Enciklopedija sisara

Petrogale Gray, 1837 - valabiji kamenjari

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:38

Srednje veličine, često šareni i ekstremno okretni valabiji kamenjari žive gde stenoviti, neravni i strmi tereni omogućavaju dnevno sklonište. Mužjaci su malo krupniji do ženki sa dužinom tela do 59 cm i 70 cm dugim repom. Visine su 60cm do 70cm.

Valabiji kamenjari su noćne životinje koje provode dane u kompleksnom terenu u nekoj vrsti skloništa (pećini, nastrešnici ili vegetaciji) a kraću se u okolne terene noću zbog ishrane. Najaktivniji su tri sata pre svitanja i nakon zalaska sunca.

Žive u malim grupama ili kolonijama, gde se teritorije jedinki preklapaju, od kojih svaka meri oko 15 hektara. U okviru svojih kolonija, veoma su teritorijalni, a teritorija mužjaka prklapa se s teritorijom jedne ili više ženki. Čak i tokom noći, ovi valabiji ne kreću se dalje od dva kilometra dalje od svog skloništa.

Postoje tri kategorije staništa koje različite vrste stenovitih valabija preferiraju:

  • gomile ogromnih stena koje sadrže lavirint podzemnih prolaza i rupa
  • litice sa platformama i pećinama
  • izolovane gomile kamenja 

Pogodna staništa su ograničena i rasparčana i dovela su do različitog stepena izolacije kolonija i genetičke diferencijacije specifične za koloniju. 

Vrste

  •  
    • P. brachyotis grupa vrsta
      • Petrogale brachyotis
      • Petrogale burbidgei
      • Petrogale concinna
    • P. xanthopus grupa vrsta
      • Petrogale persephone
      • Petrogale rothschildi
      • Petrogale xanthopus
    • P. lateralis/penicillata grupa vrsta
      • Petrogale assimilis
      • Petrogale coenensis
      • Petrogale godmani
      • Petrogale herberti
      • Petrogale inornata
      • Petrogale lateralis
      • Petrogale mareeba
      • Petrogale penicillata
      • Petrogale purpureicollis
      • Petrogale sharmani

 

Petrogale brachyotis (Gould, 1841)

Kratkouhi valabi kamenjar se nalazi na severu Australije, u najsevernijim delovima Severne Teritorije i Zapadne Australije. Krupniji je od svojih najbližih srodnika, nabarleka (Petrogale concinna) i mondžona (Petrogale burbidgei).

Gregarna vrsta koja naseljava stenovita brda i klisure. Varijabilnog je izgleda, ali uglavnom sivo braon boje sa belim predelima oko lica i nogu. Ne smatra se ugroženim.  


Petrogale burbidgei Kitchener & Sanson, 1978

Mondžon, poznat i kao varabi i Burbridžea lasica kamenjarka, najmanja je vrsta valabija kamenjara. Nalazi se u oblastima Kimberli regiona Zapadne Australije kao i na nekim ostrvima Bonapart Arhipelaga.

Veoma je povučene prirode, male veličine; dužine između 300 mm i 350 mm, prosečne težine oko 1,3 kg.  Ima ograničenu rasprostranjenost. Veoma je malo poznato o njemu.

Mondžon je maslinasto mrke boje sa belom prugom preko kuka. Donji deo njuške je crn i bezdlak, dok su vrh i gornji deo sa veoma kratkim dakama. Rep je svetlo sivo braon boje  sa tamno braon do crnim čuperkom na vrhu repa. Vrsta je slična nabarleku, osim sto  mondžon nema kutnjake i ima kraće uši i stopala.

Vrsta je blizu ugroženosti, delom zbog svog ograničenog arela.

Petrogale concinna Gould, 1842

Nabarlek, poznat i kao pigmejski valabi kamenjar ili mali valabi kamenjar, nalazi se na severu Australije.

Nabarlek je opisivan kao najsitnija vrsta vlabija kamenjara sve do otkrića mondžona (Petrogale burbidgei) 1978.  Sive je boje sa crvenim tonovima crnim šarama po telu, noćni, polugregarni prezivar trava i druge vegetacije. Skoro ugrožena vrsta na IUCN listi.

Nabarlek je najbliži srodnik mondžonu i kratkouhom valabiju kamenjaru (Petrogale brachyotis).

Postoje tri podvrste:

  • P. c. concinna 
  • P. c. canescens 
  • P. c. monastria

Petrogale persephone Maynes, 1982

Prosperinski valabi kamenjar je ograničen na malu oblast koja pokriva nacionalne parkove u Kvinslendu. Jedini je član roda koji ima status ugroženosti.

Uglavnom je sive boje. Povučeni preživar koji retko luta daleko od svog stenovitog skloništa.   Razlikuje se od drugih valabija kamenjara, na severoistoku Kvinslenda, po većoj veličini tela i dužem repu sa belim vrhom.

Nalazi se samo u relativno intenzivno naseljenim oblastima, ali je u u kompeticiji sa drugim uspešnijim vrstama valabija kamenjara, tako da ga je ta kompeticija dovela do statusa ugroženosti.

