Enciklopedija sisara

Hyladelphys Voss, Lunde, and Simmons, 2001- Hyladelphys kalinowskii (Hershkovitz, 1992)

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:50

Kalinovskijev mišoliki oposum ili peruanski gracilni mišoliki oposum nalazi se u Brazilu, Francuskoj Gvajani, Gujani i Peruu. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske vlažne šume na nadmorskim visinama do 1000 m. 

Jedini je predstavnik roda  Hyladelphys izdvojenog iz roda Gracilinanus 2001.


Lestodelphys Tate, 1934 - Lestodelphys halli (Thomas, 1921) - patagonijski oposum

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:59

Patagonijski oposum, jedina vrsta roda Lestodelphys.

Patagonijski oposum se javlja na daljem jugu (najjužnije od svih torbara), u Argentini, gde naseljava patagonijske stepe. 

Opšti izgled sličan je pripadnicima roda Marmosa, osim što imaju specijalizovane odlike predatorskog načina života. Za razliku od Marmosa, lobanja ima kraću njušku. Patagonijski oposum ima kratko i mekano krzno. Krzno je obično sivo, prednja strana je tamno siva, bokovi su su bleđe sive boje, ramena tamna a obrazii očni region beli. Uši su kratke, ružičaste, u osnovi bele. Rep je kratak. 

Obzirom da je član porodice Didelphidae, patagonijski oposum se uglavnom hrani insektima i plodovima, mada su insekti i plodovi retkost u staniština dalekog juga. Nedostatak insekata i plodova u južnim regionima ih navodi da se hrane uglavnom pticama i miševima.  

 


Lutreolina Thomas, 1910 - Lutreolina crassicaudata Desmarest, 1804 - vidra oposum

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:20

Vidra oposum, poznat i koa mali vodeni oposum, jedini je predstavnik roda Lutreolina. Nalazi se u Brazilu, Argentini, Boliviji, Urugvaju, Paragvaju, Kolumbiji i Gujani. Populacije poslednje dve zemlje izolovane su od populacija u drugim zemljama. 

Veoma je čudan oposum, ima telo lasice i gusto riđkasto ili žućkasto krzno. Uši su zaobljene. Rep je kratak. nalazi se u oblastima sa stalnim vodotocima, močvarnim i obalskim staništima.

Noćne životinje koji su dobri penjači i plivači. Hrane se ribom, drugim sitnim kičmenjacima i insektima.

Podvrste:

 


Marmosa Gray, 1821 - obični mišoliki oposumi i vunasti mišoliki oposumi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 17:18

Devetnaest vrsta roda Marmosa su relativno sitni oposumi. Ovaj rod jedan je od tri koji su poznati kao mišoliki oposumi; drugi su Thylamys (debelorepi mišoliki oposumi) i Tlacuatzin, sivkasti mišoliki oposumi. Šest vrsta podroda Micoureus, poznati kao "vunasti mišoliki oposumi", ranije su razmatrani kao poseban rod, alii se od 2009. tretiraju kao podrod roda Marmosa.

Vrste u okviru podroda Marmosa (Gray, 1821) su:

Vrste u okviru podroda Micoureus (Lesson, 1842) su:

Marmosa andersoni Pine, 1972

Andersonov mišoliki oposum je endemit ograničene oblasti u južnom Peruu. Naseljava šume; nokturalan je i verovatno arborealan. 

Vrsta je ograničenog opisa, jer je posmatrano malo primeraka. Tamnosivo krzno je na gornjim delovima dugo sa riđkastobraon vrhom. Dlake obraza i brade su krem boje sa istaknutim crnim prstenovima koji okružuju oči. Rep, koji je duži od tela, u osnovi je krznen, sa čekinjama koje postaju duže ka vrhu repa. palac zadnjih stopala je opozitan što zajedno sa prihvatnim repom čini ovog oposuma prilagođenim za život u drveću. 

Malo se zna o ekologiji vrste. Ishrana članova Marmosa sastoji se uglavnom od insekata i plodova, ali i guštera, ptičjih jaja i sitnih glodara. 

Reprodukcija je verovatno slična Marmosa robinsoni, koja rađa 6-14 mladih nakon bremenitosti od 14 dana. Mladi progledaju sa 40 dana, odviknu se od majke sa 65 dana, a verovatno imaju neverovatno kratak život od samo godinu dana. Vrste Marmosa prave gnezda za sklonište ili koriste napuštena ptičja gnezda, rupe u drveću ili stabljikama banana. Andersonov oposum je insektivor, mada i plodovi imaju važnu ulogu u njegovoj ishrani. 

