini Rio Grande do Sul. Naseljava suptropske šume, ugrožene deforestacijom. 

C. unduaviensis (Tate, 1931)

Unduavi gracilni oposum ima prirodno stanište na severu Bolivije, gde se može naći u sezonski plavljenim livadama. Neki primerci ove vrste nekada su klasifikovani kao podvrste unduaviensis ili buenavistae vrste Gracilinanus agilis.

Šest vrsta roda Didelphis, poznati kao veliki američki oposumi, uključuju omnivore veličine mačke, prepoznatljive po svom prehensilnom repu i tendenciji da se prave mrtvi kada su ugroženi. Najkrupnija vrsta, virdžinijski oposum, jedini je torbar koji se nalazi u Severnoj Americi. 

Didelphis albiventris Lund, 1840

Belouhi oposum se nalazi u Argentini, Boliviji, Brazilu, Paragvaju i Urugvaju. Terestična je i ponekad arborealna životinja, a po staništu je generalista,što zanči da živi u širem nizu različitih staništa.

Dugouhi oposum se nalazi u Argentini, Brazilu i Paragvaju. Vrsta je smatrana populacijom običnog oposuma (D. marsupialis). 

Didelphis imperfecta Mondolfi and Pérez-Hernández, 1984

Gujanski belouhi oposum nalazi se u Brazilu, Surinamu, Francuskoj Gujani i Venecueli. Ova vrsta zajedno sa andskim belouhim oposumom (D. pernigra), izdvojena je iz vrste belouhog oposuma (D. albiventris) 2002.

 Didelphis marsupialis Linnaeus, 1758

Obični oposum, poznat i kao južni ili crnouhi oposum ili gamba, nalazi se od severoistoka Meksika do Bolivije (dosežući obalu južnog dela Pacifičkog Okeana do centralne obale Perua), uključujući Male Antile, gde se nazivaju manikou. Preferira šume, mada može živeti u selima i gradovima. Ponekad se koristi kao hrana u siromašnijim ljudskim naseobinama. 

Nalazi se u tropskim i suptropskim šumama na nadmorskim visinama do 2200 m. Najčešće prave gnezda u rupama drveće, mada kopaju jame ili prave gnezdo u bilo kom tamnom mestu ako već ništa drugo nije pogodno. 

Uglavnom su nokturalni i terestični, mada malo istražuju i gnezde se u drveću. van sezone parenja, solitarni su. Smatraju se štetočinama, obzirom da im je ponašanje nalik rakunima. Preturanjem kanti za đubre, gnežđenjem na nepogodnim mestima često bivaju uhvaćeni i ubijeni.  

Ženke rađaju 5-9 mladunca, jednom do tri puta godišnje. Žive oko 2,5 godine.

Didelphis pernigra J. A. Allen, 1900

Andski belouhi oposum nalazi se na Andskim planinama od Venecuele do Bolivije.

Didelphis virginiana (Kerr, 1792)

Virdžinijski oposum, poznat kao severnoamerički oposum ili tlakuaće u Meksiku, jedini je torbar koji živi u Severnoj Americi, severnije od Meksika. Najkrupniji je oposum, uspešan oportunista. Poznat je amerikancima, obzirom da ga često viđaju u blizini grada, gde preturaju po đubretu ili leže pored puta, kao žrtve saobraćaja.

U skorije vreme proširio, a i dalje širi svoj areal ka severu do Kanade i zapadu do Pacifika.  

U slučaju opasnosti prave se mrtvi. Ova reakcija je nevoljna i posledica je ekstremnog straha. Pod ozbiljnom pretnjom, oposum šišti, vrišti i pokazuje zube. Sa dovoljno stimulacije ulazi u stanje blizu komi, koja može da traje do četiri sata. Leži na bok, otvorenih očiju i usta, jezik mu visi, ispuštajući zelenu tečnost iz anusa, čiji smrad truleži odbija grabljivce. 

Otporni su na otrov nekih zmija. 

