Enciklopedija sisara

Kenguri penjači su grupa kengura iz roda Dendrolagus koji vode arborealni način života. Spadaju u skoro ugrožene vrste, naseljavaju samo tropske šume Nove Gvineje i krajnji severoistočni Kvinslend, kao i neka ostrva u regionu. Iako većina živi u planinskim oblastima, nekoliko vrsta se javlja u nizijskim. Većina se smatra ugroženim zbog lova i gubitka staništa.  

Kenguri penjači pripadaju neobičnoj grupi kengura koja se vratila svojim arborealnim korenima. Svi terestrični kenguri su evoluirali od svojih predaka koji su se penjali na drveće, ali jedino je kengur penjač zadržao život u krošnji drveća.

Postoje značajne razlike u veličini tela i boji krzna. Kenguri penjači su prilično velike životinje. Dugačke su oko 1,25 m od čega rep zahvata nešto više od polovine. Mužjaci su krupniji. Telo mu je zdepasto i snažno, a glava kratka. Krzno mu se sastoji od meke crne dlake, svetlije na stomaku. Postoji preko šest različitih oblika, raznih boja, od skoro crne do bledo žućkaste ili sivkaste boje, ponekad sa složenim i divnim šarama, tamnim sa leđne i svetlih sa trbušne strane, sa kontrastim licem, šapama i stopalima.

To su životinje telesne mase izmedju 5 i 14 kg, a visine od 65 – 84 cm. Imaju dobro razvijene zadnje ekstremitete, slične dužine kao i prednje. Zadnji udovi su kraći i širi nego kod ostalih kengura, imaju “rezbarene” tabane koje im omogućavaju stabilnost na drveću, da se ne kližu. Položaj njihovog stopala omogućuje kandžama da se dobro stegnu za grane i obezbede stabilnost.

Zadnje udove mogu pokretati nezavisno jedan od drugog. Ova karakteristika, uobičajena kod kengura penjača, omogućuje im dobru balansiranost pokreta među krošnjama drveća. Za razliku od kengura kojima je prebivalište na zemlji, zubi kengura penjača su građeni tako da omoguće seckanje lišća tokom ishrane, umesto usitnjavanja biljnih vlakana.

Uglavnom se hrane lišćem i korom sa drveća, poznato je da vole i voće, naravno ako im je dostupno. 

Aktivni su u sumrak i tokom noći, kada se hrane lišćem, brste grmove, mlade sadnice i voće. Tokom dana spavaju na granama, smeste se udobno na sigurnim i jakim, viljuškastim granama i dremaju, ne pomeraju se čak ni kada kiše padaju. Ne često, individue okupiraju radi odbrane određenu teritoriju na kojoj borave, odrasli mužjaci su u stanju da se vrlo surovo bore sa uljezom koji je ušao na njihovu teritoriju.

Iako uglavnom žive pojedinačno, ponekad se oforme male grupe radi ishrane i parenja i tada dolazi do borbe između dva mužjaka u prisustvu ženki. Kenguri penjači su vrlo oprezne, tihe i ćutljive životinje, uopšte ne vole da se eksponiraju.

Mužjaci se udvaraju ženkama koje su u estrusu tako što se nežno oglašavaju i maze šapom ženku po glavi.

Mogu praviti ogromne skokove, naročito sa drveta na zemlju, uz pomoć repa koji je kruto ispružen i služi za održavanje ravnoteže. Vrlo dobro se snalaze na drveću, mada nisu sasvim prilagođeni na ovaj način života-niz debla silaze unazad i prilično su nespretni na tanjim granama.

Ciklus odgajanja mladih odvija se godišnje jednom. Moguća je pojava embrionske dijapauze tokom nepovoljnih spoljašnjih životnih uslova. U majčinoj torbi mladunci ostaju oko 32 - 36 nedelja, a potpuno se osamostaljuju i odvoje od majke kada su stari dve godine.

Dingo i veliki piton su uobičajeni neprijatelji ovih životinja. Pitoni, sove i divlje mačke vrebaju novorođenčad iz torbe, kao i male, mlade jedinke.

Dendrolagus inustus Müller, 1840

Sivkasti kengur penjač naseljava šume u podnožjima planina severne i zapadne Nove Gvinje. Rasprostranjeni su do 1400 m nadmorske visine. Nalazi se i na ostrvu Japen, a verovatno i drugim ostrvima Nove Gvineje. Ova vrsta se smatra ranjivom u pogledu ugroženosti vrste od izumiranja. 

Dendrolagus lumholtzi Collett, 1884

Lumholcov kengur penjač se nalazi u kišnim šumama u Kvinslendu. Оva vrsta zavedena je kao poslednja briga, jer ima široko rasprostranjenje i česta je vrsta.

Najmanji je od svih članova roda, mužjaci prosečno teže 7.2 kg, a ženke 5.9 kg. Dužina tela meri 480–650 mm, a rep 600–740 mm. 

Žive u malim, slabo vezanim grupama od tri do pet jedinki, uključujući odraslog mužjaka i ženku. Parenje traje oko 20 minuta i često je veoma agresivno.

Dendrolagus bennettianus De Vis, 1887

Benetov kengur penjač je krupan kengur. Mužjaci teže između 11.5 kg do 14 kg, a ženke 8-10.6 kg. Sposobni su da preskoče 9 m do druge grane, a padaju i do 18 m do zemlje bez povrede.  

Veoma su prikriveni (ili kriptični), a nalaze se i u planinskim i u nizijskim tropskim kišnim šumama. Ponekad se nađu i u sklerofilnim šumama. 

Hrane se lišćem 33 različite biljne vrste, posebno vrstom Schefflera actinophylla (kišobrn drvo), lozom, papratima i raznim divljim plodovima.