 

Marmosa isthmica Goldman, 1912

Prevlačni mišoliki oposum se nalazi u Kolumbiji i Panami (Panamska prevlaka). Klasifikovan je kao podvrsta Robinsonovog mišolikog oposuma (Marmosa robinsoni). Grade gnezda pričvršćena za drvo. 

Marmosa lepida Thomas, 1888

Riđi mišoliki oposum nalazi se u Boliviji, Brazilu, Kolumbiji, Ekvadoru, Gujani, Peruu i Surinamu u nizijskim tropskim šumama na nadmorskim visinama od 100 do 1000m. Hrani se insektima i plodovima. 

 

Marmosa mexicana Merriam, 1897

Meksički mišoliki oposum nalazi se u Belizu, Kosta Riki, El Salvadoru, Gvatemali, Hondurasu, Meksiku, Nikaragvi i zapadnoj Panami od nivoa mora do 3000 m nadmorske visina; najčešće ispod 1800 m. 

Riđkastobraon boje, varirajući od svetlije do tamnije. Čelo i nos su bleđe boje. Obrazi, grlo, trbuh i unutrašnja strana nogu su žućkasti. Nos je ružičast, uši sivkastobraon, rep tamnobraon. Prihvatni rep iste je dužine kao i telo, naizgled go. 

Nalazi se u primarnim i sekundarnim šumama, uključujući nizijske tropske kišne šume, suve listopadne šume, livade i plantaže. naseljava i region mangrove vegetacije u Meksiku. 

Primarno je arborealan; nalazi se od šumskig tla do visina krošnje oko 30 m. Noćni su i solitarni. Prave gnezda u jamama ili iznad zemlje. Prednjim šapama kopa jame u zemlji u prečniku 3 cm dužine oko 40 cm. ove jame oblaže lišćem.

Marmosa murina (Linnaeus, 1758)

Lineov mišoliki oposum nalazi se u Kolumbiji, Venecueli, Trinidadu i Tobagu, Gujani, Surinamu, Francuskoj Gvajani, istoku Ekvadora, Perua i Bolivije.

Krzno je kratko i glatko, bledo bež do sive boje na donjim delovima. Lice izgleda kao da nosi crnu masku. Rep, koji ženke koriste za nošenje lišća, mnogo je duži od ostatka tela.

Lineov oposum meri oko 11–14.5 cm dužine, a teži oko 250 grama.

Ovaj oposum se najčešće viđa blizu šumskih potoka i ljudskih naselja. Noćno stvorenje, tokom dana se sklanja u spletu grančica, rupi drveta ili u ptičjem gnezdu. 

Hrani se insektima, paucima, gušterima, ptičjim jajima, ptićima i plodovima. 

Leglo broji 5-10 mladunca.

Marmosa quichua Thomas, 1899

Kećuanski mišoliki oposum poznat je iz dve oblasti planinskih šuma na istočnim padinama Anda u Peruu, na nadmorskim visinama od 300 do 2700 m. Pravi areal je verovatno je širi i doseže do Bolivije. Severna oblast je pretrpela destrukciju staništa, a južni deo nije ozbiljno degradiran.  

Marmosa robinsoni Bangs, 1898

Robinsonov mišoliki oposum nalazi se u Belizu, Kolumbiji, Ekvadoru, Grenadi, Hondurasu, Panami, Peruu, Trinidadu i Tobagu i Venecueli.

Krzno mu je cimet braon boje sa žutom donjom stranom. Teme glave obično je bleđe od ostatka tela. Crna facijalna maska je uvek prisutna ali njena veličina varira u zavisnosti od regiona koji jedinka naseljava. Rep je za trećinu duži od tela, pokriven belim dlakama. 

Okupira različita staništa od nivoa mora do 2600 m nadmorske visine, uključujući nizijske i planinske vlažne šume, nizijske sušne šume, mangrove, savane i kserofitne žbunove. 

Jedinke oba pola tipično su aktivne u oblasti od oko 25 m², ali bremenite ženke redukuju takvu oblast na 1–6 m². Mogu se naći i u agrikulturnim poljima.Insektivorni su, ali i plodovi imaju važnu ulogu u njihovoj ishrani.

U divljini su solitrani. U zatočeništvu formiraju socijalnu hijerarhiju koja je povezana s reprodukcijom; mužjaci potvrđuju svoju dominaciju obeležavanjem svog kaveza uljanim sekretom. 

Leglo broji 6-14 mladih. Žive samo godinu dana.  

 

Marmosa rubra Tate, 1931

Crveni mišoliki oposum nalazi se na istoku Ekvadora i u Peruu. 