Maksimalna dužina života u divljini je oko 2 godine. Čak i u zatočeništvu žive do četiri godine.

Gracilni mišoliki oposumi imaju rep kojim se mogu prihvatati za grane, koji je tanak i veoma dug. Repovi su im goli. Uši su im duge i gole. Svaki član ovog roda ima tamne kolutove oko očiju. Vrsta G. microtarsus ima crvenobraon krzno na vrhu tela a sivo krzno na donjoj strani. U poređenju sa G. microtarsus, G. agilis ima bleđu boji krzna. G. ignitus ima belu šaru na grudima, kao i rep obojen u dva tona sa samo nekoliko dlaka. G. microtarsus, G. emiliae i G. dryas se mogu razlikovati od G. ignitus po repovima, oni imaju samo jednu boju. Razlika između G. agilis i G. ignitus je u tome što G. agilis ima dlakaviji rep. G. aceramarcae ima golu kožu u poređenju sa G. ignitus. G. emiliae je sitniji od G. ignitus. G. emiliae ima veoma dug rep. Razlika između G. emiliae i ostalih vrsta roda je u tome da ima belo krzno na donjoj strani tela a drugi sivo ili braon. 

Gracilinanus je rod koji je izdvojen iz roda Marmosa 1989, a iz njega su kasnije isključeni rodovi  Cryptonanus, Chacodelphys i Hyladelphys.

Gracilinanus aceramarcae (Tate, 1931)

Aseramarčki gracilni mišoliki oposum ili bolivijski gracilni oposuma nalazi se u Boliviji i Peruu. Naseljava tropske šume. Arborealni su ali mogu ići u potragu za voćem, insektima i drugim sitnim beskičmenjacima po šumskom tlu. 

Gracilinanus agilis (Burmeister, 1854)

Agilni gracilni oposum nalazi se u Argentini, Boliviji, Brazilu, Peruu, Paragvaju i Urugvaju. Naseljava večnozelene i galerijske šume. Rađaju do dvadeset mladunaca. Ženkama nedostaje prava torba, a sise ostaju skrivene kada ne doje. 

Gracilinanus dryas (Thomas, 1898)

Šumski vilenjak, gracilni oposum koji se nalazi u Kolumbiji i Venecueli. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske vlažne nizijske šume. Ugroženi su gubitkom staništa.

Gracilinanus emiliae (Thomas, 1909)

Emilijin gracilni oposum nalazi se u Brazilu, Kolumbiji, Francuskoj gujani i Surinamu. 

Gracilinanus marica (Thomas, 1898)

Severni gracilni oposum nalazi se u Kolumbiji i Venecueli. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske vlažne nizijske šume. 

Gracilinanus microtarsus (Wagner, 1842)

Brazilski oposum naseljava samo Brazil, tako da je endemit jugoistočnog dela zemlje.

Reletivno je male veličine; mužjaci 86-129 cm, ženke 81-116 cm dužine tela. Rep čini 30-50% dužine tela. Mužjaci teže 17-52 grama, ženke 12-37 grama.

Ima crvenkasto-tamnobraon ili sivo krzno na većem delu tela sa bleđim, kremastim donjim delom. Ženke tipično imaju 16 sisa.  

Naseljava kišne šume i delom listopadne šume raštrkane u južnim regionima cerado ekoregiona. Može se naći i na veštačkim plantažama. 

Ova vrsta je insektivorna. neke jedinke jedu i pauke, puževe pa čak i voće (ukljucujući marakuju). Predatori ovog oposuma su neke vrste leoparda, lisica, grivast vuk i belorepi jastreb. 

leglo broji do 20 mladunca koji se rađaju tokom vlažne sezone. Ženke ne poseduju torbu. Mladunci se odvikavaju od majke sa 3 meseca. Dostižu polnu zrelost tokom prve godine.  Većina ovih oposuma ne živi duže od godine, mada neki mogu doživeti drugu godinu.