Enciklopedija sisara

Lagostrophus Thomas, 1897 - Lagostrophus fasciatus (Péron & Lesueur, 1807) - prugasti kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:49

Prugasti kengur, prugsti zec valabi ili mernin nalazi se na ostrvima Bernier i Dorre na zpadu Australije. Mala populcija je uspešno osnovana na Faure Island. Ovaj kengur je jedini živi predstavnik podfamilije Lagostrophinae.

Prugasti kengur je noćna životinja koja živi u grupama u zajedničkim gnezdima. Gnezde se u šipražju pod veoma gustim pokrivačem. Preferiraju život u žbunju Acacia ligulata. Mužjaci su ekstremno agresivni. Prrosečno teže oko 1,7 kg, pri tom su ženke teže. Celokupna dužina tela meri oko 80 cm, od toga 35 cm otpda na rep. Imaju kratak nos. Dugo, sivo krzno prošarano je žutim i srebrnim dlakama, a bledi do svetlo sive na trbuhu. Tamne, horizontalne pruge počinju na sredini leđa a završavaju se pri osnovi repa.

Nekada su živeli na kopnu, na jugoistoku Zapadne Australije i u Južnoj Australiji. Veruje se da su sa kopna nestali 1963, a poslednji zapis na kopnu bio je 1906. Verovatno su sa kopna nestali zbog gubitka staništa krčenjem vegetacije, gubitka hrane (zbog kompeticije sa drugim životinjama) i predatora. Ugrožena su vrsta.

Postoje dve podvrste: 

Vodu dobijaju uglavnom iz hrane. Hrane se raznim travama, plodovima i drugom vegetacijom. Agresivnost mužjaka prema drugim mužjacima potiče od takmičenja za hranom, a retko se ispoljava prema ženkama.

Parenje počinje u decembru a zvršava se u septembru. Polno sazrevaju sa godinu dana. Bremenitost traje nekoliko meseci, najčešće se rađa jedno mladunče godišnje, mada je moguće da rađaju i dva puta godišnje. Mladunče u torbi provede 6 meseci, a nakon narednih tri meseca ostaje nezavisno od majke. U situaciji d mladunče ugine , neke majke imaju dodatni embrion pa postoji mogućnost da odgaje drugo mladunče.

 

Banded hare-wallaby Banded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallaby


Dendrolagus Müller, 1840 - kenguri penjači

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:36

Kenguri penjači su grupa kengura iz roda Dendrolagus koji vode arborealni način života. Spadaju u skoro ugrožene vrste, naseljavaju samo tropske šume Nove Gvineje i krajnji severoistočni Kvinslend, kao i neka ostrva u regionu. Iako većina živi u planinskim oblastima, nekoliko vrsta se javlja u nizijskim. Većina se smatra ugroženim zbog lova i gubitka staništa.  

Kenguri penjači pripadaju neobičnoj grupi kengura koja se vratila svojim arborealnim korenima. Svi terestrični kenguri su evoluirali od svojih predaka koji su se penjali na drveće, ali jedino je kengur penjač zadržao život u krošnji drveća.

Postoje značajne razlike u veličini tela i boji krzna. Kenguri penjači su prilično velike životinje. Dugačke su oko 1,25 m od čega rep zahvata nešto više od polovine. Mužjaci su krupniji. Telo mu je zdepasto i snažno, a glava kratka. Krzno mu se sastoji od meke crne dlake, svetlije na stomaku. Postoji preko šest različitih oblika, raznih boja, od skoro crne do bledo žućkaste ili sivkaste boje, ponekad sa složenim i divnim šarama, tamnim sa leđne i svetlih sa trbušne strane, sa kontrastim licem, šapama i stopalima.

To su životinje telesne mase izmedju 5 i 14 kg, a visine od 65 – 84 cm. Imaju dobro razvijene zadnje ekstremitete, slične dužine kao i prednje. Zadnji udovi su kraći i širi nego kod ostalih kengura, imaju “rezbarene” tabane koje im omogućavaju stabilnost na drveću, da se ne kližu. Položaj njihovog stopala omogućuje kandžama da se dobro stegnu za grane i obezbede stabilnost.

Zadnje udove mogu pokretati nezavisno jedan od drugog. Ova karakteristika, uobičajena kod kengura penjača, omogućuje im dobru balansiranost pokreta među krošnjama drveća. Za razliku od kengura kojima je prebivalište na zemlji, zubi kengura penjača su građeni tako da omoguće seckanje lišća tokom ishrane, umesto usitnjavanja biljnih vlakana.

Uglavnom se hrane lišćem i korom sa drveća, poznato je da vole i voće, naravno ako im je dostupno. 

Aktivni su u sumrak i tokom noći, kada se hrane lišćem, brste grmove, mlade sadnice i voće. Tokom dana spavaju na granama, smeste se udobno na sigurnim i jakim, viljuškastim granama i dremaju, ne pomeraju se čak ni kada kiše padaju. Ne često, individue okupiraju radi odbrane određenu teritoriju na kojoj borave, odrasli mužjaci su u stanju da se vrlo surovo bore sa uljezom koji je ušao na njihovu teritoriju.

Iako uglavnom žive pojedinačno, ponekad se oforme male grupe radi ishrane i parenja i tada dolazi do borbe između dva mužjaka u prisustvu ženki. Kenguri penjači su vrlo oprezne, tihe i ćutljive životinje, uopšte ne vole da se eksponiraju.

Mužjaci se udvaraju ženkama koje su u estrusu tako što se nežno oglašavaju i maze šapom ženku po glavi.

Mogu praviti ogromne skokove, naročito sa drveta na zemlju, uz pomoć repa koji je kruto ispružen i služi za održavanje ravnoteže. Vrlo dobro se snalaze na drveću, mada nisu sasvim prilagođeni na ovaj način života-niz debla silaze unazad i prilično su nespretni na tanjim granama.

Ciklus odgajanja mladih odvija se godišnje jednom. Moguća je pojava embrionske dijapauze tokom nepovoljnih spoljašnjih životnih uslova. U majčinoj torbi mladunci ostaju oko 32 - 36 nedelja, a potpuno se osamostaljuju i odvoje od majke kada su stari dve godine.