Marmosa simonsi Thomas, 1899

Sinonim ove vrste je Marmosa robinsoni simonsi. Nalazi se u obalskim regionima zapadnog Ekvadora, Puna ostrva do severozapada Perua i jugozapada Kolumbije. 

Marmosa tyleriana Tate, 1931

Tilerijski mišoliki oposum živi u prašumama Gvajanskih visoravni u južnoj Venecueli na nadmorskim visinama od 1300 do 2200 m. Vrsta se nalazi su tri izolovane oblasti koje su zaštićene (nacionalni parkovi). 

Marmosa waterhousei  Tomes, 1860

Sinonimi Marmosa murina waterhousei - Marmosa waterhousii - Didelphys waterhousii. Žive u Ekvadoru. 

 

Marmosa xerophila Handley & Gordon, 1979

Guahira mišoliki oposum nalazi se u Kolumbiji i Venecueli. Ima status ranjive vrste.

Marmosa zeledoni Goldman, 1917

Sinonimi: Marmosa mexicana zeledoni, Marmosa murina zeledoni, Marmosa zeledoni. Naseljava delove Kosta Rike i Nikaragve. 

 

Marmosa alstoni (J. A. Allen, 1900)

Alstonov oposum naseljava šume od Beliza do severne Kolumbije. Osim insekata i plodova hrane se i gušterima, ptičjim jajima isitnim glodarima. Nekada se klasifikovao kao vrsta roda Micoureus.

Marmosa constantiae (Thomas, 1904)

Belotrbuhi vunasti mišoliki oposum naseljava vlažne šume na istoku Bolivije, brazilske pokrajine Mato Groso i severozapadu Argentine.  Ishrana slična prethodnoj vrsti. Takođe klasifikovan kao vrsta roda Micoureus

 

Marmosa demerarae (Thomas, 1905)

Vunasti mišoliki oposum ili dugokrzneni mišoliki oposum nalazi se u centralnoj Kolumbiji, Venecueli, Francuskoj Gvajani, Gujani, Surinamu, istočnom Peruu, severnoj Boliviji i severnom Brazilu. Nekad pripadnik roda Micoureus.

Marmosa paraguayanus (Tate, 1931)

Tejtov vunasti mišoliki oposum naseljava atlantičke priobalne šume Brazila, Paragvaja i Argentine. Žive u primarnim i sekundarnim šumama, uključujući šume fragmentirane livadama. 


 

Marmosa phaeus (Thomas, 1899)

Mali vunasti mišoliki oposum naseljava zapadne padine Anda u Kolumbiji, Ekvadoru i Peruu, gde živi od obale mora do 1500 m nadmorske visine. Uglavnom naseljava nizijske kišne šume i planinske tmurne šume, mada se javljaju i u sušnim šumama na jugu svog areala. Ranjiva vrsta.

 

Marmosa regina (Thomas, 1898)

Golorepi vunasti mišoliki oposum ili kratkokrzneni vuneni mišoliki oposum naseljava Brazil, Kolumbiju, Ekvador, Peru i Boliviju. Nalazi se prašumama na krajnjem zapadu Amazonskog zaliva i istočnim podnožjima Anda na nadmorskim visinama do 1630 m.  


Marmosops Matschie, 1916 - vitki oposumi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 12:48

Rod Marmosops tretiran je kao podrod roda Marmosa sve do 1989. Oba roda slična su po izgledu uključujući veličinu i druge spoljašnje odlike. medjutim ove dve grupe razlikuju se po izgledu krzna, lobanji i dentaciji.  Rod  Marmosops često se meša i sa rodom Gracilinanus, ali se od njih razlikuju po uređenju prstiju i još nekim odlikama.

Zbog svog izgleda nazivaju se i vitki oposumi. M. noctivagus je najkrupnija, a M. bishopi najsitnija vrsta roda. Ovi oposumi su uglavnom nokturalni i žive na zemlji. Mnoge ženke ovog roda ekstremno su teritorijalne i brane svoju teritoriju, pogotovo u prisustvu mladih.

Glavno stanište su im neotropske vlažne šume koje se prostiru od Paname do juga Brazila i Bolivije. Preferiraju život na tlu šume. Često se kriju u gustom spletu vegetacije. Pod velikim su uticajem kiše i predatorije, pa tokom nekih sezona često migriraju. 

Ishrana se sastoji od različitih komponenti: plodovi, artropoda (insekti, pauci), cvetovi i sitni kičmenjaci. neke vrste se hrane i puževima. Svaka vrsta ima malo drugačiju ishranu zavisno od njihovog staništa i onoga što im je na njemu dostupno od hrane.