Proserpine rock wallabiesProserpine rock wallaby, captive

Petrogale rothschildi Thomas, 1904

Rotsčildov valabi kamenjar, poznat i kao riborn valabi kamenjar, nalazi se u Zapadnoj Australiji, u oblasti Pilbara i Dampjer Arhipelagu. Ugrožava ga crvena lisica (Vulpes vulpes).

Jedan je od krupnijih valabija kamenjara. Uglavnom je zlatno braon boje sa sivkastim primesama na vratu, koje mu daju purpuran izgled.

Petrogale xanthopus Gray, 1855

Žutonogi  valabi kamenjar se nalazi na zapadu Novog Južnog Velsa, severozapadu Viktorije, istoku Južne Australije i manjem delu Kvinslenda. Obično ne zive u blizini ljudi, obzirom da preferiraju kamenitu sredinu.

Žutonogi valabi je sivo braon boje sa žutim prugama po repu, belom trbušnom stranom, žutim rukama i stopalima. Odrasla jedinka visine je 60 cm i težine 7–13 kg.

Barem jedna podvrsta (P. x. xanthopus) javlja se na IUCN crvenoj listi ugroženih vrsta, kao ranjiva. Ova podvrsta ima populaciju od samo 5,000–10,000 u Kvinslendu, mali broj u Južnoj Australiji i Novom Južnom Velsu.

Druga podvrsta (P. x. celeris) je skoro ugrožena.

Ova vrsta preferira pukotine stena i pećine u polusušnim zemljma. Ugrožava ih crvena lisica, kompeticija sa domaćim i divljim introdukovanim vrstama (posebno koze, zečevi i ovce), kao i požari.

Obično ne žive u blizini ljudi. Nekada su u velikom broju ubijani zbog krzna. Obzirom da je njihovo stanište nepristupačno za druge preživare, valabiji kamenjari prošli su boljee od drugih sitnih članova familije kengura.

Yellow-footed rock wallaby with joeyYellow-footed rock wallaby standingYellow-footed rock wallaby restingYellow-footed rock wallabies interactingYellow-footed rock wallaby groupYellow-footed rock wallabies playing

Petrogale assimilis Ramsay, 1877

Petrogale assimilis se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Veoma je sličan drugim vrstama valabija kamnjara koje se nalaze u ovoj oblasti, uključujući P. coenensis, P. inornata i P. herberti.

Naseljava zaleđe Taunsvajla, kao i Magnetik i Palm ostrva.

Petrogale coenensis Eldridge & Close, 1992 

Kejpjorški valabi kamenjar  je ograničen na poluostrvo Kejp Joprk na severoistoku Kvinslenda. Naseljava samo centralni deo poluostrva. Skoro ugrožena vrsta.

Petrogale godmani Thomas, 1923

Gudmenov valabi kamenjar  se nalazi na severu i severoistoku Kvinslenda. Naseljava niske otvorenije šume, otvorenu žbunsku vegetaciju ili planinske oblasti, često u blizini obale. Skriva se na stenovitom terenu u blizini izvora hrane. Noćni su, gregarni, teritorijalni, a uglavnom se hrane lišćem.

Petrogale herberti Thomas, 1926

Herbertov valabi kamenjar se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Najjužnija i najrasprostranjenija vrsta grupe.

Petrogale inornata Gould, 1842

Neugledni valabi kamenjar nalazi se na severoistoku Kvinslenda. Bleđi je od većine svojih srodnika.

Distribucija mu je rasparčana u obalnom području od Rokhemptona do Taunsvajla. Ovo područje obuhvata i areal prosperinskig valabija kamenjara (P. persephone). Međusobno ukrštanje ugrožava prosperinskog valabija.

Petrogale lateralis (Gould, 1842)

Crnoboki valabi kamenjar, poznat je i kao crnonogi valabi kamenjar ili varu.

Svojom crnom i sivom obojenošću stapa se sa svojim stenovitim okruženjem; boja bledi tokom leta. Ima kratko, gusto, vunasto krzno koje je posebno gusto u osnovi repa, zadnjice i bokova. Njegov dug, čupav rep je veoma koristan u održavanju ravnoteže prilikom skoka s jednog kamena na drugi, a tabani su sa velikom teksturom što sprečava klizanje.

Žive u grupama od 10–100 jedinki. Hrani se noću na otvorenim prostorima kao što su travnjaci, gde može naći i plodove, listove i razno bilje. Veći deo tečnosti dobija iz ishrane. Najaktivniji je početkom jutra. Polnu zrelost dostižu sa 1-2 godine, a razmnožavanje je zavisi od pada kiše. Postoji embrionalna dijapauza. Bremenitost traje oko 30 dana. Za razliku od drugih kengura i valabija, majka ostavlja mladunče u skloništu dok se hrani.

Lov od strane introdukovanih lisica i feralnih mačaka, narušavanje staništa od strane ovaca, koza i zečeva kao i promena režima požara doveli su do opadanja populacije. Nekoliko oblasti je pod zaštitom.

Postoje tri podvrste: 

  • Petrogale lateralis lateralis
  • Petrogale lateralis hacketti
  • Petrogale lateralis pearsoni

Skoro ugrožena vrsta; neke podvrste imaju status ranjivosti.