Dingo i veliki piton su uobičajeni neprijatelji ovih životinja. Pitoni, sove i divlje mačke vrebaju novorođenčad iz torbe, kao i male, mlade jedinke.

Dendrolagus inustus Müller, 1840

Sivkasti kengur penjač naseljava šume u podnožjima planina severne i zapadne Nove Gvinje. Rasprostranjeni su do 1400 m nadmorske visine. Nalazi se i na ostrvu Japen, a verovatno i drugim ostrvima Nove Gvineje. Ova vrsta se smatra ranjivom u pogledu ugroženosti vrste od izumiranja. 

Juvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captive

Dendrolagus lumholtzi Collett, 1884

Lumholcov kengur penjač se nalazi u kišnim šumama u Kvinslendu. Оva vrsta zavedena je kao poslednja briga, jer ima široko rasprostranjenje i česta je vrsta.

Najmanji je od svih članova roda, mužjaci prosečno teže 7.2 kg, a ženke 5.9 kg. Dužina tela meri 480–650 mm, a rep 600–740 mm. 

Žive u malim, slabo vezanim grupama od tri do pet jedinki, uključujući odraslog mužjaka i ženku. Parenje traje oko 20 minuta i često je veoma agresivno.

Dendrolagus bennettianus De Vis, 1887

Benetov kengur penjač je krupan kengur. Mužjaci teže između 11.5 kg do 14 kg, a ženke 8-10.6 kg. Sposobni su da preskoče 9 m do druge grane, a padaju i do 18 m do zemlje bez povrede.  

Veoma su prikriveni (ili kriptični), a nalaze se i u planinskim i u nizijskim tropskim kišnim šumama. Ponekad se nađu i u sklerofilnim šumama. 

Hrane se lišćem 33 različite biljne vrste, posebno vrstom Schefflera actinophylla (kišobrn drvo), lozom, papratima i raznim divljim plodovima.

Sada kada se retko love od strane Aboridžina, glavni predatori su pitoni i dingo.

Vrsta je skoro ugrožena. 

Bennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branch

Dendrolagus ursinus (Temminck, 1836)

Medveđi ili crni kengur penjač je endemit poluostrva Vogelkop i Fak-fak, Zapadna papua, Indonezija. Naseljavaju šume ndmorskih visina od 1000 do 2500 metara. Ranjiva su vrsta, ugrožena gubitkom staništa. 

 

Black tree kangaroo in tree Black tree kangaroo in tree

Dendrolagus matschiei Förster & Rothschild, 1907

Mečijev kengur penjač ili Huon kengur penjač, naseljava poluostrvo Huon na severoistoku Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta.

Dužin tela je oko 810 mm. Mužjaci teže 9–11 kg, a ženke 7–9 kg.

Ne postoji posebna sezona za razmnožavanje. Bremenitost traje 44 dana. Torbu napuštju nakon 11 meseci. Prosečna dužina života u divljini nije poznata, ali iznosi barem 14 godina; jedinke u zatočeništvu žive oko 20 godina.

Mečijev kengur je slične boje i veličine kao Dendrolagus dorianus, Dorijin kengur penjač.

Sposobni su da se kreću dvonožno. Najbolji je penjač od svih kengura penjača.

Žive na nadmorskim visinama od 1000 do 3000 m. Žive sami ili u veoma malim grupama, koje se obično sastoje od ženke, mladunčeta i mužjaka. U divljini se osim lišća hrane plodovima i mahovinama, a u zoo vrtovima i jabukama, šargarepom, kukuruzom, celerom, keljom, tvrdo kuvanim jajima i grančicama raznog drveća.


Huon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in tree
Dendrolagus dorianus Ramsay, 1883

Dorijin kengur penjač nalazi se u planinskim šumama Nove Gvineje na nadmorskim visinama od 600 do 3000 m. Uglvnom su solitarni i noćni. 

Dužina tela meri 51-78 cm, rep 44-66 cm, a težina 6.5–14.5 kg. Krzno mu je braon, uši crne, a rep bledo braon ili krem boje.

Bremenitost traje 30 dana, a mladunče ostaje u torbi 10 meseci.

Ranjiva su vrsta, ugrožena sečom šuma. S obzirom na veličinu tela, lovljeni su zbog mesa.


Doria's tree kangaroo portraitDoria's tree kangaroo portrait
Dendrolagus goodfellowi Thomas, 1908

Gudfelouov kengur penjač naseljava kišne šume Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta, zbog prelova i ljudskog nadiranja u njihovo stanište.

Ima kratko, vuneno krzno kestenjaste do crvenkasto braon boje, sivo braon lice, žute obraze i stopala, bled trbuh, dug zlatnobraon rep, i dve zlatne pruge na leđima. Teži oko 7 kg.

Postoje dve podvrste:
  • Dendrolagus goodfellowi goodfellowi
  • Dendrolagus goodfellowi buergersi

Iako se uglavnom hrani lišćem svilenog drveta (Flindersia pimenteliana), ako je dostupno, hrane se i rznim plodovima, žitaricama, cvetovima i travom.

Female Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouch Female Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchDendrolagus goodfellowi buergersi

Dendrolagus spadix Troughton & Le Souef, 1936

Nizijski kengur penjač je endemit Papue Nove Gvineje. 

Dendrolagus pulcherrimus Flannery, 1993

Zlatni kengur penjač je endemit planinskih šuma severne Nove Gvineje. Krzno mu je kratko, kestenjasto braon, bledog trbuh i žućkastog vrsta, obraza i stopal. Dupla zlatna pruga se pruža niz leđa. Rep je dug i ima blede prstenove. 

Izgled je sličan njegovom bliskom srodniku, Gudfelouovom kenguru, od kog se razlikuje po ružičastijem ili svetlijem licu, zlatnim ramnima, belim ušima i manjoj veličini. Neki autori ga smatraju podvrstom Gudfelouovog kengura. 

Smatra se jednim od najugroženijih kengura penjača. Istrebljen je sa većeg dela prvobitnog staništa. Vrsta je kritično ugrožena.

Golden-mantled tree kangaroo with joey in pouch Golden-mantled tree kangaroo with joey in pouch

Dendrolagus stellarum Flannery and Seri, 1990

Serijev kengur penjač  je endemit plninskih šuma zapadno-centralne Nove Gvineje. Smatran je podvrstom Dendrolagus dorianus do 2005.

