Enciklopedija sisara

Ailurops Wagler, 1830 - medved kus-kus

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:33

Medvedi kus-kusi su članovi roda Ailurops, familije Phalangeridae. 

Medvedi kus-kusi su arborealni torbari koji žive u gornjim krošnjama tropskih šuma. Skoro da ništa nije poznato o njihovom statusu i ekologiji.

Nalaze se na nekim indonežnskim ostrvima (Sulavesi npr.), koja pripadaju Aziji gde se torbari obično ne nalaze, ali koja su biogeogrfski deo australijske ekozone. Pretpostavlj se da je izolacija medveda kuskusa na ostrvu Sulavesi tokom miocena dovela do morfološke divergencije od ostatka familije. 

Rod sadrži samo dve vrste (po nekim autorima jednu): 

  • talaudski medved kus-kus, Ailurops melanotis -  Salebabu ostrvo u Talaudskim ostrvima
  • sulaveški medved kus-kus, Ailurops ursinus - Sulavesi, Peleng ostrvo, Muna ostrvo, Butung ostrvo i Togaška ostrva.

Ailurops melanotis (Thomas, 1898)

Talaudski medved kuskus je endemit Salibabu ostrva u Talaudskim ostrvima, Indonezij. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Vrsta je kritično ugrožena.

 

Ailurops ursinus (Temminck, 1824)

Sulaveški medved kuskus ili sulaveški medved falanger je endemit Sulavesija i obližnjih ostrva u Indoneziji. Prirodno stanište su mu nizijske vlažne tropske šume nadmorskih visina do 600 m. Preferiraju primarne šume oko ugašenih vulkanskih kratera.  Vrsta ima status ranjivosti.

Dužina tela meri do 60 cm, dužina savitljivog repa do 58 cm, a težina tela između 7-10 kg.Od prethodne vrste razlikuje se po veličini i krznu. Veruje se da je jedini član fmilije koji je aktivn i danju. Pojavljije se u zoru u potrazi za svežim lišćem. Sporo se kreću i veći deo dana provode odmrajući se. Srodne vrste su solitarne, ali ova se češće viđa u parovima. Verovatno su monogmni, a rađju samo jedno mladunče s vremena na vreme. 

  Adult bear cuscusAdult bear cuscus  Adult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscus

 

 


Strigocuscus Gray, 1861 - kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:17

Strigocuscus je rod torbara u okviru familije Phalangeridae. Uključuje sledeće vrste:

  • sulaveški patuljasti kuskus (Strigocuscus celebensis)
  • bengai kuskus (Strigocuscus pelengensis)

Strigocuscus celebensis (Gray, 1858)

Sulaveški patuljasti kuskus je endemit Sulavesija i obližnjih indonežanskih ostrva. Vrsta ima status ranjivosti.Ugrožene su poljoprivredom, sečom šume kao i lovom zbog mesa.

Dužina tela meri 295-380 mm, a repa 270-370 mm. Teži oko 1 kg. Kryno mu je mrko žute boje. Samo prvi prst zadnjih nogu nema kandže. Torba ženki broji 2 ili 4 dojke.

Mali sulaveški kuskus živi u pukotinma drveta. Primarno se hrani plodovima i najaktivniji je tokom noći. Za razliku od većine vrsta u okviru familije Phalangeridae, za koje se veruje da su promiskuitetne, mali sulaveški kuskus formira monogamne parove. Produkuju  jedno do dva legla godišnje. Leglo broji 3 do 4 mladunca. Bremenitost traje 20 dana. Mladi se odvikavaju sa 5 do 8 meseci kada i napuštaju torbu. 

Tipično naseljavaju primarne, ponekad sekundarne nizijske tropske šume. 


Small Sulawesi cuscus feeding on leaf

Strigocuscus pelengensis (Tate, 1945)

Bengai kuskus je endemit Indonezije. Nalazi se na ostrvima Peleng i Sula. 

 


Phalanger Storr, 1780 - kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:45

Phalanger, ime koje potiče od grčke reči Phalangion, što znači paukova mreža, zbog njihovih prstiju spojenih kožicom. jedan je od četiri roda koji se zajedno nazivaju kuskusi. 

Phalanger alexandrae Flannery T. F & Boeadi, 1995

Gebski kuskus je endemit ostrva Gebe Umera, North Maluku provincije, Indonezija, gde živi na nadmorskim visinama od nivoa mora do 300 m. Vrsta je ugrožena.

Phalanger carmelitae Thomas, 1898

Planinski kuskus se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji.