Petrogale lateralis lateralis

Black-footed rock wallaby with young on rock, front viewBlack-footed rock wallaby with young in pouch eating spear-bushPair of black-footed rock wallabies on rocky outcropBlack-footed rock-wallaby pair (MacDonell Ranges race), female with joey Black-footed rock wallaby on cliff

Petrogale mareeba Eldridge & Close, 1992

Mariba valabi kamenjar nalazi se na severoistoku Kvinslenda.

Rock Wallabies I

Petrogale penicillata (Gray, 1827)

Kitnjorepi valabi kamenjar ili kratkouhi valabi kamenjar  naseljava stenovite gomile i litice duž Velike Granične Oblasti , oko 100 km severozapadno od Brisbejna do severne Viktorije, a vegetacijski kišne šume do suvih kserofilnih šuma. Populacija se drastično smanjila na jugu i zapadu areala, ali je ostala lokalnao česta na severu Novog Južnog Velsa i jugu Kvinslenda.

Krajm 19.veka ova vrsta s još četiri vrsta valabija (uključujući parma valabija) introdukovna je na ostrva u Hauraki zalivu, blizu Oklenda, Novi Zeland.

Zahvaljujući begu jednog para 1916, mala populcija je osnovna na ostrvu Oahu na Havajima.

Brush-tailed rock wallabies

Petrogale purpureicollis (Le Souef, 1924)

Purpurni valabi kamenjar dobio je po purpurnoj boji u oblasti vrata. Od drugih vrsta razlikuje se i po razlikama u lobanji. Vrsta je klasifikovana i kao Petrogale inornata, Petrogale penicillata i Petrogale lateralis. 

Životinja ne izlučuje ovaj pigment. Taj pigment se spere posle kiše, a izbledi nakon smrti, što dovodi do mešanja sa drugim vrstama valabija kamenjara.

Petrogale sharmani Eldridge & Close, 1992

Maunt Klero valabi kamenjar, poznat i kao Šarmenov valabi kamenjar, nalazi se na severoistoku Kvinslenda, Australija.

Visine je 43 do 53 cm, a dužina repa je oko 50 cm. Teži 3.6 do 4.8 kg. Gornji deo tela je sivksto braon boje. Mala je razlika između ovog i drugih vrsta Petrogale u ovom regionu; razlika je genetička (imaju 20 hromozoma). Najsitniji je član roda i jedan od najređih.

Hrani se izdancima trave, plodovima, semenjem i cvetovima. Hrane se uz pomoć šaka.


Setonix Lesson, 1842 - Setonix brachyurus (Quoy & Gaimard, 1830) - kvoka

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:26
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Kvoka je jedini član roda Setonix, lokalno poznata kao kengur pacov, mali makropod veličine domaće mačke. Kvoka je herbivorna i uglavnom noćna životinja. Može se naći na nekim manjim ostrvima duž obale Zapadne Australije. Mala kopnena kolonija naseljava zaštićenu oblast Two Peoples Bay Nature Reserve, gde koegzistira sa gilbertovim potorom.

Kvoka teži 2.5 do 5 kg. Duga je 40 do 90 cm,  rep meri 25 do 30 cm dužine. Ima zdepastu građu, zaobljene uši i kratku i široku glavu. Može se pesti na niže drveće i žbunove. Grubo krzno je sedo braon boje, a bledi ka donjoj strani tela.

Kvoka se ne plaši ljudi i često im se približava, posebno na ostrvu Rotnes. Međutim, nelegalno je zadržavati životinju u bilo kom smislu. Kazne za držanje životinje iznose od nekoliko stotina do 2000 dolara.

U divljini, njihovo kretenje je ograničeno na veoma malu oblast na jugozapadu Zapadne Australije, sa nekoliko malih rasutih populacija na kopnu, velikom populacijom na Rotnes ostrvu i manjom populacijom na Bald ostrvu u blizini Albanija. Na ostrvima nema lisica i mačaka. Na Rotnesu, kvoke su česte iu okupiraju razna staništa od semiaridne  žbunovite vegetacije do kultivisnih polja.

Iako su brojni na malim prioblnim ostrvima, imaju veoma ograničeno rasprostranjenje i klasifikuju se kao ranjiva vrsta. Na kopnu, gde su ugrožene većinom introdukovanih grabljivih vrsta kao što su lisice, zahtevaju gust prizemni biljni pokrivač za sklonište. Raščišćavanje šuma i poljoprivrdni razvoj smanjili su njihovo stnište, što je dovelo do opadanja brojnosti vrste. Introdukcija mačaka i pasa, kao o dinga, uvećala je problem, kao i čišćenje i paljenje preostalih močvrnih staništa. Štaviše, leglo kvoka obično broji smo jedno mladunče i uspešno odgaje smo jedno mladunče godišnje. Iako se ove životinje često pare, obično nakon prvog dana po rađanju novog mladunčeta, mala veličina legla uparena sa ograničenim prostorom i pretnjom od grabljivaca doprinosi oskudici ovih torbara na kopnu.

Female quokka with young Adult quokkaQuokka in scrubQuokka foraging at nightQuokka feedingQuokka feeding on leavesQuokka on beachQuokka feeding on fallen eucalyptus leaf during drought


Thylogale Gray, 1837 - padmeloni

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:55
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Padmeloni  su mali torbari roda Thylogale. Obično se nalaze u šumama. Spadaju među najsitnije makropode.