Živi na nadmorskim visinama većim od 2600 m, gde ima više mahovina.

Veoma mlade životinje imaju svetložuti rep i eoma tmno telo, ali s vremenom rep potamni, a noge dobijaju srebrnkast izgled. Ovaj srebrnkasta boja odraslih dobro se uklapa sa epifitskim mahovinama i lišajevima gornjih planinskih šuma.

Vrsta je ranjiva.

Dendrolagus mbaiso Flannery, Boeadi & Szalay, 1995

Dingizo ili bondigizo je endemit Zapadne Nove Gvineje, gde živi u alpskim šumama na nadmorskim visinama između 3250 i 4200 m, na šumskoj granici. Ugrožena je vrsta.

Ima različit obrazac crnog i belog krzna; beli trbuh, crna glava, leđa i udovi. za razliku od drugih kengura penjača, malo vremena provodi na drveću. Njegov epitet, mbaiso, znači "zabranjena životinja" na moniju. Zaštićen je od strane Moni naroda. Za njih predstavlja pretka koji ne sme biti ugrožen. 

Young dingiso Young dingisoYoung dingiso

Dendrolagus scottae Flannery & Seri, 1990

Tenkile ili Skotov kengur penjač, endemit je veoma malog područja Toričeli planina Papue Nove Gvineje. Kritično je ugrožena vrsta, zbog gubitka staništa i lova. Znatno mu je opala brojnost u poslednjih 50 godina. 

Predominntno je crne boje. Teži između 9 i 11 kg. Ima snažan i postojan miris. 

Tenkile TenkileTenkile


Dorcopsis

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:17

Dorcopsis su torbari familije Macropodidae, smešteni u okviru podfamilije Macropodinae. 

Dorcopsis muelleri (Lesson, 1827)

Mrki dorkopsis je endemit nizija Zapadne Nove Gvineje i obližnjih indonežanskih ostrva Zapadne Papue: Mizol, Salavati i Jepen.

Dorcopsis hageni Heller, 1897

Veliki šumski valabi ili beloprugi dorkopsis nalazi se u Novoj Gvineji. 

Dorcopsis atrata Van Deusen, 1957

Crni dorkopsis ili crni šumski valabi endemit je Papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske šume. Kritično je ugrožena vrsta, ugrožena gubitkom staništa.

Dorcopsis luctuosa (D'Albertis, 1874)

Sivi dorkopsis je ranjiva vrsta Nove Gvineje.

Grey dorcopsis adult and juvenileGrey dorcopsis adult and juvenile


Dorcopsulus Matschie, 1916 - dorkopsisi (šumski valabiji)

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:47

Dorcopsulus je rod torbara familije Macropodidae. Uključuje dve vrste: 

  • Meklijev dorkopsis (Dorcopsulus macleayi)
  • mali dorkopsis (Dorcopsulus vanheurni)

Dorcopsulus macleayi (Miklouho-Maclay, 1885)

Meklijev dorkopsis ili papuanski šumski valabi, endemit je Papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske šume. Ugrožen je gubitkom staništa.  

Dorcopsulus vanheurni (Thomas, 1922)

Mali šumski valabi ili mali dorkopsis naseljava suptropske ili tropske šume Nove Gvineje. Ugrožen je gubitkom staništa.

High-Res Stock Photography: small wallaby Dorcopsulus species captured by villagersChuột túi nhỏ nhất thế giới Dorcopsulus.

 

 


Lagorchestes Gould, 1841

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:18

Lagorchestes je rod familije Macropodidae, koji je imao četiri vrste, a danas samo dve. Lagorchestes leporides je izumro krajem 19.veka. 

Lagorchestes conspicillatus Gould, 1842

Lagorchestes conspicillatus se nalazi u Australiji i Novoj Gvineji. U Australiji se nalazi mala podpopulacija na ostrvu Berou, dok je kopneni tip rasprostranjen na severu kontinenta. 

Vrsta roda Lagorchestes, zec-valabi, nastanjuje tropsku travnatu i žbunastu vegetaciju severne Australije. Rasprostranjen je od Kvinslenda do Zapadne Australije. Otkriven je 1997 u savanskoj oblasti na jugozapadu Papue Nove Gvineje.

Solitaran je, noćni biljojed. Boja mu je sivo braon sa zlatnim vrhovima i oranž kolutovima oko očiju, po čemu je i dobio naziv "kengur koji nosi naočare". Gradi gnezda među gustom vegtacijom. kada je uznmiren, odskače u cik-cak formi. Rađaju smo jedno mladunče u bilo koje doba godine koje postaje polno zrelo sa godinu dana. 

Postoj dve podvrste:

  • L. c. conspicillatus
  • L. c. leichardti

Spectacled hare-wallaby standing on back legs Spectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legs

Lagorchestes hirsutus Gould, 1844

Crvenkasti zec-valabi, poznat i kao mala, nekada je naseljavao zapadnu poloinu australijskog kontinenta, a sada je ograničen na ostrva bernier i Dore ostrva u Zapadnoj Australiji. Trenutno se klasifikuje kao ranjiva vrsta. 

Krzno mu je crvenkasto sivo. Najmnji je zec-valabi. Solitrno i noćno biće. Hrani se herbama, lišćem i semenkama. Skoro je reintrodukovan na kopneni deo Australije, posebno u tanami pustinji u Severnoj Teritoriji. 

Četiri različite subpopulcije opisane su kao podvrste:

  • Lagorchestes hirsutus hirsutus, izumrla grupa koja je naseljavala kopno Jugozapadne Australije.

 

  • Lagorchestes hirsutus bernieri nalazi se samo na ostvu Bernier.
  • Lagorchestes hirsutus dorreae nalazi se samo na Dore ostrvima.

Četvrta neimenovana podvrsta sačuvana je relokacijom.

  • Lagorchestes hirsutus ssp. su otkriveni u tanami pustinji, a nekada su bili rasprostranjeni u sušnoj oblasti centralne Australije. Jedini živi primerci premešteni su na nekoliko meste u Zapadnoj Australiji kao zatočene kolonije.