Phalanger gymnotis (Peters & Doria, 1875)

Prizemni kuskus teži prosečno 2.5 – 3.0 kg. Dužina tela iznosi oko 440 mm a repa 330 mm, mada divlje populacije ispoljavaju varijaciju zavisno od lokacije, s tim što su jedinke iz nizijskih oblasti krupne, a one s visije sitnije. Imaju opazitni palac na zadnjim nogama, prihvatljiv rep i račvanje između drugog i trećeg prsta prednjih nogu što im omogućava lakše kretanje među drvećem i ishranu u visećem položaju. 

Krzno im je tamno sive boje, često sa belim šarama na trbuhu. Prvi prst zadnjih nogu je opozitan i bez kandže. Torba ženki sadrži 4 dojke. 

Ovaj kuskus se razlikuje od ostalih članova familije po tome što dan provodi u jamamama u zemlji. Primerci u zatočeništvu su uglavnom opisni kao arborealni, dok su divlje jedinke generalno opisivane kao terestične vrste. Kao solitarna vrsta, ovi kuskusi se bore stojeći na zadnjim nogama dok se prednjim udaraju uz emitovanje šištanja i laveža. U zatočeništvu, kompatibilni parovi se mogu smestiti zajedno, ali može ponekad doći do borbi. U zatočeništvu mogu živeti 10-18 godina.

Prizemni kuskus je endemit Nove Gvineje i Aru ostrva i naseljava šume i žbuništa. Najčešće se nalaze na nadmorskim visinama između 500 i 1500 m, ali su viđani i na 200 m pa i 2600 m. Izbegavaju močvarne oblasti, delte i plavljene livade. Istrebljeni su sa dela prvobitnog areala preteranim lovom. 

Phalanger intercastellanus Thomas, 1895

Obični istočni kuskus se nalazi u Papui Novoj Gvineji. Do skoro je smatran konspecifičnim (ista vrsta) sa P. mimicus, a pre toga sa P. orientalis. 

Phalanger lullulae Thomas, 1896

Vudlarški kuskus je endemit Papue Nove Gvineje, odnosno ostrva Madau i Vudlark. Ugrožena je vrsta.

Phalanger matabiru Flannery & Boeadi, 1995

Plavooki kus-kus je endemit dva mala ostrva Ternate i Tidore, zapadno od ostrva Halmahera u North Maluku provinciji, Indonezija. Ranjiva vrsta.

Phalanger matanim Flannery, 1987

Telefol kuskus je verovatno izumrli kuskus nađen na Novoj Gvineji. Nazvani po Telefol etničkoj grupi. Žive u hrastovim šumama duž reke Nong u središtu papue Nove Gvineje, na nadmorskim visinama između 1500 i 2000 m. Nakon suše i požara 1997., ova šuma je uništena, a vrsta je verovatno izumrla. Klasifikuje se kao kritično ugrožena ili verovatno izumrla vrsta.

Phalanger mimicus Thomas, 1895

Obični južni kuskus, poznat i kao australijski kuskus, sivi kuskus, sivi falanger i to-ili, endemit je Australije (Kejp Jork), jug Nove Gvineje i verovatno Aru ostrva. Do skoro je smatran konspecifičnim sa P. intercastellanus, a pre toga sa P.orientalis.  

Phalanger orientalis (Pallas, 1766)

Obični severni kuskus, poznat i kao sivi kuskus, ima prirodno stanište na severu Nove Gvineje i susednim malim ostrvima, ali se sada nalaze i na Birmarkovom arhipelagu, jugoistočnoj i centralnoj Moluci, Solomonu i Timoru, gde se veruje da su introdukovani tokom praistorije.  Prethodno su smatrani konspecifičnim sa alopatričnim P.intercastellanus i P. mimicus.

zeleno-nativni, crveno-introdukovani

albino forma

Phalanger ornatus (Gray, 1860)

Ukrašeni kuskus ili molukaški kuskus je endemit Indonezije gde se nalazi na North Maluku ostrvima Halmahera, Bacan i Morotai, na nadmorskim visinama od nivoa mora do 1000 m. 

Phalanger rothschildi Thomas, 1898

Rotšildov kuskus ili kuskus ostrva Obi, endemit je ostrva Obi, Bisa i Obilatu u Obi Islands  Maluku provincije, Indonezija. 

Phalanger sericeus Thomas, 1907

Svileni kuskus se nalazi u Papui Novoj Gvineji. 

Phalanger vestitus (Milne-Edwards, 1877)

Steinov kuskus se takođe nalazi u papui Novoj Gvineji. 