Pademeloni, valabiji i kenguri su veoma slični u građi tela, a imena se odnose na tri grupe različite po veličini.

Pored male veličine, padmeloni se razlikuju od valabija po kraćim, debljim i jedva dlakavim repovima.

Crvenovrati padmeloni se mogu naći na obalskom području Kvinslenda i Novog Južnog Velsa. Na nekim mestima njihova distribucija je drastično smanjena. Crvenonogi padmelon se može naći u južnoj i centralnoj Novoj Gvineji. Crvenotrbuhi ili tasmanijski padmeloni su brojni u Tasmaniji, mada su se nekada nalazili po jugoistočnim delovima kopnenog dela Australije. Tamni padmelon živi na Novoj Gvineji i susednim ostrvima. Nekada se nazivao valabi aru ostrva, a pre toga filander (“čovekov prijatelj”).

Prirodno stanište padmelona su gusti žbunovi ili gusto šumsko rastinje. Takođe prave tunele kroz visoke trave i busenje u močvarnim oblastima.

Meso padmelona smatralo se vrednim, a dugo su ga koristili u ishrani i doseljenici i aboridžini.

Osim ubijanja zbog mesa i krzna, njihova brojnost smanjena je introdukcijom grabljivca kao što su feralne mačke, psi i lisice. Invazija zečeva takođe je prouzrokovala problem, obzirom da se zečevi hrane istom travom čineći je manje dostupnom za padmelone. Raščišćavanje zemljišta za izgradnju kuća, potisnulo je krupnije valabije i kengure u oblasti koje su padmeloni naseljavali.

Tasmanijski padmeloni bili su važan deo ishrane tasmanijskog vuka, a sada ih love kvole, tasmanijski đavo i orlovi. Uprkos ovim predatorima, mnogo ih je na Tasmaniji i susednim manjim ostrvima, a godišnje se dosta njih ubija da bi se sprečilo prenamnožavanje.

Thylogale billardierii (Desmarest, 1822)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tasmanijski padmelon, poznat i kao crvenotrbuhi padmelon, jedina je endemična vrsta padmelona koja se nalazi u Tasmanije, a nekada po jugoistočnoj Australiji. Razvili su punije i čupavije krzno od svojih severnih srodnika, koji naseljavju severnu Australiju i Novu Gvineju.

Mužjaci su težine oko 12 k, visoki 1–1.2 m i znatno su krupniji od ženki, čija je prosečna težina 3.9 kg.

Padmeloni su solitarne i noćne životinje, koje dnevne sate provode u zbijenoj vegetaciji. Preferiraju prašume, sklerofilne šume i žbunsku vgetaciju, mada koriste i vlažne jaruge u  suvim otvorenim eukliptusovim šumama. Nakon sumraka, životinje kreću ka otvornom prostoru da se hrane, ali retko zalutaju više od 100 m od ivice šume.

Vrsta je brojna i veoma rasprostranjema širom Tasmanije.

Tasmanijski padmelon je noćni herbivor i hrani se raznim biljkama, od bilja, zelenih izdanaka i trave do nekih nektarskih cvetova.

Nekada su bili deo ishrane tasmanijskog vuka, ali sada ih love kvole i tasmanijski đavo. Brojni su i povremeno ih ubijaju zbog održavanja brojnosti. Njihovo krzno ima ekonomsku vrednost, a i meso je ukusno.

Ne postoji posebno vreme parenja, mada se najviše rađaju početkom zime. Bremenitost traje 30 dana. Mladunče provodi u torbi 6 meseci, a osamostaljuje se sa 8 meseci. Polno sazrevaju sa 14-15 meseci. U divljini žive 5-6 godina.

Thylogale browni (Ramsay, 1877)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Mrki padmelon ili novogvinejski padmelon se nalazi na Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume, suve savane, suptropska ili tropska sušna žbunasta vegetcija i suptropske ili tropske suve nizijske livade. Ugroženi su gubitkom staništa. Ranjiva vrsta.

Thylogale brunii (Schreber, 1778)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tamni padmelon ili tamni valabi nalazi se na ostrvima Aru i Kai kao i ekoregionu Trans Fly savanna and grasslands u Novoj Gvineji. Naseljava niz različitih staništa. Ugroženi su gubitkom staništa. Ranjiva vrsta.

Thylogale calabyi Flannery, 1992

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Kalabijev padmelon, poznat i kao alpski valabi, endemit je Papue Nove Gvineje. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume, suve savane, suptropska ili tropska sušna žbunasta vegetcija i suptropske ili tropske suve nizijske livade. Ugroženi su gubitkom staništa. Ugrožena vrsta.

Thylogale lanatus (Thomas, 1922)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Planinski padmelon nalazi se samo u Papui Novoj Gvineji. Ugrožena vrsta. 

Thylogale stigmatica (Gould, 1860)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenonogi padmelon se nalazi na severoistočnoj obali Australije i u Novoj Gvineji. U Australiji ima rasutu distribuciju od ivice Kejp Jork poluostrva u Kvinslendu do Novog Južnog Velsa. U Novoj Gvineji se nalazi u južnim i centralnim  nizijama.

