Enciklopedija sisara

17 Sep, 2013

Spilocuscus Gray, 1861 - pegavi kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:35

Spilocuscus je rod torbara u okviru familije Phalangeridae, koji sadrži sledeće vrste:

  • Spilocuscus kraemeri
  • Spilocuscus maculatus
  • Spilocuscus papuensis
  • Spilocuscus rufoniger
  • Spilocuscus wilsoni

Spilocuscus kraemeri (Schwartz, 1910)

Kuskus ostrva Admiralti ili pegavi kuskus ostrva Manus  je endemit Admiralti ostrva papue Nove Gvineje. najsitniji je član roda, a ženke imaju crne leđe dok mužjaci imaju crnkaste pege na beloj pozadini. Oba pola imaju crvenkaste glave. 

klasifikuju se kao skoro ugrožene zbog opadanja brojnosti jedinki i opadanja kvaliteta staništa. Njihov areal meri manje od 2,000 km2

Spilocuscus maculatus (E. Geoffroy, 1803)

Obični pegavi kuskus živi u Kejp Jork regionu, Australije, na Novoj Gvineji i susednim manjim ostrvima (Sulavesi, Solomonska ostrva).

Ovaj kuskus je veličine kućne mačke, težine između 1.5 do 6 kg, dužine tela 35 do 65 cm i repa 32 do 60 cm. Ima okruglu glavu, male skrivene uši, debelo krzno i prihvatan rep kao pomoć u penjanju. Boja očiju varira od žute i narndžaste do crvene sa prorezom poput zmije. Sve noge imju po pet prsta sa jakim, zakrivljenim kandžama, osim prvog prsta na svakom stopalu. Drugi i treći prst zadnjih nogu su delimično sindaktilni: pripojeni kožom do vrha ali razdvojeni u nivou kandži. Ove mnje kandže mogu služiti kao češlj kad se čiste. Prvi i drugi prst prednjih nogu su opozitni, pomažu u hvatanju za grane tokom penjanja. Donja strana šapa je gola i izbrazdana, što omogućava hvatanje drveća i hrane. Prvi prst zadnjih nogu je takođe opozitan. 

Ima debelo, vunasto krzno koje varira u boji u zavisnosti od starosti, pola i lokacije. Mužjaci obično imaju sivo/belo ili braon/belo krzno sa flekavim šarama na leđima a beli trbuh. Samo mužjci imaju pege. Ženke su obično bele ili sive i nisu pegave. Totalno bele jedinke mogu biti i mužjaci i ženke. Kao mladi prolaze kroz niz promena boje krzna pre nego što polno sazre sa oko godinu dana. Boja varira od crvenkaste, bele, teleće, braon, svetlosive i crne. Za razliku od nekih drugih kuskusa, obični pegavi kuskus nema leđnu prugu na krznu. 

Uvijen, prihvatan rep ima drugčije karkteristike. Gornji deo, bliže telu, pokriven je krznom, a donja polovina je pokrivena grubim čekinjma. 

Ovaj kuskus je povučena životinja, pa se retko viđa, posebno u severnoj Australiji. Noćni su, love i jedu tokom noći, tokom dna spavaju na platformi koju sami naprave na granama drveća. Takođe odmaraju i u šupljinma drveća, ispod šumskog korenja ili među kamenjem. Sporo se kreću i pomalo lenjo, ponekad se pomešaju sa lenjivcima, drugim posumima ili čak sa majmunima. Za razliku od svojih bliskih srodnika, oni se mogu u retkim prilikama hraniti i tokom dana.

Obično su solitarna bića, hrane se i gnezde sami. Interkcija sa drugima, posebno između suparničkih mužjaka, može biti agresivna i sukobna. Mužjak obeležava svoju teritoriju mirisnim žlezdama, emitujući prodoran miris mošusa sa svojih tela i ekskreta mmrisnih žlezda. Ostavljju pljuvačku na granama i grančicama. Ako naiđu na drugog mužjaka na svojoj teritoriji, počinju da laju, reže i šište  i stoje uspravno da brane svoju teritoriju. Agresivni su, mogu grebati, ujedati i udarati potencijalne predatore.

Pare se tokom cele godine i sa mnogo prtnera, udvarjući se n granama drveće. Trudnoć traje oko 13 dana,  u torbi mladi provode 6-7 meseci. U torbi imju 4 dojke, li najviše rđju tri mldunca po leglu, njčešće dva. Kuskusi žive oko 11 godina, a polno sazrevaju sa godinu dana.

Živi u kišnim šumama, mangrovoj, tvrdokorim i eukaliptusovim šumama ispod 1,200 metra nadmorske visine: za razliku od svojih sroodnika nije ograničen na kišne šume. Obzirom da žive u gustim šumskim staništima, retko se viđaju.

Hrani se lišćem fikusa, alstonije, slonea biljke, nektarom kao i plodovima fikusa, litokarpusa i dr. biljkama. Hrani se i cvetovima, sitnim životinjama, ponekad jajima. Prirodni neprijatelji su mu pitoni i neke ptice grabljivice.

Lovljeni su zbog mesa i krzn na Novoj Gvineji. Ljudi su ih introdukovlali na Salyer, Mussau i Novu Irsku. 

Common spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscus S. m. maculatus

Spilocuscus papuensis (Desmarest, 1822)

Waigeou kuskus ili Waigeou pegavi kuskus je endemit ostrva Waigeo u Indoneziji. Za razliku od svih ostalih članova roda, oba pola imaju belo krzno sa crnim pegama. Zbog male distribucije svrstavaju se kao ranjivi zbog gubitka staništa i lova.

Waigeo cuscus

Spilocuscus rufoniger (Zimara, 1937)

Crnopegi kuskus spada među najkrupnije članove familije, prevazilazi ga samo kuskus medved. Veoma je obojen: donji delovi su beličasti ili žućkasti, teme i udovi su crvenkasti, leđa su im crna. Nalaze se u šumama na nadmorskim visinama do 1200 m na severu Nove Gvineje. Ugroženi su lovom i gubitkom stništa, a već su nestali sa većeg del svog areala. Svrstavaju se u kritično ugrožene vrste.

Black-spotted cuscus, captive

Spilocuscus wilsoni Helgen & Flannery, 2004

Plavooki pegavi kuskus ili Biak pegavi kuskus je endemit ostrva Biak i Supiori u zalivu Cenderawasih Bay u Zapadnoj Papui. Veoma je retk životinja zahvaljujući lovu i gubitku staništa, pa se klsifikuje kao kritično ugrožena vrsta. Za razliku od drugih člnova roda, ova relativno sitna vrsta ima bledo plave oči.

 

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by blog.rs