Spilocuscus Gray, 1861 - pegavi kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:35

Spilocuscus je rod torbara u okviru familije Phalangeridae, koji sadrži sledeće vrste:

  • Spilocuscus kraemeri
  • Spilocuscus maculatus
  • Spilocuscus papuensis
  • Spilocuscus rufoniger
  • Spilocuscus wilsoni

Spilocuscus kraemeri (Schwartz, 1910)

Kuskus ostrva Admiralti ili pegavi kuskus ostrva Manus  je endemit Admiralti ostrva papue Nove Gvineje. najsitniji je član roda, a ženke imaju crne leđe dok mužjaci imaju crnkaste pege na beloj pozadini. Oba pola imaju crvenkaste glave. 

klasifikuju se kao skoro ugrožene zbog opadanja brojnosti jedinki i opadanja kvaliteta staništa. Njihov areal meri manje od 2,000 km2

Spilocuscus maculatus (E. Geoffroy, 1803)

Obični pegavi kuskus živi u Kejp Jork regionu, Australije, na Novoj Gvineji i susednim manjim ostrvima (Sulavesi, Solomonska ostrva).

Ovaj kuskus je veličine kućne mačke, težine između 1.5 do 6 kg, dužine tela 35 do 65 cm i repa 32 do 60 cm. Ima okruglu glavu, male skrivene uši, debelo krzno i prihvatan rep kao pomoć u penjanju. Boja očiju varira od žute i narndžaste do crvene sa prorezom poput zmije. Sve noge imju po pet prsta sa jakim, zakrivljenim kandžama, osim prvog prsta na svakom stopalu. Drugi i treći prst zadnjih nogu su delimično sindaktilni: pripojeni kožom do vrha ali razdvojeni u nivou kandži. Ove mnje kandže mogu služiti kao češlj kad se čiste. Prvi i drugi prst prednjih nogu su opozitni, pomažu u hvatanju za grane tokom penjanja. Donja strana šapa je gola i izbrazdana, što omogućava hvatanje drveća i hrane. Prvi prst zadnjih nogu je takođe opozitan. 

Ima debelo, vunasto krzno koje varira u boji u zavisnosti od starosti, pola i lokacije. Mužjaci obično imaju sivo/belo ili braon/belo krzno sa flekavim šarama na leđima a beli trbuh. Samo mužjci imaju pege. Ženke su obično bele ili sive i nisu pegave. Totalno bele jedinke mogu biti i mužjaci i ženke. Kao mladi prolaze kroz niz promena boje krzna pre nego što polno sazre sa oko godinu dana. Boja varira od crvenkaste, bele, teleće, braon, svetlosive i crne. Za razliku od nekih drugih kuskusa, obični pegavi kuskus nema leđnu prugu na krznu. 

Uvijen, prihvatan rep ima drugčije karkteristike. Gornji deo, bliže telu, pokriven je krznom, a donja polovina je pokrivena grubim čekinjma. 

Ovaj kuskus je povučena životinja, pa se retko viđa, posebno u severnoj Australiji. Noćni su, love i jedu tokom noći, tokom dna spavaju na platformi koju sami naprave na granama drveća. Takođe odmaraju i u šupljinma drveća, ispod šumskog korenja ili među kamenjem. Sporo se kreću i pomalo lenjo, ponekad se pomešaju sa lenjivcima, drugim posumima ili čak sa majmunima. Za razliku od svojih bliskih srodnika, oni se mogu u retkim prilikama hraniti i tokom dana.

Obično su solitarna bića, hrane se i gnezde sami. Interkcija sa drugima, posebno između suparničkih mužjaka, može biti agresivna i sukobna. Mužjak obeležava svoju teritoriju mirisnim žlezdama, emitujući prodoran miris mošusa sa svojih tela i ekskreta mmrisnih žlezda. Ostavljju pljuvačku na granama i grančicama. Ako naiđu na drugog mužjaka na svojoj teritoriji, počinju da laju, reže i šište  i stoje uspravno da brane svoju teritoriju. Agresivni su, mogu grebati, ujedati i udarati potencijalne predatore.

Pare se tokom cele godine i sa mnogo prtnera, udvarjući se n granama drveće. Trudnoć traje oko 13 dana,  u torbi mladi provode 6-7 meseci. U torbi imju 4 dojke, li najviše rđju tri mldunca po leglu, njčešće dva. Kuskusi žive oko 11 godina, a polno sazrevaju sa godinu dana.

Živi u kišnim šumama, mangrovoj, tvrdokorim i eukaliptusovim šumama ispod 1,200 metra nadmorske visine: za razliku od svojih sroodnika nije ograničen na kišne šume. Obzirom da žive u gustim šumskim staništima, retko se viđaju.