Obično su solitarni, ali tokom ishrane mogu s grupisati. Uglavnom se nalaze u prašumama, gde se retko viđaju ali se ne smatraju ugrožnim. Međutim, u Novom Južnom Velsu se smatraju ranjivim. Hrane se opalim plodovima, lišćem i travom. Teže između 2,5 do 7 kg, a dužine su 38–58 cm plus 30–47 cm repa.

Postoje četiri podvrste:

  • T. s. stigmatica, Kvinslend
  • T. s. coxenii, Kejp Jork poluostrvo
  • T. s. orimo, Nova Gvineja;
  • T. s. wilcoxi, južni Kvinslend i Novi Južni Vels

T. s. stigmatica

T. s. wilcoxi

Thylogale thetis (Lesson, 1828)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenovrati padmelon naseljava šume istočnog obalnog područja Australije. Uglavnom, noćni, veoma su povučeni i naseljavaju umerne šume u blizini pašnjaka, krijući se tokom dana u šumi i pojavljuju se u sumrak na pašnjacima.

Boja im je mrko siva sa belim trbuhom i crvenkastim vratom i ramenima. Pare se u jesen i proleće na severu Australije, a tokom leta na jugu Australije. Predatori su dingo i crven lisica, međutim destrukcija staništa zbog raščišćavanja zemljišta, trenutno je najveća pretnja za vrstu. Za sad nisu klasifikovani kao ugrožena vrsta.

Blizak je srodnik crvenonogom padmelonu.


Wallabia Trouessart, 1905 - Wallabia bicolor (Desmarest, 1804) - močvarni valabi

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:00
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Močvarni valabi  je mali makropod istočne Australije. Obično je poznat kao crni valabi,  ali i crnorepi valabi, papratski valabi, crni padmelon, smrdljivac (u Kvinslendu) i crni smrdljivac (u Novom Južnom Velsu). Močvarni valabi je jedini živi predstavnik roda Wallabia.

Močvarni valabi se nalazi od najsevernijih oblasti Kejp Jorka u Kvinslendu, niz celu istočnu obalu do jugozapada Viktorije. Nekada ih je bilo na jugoistoku Južne Australije, ali su sada retki ili ih uopšte nema u tom području.

Naseljava gusto rastinje šuma ili se tokom dana sklanja u gustoj travi ili papratima, a noću se pojavljuje zbog ishrane. Žbunovi Acacia harpophylla u Kvinslendu su naročito favorizovano stanište.

Naziv vrste bicolor potiče od različite obojenosti, sa tipičnim sivim krznom kengura, varira sa tamno braon do crnim predelom na leđima i svetlo žutim do crvenkasto narandžastim grudima. Svetlo obojena pruga na obrazima je obično prisutna, ekstremiteti su tamnije boje, a rep je često bele boje.

Kretanje se razlikuje od drugih valabija, močvarni valabi drži glavu niže, a i drugačiji je položaj repa. 

Prosečna dužina mužjaka je 76 cm, a kod ženki 70 cm (isključujući rep). Rep je obično iste dužine kao ostatak tela. Prosečna težina mužjaka meri 17 kg, a ženki 13 kg.

Močvrni valabi postje reproduktivno sposoban sa 15-18 meseci. Pare se tokom cele godine. Nakon bremenitosti od 33-38 dana, rađa se jedno mladunče. Mladunče ostaje u torbi 8-9 meseci, ali sisa sve do 15 meseca. Močvarni valabi ispoljava neobičnu formu embrionalne dijapauze, razlikujući se od drugih torbara po dužem periodu gestacije od estrusnog ciklusa. Mogu živeti do 15 godina.

Solitane su životinje, ali se tokom ishrane skupljaju u grupe. Hrani se raznim biljkama, uključujući žbunove, pašnjake, poljoprivredne useve, kao i domaću i egzotičnu vegetaciju. Sposobni su da tolerišu niz biljaka otrovnih za mnoge druge životinje, uključujući Pteridium (vrsta paprati), Conium i Lantana.

Njegova idealna ishrana je bršćenje žbunja, što je neobično za kengure s obzirom da kenguri preferijaju pašu. Kutnjaci ovog valabija razlikuju se od kutnjaka kod ostalih valabija.

Prema Aboridžinima nacije Bundjalung, močvarni valabi je nejestiv, zbog mirisa i ukusa nakon kuvanja. Nije poželjan ni za komercijalne lovce zbog male veličine i grubog krzna.  

Nekoliko fižičkih karakteristika i ponašanje čine ih dovoljno drugčijim od drugih valabija, zbog čega su svrstane u poseban rod, Wallabia. Neki ukazuju na to da se močvarni valabi može ukrštati sa Macropus agilis, pa ga možda treba svrstati u rod Macropus.

Wallabia bicolor bicolor

Posted Image W. b. bicolor

Najjužnija podvrsta, sa najvećim rasprostranjenjem - od severa Novog Južnog Velsa do Viktorije. Krupniji je ostalih podvrsta.

Posted Image  W. b. ingrami

Nalazi se u Kvinslendu i severu Novog Južnog Velsa.

Posted Image  W. b. apicalis

Najsevernija podvrsta, sličnog je izgleda i veličine južnijoj podvrsti  W. b. bicolor. Često imaju bele vrhove repa. Nalaze se u kejp Jorku, najsevernijem delu Kvinslenda.  