Rod Marmosops uključuje sledeće vrste:  

Marmosops bishopi (Pine, 1981)

Biskupov vitki oposum je sitan arborealan oposum koji se nalazi u Brazilu, Peruu i Boliviji.  

Marmosops cracens Handley & Gordon, 1979

Uskoglavi vitki oposum je endemit Venecuele.Skoro su izumrli pe 40 godina. Sada nema dovoljno podataka o njihovoj ugroženosti, mada kažu da ga je vidjalo 1/420 ljudi u toj oblasti.

Marmosops creightoni Voss, Tarifa & Yensen, 2004

Kreigtonov vitki oposum ili Vosov vitki oposum poznat je samo u dolini reke Rio Zongo u Boliviji, gde živi u andskim vlažnim planinskim šumama na nadmorskim visinama između 1800 i 3000 m.

Marmosops fuscatus (Thomas, 1896)

Mračni vitki oposum nalazi se u Kolumbiji, trinidadu i Tobagu i Venecueli. Ugrožen je gubitkom staništa.

Marmosops handleyi (Pine, 1981)

Hendlijev vitki oposum je endemit Kolumbije. Kritično je ugrožena vrsta. 

Marmosops impavidus (Tschudi, 1844)

Čudijev vitki oposum se nalazi u Boliviji, Brazilu, Kolumbiji, Ekvadoru, Paragvaju, Peruu i Venecueli.

Marmosops incanus (Lund, 1841)

Sivi vitki oposum nalazi se u Brazilu. Razmnozavaju se od oktobra do decembra. Pokazuju semelpatitet (imaju samo jedan reproduktivan ciklus), što je neobično za sisare. 

File:Marmosops incanus.jpg

Marmosops invictus Goldman, 1912

Panamski vitki oposum, poznat i kao škrljičasti vitki mišoliki oposum je endemit paname, gde se nalazi u tropskim kišnim šumama na nadmorskim visinama od 500 do 1500 m. Uglavnom su terestični, hrane se biljkama i insektima.

Marmosops juninensis (Tate, 1931)

Juninski vitki oposum poznat je iz doline reke Rio Chanchamayo, Peru, gde živi u andskim planinskim šumama na nadmorskim visinama između 1460 i 2200 m. Vrsta je ranjiva, ugrožena destrukcijom đumskih staništa, obzirom da se uvećava kultivacija regiona.

Marmosops neblina Gardner, 1990

Neblina vitki oposum  se nalazi u Brazilu, Ekvadoru, Venecueli, a možda i u Peruu. 

Marmosops noctivagus (Tschudi, 1845)

Belotrbuhi vitki oposum nalazi se u Boliviji, brazilu, Ekvadoru i Peruu. Sinonim je M. dorothea

 

 

Marmosops dorothea (Thomas, 1911)

Dorotin vitki oposumnalazi se u Brazilu i Kolumbiji. Ugrožava ih gubitak staništa.

nedavna istraživanja sugestiraju da je M. dorothea sinonim M. noctivagus. S druge strane,  M. ocellatus, mlađi sinonim M. dorothea, može biti prava zasebna vrsta. 

Marmosops parvidens (Tate, 1931)

Nežni vitki oposum javlja se u Francuskoj Gvajani, Gujani, Gvajani, Surinamu i pored venecije i Brazila. Vrsta se javlja u primarnim tropskim kišnim šumama na nadmorskim visinama do 2000 m. Delimično su arborealni, a hrane se insektima i plodovima. 

Marmosops paulensis Tate, 1931

Brazilski vitki oposum nalazi se u vlažnim planinskim šumama atlanskog regiona na jugoistoku Brazila. Izgleda da im je reprodukcija potpuno semelparna (pare se samo jednom u toku života, nakon prvog razmnožavanja i odgajivanja mladih umiru), što je neobično za sisare.Pare se od septembra do marta. Mužjaci umiru nedugo posle parenja, a ženke nakon odvikavanja mladih.

Marmosops pinheiroi Pine, 1981

Pineirov vitki oposum se nalazi u Brazilu, Francuskoj Gvajani, Gujani, Surinamu i Venecueli. 


Metachirus Burmeister, 1854 - Metachirus nudicaudatus (É. Geoffroy, 1803) - smeđi četvorooki oposum

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:03

Smeđi četvorooki oposum se javlja u različitim šumskim staništima od Nikaragve do Paragvaja i severne Argentine, od nivoa mora do 1500 m nadmorske visine. Jedina je vrsta roda Metachirus, mada molekularne filogenetske studije sugestiraju da je treba podeliti u nekoliko vrsta. 