Hrani se lišćem fikusa, alstonije, slonea biljke, nektarom kao i plodovima fikusa, litokarpusa i dr. biljkama. Hrani se i cvetovima, sitnim životinjama, ponekad jajima. Prirodni neprijatelji su mu pitoni i neke ptice grabljivice.

Lovljeni su zbog mesa i krzn na Novoj Gvineji. Ljudi su ih introdukovlali na Salyer, Mussau i Novu Irsku. 

Common spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscus S. m. maculatus

Spilocuscus papuensis (Desmarest, 1822)

Waigeou kuskus ili Waigeou pegavi kuskus je endemit ostrva Waigeo u Indoneziji. Za razliku od svih ostalih članova roda, oba pola imaju belo krzno sa crnim pegama. Zbog male distribucije svrstavaju se kao ranjivi zbog gubitka staništa i lova.

Waigeo cuscus

Spilocuscus rufoniger (Zimara, 1937)

Crnopegi kuskus spada među najkrupnije članove familije, prevazilazi ga samo kuskus medved. Veoma je obojen: donji delovi su beličasti ili žućkasti, teme i udovi su crvenkasti, leđa su im crna. Nalaze se u šumama na nadmorskim visinama do 1200 m na severu Nove Gvineje. Ugroženi su lovom i gubitkom stništa, a već su nestali sa većeg del svog areala. Svrstavaju se u kritično ugrožene vrste.

Black-spotted cuscus, captive

Spilocuscus wilsoni Helgen & Flannery, 2004

Plavooki pegavi kuskus ili Biak pegavi kuskus je endemit ostrva Biak i Supiori u zalivu Cenderawasih Bay u Zapadnoj Papui. Veoma je retk životinja zahvaljujući lovu i gubitku staništa, pa se klsifikuje kao kritično ugrožena vrsta. Za razliku od drugih člnova roda, ova relativno sitna vrsta ima bledo plave oči.

 

 


Trichosurus (Lesson, 1828) - kitnjorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:48

Četkorepi posumi su članovi roda Trichosurus, roda torbara u okviru familije Phalangeridae. 

Trichosurus arnhemensis Collett, 1897

Severni četkorepi oposum naseljava severnu Australiju.

Krzno mu je sive boje, trbuh beo, a koža roze. Može rasti do 55 cm, ne uključujući rep. Za razliku od svojih srodnika i uprkos imenu, ovaj posum nema kitnjast rep. 

Pare se tokom čitave godine, bremenitost traje 17-18 dana, a mladi ostaju u torbi 4-5 meseci. Mogu živeti do 15 godina.

Hrani se nizom biljnog materijala, uključujući lišće, plodove, cveće i semenje.

Dobro su prilagođeni na seoska i gradska naselja, a u velikom broju se smatraju štetočinama. Kao i drugi posumi, veoma tolerišu ljude i mogu se hraniti iz ruke, mada su njihove kandže veoma oštre i mogu prouzrokovati infekciju ili bolest kod čoveka ako dođe do ogrebotina. Spadaju u tradicionalnu ishranu nekih australijskih urođenika.

File:Northern brushtail possum hand fed.jpgFile:Northen brushtail possum eating an apple.jpg

Trichosurus caninus (Ogilby, 1836)

Kratkouhi posum je endemit istočne Australije. Najbliži srodnik mu je planinski četkorepi posum, pa je nekad tako i klasifikovan. U divljini mogu živeti i do 17 godina. Imaju stabilne teritorije i ulažu dosta energije u podizanju potomstva.

Trichosurus cunninghami Lindenmayer, Dubach and Viggers, 2002

Planinski četkorepi posum ili južni bobak, je noćni, semi-arborealni torbar koji naseljava jugoistočnu Australiju. Nije opisivan kao posebna vrsta sve do 2002. Do tada je je smatran kospecifičnim sa prethodnom vrstom. 

T. cunninghami,kao i njegov srodnik kratkouhi posum, T. caninus, naseljvaju vlažne sklerofilne šume jugoistočne Australije. Stanovnici su nadmorskih visina viših od 300m. Bobak je torbar srednje veličine (2.5–4.5 kg).

Zahtevi za staništem i ishranom oba posuma su više specijalizovani nego kod njihovog bliskog srodnika, običnog četkorepog posuma, T. vulpecula. Zbog toga, obični četkorepi posum naseljava veći opseg staništa od bobaka. Bobak nije primećen u urbanim sredinama. Bobak je prilagođen stabilni šumskim sredinama.