Posted Image  W. b. mastersii

Nalaze se u tropskom delu Kvinslenda.

 


Potoroidae Gray, 1821 - betonzi, potori i pacov kenguri

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:54

Potoroidae, familija torbara, uključuju betonge, potoroe i kengur pacove. Svi su veličine zeca, liče na krupne glodare ili veoma male valabije.

Potoroidi su sitni srodnici kengura i valabija, a možda su preci te grupe. Konkretno, zubni sistem je jednostavniji od onog kod familije kengura, dužih gornjih sekutića i većih očnjaka. Obe grupe imaju široku dijastemu između sekutića i jagodičnih zuba.

Zadnja stopala su izdužena, a kreću se skakanjem. Pri manjim brzinama, koriste i prednje noge.

Potoroide su herbivori. Međutim, iako se hrane nizom biljnih vrsta, većina se hrani i plodonosnim delovima gljiva, a često su zavisni od gljiva tokom perioda kada je malo toga dostuupno za ishranu u suvim australijskim šipražjima. Primer potora koji opstaje na gljivama je dugonogi potoro. Ishrana ovog potora se skoro u celosti sastoji od gljivičnih spora.  

Tri roda broje osam vrsta.

  • Familija Potoroidae
    • Podfamilija Potoroinae
      • Rod Aepyprymnus
        • Aepyprymnus rufescens
      • Rod Bettongia
        • Bettongia gaimardi
        • Bettongia lesueur
        • Bettongia penicillata
        • Bettongia tropica
      • Rod Potorous
        • Potorous longipes
        • Potorous tridactylus
        • Potorous gilbertii

 

 


Aepyprymnus Garrod, 1875 - Aepyprymnus rufescens (Gray, 1837) - riđi pacov kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:14

Riđi pacov-kengur,  poznat i kao riđi betong, jedini je član roda Aepyprymnus. Nalazi se u obalnim i priobalnim područjima od Novog Južnog Velsa do Kvinslenda, a nekada ih je bilo i u Viktoriji.   

Veličine je odraslog zeca. Najkrupniji je pripadnik familije. Sive je boje sa crvenkasto braon primesama. Mogu formirati poligina udruženja, bez čvrstih veza. Najčešće se hrane krtolama i gljivama, ali i lišćem i drugom vegetacijom.

Razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke sazrevaju sa 11, a mužjaci sa 12-13 meseci. Ženke su sposobne za parenje na svake tri nedelje. Bremenitost traje 22-24 dana. Mladi se rađaju potpuno formirani i provode u torbi oko 16 nedelja. Nakon napustanja torbe, ostaje sa majkom narednih sedam nedelja.


Bettongia Gray, 1837 - betonzi

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:56

Betonzi su vrste roda Bettongia, ponekad nazivani pacov-kenguri. Postoji četiri vrsta:

  • Bettongia gaimardi
  • Bettongia lesueur
  • Bettongia penicillata
  • Bettongia tropica

Bettongia lesueur (Quoy & Gaimard, 1824)

Budi je poznat kao betong kopač, tungu i kratkonosi pacov-kengur. Njegova populacija je primer efekta introdukovanih životinja na australijsku faunu i ekosisteme. Nekada najčešći makropodni sisar po celom kontinentu, budi sada naseljava samo susedna ostrva, novo introdukovana populacija na kopnu naseljava Zaliv Ajkula.  

Bilo je tri podvrsta, sada samo dve: B. l. graii, izumrla kopnena podvrsta; B. l. nova, neopisana podvrsta na ostrvima Berou i Brodi; B. l. lesueur.

Ime im potiče iz niungar jezika - burdi.

Mali torbar, nalik pacovu, zaobljenih ušiju i jedva dlakavog, debelog repa, šiljate njuške, dužim zadnjim nogama i dužim zadnjim stopalima. Gornji deo tela im je žuto-siv, a donji svetlo sive boje. Ima prepoznatljiv beli vrh repa. Rep je prihvatljiv i služi za nosenje materijala za gnezdo. Veličine je zeca, prosečne težine oko 1,5 kg. Dužina tela, bez repa, meri oko 40 cm. Morfološke razlike postoje između podvrsta i po ostrvima.

U dobrim uslovima, pare se tokom cele godine, poliginim sistemom. Rađa se jedno mladunče po leglu. Ženke se pare dan nakon rađanja, ali odlažu razvoj ploda sve dok se prethodno mladunče ne osamostali. Ovo je primer fakultativne embrionalne dijapauze. U zatočeništvu, ženke mogu roditi tri mladunca godišnje.

Nekada su naseljavali suptropska i tropska staništa, od otvorenih eukaliptusovih i akacijinih šuma do suvih bodljikavih livada. Danas, na ostrvima, preferiraju otvorena bodljikava Triodia staništa i peščane dine. Hrane se semenjem, plodovima, cvetovima, krtolama, korenjem, sukilentnim lišćem, travom, gljivama, termitima, itd. Takođe zalaze u povrtnjake.  U divljini žive barem tri godine.

Nakon kolonizacije Australije, najveći predatori su bili crvene lisice i mačke. Prirodni neprijatelji su im orlovi, na Berou ostrvu jedna vrsta guštera.