Ne poseduju torbu. nazivaju ih četvorookim zbog belega iznad oka. Noćna, solitarna, strogo terestična i omnivorna životinja, hrani se plodovima i sitnim beskičmenjacima i kičmenjacima.

Pravi gnezda od grančica i lišća na granama ili ispod kamenja i trupaca. Leglo broji 1-9 mladih.

 


Monodelphis Burnett, 1830 - kratkorepi oposumi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:24

Monodelphis je rod familije Didelphidae, obično poznat kao kratkorepi oposumi. Najnovije opisane vrste su: Monodelphis arlindoi Pavan,Rossi & Schneider, 2012 , Monodelphis sanctaerosae Voss, Pine & Solari, 2012 and Monodelphis gardneri Solari et al., 2012.

M. sorex i M. rubida se smatraju ugroženim vrstama. M. dimidiata je neobična po tome što je semelparna vrsta. 

Monodelphis adusta (Thomas, 1897)

Sepia kratkorepi oposum nalazi se u Kolumbiji, Ekvadoru, Panami, Peruu i Venecueli.

Naseljava različite tipove šuma do 2200 m nadmorske visine, kao i pašnjake. Lovi beskičmenjake na zemlji.

Krzno mu je tamno braon, a razlikuje se od drugih vrsta roda po tome što nema pruge na svom trupu. 

 



Monodelphis americana Müller, 1776

Severni troprugi oposum nalazi se u Brazilu.

 

 

 

Monodelphis arlindoi  Pavan, Rossi & Schneider, 2012

Novoopisana vrsta. Naseljava Brazil.

 

Monodelphis brevicaudata (Erxleben, 1777)

Severni crvenoboki oposum nalazi se u Boliviji, Brazilu, Francuskoj Gvajani, Gujani, Surinamu i Venecueli.

Dužina tela 11-14 cm, a repa 4.5-6.5 cm.

Žive u šumskim oblastima, ali su slabi penjači pa žive na šumskom tlu. Noćni su i tokom dana grade gnezda  u šupljim panjevima ili deblima. Ishrana im se sastoji od semenja, izdanaka i plodova, insekata, lešina i nekih sitnih glodara. Glodare ubijaju jakim ujedom na potiljku glave.

leglo broji do 14 mladih, koji se rađaju u bilo koje doba godine. Nemaju torbu pa su mladi pričvršćeni za bradavice a kasnije na leđima majke. 

Monodelphis dimidiata (Wagner, 1847)

Žutoboki oposum se nalazi u Argentini, Brazilu i Urugvaju.

Monodelphis domestica (Wagner, 1842)

Sivi kratkorepi oposum koristi se kao model za naučna istraživanja, ali se često nalazi u trgovini egzotičnih zivotinja. Poznat je i kao brazilski oposum, prašumski oposum pa i kao laboratorijski oposum. 

U divljini telo meri 12 do 18 cm dužine i 58 do 95 grama težine; mužjaci su krupniji. međutim, jedinke koje se drže u zatočeništvu su mnogo krupnije, mužjaci teže do 150 grama. 

Krzno je sivkasto braon, bleđe na trbušnoj strani i skoro belo na stopalima. Samo osnova repa ima krzno, ostatak je skoro celokupno bezdlak. Ženke imaju 13 sisa koje uvlače u telo mišićima njihove osnove. 

Nalaze se južno od Amazona, u južnim, centralnim i zapadnim delovima Brazila. Takođe se nalaze na zapadu Bolivije, severu paragvaja i severu Argentine. Naseljava kišne šume, žbunaste oblasti i poljoprivredne površine, a često ulazi i u kuće.

Hrani se glodarima, žabama, reptilima i beskičmenjacima, kao i nekim plodovima.

Solitarni su, okupiraju teritoriju  od oko 1,200-1,800 m2, obeleženu mirisom. Pri nailaženju drugog člana vrste one vrište.

Leglo broji 6-11 mladih. Trudnoća traje 14 dana, a mladi ostaju pričvršćeni za sise naredne dve nedelje. Odvikavaju se od majke nakon osam nedelja. Polnu zrelost dostižu sa 5-6 meseci, a u zatočeništvu mogu ziveti do 49 meseci.

Monodelphis emiliae (Thomas, 1912)

Emiliin kratkorepi oposum se nalazi u Boliviji, Brazilu i Peruu. 

 

Monodelphis gardneri  Solari, Pacheco, Vivar & Emmons, 2012

Naseljava planinske šume centralnog Perua.