Tokom dana se odmaraju u šupljinama drveća (ponekad u gustoj stelji) a noću idu u potragu. U planinskim sredinama su uglavnom zavisni od vrsta akacija. Međutim, u nizijama nisu posebno vezani ni za jedn tip vegetacije; hrane se i eukaliptusom i čajnim drvetom. Hrane se i na šumskom tlu, prizemnim biljkma , ali i gljivama.

Pokazuje mali polni dimorfizam. Pare se tokom jeseni (mart-jun). Mladi izlaze iz torbe nkon 7 meseci, a ztim ih majka nosi na leđima. I mužjaci i ženke se prvi put pare nakon druge godine života. Sistem parenja je varijbilan; neke populacije su poligamne, a neke monogamne.

Verovatno su najdugovečniji torbari.

Trichosurus johnstonii (Ramsay, 1888)

Koperov četkorepi posum se nalazi u Kvinslendu, severoistoku Australije. Naseljava ekosisteme kišnih šuma, živeći u krošnjama. Iako imaju ograničenu distribuciju, lokalno su prilično brojni. Ova populacija se često smatra podvrstom T. vulpecula.

File:Coppery Brushtail Possum (3625102158).jpg

Trichosurus vulpecula (Kerr, 1792)

Obični kitnjorepi posum je noćni, semi-arborealni torbar i najkrupniji posum. Naseljava Australiju. Postoji nekoliko podvrsta:

T. v. vulpecula
T. v. arnhemensis
T. v. eburacensis
T. v. johnsoni
T. v. fuliginosus

Imaju velike i špicaste uši. Rep je kitnjast, prilagođen za hvatanje grana, prihvatan na kraju i sa bezdlkim ventralnim delom. Kao i ostali, čisti se trećim i četvrtim prstom koji su srasli. Krzno im je debelo i vunasto, a varira u boji zavisno od podvrste. Boja krzna može biti srebrno siva, mrka, crna, crvena ili krem. Ventralni delovi su obično svetliji, a rep je obično braon ili crn. Njuška je obeležena tamnim flekama. Dužina tela iznosi 32–58 cm, repa 24–40 cm. Težine su 1.2-4.5 kg. Mužjaci su krupniji. Krzno mužjaka je i crvenkastije na ramenskom pojasu. kao i kod većine torbara, torba ženki se otvara napred. Na grudima imaju mirisne žlezde koje ispuštaju crvenkasti sekret koji boji krzno oko njih. Ovim sekretom i obeležavaju teritoriju. 

Ovaj posum je verovatno najrasprostranjeniji sisar Australije. Nalazi se u istočnim i severnim delovima kontineneta, kao i u nekim zapadnim regionima, Tasmaniji i nizu prioblnih ostrva, kao što su Ostrvo Kengur i Barrow Island. Rašireni su i na Novom Zelendu od njihove introdukcije  1840. Nalaze se u nizu staništa, kao što su šume, polusušne oblasti čak i kultivisane i urbane sredine. Najviše ih ima u šumskim staništima. Na Novom Zelandu favorizuju blizinu poljoprivrednih pšnjaka. U južnim bukovim šumama i plantažma borava su ređi. Sve u svemu, gušće su nastanjeni na Novom Zelandu nego u Australiji, verovatno zato što su u Australiji šume eukaliptusa više fragmentirane i ima više predatora. Ugrožavaju ih ljudi, tigraste kvole, psi, lisice, mačke, goani, zmije i neke sove. Na Novom Zelandu ih ugrožavaju samo ljudi i mačke. 

Može da se prilagodi brojnim vrstama vegetacije. Preferirju lišće eukaliptusa, ali jedu i cveće, izdanke, plodove i semenje. Mogu konzumirati i životinjsku materiju ko što su insekti, ptičja jaja i sitni kičmenjaci, npr pacovi. Mogu jesti tri ili četiri rzličite biljne vrste tokom potrage za hranom, za razliku od nekih drugih arborealnih torbara, kao što su koala i veliki letač, koji se fokusiraju na jednu vrstu. 

Uglavnom su solitarni, a pojedinci se drže na distanci mirisnim oznakama (uriniranje) i voklizacijom. Prave svoja gnezda u prirodnim šupljinama kao što su pukotine drveće i pećine, li koriste i prostore u krovovima kuća. Ako ponekad ponekad dele gnezdo, ipk spvju u odvojenim gnezdima. Međusobno, a i sa drugim životinjam se takmiče za gnezdilište i to doprinosi njihovoj smrtnosti. Obično nisu agresivni jedni prema drugima, obično samo zure jedno u drugo sa uspravljenim ušima. Oglašavaju se cvokotnjem, groktanjem, drečanjem, pištanjem i i krkljanjem.  