B. lesueur je veoma glasno biće. Sklanjaju se u podzemnim jazbinama, a jedini su makropodi koji to čine. Jazbine variraju od jednostavnih tunela do kompleksnih mreža sa više ulaza. Ovi tuneli udomljavaju 20-40 betonga. Betonzi menjaju povremeno svoje mesto za spavanje unutar tunela. Tokom dana u prostorijama se formiraju grupe od jednog mužjaka i više ženki. U potragu za hranom idu samostalno, ne u grupi.  

Kreću se uglavno zadnjim nogama, skakanjem. Prednje im služe za podupiranje pri mirovanju. Mirisom lociraju hranu, koju iskopavaju kandžama prednjih nogu.  Mogu se i pesti na niže žbunje u potrazi za hranom.

Skoro ugrožena vrsta.

Burrowing bettongBurrowing bettong (<i>ssp. nova</i>) hoppingBurrowing bettong (<i>ssp. nova</i>) hoppingBurrowing bettongBurrowing bettong holding food in front pawsBurrowing bettong held by researcher

Bettongia gaimardi (Desmarest, 1822)

Istočni betong, poznat i kao južni ili tasmanijski betong,  nalazi se u istočnom delu Tasmanije.

Dve ranije priznate vrste, Bettongia cuniculus (tasmanijski betong) i Bettongia gaimardi (istočni betong), sada se klasifikuju kao jedna vrsta sa dve podvrste (Wakefield 1967):

  • B. g. gaimardi, kopnena podvrsta (izumrla)
  • B. g. cuniculus, tasmanijska podvrsta

Nakon introdukcije crvene lisice i zečeva u Australiju, kopnena vrsta je izumrla oko  1920. godine. U 2012, mala populacija tasmanijske podvrte reintrodukovana je na kopno u Kanberi.

Istočni betong je noćna životinja. Tokom dana spava u gnezdu načinjenom od trave i lišća. Glavna komponenta njegove ishrane su podzemne gljive, slične tartufima, ali iskopavaju i korenje i krtole. Hrane se i insektima. Putuju i do 1,5 km od gnezda do hranilišta, što je značajna udaljenost za biće čija telesna masa retko prelazi 2 kg.

Stanište ovog betonga su otvorena šume nadmorskih visina od nivoa mora do 1000 m.  Obično se gnezde u suvim otvorenim šumama eukaliptusa i travnatim šumama. Materijal za gnezdo donose savitljivim repom.

Kao i drugi betonzi, istočni betong je kontinuirani odgajivač sa gestacionim periodom od tri nedelje. Produkuju mlade tokom cele godine.

Tasmanian bettong female with joey, side profileTasmanian bettong female with joeyTasmanian bettong hopping

Bettongia penicillata Gray, 1837

Voili, poznat i kao kitnjorepi betong, izuzetno je redak sitni torbar. Vrsta je imala dve podvrste: B. p. ogilbyi i izumrla B. p. penicillata.

Ime potiče iz niungar jezika - walyu.

Težin je između 1,1 i 1,6 kg. Telo meri 30 do 35 cm, a rep oko 37 cm. Krzno mu je žućkasto braon boje, a vrh repa tamno braon boje. Vitkije je građe i većih ušiju od srodnog betonga kopača.

Kritično je ugrožena vrsta. Nekada su naseljavali više od 60% kopna, a sada manje od 1%. Nekada ih je bilo na jugozapadu Istočne Australije, većem delu Južne Australije, severozapadni kraj Viktorije i centralnu poziciju u Novom Južnom Velsu. Tokom 1992 zabeležene su četiri male populacije u Zapadnoj Australiji. U južnoj Australiji dosta populacija osnovano je putem reintrodukcije. Danas, vrsta živi uglavnom u otvorenim sklerofilnim šumama i eukaliptusovim šumama malea.

Striktno su noćni i nisu gregarni. U povoljnim uslovima razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke se mogu pariti sa šest meseci i rađaju na svaka 3,5 meseca. U divljini žive do 6 godina.

Imaju neobičnu ishranu za sisare. Iako se hrane i insektima, semenjem, krtolama i smolom hakea biljke, najveći deo hranljivih materija dobijaju od podzmnih gljiva. Ove gljive se vare indirektno. U delu stomaka, baktrije konzumiraju ove gljive i produkuju hranljive materije koje se vare u sotatku crevnog sistema.

narandžasto-ranija distribucija, crveno - sadašnja distribucija

Brush-tailed bettong, subspecies <i>Bettongia penicillata penicillata</i>Juvenile brush-tailed bettong with femaleConservationist taking measurements of brush-tailed bettong for research purposes

Bettongia tropica Wakefield, 1967

Severni betong je ograničen na neke oblasti sa miksom otvorenih eukaliptusovih šuma i šuma Allocasuarina koje okružuju prašum na krajnjem severoistoku Kvinslenda.

Solitarne životinje. Hrane se ektomikoriznim gljivama koje iskopavaju iz dna drveća. Osim toga hrane se i korenjem trave, krtolama, oštricama, ljiljnima i lekovitim biljem.  

Ugrožene su životinje. Naseljavaju samo tri oblasti u okviru od 80 milja.