Sada kada se retko love od strane Aboridžina, glavni predatori su pitoni i dingo.

Vrsta je skoro ugrožena. 

Dendrolagus ursinus (Temminck, 1836)

Medveđi ili crni kengur penjač je endemit poluostrva Vogelkop i Fak-fak, Zapadna papua, Indonezija. Naseljavaju šume ndmorskih visina od 1000 do 2500 metara. Ranjiva su vrsta, ugrožena gubitkom staništa. 

 

Dendrolagus matschiei Förster & Rothschild, 1907

Mečijev kengur penjač ili Huon kengur penjač, naseljava poluostrvo Huon na severoistoku Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta.

Dužin tela je oko 810 mm. Mužjaci teže 9–11 kg, a ženke 7–9 kg.

Ne postoji posebna sezona za razmnožavanje. Bremenitost traje 44 dana. Torbu napuštju nakon 11 meseci. Prosečna dužina života u divljini nije poznata, ali iznosi barem 14 godina; jedinke u zatočeništvu žive oko 20 godina.

Mečijev kengur je slične boje i veličine kao Dendrolagus dorianus, Dorijin kengur penjač.

Sposobni su da se kreću dvonožno. Najbolji je penjač od svih kengura penjača.

Žive na nadmorskim visinama od 1000 do 3000 m. Žive sami ili u veoma malim grupama, koje se obično sastoje od ženke, mladunčeta i mužjaka. U divljini se osim lišća hrane plodovima i mahovinama, a u zoo vrtovima i jabukama, šargarepom, kukuruzom, celerom, keljom, tvrdo kuvanim jajima i grančicama raznog drveća.

Dendrolagus dorianus Ramsay, 1883

Dorijin kengur penjač nalazi se u planinskim šumama Nove Gvineje na nadmorskim visinama od 600 do 3000 m. Uglvnom su solitarni i noćni. 

Dužina tela meri 51-78 cm, rep 44-66 cm, a težina 6.5–14.5 kg. Krzno mu je braon, uši crne, a rep bledo braon ili krem boje.

Bremenitost traje 30 dana, a mladunče ostaje u torbi 10 meseci.

Ranjiva su vrsta, ugrožena sečom šuma. S obzirom na veličinu tela, lovljeni su zbog mesa.

Dendrolagus goodfellowi Thomas, 1908

Gudfelouov kengur penjač naseljava kišne šume Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta, zbog prelova i ljudskog nadiranja u njihovo stanište.

Ima kratko, vuneno krzno kestenjaste do crvenkasto braon boje, sivo braon lice, žute obraze i stopala, bled trbuh, dug zlatnobraon rep, i dve zlatne pruge na leđima. Teži oko 7 kg.

Postoje dve podvrste:

• Dendrolagus goodfellowi goodfellowi
• Dendrolagus goodfellowi buergersi
  

Iako se uglavnom hrani lišćem svilenog drveta (Flindersia pimenteliana), ako je dostupno, hrane se i rznim plodovima, žitaricama, cvetovima i travom.

Dendrolagus goodfellowi buergersi

Dendrolagus spadix Troughton & Le Souef, 1936

Nizijski kengur penjač je endemit Papue Nove Gvineje. 

Dendrolagus pulcherrimus Flannery, 1993

Zlatni kengur penjač je endemit planinskih šuma severne Nove Gvineje. Krzno mu je kratko, kestenjasto braon, bledog trbuh i žućkastog vrsta, obraza i stopal. Dupla zlatna pruga se pruža niz leđa. Rep je dug i ima blede prstenove. 

Izgled je sličan njegovom bliskom srodniku, Gudfelouovom kenguru, od kog se razlikuje po ružičastijem ili svetlijem licu, zlatnim ramnima, belim ušima i manjoj veličini. Neki autori ga smatraju podvrstom Gudfelouovog kengura. 

Smatra se jednim od najugroženijih kengura penjača. Istrebljen je sa većeg dela prvobitnog staništa. Vrsta je kritično ugrožena.

Dendrolagus stellarum Flannery and Seri, 1990

Serijev kengur penjač  je endemit plninskih šuma zapadno-centralne Nove Gvineje. Smatran je podvrstom Dendrolagus dorianus do 2005.

Živi na nadmorskim visinama većim od 2600 m, gde ima više mahovina.

Veoma mlade životinje imaju svetložuti rep i eoma tmno telo, ali s vremenom rep potamni, a noge dobijaju srebrnkast izgled. Ovaj srebrnkasta boja odraslih dobro se uklapa sa epifitskim mahovinama i lišajevima gornjih planinskih šuma.

Vrsta je ranjiva.

Dendrolagus mbaiso Flannery, Boeadi & Szalay, 1995

Dingizo ili bondigizo je endemit Zapadne Nove Gvineje, gde živi u alpskim šumama na nadmorskim visinama između 3250 i 4200 m, na šumskoj granici. Ugrožena je vrsta.

Ima različit obrazac crnog i belog krzna; beli trbuh, crna glava, leđa i udovi. za razliku od drugih kengura penjača, malo vremena provodi na drveću. Njegov epitet, mbaiso, znači "zabranjena životinja" na moniju. Zaštićen je od strane Moni naroda. Za njih predstavlja pretka koji ne sme biti ugrožen. 

Dendrolagus scottae Flannery & Seri, 1990

Tenkile ili Skotov kengur penjač, endemit je veoma malog područja Toričeli planina Papue Nove Gvineje. Kritično je ugrožena vrsta, zbog gubitka staništa i lova. Znatno mu je opala brojnost u poslednjih 50 godina. 

Predominntno je crne boje. Teži između 9 i 11 kg. Ima snažan i postojan miris.