Mogu se pariti u bilo koje doba godine, al njčešće u proleće, od septemra do novembra, i tokom jeseni, od marta do maja. Parenje je promiskuitetno i nasumično; neki mužjaci dobiju nekoliko mladih u sezoni, dok druga polovina ne dobije nijedno. Bremenitost traje 16-18 dana, a rađa se smo jedno mladunče. Ono ostaje u torbi 4-5 meseci. Nakon tog ili ostaje u gnezdu ili se drži z leđe majke do semog ili devetog meseca. Ženke polno sazrevaju sa godinu dan, a mužjaci sa dve godine. Mlade ženke imaju veću stopu preživljavanja, obzirom d osnivaju svoju teritoriju u blizini majke, dok mužjaci putuju dalje u potrazi z novim gnezdom, gde nailaze na unapred utvrđene teritorije iz kojih mogu biti nasilno izbačeni. Može doći do takmičenja majke i kćerke z primarno gnezdo. U šumama gde ima mlo pogodnih mesta za gnežđenje, više se rađaju mužjaci. U divljini mogu živeti do 13 godina.

U nekim oblastima ih smatraju štetočinama. U Australiji je njihovo krzno veom cenjeno i zbog toga su se lovili. Sada su zaštićeni u kontinentalnim državama, a delimično su zaštićeni u Tasmaniji gde postoji godišnja sezona lova. Ipak dozvoljeno je njihovo zarobljavanje ako se nađu u kući, ali moraju biti pušteni nkon 24 sata. Na Novom Zelandu nema ograničenja lova, mada imaju veliku brojnost iako se godišnje ubije na hiljade. Pored toga, oni su na Novom Zelandu domaćini veoma zarazne tuberkoloze goveda. Tamo u mnogim oblastima, postoji i kontrola brojnosti ovog posuma bacanjem u vazduh visoko toksičnog 1080 (sodium monofluoroacetate), protkanog u mamcu.

Common brushtail possum on tree trunkT. v. arnhemensis  Common brushtail possum on tree trunkT. v. johnsoni

Common brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkT. v. vulpecula

T.v. fuliginosa

Common brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunk   

 



 

 


Wyulda Alexander, 1918 - Wyulda squamicaudata Alexander, 1918 - ljusporepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:27

Ljusporepi posum ili ilangnalia se nalazi na severozapadu Australije. Ograničen je na Kimberli region u Zapadnoj Australiji. Jedini je član roda, pa je ponegde poznat po svom rodu - Viulda. 

Wyulda je rod familije Phalangeridae. To je solitarno, noćno biće koje se hrani lišćem, cvetovima i plodovima. 

 

Kao što ime ukazuje, njegova uočljiva karakteristika je bezdlaki, ljuspasti rep.

Imaju ograničen domet, a nalaze se u priobalnim regionima sa velikom količinom padavina. Osim Kimberli regiona, nastanjuju Bigge Island i Boongaree Island. Preferiraju peščarske šume gde traže sklonište u kamenim gomilma i pukotinama i hrane se na drveću.

Scaly-tailed possum on branch Scaly-tailed possum on branch


Tarsipedidae Gervais & Verreaux, 1842 - Tarsipes Gervais & Verreaux, 1842 - Tarsipes rostratus Gervais & Verreaux, 1842 - medni posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:05

Medni posum je jedini član roda Tarsipes i familije Tarsipedidae. Nema bliske srodnike. Smatra se da je jedina preživela vrsta davno izumrle grupe torbara. Iako je ograničen na mali region na jugozapadu Zapadne Australije, lokalno su česte životinje i ne izgleda da su ugrožene dokle god njihovo stanište u vresištima, žbuništima i šumama ostaje netaknuto i raznovrsno. 

Medni posum je mali torbar težine samo 7-11 g kod mužjaka, a 8-16 g kod ženki ' oko pola težine miša. Dužina tela varira od 6.5 do 9 cm. Žive 1-2 godine.  Njihova domaća imena su tait i noolbenger.

Jedan je od retkih potpuno nektarivornih sisara; imju dugu, šiljatu njušku i dug jezik sa četkastim vrhom koji prikuplja polen i nektar, kao ptice mednica i kolibri. Imaju manje zuba, a i sitnije nego što je tipično za torbare.

Cvetna raznovrsnost je posebno važna za ove posume, jer ne mogu preživeti bez celogodišnjeg snabdevanja nektarom, a za razliku od ptica nektarašica, oni ne mogu lako prelaziti velike razdaljine u potrazi za svežim zalihama. Radio praćenje je pokazalo da su mužjaci mobilniji i da prđu do 0.5 km, a koriste oblasto u proseku oko 0.8 hektara. Sva stopala su prilagođena za hvatanje, omogućvajući im brzo kretanje po drveću. Mogu koristiti i rep (koji je duži od tela) za prihvatanje.