Young rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring study Young rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring study

Lagorchestes leporides (Gould, 1841)

Istočni zec-valabi, nekada poznat kao obični zec-valabi, izumrla je vrsta valabija koja je nekada naseljavala jugoistočnu Australiju.

Poslednji primerak skupljn j 1889 u novom Južnom Velsu. Uzrok izumiranja je nejasan, obzirom da su nestali pre intenzivne agrikultivacije i prenamnožavanjacrvene lisice.

File:Обыкновеный заячий кенгуру.jpg

Macropus Shaw, 1790 - kenguri

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:07

Macropus, kengur,  je rod torbara iz familije Mcropodidae. Broji 13 vrsta koje su podeljene u tri podroda. Rod uključuje sve terestične kengure, valarue i nkoliko vrsta valabija (mali kenguri).

Reč kengur vodi poreklo od australijskog aboridžinskog jezika Guugu Yimidhirr od reči gangurru, odnoseći se na sivog kengura. Prema nekim izvorima, Džejmsa Kuka je zanimalo ime ovih, tada, nepoznatih životinja. Kada je postavio pitanje Aboridžinima na engleskom jeziku za njihovo ime, oni su odgovorili na svom - „Kenguru“, što u stvari znači „Ne razumemo“. Kapetan je odgovor prihvatio kao ime životinje i svetu prikazao nepoznatu životinjsku vrstu. 

Kenguri imaju malu glavu, dugačke, velike i jake zadnje noge prilagođene za skakanje kao i dugačak mišićav rep koji im služi da održe ravnotežu. Njihov rep može izdržati čak do 90 kg. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunčad posle porođaja.

Kenguri su jedine veće životinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobičajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 20–25 km/h, ali može da ubrza i do 70 km/h na kraćim razdaljinama, dok na dužim uspeva da održi brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugačkih nogu, kengur ne može da hoda normalno.

Prosečni životni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeležen rekord od 23 godine.

Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili.

Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed.

Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje.

Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu.

Kenguri imaju malo prirodnih neprijatelja. Dolaskom ljudi u Australiju pre najmanje 50.000 godina i sa njima dolaskom psa dinga pre 5.000 godina, kenguri su morali da se adaptiraju. Orlovi sa klinastim repom i ostale grabljivice se često hrane kengurovom lešinom. Varani i ostali gušteri mesožderi takođe predstavljaju pretnju manjim vrstama kengura.

Jednu grupu kengura sačinjava deset ili više mužjaka i ženki. Dominacija mužjaka se zasniva na osnovu njegove veličine i starosti. Sezona parenja počine u različito vreme kod različitih vrsta kengura. Ženke crvenog kengura su spremne za parenje u svako doba; sivi kenguri se pare i rađaju mlade između oktobra i marta (letnji period južne hemisfere); dok antilopski kenguri su spremni za parenje u jesen, u martu i aprilu.

U toku udvaranja, ženke često odbijaju sitnije mužjake. Udvaranje uključuje „ispitivanje“ mužjaka kloake ženki. Tada one počnu da mokre, dok je mužjak miriše dok se ne zadovolji kada dolazi do samog parenja. Seksualno uzbuđen mužjak prati ženku koja mu uzvraća tako što podiže svoj rep. Češkanje repova može biti sastavni deo predigre. Savijeni rep jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje.

Kao i svi torbari, i kenguri se rađaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoće koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladunče je teško svega 12 grama i dugačko 25 mm. Tada su samo prednji udovi nešto razvijeniji da bi mu omogućili da se uspuzi do torbe i zakači za majčinu bradavicu. Mladunčad će obično ostati u torbi u narednih devet meseci (180-320 dana kod istočnog sivog kengura) pre nego što će početi da povremeno izlazi iz nje. Majka će ga hraniti dok ne napuni 18 meseci.

Ženka kengura je obično trudna u neprekidnosti, osim na dan kada rađa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok prethodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada je predeo gde žive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno može da produktuje dve različite vrste mleka istovremeno za novorođenče i za ono starije, koje je još u torbi.

Kada je u opasnosti, kengur udara svojim zadnjim nogama o zemlju.
Kengur ne može da skoči ako mu je rep položen na tlo.
Kenguri ližu prednje šape da bi se ohladili.
Po slobodnim procenama, u Australiji živi oko 50 miliona kengura.
Naučnici Prirodnjačkog muzeja u Pitsburgu su nedavno otkrili fosil najstarijeg pretka današnjih kengura. Živeo je pre 125 miliona godina, ali ne u Australiji, već u Kini.

 

The head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult females

 

he head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult female
The head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult females

 


Macropus Shaw, 1790 - Podrod Notamacropus

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:05

Podrod Notamacropus

Macropus agilis (Gould, 1842)

Brzi valabi ili peščani valabi, vrsta je valabija koja se nalazi u severnoj Australiji i Novoj Gvineji. najčešća je vrsta valabija na severu Austrlije.

Krzno mu je boj peska, ispod je bleđe.

Postoje četiri podvrste:

  • M. a. agilis - nalazi se u Severnoj Teritoriji
  • M. a. jardinii - severna i istočna obala Kvinslenda
  • M. a. nigrescens - oblasti Kimberli i Arnem Lend u Zapadnoj Australiji
  • M. a. papuanus - južna i jugoistočna Papua Nova Gvineje i obližnja ostrva

M. a. papuanus

  M. a. agilis

File:Agile Wallaby family.jpg File:Macropus agilis - 02.jpg

Macropus dorsalis (Gray, 1837)

Crnoprugi valabi ili žbunasti valabi, je valabi srednje veličine, koji se nalazi od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa. 

Podseća na crvenovratog valabija, a razlikuje se po crnoj leđnoj pruzi, belom prugom oko kukova i više crvene boje. Stidljiv je, noćni i nije dobro poznat, zbog prferiranja gustog žbunja gde se može lako sakriti. 

Dužine su između 100 do 160 cm,  težine oko 50 kg. 

http://animaldiversity.ummz.umich.edu/accounts/Macropus_dorsalis/

Black-striped wallaby

Macropus eugenii Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tamar valabi, poznat i kao dama valabi ili darma valabi, naseljava Južnu i Zapadnu Australiju. Introdukovani su na Novi Zeland i reintrodukovani u nekim oblastima Australije gde su prethodno istrebljeni. Na Novom Zelandu su postali toliko brojni i štetni po autohtone biljke da je njihova populacija regulisana sodium fluoroacetatom na koji imaju nivo rezistencije.