M. glirina (Wagner, 1842)

Amazonski crvenoboki oposum nalazi se u Boliviji, Brazilu i Peruu gde naseljava amazonske prašume.

Monodelphis iheringi (Thomas, 1888)

Ieringov troprugi oposum nalazi se u Argentini i Brazilu. 

Monodelphis kunsi Pine, 1875

Patuljasti kratkorepi oposum nalazi se u Argentini, Boliviji, Brazilu i Paragvaju.

Monodelphis maraxina Thomas, 1923

Maraho kratkorepi oposum se nalazi u Brazilu.

Monodelphis osgoodi Doutt, 1938

Ozgudov kratkorepi oposum nalazi se u Boliviji i Peruu. Naseljava suptropske ili tropske vlažne nizijske šume ili suptropske ili tropske sušne nizijske livade. Ugroženi su gubitkom staništa. 

M. palliolata (Osgood, 1914)

Kapasti crvenoboki oposum do nedavno je smatran podvrstom M. brevicaudata. Nalazi se u Kolumbiji i Venecueli na nadmorskim visinama od nivoa mora do 2250 m. Naseljava tropske kišne šume, ali se viđaju i na poljoprivrednim površinama.

M. reigi Lew & Pérez-Hernández, 2004

Reigov oposum je poznat iz planinskih šuma nacionalnog parka Canaima National Park, u Venecueli na nadmorskoj visini od 1300 m. Ranjiva vrsta.

Monodelphis reigi 001?

M. ronaldi Solari, 2004

Ronaldov oposum najsličniji je M. adusta. Poznat je samo u Peruu, u nacionalnom parku Manú National Park, gde naseljava prašumu Amazona. 

Monodelphis rubida (Thomas, 1936)

Kestenjasto prugasti oposum nalazi se u Brazilu.

Monodelphis sanctaerosae Voss, Pine & Solari, 2012

Novoopisana vrsta koja naseljava istočnu Boliviju. 

 

Monodelphis scalops (Thomas, 1888)

Dugonosi kratkorepi oposum nalazi se u Argentini i Brazilu. 

 

Monodelphis sorex (Hensel, 1872)

Južni crvenoboki oposum nalazi se u Argentini, Brazilu i Paragvaju. Naziva se i patuljasti kratkorepi oposum.

Ima male zaobljene uši, dug šiljat nos i rep dužine polovine tela. Glava, vrat i prednji delovi su sive boje, leđa su tamnobraon a stražnjica riđa. Mužjaci su krupniji. Uglavnom se hrane insektima, mada i sitnim kičmenjacima i plodovima. 

Monodelphis theresa Thomas, 1921

Južni troprugi oposum naseljava region atlanskih šuma u Brazilu.

Monodelphis umbristriata (Miranda-Ribeiro, 1936)

Crveni troprugi oposum nalazi se u Brazilu. Ranjiva vrsta. 

Monodelphis unistriata (Wagner, 1842)

Jednoprugi oposum nalazi se u Argentini i Brazilu. Kritično ugrožena vrsta.

 


Philander Brisson, 1762 - četvorooki oposumi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 21:44

Sedam vrsta roda Philander, poznati su kao četvorooki oposumi. Ženke poseduju marsupijum (torbu). Rep izgleda kao bezdlak, osim osnove koja ima nekoliko dugih dlaka. Rep je malo duži od tela.  Rod je blisko srodan rodu Didelphis. Ime su dobili po belezima iznad očiju, koji izdaleka izgledaju kao drugi par očiju.

Philander andersoni (Osgood, 1913)

Andersonov četvorooki oposum nalazi se u Brazilu, Kolumbiji, Ekvadoru, Peruu i Venecueli. Leđna strana mu je tamna sa crnom prugom, široka oko 3-4 cm, koja se pruža niz leđa. Trbušna strana je tamno siva, ali svetlija nego bočna i leđna.  

Philander andersoni_paparahua_pastaza _3_.jpg

Philander deltae Lew et al., 2006

Deltski četvorooki oposum ili delta oposum nalazi se u delti reke orinoko u Venecueli. Naseljava večito plavljene močvarne šume ili sezonski plavljene barske šume u okolini delte Orinoka iobližnjih reka. Leđnja strana mu je siva. Ventralna strana je krem boje. Uši su obojene samo po ivicama.

Philander frenatus Olfers, 1818

Jugoistočni četvorooki oposum nalazi se u Brazilu, Paragvaju ili Argentini. Leđna strana mu je tamno siva. Bokovi su sivi, ali svetliji od leđa. Trbuđna strana je bele ili kremkasta. Na grlu imaju krem prugu koja ide niz sredinu grla. Rep je tamno braon boje ili crn u celosti.