Uglavnom su noćni, ali mogu se hraniti i tokom dana po hladnijem vremenu. Dan provode spavajući u pogodnom skloništu: pukotine u kamenju, u drveću, ili napuštenim ptičjim gnezdima. Kad nema dovoljno hrane ili po hladnom vremenu, postaju torporni (tromi) i tako čuvaju energiju.  

Parenje zavisi od raspoloživosti nektara i može se odvijati u bilo koje doba godine. Ženke su promiskuitetne, pare se sa velikim brojem mužjaka. Kompeticija je dovela do toga da mužjaci ovog posum imaju najveće testise od svih sisara, u odnosu na veličinu tela. Bremenitost traje 28 dana, a rađaju 2-4 mladunca. Na rođenju su najsitniji mladunci sisara, teže 0.005 g.Razvoj u torbi traje 60 dana, zatim borave u gnezdu dok majka traži hranu, a za nekoliko dn počinju da se drže z majčina leđa i putuju s njom. Sa 11 nedelja se odvikavaju od majke i uskoro počinju da grade svoj dom. 

Žive u malim grupama; ne više od 10 jedinki. Tokom sezone parenja ženke brane svoje mlade od mužjaka.

Honey possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plant



Petauridae C.L. Bonaparte, 1838 - torbarske leteće veverice

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:15

Familiju Petauridae čini 11 posuma srednje veličine: četiri prugasta posuma, šest "zglobno krilatih" letača u okviru roda Petaurus, a Gymnobelideus leadbeateri ima samo vestiglnu leteću membranu. Većina letača živi u Australiji, većina prugastih posuma živi u Novoj Gvineji, a neke vrste žive sa obe strane moreuza Tores. 

Svi članovi familije imaju facijalne šare, dobro definisanu leđnu prugu, velike donje prednje sekutiće. Uprkos svom karakterističnom izgledu, petauridi su blisko srodni prstenorepim posumima  (familija Pseudocheiridae) i grupišu se sa njima u nadfamiliju Petauroidea. 

Letači su svaštojedi, specijalizirani za sok drveta i nektar, ali imaju i širok spektar dopunske ishrane. Izgleda da su letači evoluirali u otvorenim šumama Australije - leteće membrane su adaptacija koja pomaže u mobilnosti kada su šumske krošnje nepotpune tj. isprekidane, ali su od male koristi u tropskim šumama. Njihova sličnost sa nesrodnim letećim vevericama, primer je конвергентне еволуције

Prugasti posumi (trioci) su verovatno evoluirali u Novoj Gvineji. Svi članovi ovog roda su insektivori i imaju specijalizovane strukture za hvatanje insekata: peta - kao struktura na zglobu kojom se lociraju larve insekata, kao i izduženi četvrti prst kojim larve izvlači iz legla. 

Familija uključuje tri roda:

  • Dactylopsila
  • Gymnobelideus 
  • Petaurus


 


Dactylopsila - prugasti posumi (trioci)

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:03

Dactylopsila je rod torbara u okviru familije Patauridae. Sadrži sledeće vrste: 

  • Dactylopsila megalura
  • Dactylopsila palpator
  • Dactylopsila tatei
  • Dactylopsila trivirgata

Dactylopsila trivirgata Gray, 1858

Prugasti posum živi u kišnim šumama i eukaliptusovim šumama duž istočne obale poluostrva Kejp Jork, najjužnije u Kvinslendu, mada su najbrojniji u Novoj Gvineji. U Australiji su retke životinje. 

Crne je boje sa tri bele pruge koje se pružaju od glave do repa, a na glavi formiraju 'Y' oblik. Blisko su srodni šećernom letaču, a i sličnog su izgleda.

Solitarni su, uglavnom noćni, arborealni i grade gnezda na granama drveća. Telo im je dugo oko 263 mm, rep 325 mm, a teže u proseku 423 g. Rep im je prihvatljiv. Četvrti prst im je izdužen a koristi se za uzimanje buba i gusenica iz kore drveta, što ih čini "sisarskim detlićima". Hrane se i lišćem, plodovima i sitnim kičmenjacima. Njihova glavna hrana su larve insekata koje se nalaze u trulim granama koje probadaju izduženim prstom, a otvorenu koru rascepljuju svojim sekutićima. Detektuju larve brzim lupkanjem duž grana prstima prednjih šapa. Četvrti prst ima neobičan kukasti nokat koji se koristi za izvlačenje insekata iz pukotina.