Adult northern bettongNorthern bettong walking

 


Potorous Desmarest, 1804 - potori

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:59
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Potori su torbari veličine zeca, kengurske građe, ali nalik na pacove. Sve tri vrste su ugrožene, posebno dugonogi potoro i gilbertov potoro (kritično ugrožen). Glavna pretnja po opstanak su im introdukovane vrste (posebno lisice) i gubitak staništa. Nekada su bili brojne i značajne štetočine useva.

Klasifikacija:

  • Podred Macropodiformes
    • Familija Potoridae
      • Podfamilija Potorinae
        • rod Potorous
          • P. gilbertii
          • P. longipes
          • P. tridactylus

Potorous gilbertii

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Gilbertov potoro, ponekad nazivan "pacov-kengur", spada u najugroženije sisare Australije i sveta uopšte. Sitna noćna životinja koja živi u malim grupama ili kolonijama. Zadnja stopala su izdužena, prednja stopala su sa zakrivljenim kandžama kojima iskopavaju hranu. Boja krzna varira od mrke do sive. Ima dugu, tanku njušku zakrivljenu nadole. Oči su im ispupčene. Uši su im skoro nevidljive. Odrasle ženke mere 700–1200 g, a mužjaci 845–1200 g.

Trenutno procenjena populacija jedva broji sedamdeset jedinki. Verovalo se da su izumrli sve do ponovnog otkrića 1994. Jedina populacija nalazi se u nacionalnom parku Zaliv Dva Naroda u Zapadnoj Australiji. Nekada su bili rasprostranjeni širom jugozapadne Australije.

U okviru oblasti manjoj od 1000 hektara, vrsta okupira četiri odvojene teritorije duge, nespaljene, guste žbunske vegetacije na padinama dolina. U ovoj oblasti nalaze se žbunovi Melaleuca striata i M. uncinata, visokih 1.5 do 2.0 m sa pokrovnosti 70-100% i oštrice uključujući Lepidosperma sp. Vegetacija ovog staništa nije spaljivana u poslednjih 50 godina.

Primarno su mikofagni, tj hrane se raznim vrstama gljiva nlik na tartufe. Osim toga mogu se hraniti i nekim plodovima i semenima. Za iskopavanje koristi prednje šape koje poseduju po tri kandže. Imaju ulogu u rasejavanju gljivičnih spora koje klijaju iz njihovih fekalija.

Ženke mogu imati dve bebe godišnje. Imaju mogućnost embrionalne dijapauze. Period rađanja je od novembra do decembra.

Gilbert's potoroo standing on its hind legsGilbert's potoroo

Potorous longipes

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Dugonogi potoro nalazi se u jugoistočnoj Australiji, u maloj oblasti oko obalske granice između Novog Južnog Velsa i Viktorije. Ugrožena su vrsta.

Dugonogi potoro je najkrupniji potoro. Veoma je sličan dugonosom potoru. Razlikuje se od dugonosog po dužim stopalima i dužem repu.

Trenutne pretnje po opstanak vrste su predacija od strane feralnih mačaka i lisica, kao i seča drveća u okviru ograničene oblasti.

Long-footed potoroo Long-footed potoroo in habitatFemale Long-footed potoroo being released

Potorous tridactylus

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Postoje dve podvrste dugonosog potora: Potorous tridactylus tridactylus* na kopnu Australije i Potorous tridactylus apicalis* na Tasmaniji i koji ima svetlije krzno.

Sa izduženom njuškom i sivo-mrkim krznom podsećaju na bandikute, ali se prepoznaju po skokovima. Dužina tela meri 340-380mm, a polusavitljiv rep 150-240mm.

Obzirom da se retko viđaju u divljini, na njihovo prisustvo ukazuju njihovi tragovi skakanja i kopanja.

Naseljavaju niz staništa u visoravnima. Preferiraju niz vegetacionih tipova od suptropskih i toplih umerenih kišnih šuma, visokih otvorenih šuma sa gusćim nižim spratom do gustih obalskih vresišta.

Iako su solitarni, nisu teritorijalni i teritorije im se često preklapaju. U grupi se mogu videti tokom ishrane, parenja i sa mladunčetom.

Ženke mogu imati dva mladunca godišnje. Bremenitost traje 38 dana.

Juvenile long-nosed potorooAdult long-nosed potoroo in undergrowthLong-nosed potoroo pair foraging for food in leaves


Hypsiprymnodontidae Collett, 1877 - Hypsiprymnodon Ramsay, 1876 - mošusni pacov-kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:09
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Hypsiprymnodontidae je familija makropoda, jedna od dve familije pacov-kengura, koju čini jedan rod i samo jedna vrsta.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Mošusni pacov-kengur se nalazi samo u prašumama severoistočne Australije. Neki naučnici ga svrstavaju u podfamiliju Hypsiprymnodontinae familije Potoroidae.

Najsitniji je kvadripedalni makropod. On je dnevna životinja. Dužine tela 21 do 34 cm i  6.5- do 12.3-cm bezdlakog repa, teži između 330 i 680 g. Hrani se opalim plodovima i krupnim semenima, kao i sitnim beskičmenjacima.

Kreće se protezanjem tela, a koristi opozitni prst na zdnjim nogama za penjanje uz drveće.

File:Musky rat-kangaroo.JPG


«Prethodni   1 2 3 4 5

Powered by blog.rs