Razlike u lobanji razlikuju tamare iz Zapadne Australije, Južne Australije i Kengur ostrva, čineći ih različitim populacionim grupama ili verovatno različitim podvrstama.

Sa veličinom zeca, spada u najmanje valabije. Boja krzna je uglavnom siva. Sposobni su da piju morsku vodu. Noćna vrsta koja noć provodi u travi, a dan u žbunju.

Ime tamar potiče od gustiša žbunja lokalno poznatog kao tama (Allocasuarina campestris) u Zapadnoj Australiji.

Maksimalna izmerena težina mužjaka bila je 9 kg, a ženki 7 kg. Telo meri 59–68 cm kod mužjaka, a 52–63 cm kod ženki. Visina oba pola je oko 45 cm. Rep oba pola meri između 34-45 cm. Raspon skoka meri 0,8-2,5 m.

Tamari ne mogu da prežive temperature iznad 40 °C. Sprečavaju dehidrataciju ređim uriniranjem i resorbcijom vode iz creva.  

Najčešće se hrane semenjem akacija, kao i vrstama Gastrolobium bilobum,  Austrodanthonia setacea i Corymbia calophylla.

Predatori tamara su dingo, feralne mačke, crvene lisice i klinorepi orlovi. Predatore mogu uočiti i mirisom. Kada osete grabljivce, tamar upozorava ostale lupkanjem stopalima. 

Pare se sezonski, a uglavnom rađaju krajem januara i početkom februara. Mladunče počinje da izlazi iz torbe i da se hrane travom nakon 200 dana. Potpuno se osamostaljuju nakon 300-350 dana. Mužjaci žive oko 11, a ženke oko 14 godina.

Koriste se u nauci kao model organizmi za proučavanje biologije torbara.

File:Macropus eugenii.jpgFile:Tamarwallaby.JPGFile:Tammar wallaby Innes.JPGFile:Tammar moving.jpg

Macropus greyi Waterhouse, 1846

Grejev valabi je izumrla vrsta valabija (1943) iz jugoistočne Južne Australije i jugozapadne Viktorije.

Lovljen je zbog krzna i sportski, a uticaj na njih imalo je i stočarstvo. Bili su relativno česti sve do 1910, ali veoma retki 1923. Izumrli su zbog lova, lisica i gubitka staništa.

Macropus irma (Jourdan, 1837)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni žbunski valabi (Macropus irma) ili crnonogi valabi, nalazi se na jugozapadnom obalskom regionu Zapadne Australije. Najveća pretnja su mu introdukovane crvene lisice (Vulpes vulpes).

Oni su dnevni kenguri.

Dužina tela meri oko 1,2 m, a repa 54–97 cm. Teže 7.0-9.0 kg. Boja krzna je siva, sa crnim i belim ušima, crnim šakama i stopalima i crnim krajem repa. 

Obično se rađaju tokom aprila i maja. Retko se rađaju dvojke. Bremenitost traje tri do pet nedelja.

Nalaze se u nekim oblastima male vegetacije i pustara, a retki su u vlažnim sklerofilnim šumama. 

Macropus parma Waterhouse, 1846

Parma valabi je stidljivo, kriptično biće vlažnih sklerofilnih šuma juga Novog Južnog Velsa. Krajem 19. veka se verovalo da je izumro.

Najsitniji je član roda Macropus, sa težinom između 3.2 i 5.8 kg, što je manje od desetine veličine najvećeg člana roda, crvenog kengura. Dužine je oko pola metra, sa jedva dlakavim crnim repom otprilike iste dužine. Krzno im je s gornje strane crvenkasto ili sivkasto braon, sivo u oblasti glave a bledo sivo s donje strane tela. Oni su ipak uočavani tokom perioda tokom kog se verovalo da su izumrli, ali su greškom opisivani kao crvenonogi ili crvenovrati padmeloni, koji su im veoma slični, ali su vitkiji i sa dužim repom.

Kao padmeloni preferiraju vlažne sklerofilne šume sa gustim rastinjem i travnatim delovima, mada se parma valabi ponekad nalazi i u suvim eukaliptusovim šumama pa čak i u kišnim šumama. Uglavnom su noćni i obično traže sklonište u gustim žbunovima tokom dana. Pojavljuje se neposredno kad se hrane biljem u šumskim čistinama. Uglavnom su solitarni, dve ili tri jedinke ponekad se viđaju zajedno dok se hrane, u povoljnim uslovima.

Skoro ugrožena vrsta, mada postoje naznake povećanja njihove brojnosti.

File:Parma wallaby crop2.jpg

Macropus parryi Bennett, 1835

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Bičorepi valabi, poznat i kao lepi valabi nalazi se u istočnoj Australiji, od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa.

Razlikuje se po bledoj boji i beloj pruzi ispod lica. Na grudima su crni i beli, a ostatak krzna je sive do braon boje. Mužjaci teže od 14 do 26 kg, a visina od 70 do 93 cm. Ženke teže izmežu 7 i 15 kg, a visine su od 65 do 75 cm.

Žive na travnatim i u šumskim oblastima, naročito na brdima i padinama. Primarno je preživar (pase travu). Na travnjacima, primarno se hrani kengurovom travom. Takođe se hrani i monokotilama iz obližnjih potoka. Prvenstveno su dnevne životinje; aktivne su ujutru i kasno popodne. 

Socijalne su životinje, ponekad se zajedno nalaze u velikim gomilama do 50 jedinki. Teritorija koju zauzimaju meri do 110 hektara. Gomila se obično okuplja u popodnevnim stima tokom hranjenja. Teritorije skupina mogu se preklapati, a člnovi gomile se smenjuju u odmoru i straži. Skupina se sastoji od svih polova i starosti. Često su ove skupine podeljene u podgrupe do deset jedinki. Unutar skupina postoji linearna hijerarhija koju određuju nenasilno. 