Emituju veoma snažan neprijatan miris. Bučni su i reže. Tokom dana spavaju sklupčani na grani drveta.

Ženke u torbi imaju dve dojke, a rađaju do dvoje mladih.

Najlakše se nalaze po zvuku žvakanja i pijenja. Inače se malo zna o ovim vrstama torbara.

Dactylopsila megalura Rothschild & Dollman, 1932

Repati triok se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Stanište su mu suptropske ili tropske šume.

Dactylopsila palpator Milne-Edwards, 1888

Dugoprsti triok se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji.

Dactylopsila tatei Laurie, 1952

Tejtov triok poznat i kao prugasti posum ostrva Ferguson je ugrožena vrsta, endemit Papue Nove Gvineje. Stanište su mu suptropske ili tropske šume.

 

 


Gymnobelideus - Gymnobelideus leadbeateri McCoy, 1867 - lidbiterov posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:12

Lidbiterov posum je ugrožena vrsta posuma ograničenih na male predele preostalih starih šuma "planinskog pepela" (tasmanijskog ili australijskog hrasta Eucalyptus regnans) u centralnim visoravnima Viktorije (Australija), severoistočno od Melburna. To je primitivni, reliktan, neleteći petaurid, kao i jedina vrsta roda Gymnobelideus, predstavnik predačkih vrsta. Nekada je bio čest u malim obastima koje je naseljavao. Njihov zahtev za celogodišnjom izvorom hrane i dnevnim skloništem u rupama drveća, ograničava ih na vlažne sklerofilne šume mešovite starosti, sa gustim nižim krošnjama akacija. Dostupnost odgovarajućeg staništa je od ključne važnosti: šume ne trebaju biti ni previše stare ni previše mlade ( drveće treba biti šuplje).

Retko se viđaju, obzirom da su noćne životinje, brzo se kreću i okupiraju gornje spratove nekih najvisočijeg šumskog drveća na svetu. Prosečna dužina tela iznosi 33 cm, uključujući rep. Teže između 100- 170 grama. Žive u malim porodičnim kolonijama sa do 12 članova, uključujući jedan monogaman par. Parenje se odvija samo jednom godišnje, a u svakoj koloniji se rađa maksimalno 2 mladunca. Svi članovi spavaju zajedno u gnezdu načinjenom od iseckane kore u šupljini drveta, bilo gde na visini od 6-30 m iznad zemlje i obično u centru teritorije koja meri oko 3 hktara, koju aktivno brane. Društvo ovog posuma je matrijarhalnoČ svaka grupa ima dominantnu ženku koja je aktivnija u rasterivanju uljeza. Druge mlade ženke se odvikavaju od mjke pre polne zrelosti. Ženke su po prirodi gresivnije, često se upuštju u borbe, čak i sa svojim ćerkama. Zbog čestog sukobljavanja, mlade ženke su prinuđene da ranije nauste zajednicu od svoje braće. Zbog toga je i odnos mužjaka i ženki veoma visok (3:1).

Samostalni posumi imju poteškoće u preživljavanju: kada napuste svoju porodicu, sa otprilike 15 meseci, pridružuju se drugoj koloniji kao prekobrojan član ili se okupljju u osnovne grupe dok čekaju priliku da pronađu partnera.

U sumrak izlze iz gnezda i tragaju pod krošnjama, često praveći skokove sa drveta na drvo (zahtevaju kontinuiranu krošnju za kretanje). Ishrana im je omnivorna: hrane se nizom bagremovih sokova i izlučevina, kao i visokim procentom artropoda (insekti, pauci) koje nalaze u šupljim korama eukaliptusa. Biljne izlučevine čine 80% unete nergij, ali proteini artropoda su neophodni za uspešnu reprodukciju.

Rađaju se početkom zime (maj-jun) ili krjem leta (oktobar-novembar). Mladi (jedno ili dva) ostaju u torbi 80-90 dana. Mlade posebno ugrožavaju sove.  

Nalaze se u tri tipa staništa: oblasti vlažnih sklerofilnih šuma sa dominacijom "planinskog pepela" (Eucaliptus regnans), Eucalyptus nitens ("svetla guma") i alpski pepeo (Eucalyptus delegatensis) sa gustim nižim spratovima akacija; nizijske močvare u Jelingbo rezervatu; subalpske šume. 

Ugrožava ih gubitak staništa zbog seče šuma.Zakonom su zaštićeni, a i razmnožavaju ih u rezervatima. verovalo se da su izumrli nakon velikih požara 1939.

Leadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possum


Powered by blog.rs