Philander mcilhennyi Gardner & Patton, 1972

Mekileijnijev červorooki oposum nalazi se u Brazilu i Peruu. Skoro je u potpunosti crn, osim belih tufni iznad oka. 

Philander mondolfii Lew, Pérez-Hernández & Ventura, 2006

Mondolfijev četvorooki oposum se nalazi u Kolumbiji i Venecueli. Naseljava podnožja Kordiljera na nadmorskim visinama od 50 do 800 m. Populacija je podeljena u dva areala pa je moguće da predstavljaju različite podvrste. Dorzalna strana je siva, a ventralna krem boje. Uši su obojene na vrhovima. Belezi iznad oka su veliki. 

Philander olrogi Flores, Barquez & Díaz, 2008

Olrogijev četvorooki oposum nalazi se na istoku Bolivije. Naseljava nizijske amazonske prašume na nadmorskoj visini od 150 do 250 m. Simpatrični su sa P. opossum, na koje i liče. Ove dve vrste se razlikuju u nekoliko odlika, npr u ventralnoj boji krzna.

Philander opossum (Linnaeus, 1758)

Sivi četvorooki oposum rasprostranjen je od Meksika do Perua, Bolivije i jugozapada Brazila, od nivoa mora do nadmorskih visina od 1600 m, ali najviše ispod 1000 m. naseljava primarne, sekundarne i narušene šume.  

Belezi iznad očiju su izraženi. Prihvatni rep je dvobojan, pri osnovi je tamno siv, a drugi, duži, deo je bleđi i go na kraju. Leđna strana tela je siva, dok su trbušna strana, grlo i obrazi kremasti. Uši adulta su crni osim u osnovi.

Solitarni su, delimično arborealni. Obično se nalaze u vlažnim oblastima, često blizu vodotoka, mada lutaju u mnogim različitim vegetacionim tipovima. Dobri su plivači. leglo broji 1-7 mladih, prosečno 4-5.

Nemaju definisane teritorije. Omnivori su, hrane se sitnim životinjama i vegetacijom, kao npr lišćem, semenjem i plodovima.

Podvrste: 

 

 


Thylamys Gray, 1843 - debelorepi oposumi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:38

Thylamys je rod oposuma familije Didelphidae. Sve vrste osim T. macrurus magacioniraju mast u svom repu. Ženke ne poseduju marsupijum (torbu).

Thylamys cinderella Thomas, 1902

Pepeljasti debelorepi oposum nalazi se na severu Argentine i jugu Bolivije, na istočnim podnožjima Anda. Leđna strana je sivo braon do tamnobraon boje. Trbušna strana je siva osim grudi koje su bledo krem boje. Razlikuje se od Thylamys sponsorius po dobro razvijenim postorbitalnim grebenima.

Thylamys citellus  Thomas, 1912

Nedavno je dobila status vrste. Nalazi se u vlažnom pampaskom ekoregionu u Argentini. Naseljava sezonski plavljene šume i livade.

Thylamys elegans (Waterhouse, 1839)

Nalazi se u Čileu, možda i u Argentini od nivoa mora do 2500 m nadmorske visine. Telo ovog oposuma meri do 121 mm, a rep do 142 mm. Boja krzna varira, ali obično od svetlo sive do svetlo smeđe. Ventralna strana je bela sa primesama sive i žute boje. Oko očiju imaju taman okvir. Ženke imaju 19 sisa. Leglo broji 8-20 mladih. Uglavnom se hrane artropodama (insekti, pauci) i njhovim larvama, ali i plodovima, sitnim kičmenjacima i verovatno lešinama.

Thylamys fenestrae Martin, 2009

Ranije klasifikovana u okviru vrste T. pallidor. Nalazi se u centralnoj Argentini, u nekim zaštićenim oblastima. Naseljava sušne šume i pampaske oblasti.

Thylamys karimii Petter, 1968

karimijev debelorepi oposum je endemit centralnog i severoistočnog Brazila, gde se nalazi u ceradu i katingi. Dužina tela meri oko 95 mm, a rep 70 mm. Veomaje sličan vrsti T. pallidor. Ranjiva vrsta.

 

 

Thylamys macrurus (Olfers, 1818)

Paragvajski debelorepi mišoliki oposum nalazi se u šumskim oblastima Brazila i Paragvaja. Dužina tela meri do 130 mm, a repa do 150 mm. Veći deo krzna je sive boje, rameni predeo riđe sive boje, a trbušna strana krembela. Crni prstenovi okružuju oči. ne postoje dokazi da ova vrsta magacionira mast u repu. Skoro da je ugrožena vrsta.