Najdominantniji mužjaci se pare sa ženkama. Mladunče ostaje u torbi 9 meseci. Uz majku su sve do 18. meseca. Nezreli mužjaci mogu napustiti svoju natalnu grupu.

Prisutni su u dosta zaštićenih oblasti.

File:Pretty-face Wallaby.jpgFile:Whiptail Wallaby Side.JPGFile:Whiptail Wallaby.jpg

Macropus rufogriseus (Desmarest, 1817)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenovrati valabi  je valabi srednje veličine, oubičajen za više umerene i plodne delove istočne Australije, uključujući Tasmaniju.

Crvenovrati valabi se raspoznaje po crnom nosu i šapama, belom prugom na gornjoj usni sivo krznu sa crvenim primesama na ramenima. Težine su između 13.80 i 18.60 kg, dužine 90 cm, mada su mužjaci krupniji.

Nalaze se u prioblnoj žbunastoj vegetaciji i sklerofilnim šumama duž obala i visoravni istočne Australije; na Tasmaniji i mnogim Bas Streit ostrvima, a introdukovani su i na južno ostrvo Novog Zelanda. Na Tasmaniji i obalama Kvinslenda njihov broj se povećava u poslednjih 30 godin zbog smanjenog lova.  

Uglavnom su solitrni, ali se okupljaju kada postoje obilni izvori hrane, vode i skloništa. Kada se okupljalju u grupe, postoji socijalna hijerarhija slična drugim vrstama valabija. Uglavnom su krepuskularni.

Tokom udvaranja, ženke ližu vrat mužjaka, a mužjaci češkaju svoj obraz o obraz ženke. Kratko se bore pre parenja. Par provodi zajedno dan pre rastanka. Mladunče ostaje u torbi 280 dana, a onda ženke ostaju s mladunčetom samo mesec dana. Ženke mogu ostajti na majčinoj teritoriji celog života, a mužjaci napuštaju tritoriju nakon druge godine.

Postoje dve ili tri podvrste: 

  • M. r. banksianus (Quoy & Gaimard, 1825) – crvenovrati valabi
  • M. r. rufogriseus (Desmarest, 1817) ili M. r. bennetti – Benetov valabi
  • M. r. fruticus (Ogilby, 1838)

Tasmanijska forma, Macropus rufogriseus rufogriseus, poznata kao Benetov valabi je sitnije veličine (što je često kod ostrvskih vrsta), imaju duže, vunastije krzno, a pare se krajem leta, uglavnom između februara i aprila. Prilagodili su se životu u blizini ljudi i mogu se naći na ispašama na travnjacima urbanih sredina.

Kopnena forma, Macropus rufogriseus banksianus, razmnožava se tokom cele godine.  Tasmanijske ženke mogu ostati bremenite van normalne sezone parenja ali odlažu rađanje do leta, do osam meseci kasnije.

Mala kolonija crvenovratog valabija nalazi se na ostrvima Škotske. Postoje kolonije i u Engleskoj kao i u Francuskoj. Sa Tasmanije je nekoloko valabija preneto na Novi Zeland, gde su proglašeni štetočinama.

File:Wallaby-fighting-Tasmania.jpg

M. r.banksianus

mužjak M. r. bennetti

ženke M. r. bennetti (albino i obična forma)

M. r. fruticus

M. r. ruficollis ( ? sinonim M. r. rufogriseus)

  M. r. rufogriseus

 

 

 

 


Macropus Shaw, 1790 - podrod Osphranter

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:53

Podrod Osphranter

Macropus antilopinus (Gould, 1842)

Antilop kengur, antilop valaru ili antilop valabi nalazi se u severnoj Australiji: Kejp Jork poluostrvu u Kvinslendu, krajnjem severu Severne Teritorije i Kimberli regionu Zapadne Australije. Lokalno su brojni, gregarni preživari.

Postoji polni dimorfizam; mužjaci su uglavnom crvenkastiji sa gornje strane, a ženke znatno sivkastije. Spadaju u najkrupnije kengure, malo su sitniji od crvenog kengura (Macropus rufus) i istočnog sivog kengura (Macropus giganteus).

File:Macropus antilopinus.jpg

Macropus bernardus Rothschild, 1904

Crni valaru, Bernardov valaru ili Vudvardov valaru je vrsta kengura ograničena na malu, planinsku oblast na Severnoj Teritoriji. Klasifikuje se kao skoro ugrožena vrsta. Veći deo njihovog areala nalazi se u okviru nacionalnog parka.

Crni valaru je najsitniji valaru, ali i najraspoznatljiviji. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su potpuno crni ili tamno braon, a ženke sive boje. Malo se zna o njima, ali je poznato da su stidljivi noćni preživari koji se ne kreću u grupama. Ima velike koristi od stenovitih oboda, na kojima živi, za sklonište i izbegavanje opasnosti.

Macropus robustus Gould, 1841

Obični valaru, poznat je i kao euro ili brdski valaru. Posebno je jedna podvrsta (M. r. erubescens) poznata kao euro.

Istočni valaru je uglavnom noćni i solitarni kengur, i jedan je od čestih kengura. Proizvodi glasnu pištavu buku, a neke podvrste su polno dimorfne, kao većina valarua.

Postoje četiri podvrste:

  • Istočni valaru (M. r. robustus) – nalazi se u istočnoj Australiji, mužjaci imaju tamno krzno, obično su nalik crnom valaruu (Macropus bernardus). Ženke su svetlije, skoro potpuno peščane boje.
  • Euro (M. r. erubescens) –  podvrsta je varijabilna, ali najčešće braon boje.
  • M. r. isabellinus – ograničena na ostrvo Berou u Zapadnoj Australiji i manji su u poređenju s ostalima. Boja im je crvenkasto braon.
  • M. r. woodwardi – nalazi se u Kimberli regionu Zapadne Australije i duž  granice  Severne Teritorije. Najbleđa je podvrsta sa tmurno braon sivom bojom.

Istočni valaru (Macropus robustus robustus)—koji je sive boje—naseljava istočne padine Velike Pogranične Oblasti, a euro (Macropus robustus erubescens)—crvenomrke boje —naseljava zapadni deo.

Istočni valaru se ne smatra ugroženim, ali podvrsta Berou ostrva ima status ranjivosti.

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens M. r. erubescens

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens  M. r.isabellinus

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens   M. r. robustus

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescensM. r. woodwardi

Macropus rufus Desmarest, 1822

Crveni kengur (lat. Macropus rufus) je najveći od svih kengura i najveći živi torbar. Može se naći širom Australije, izuzev plodnijih oblasti na jugu, istočnim obalama i na severnim prašumama.

Crveni kenguri imaju kratko, crveno-braon krzno koje postepeno prelazi u svetliju boju na udovima i na stomaku. Imaju velike, zašiljene ušne školjke i crnu njušku, dugačke mišićave noge i rep. Noge crvenog kengura funkcionišu kao gumena opruga — mužjak, u jednom skoku, može da skoči u punoj brzini više od 9 metara. Mužjaci imaju telo dugačko od 130 do 160 centimetara, dok su ženke sitnije i dužina tela iznosi od 85 do 105 centimetara. Rep je debeo i dugačak, dovoljan da izdrži telesnu masu životinje, i služi za održavanje ravnoteže prilikom skokova. Zajedno sa dve noge služi kao tronožac prilikom odmaranja

Telesna temperatura crvenih kengura je oko 36°C. Da bi je održali imaju izolovani sloj krzna i služe se raznim varijantama: znojenjem, dahtanjem, lizanjem prednjih udova ili sklanjanjem u hladovinu kada su visoke temperature.

Ovi kenguri se hrane travom i ostalom vegetacijom. Mogu izdržati dugo bez vode, sve dok imaju pristup zelenim biljkama jer imaju sposobnost da izvuku vlagu iz njih. Zelena trava čini 75–95% njihove ishrane, od čega Eragrostis setifolia dominira sa 54%., a kod populacija Novog Južnog Velsa Enneapogon avanaceus čini 21–69% ishrane. Tokom sušnog perioda, zelene biljke traže na otvorenim livadama i u blizini vode. 

Crveni kengur je životinja aktivna u sumrak i tokom noći. Dan provodi spavajući ili bilo kojim drugim oblikom relaksacije.

S vremena na vreme, okupljaju se u velikom broju; ove grupe mogu brojati i do 1,500 jedinki. Crveni kengur je suviše krupan da bi bio plen drugih životinja, osim ljudi. Koriste noge i stopala. Međutim dingo i orlovi ubijaju mladunce. Smatra se da im je torbarski vuk bio glavni neprijatelj.  Kenguri su se prilagodili na plivanje i često od grabljivaca beže u vodene tokove. Ako predator pođe za njim u vodu, kengur prednjim nogama može držati prdtora pod vodom dok ga ne udavi.

Žive u grupi od 2–4 člana. Najčešće se sastoje od ženki i mladih. Veće grupe se nalaze u gušće naseljenim oblastima i ženke se obično nalaze sa mužjacima. Mužjaci nisu teritorijalni i bore se samo zbog ženki. Tuča ili boksovanje mužjaka crvenih kengura je sastavni deo njihovog života. Obično se usprave, stojeći na zadnjim nogama, pokušavajući da odgurnu svog protivnika udaranjem ili blokiranjem podlaktica. Ako tuča postane ozbiljnija, mužjaci će početi da „šutiraju“ jedan drugog, oslanjajući se na svoj rep, tako što bi se udarali svojim jakim zadnjim nogama.

Pare se tokom cele godine. Ženka je neprestano bremenita osim dana kada rađa. One imaju sposobnost da odlože rađanje dok prethodno mladunče ne napusti torbu, sto se naziva embrionalan dijapauza. Kopulacija može trajati 25 minuta. Bremenitost traje 33 dana. Prelaz u torbu kroz debelo krzno trbuha traje tri do pet minuta. Nakon vremena od dva dana posle poroda, ženka je ponovo spremna da se pari. Oplođeno jaje zatim stupa u embionalnu dijapauzu. Razvoj drugog embriona se nastavlja kada je prvo mladunče napunilo 204 dana, ili kad ugine. Kada se rode, mladi crveni kenguri su veoma sitni, dugački tek 2,5 centimetara i teški 0,75 grama. Ako su uslovi idealni, majka je u stanju da rodi i odgoji prosečno tri mladunčeta svake dve godine. Nakon 190 dana izlazi iz torbe, a nekoliko nedelja pre izlaska izbacuje samo glavu van torbe. Nakon 235 dana više se ne vraća u torbu, ali nastavlja da sisa do 12. meseca. Polna zrelost crvenih kengura nastupa sa 15 do 20 meseci starosti kod ženki i 20 do 24 meseci kod mužjaka.

Zakonom su zaštićeni. Čak imaju i korist od širenja poljoprivrednih površina i veštačkih vodotokova. Međutim kompeticija sa stokom i zečevima za njih predstavlja pretnju. Često iskaču ispred vozila na autoputevima, pa je njihovo prisustvo obeleženo saobraćajnim znakom. 

Toliko su brojni da postoji zakonom regulisano ubijanje zbog kože i mesa, koje služi kako za ishranu ljudi tako i kućnih ljubimaca. 

Female red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joey M. r. dissimulatus

 

M. r. rufus

 

 

 


Macropus Shaw, 1790 - podrod Macropus

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:36

Podrod Macropus

Macropus fuliginosus Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni sivi kengur je krupan i veoma čest kengur, koji se nalazi na skoro celom južnom delu Australije.

Spada u najkrupnije kengure sa težinom 28–54 kg, dužino tela 0.84–1.1m i repa 80–100 cm, i visinom oko 1.3m. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su duplo krupniji. Krzno varira u boji od svetlo sive do braon. Nadimak mu je smrad, jer stariji mužjaci imaju karakterističan miris sličan kariju. 

Žive u grupama do 15 članova. Tokom tzv. boks mečeva, ukrste ruke i i guraju jedan drugog. Bremenitost traje 30-31 dan, a mladunče ostaje u torbi 130-150 dana. 

Postoje dve podvrste: Macropus fuliginosus fuliginosus na Kengur ostrvu i Macropus fuliginosus melanops, koji broji različite forme od zapada ka istoku.