Thylamys pallidior (Thomas, 1902)

Belotrbuhi debelorepi oposum nalazi se u Argentini, Boliviji, Čileu i Peruu.

Telo meri 73 do 105 mm, a rep 90 do 115 mm. Adulti teže između 13 i 39 grama.Krzno je na gornjim delovima svetlo cimetbraon, a trbušna strana bela. Takođe ima tamne prstenove oko očiju. Per je prehenzilan.

Naseljava aridne i semiaridne sredine od nivoa mora do 4,500 m nadmorske visine, od obalskih pustinja Perua, preko Anda i planinskih pustinja do patagonijskih stepa Argentine. Uopšteno, naseljava kamenitu sredinu sa malo biljnog pokrivača, ali se može naći i u suvim šumama ili trnovitim žbunjacima. 

Imaju dobru penjačku sposobnost, mada veći deo vremena provode na zemlji. Gnezde se u drveću, žbunju, kamenju. Iako ne hiberniraju tokom zime, ulaze u stanje torpora (pad fiziološke aktivnosti) ako temperatura padne ispod 15 °C, i stoga mogu biti inaktivni tokom većeg dela zimskog perioda. 

U divljini, retko piju vodu, prilagođeni na opstanu na vodi iz hrane. Hrane se nizom insekata i pauka. Hrane se i lišćem i semenjem, a ponekad i miševima i gušterima. Njihovi najveći predatori su sove.

Veruje se da se pare i do tri puta godišnje, ali rađaju jednom ili dvaput. Leglo broji do 15 jedinki. U zatočeništvu žive do 18 meseci.

Thylamys pulchellus  Cabrera, 1934

Ranije klasifikovana kao T. pusillus.Nalazi se u centralnoj i severnoj Argentini. Nalazi se u nekim zaštićenim oblastima. Naseljava miks livada i kserofitnih šuma Čako regiona.

Thylamys pusillus (Desmarest, 1804)

Obični debelorepi oposum nalazi se u Argentini, Boliviji, Brazilu i Paragvaju u čako i andskim podnožjima. Telo meri 90 do 134 mm. Dorzalna strana je braonkasto siva a ventralna žućkasto bela. Rep često nema deponovanu mast.

Thylamys sponsorius Thomas, 1921

Argentinski debelorepi oposum nalazi se na istočnim podnožjima Anda u severnoj Argentini i južnoj Boliviji. Dorzalna strana je sivobraon do tamnobraon boje, a ventralna bela osim žućkastih grudi. Razlikuje se od Thylamys cinderella po postorbitalnim grebenima. Thylamys cinderella ima dobro razvijene postorbitalne grebene i kod mladih i kod adulta, koji se protežu lateralno iza očnih orbita. Samo adulti Thylamys sponsorius imaju potpuno razvijene postorbitalne grebene i oni se ne protežu lateralno iza očnih orbita.

Thylamys tatei Handley, 1957

Tejtov debelorepi oposum nalazi se na nadmorskim visinama od 300 do 3,000 m duž obala centralnog Perua. vrsta ima najseverniju rasprostranjenost u okviru roda.   T. pallidor mu je veoma sličan.

Thylamys velutinus Wagner, 1842

Patuljasti debelorepi mišoliki oposum je endemit Brazila gde se nalazi u staništima cerada i katinge. Telo meri u proseku 173 mm dužine, a rep 78 mm. Ishranu čini 44% artropoda; 75% životinjskih komponenti.

Thylamys venustus Thomas, 1902

Nalazi se u šumama severne Argentine i južne Bolivije. Dorzalna strana je cimet braon boje, ventralna je siva.


Tlacuatzin Voss and Jansa, 2003 - Tlacuatzin canescens (J. A. Allen, 1893) - sivkasti mišoliki oposum

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:03

Sivi mišoliki oposum ( nekada Marmosa canescens) jedini je predstavnik roda Tlacuatzin, familije Didelphidae. Endemit je Meksika. 

Naseljava sezonski sušna staništa, posebno mešovite listopadna šume na nadmorskim visinama do 2100 m. Semiarborealni su. Omnivori su, konzumiraju insekte i druge sitne životinje, jaja i plodove. Grade gnezda u rupama drveća, žbunovima ili kaktusima, šupljinama kamenja, retko na zemlji. Mogu koristiti i napuštena ptičja gnezda. Pare se krajem leta i početkom jeseni. Leglo broji 8-13 mladih.

 

Powered by blog.rs