Zapadni sivi kengur se ne nalazi na tropskom severu ili plodnom jugoistoku Australije, a istočni sivi kengur se ne nalazi iza NJV–JA granice, ali su obe vrste zastupljene u Marej Darling Basenu. One se u divljini ne pare međusobno, mada u zatočeništvu postoji mogućnost produkovanja hibrida između ženke istočnog sivog kengura i zapadnog sivog mužjaka.

Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant  M. f. fuliginosus

  Macropus fuliginosus melanops

Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant

Macropus giganteus (Shaw, 1790)

Istočni sivi kengur (Macropus giganteus) je veliki torbar i vrsta kengura koji nastanjuje otvorene šumske oblasti južne i istočne Australije, kao i Tasmaniju. Naučno ime ove vrste je pomalo zbunjujuće - ukazuje na njegovu veličinu, iako je najveći predstavnik zapravo crveni kengur.

Ovi kenguri imaju gusto krzno izrazito sive boje koja postepeno prelazi u braon nijanse, sa belim stomakom, nogama i krajem repa. Kenguri koji nastanjuju prostore oko obala su uglavnom svetlije obojeni od onih kengura iz unutrašnjosti zemlje. Odlikuje ih mala glava, velike uši, kao i svetla traka koja se prostire duž njuške između nozdrva. Iako manji od crvenog, istočni sivi kengur obično je teži od svog rođaka. Mogu da narastu od 85 do 140 cm u dužini, a težina mužjaka iznosi 55-66 kg. Mišićav rep prelazi dužinu od 100 cm.

Istočni sivi kenguri žive u grupi koju predvodi mužjak i sastoji se od mlađih mužjaka i ženki sa svojim mladima. Noćne su životinje, dok danju lenčare i spavaju. Kada nanjuše opasnost, počeće da lupaju o zemlju kako bi obavestili ostale iz grupe. Imaju odlično čulo mirisa i vrlo pokretljive uše koje detektuju i najmanje zvuke.

Mogu da se kreću veoma brzo - najveća brzina izmerena je iznosila 64 kilometra na čas kod odrasle ženke.

Ženka je trudna oko 35 dana. Posle trista dana provedenih u torbi, mladunče počinje da izlazi i samo se kreće. Najčešće ih majka hrani 18 meseci nakon čega potpuno napuštaju torbu.

Sadašnja populacija istočnih sivih kengura broji na desetak miliona jedinki, u poređenju sa populacijom od pre-evropskih osvajanja, kada se verovalo da ih je bilo blizu stotinu miliona.

Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies Tasmanijska podvrsta

Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies

 

 


Onychogalea Gray, 1841 - rožnorepi valabiji

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:57

Rožnorepi valabiji su vrste valabija koje se raspoznaju po rožnatom vrhu repa. Dok je severni rožnorepi valabi još uvek brojna vrsta severnih delova Australije, Onychogalea lunata je izumrla vrsta, a Onychogalea fraenata su retki i ugroženi sa verovatno manje od 1100 odraslih jedinki u divljini. Rožnorepi valabiji su sitniji od većine vrsta valabija.

Danas postoje samo dve vrste:

  • Onychogalea fraenata
  • Onychogalea lunata
  • Onychogalea unguifera

Onychogalea fraenata (Gould, 1841)

Zauzdani rožinorepi valabi je ugrožena vrsta torbara koja se nalazi u tri izolovane oblasti u Kvinslendu. Ugrožena su vrsta sa manje od 1100odraslih jedinki u divljini.

Ime su dobili po dve raspoznatljive odlike; beloj "uzdi" , liniji koja se pruža od vrata niz leđa ka ramenima, kao i rožnatom vrhu repa. 

Ovaj valabi može narasti do veličine od jednog metra, od čega polovinu čini rep, a teže 4-8 kg. Ženke su malo sitnije. Ključne fizičke odlike su šare u u obliku uzde, crna leđna pruga i rožnat kraj repa. Druga obeležja uključuju pruge na obrazima, koje su često prisutne i kod drugih vrsta valabija.  Rožna navlaka na repu može biti duga 3–6 mm i delimično pokrivena dlakama. Njena uloga je nejasna. 

Najaktivniji su tokom noći i sumraka. Dan provode spavajući u rupama blizu žbunja ili drveća. U savrmenim staništima, drže se u blizini ivica pašnjaka. 

Povučene su i solitarne životinje. Ponekad mogu formirati male grupe do četiri jedinke prilikom zajedničke ishrane.

Izbegavaju opasnost - krijući se u šupljim trupcima i puzeći pod niskim žbunjem. Ako se vidi na otvorenom, pokusava da leži potpuno mirno u nadi da neće biti primećen. 

Rađaju jedno mladunče, a dostupnost izvora hrane odrežuje učestalost razmnožavanja. Bremenitost traje oko 23 dana, a mladunče ostaje u torbi oko četiri meseca.

U vreme naseljavanja Evropljana, ovi valbiji bili su brojna vrsta duž istočnih obala Australije. Krajem 19. veka počelo je opadanje njihove populacije. Od 1937 do 1973 se verovalo da su izumrli. Najveća pretnja su im feralne mačke i lisice.

Bridled nailtail wallaby with joeyBridled nailtail wallaby group foragingGrazing bridled nailtail wallaby, tagged and radio collared

Onychogalea lunata (Gould, 1841)

Onychogalea lunata su živli u šumma i žbunastoj vegetaciji zapadne i centralne Australije. Bili su česti, čak i u poljoprivrdnim regijama, sve do 1900. Poslednji primerak uhvaćen je 1927 ili 1928. Vrsta je preživela u sušnijim delovima svoje nekadašnje distribucije sve do pedesetih godina, a veruje se da su izumrli 1956. verovatno zbog širenja crvene lisice. 

Onychogalea unguifera (Gould, 1841)

Severni rožnorepi valabi poznat i kao peščani valabi, nalazi se u Kvinslendu, Zapadnoj Australiji i Severnoj Teritoriji. Nije ugrožena vrsta. 

Najkrupnija je vrsta roda Onychogalea. Solitarni, noćni brstači koji se hrane raznovrsnim lišćem. Peščane je boje.

Po nekim autorima postoje dve podvrste:

  • O. u. unguifera na severozapadnom delu rasprostranjenosti
  • O. u. annulicauda na severoistočnom delu rasprostranjenosti

 

 

 


Powered by blog.rs