Enciklopedija sisara

Macropodidae su torbari koje čine kenguri, valabiji, kenguri penjači, padmeloni i drugi. Nalaze se u Austrliji, Novoj Gvineji i obližnjim ostrvima. Pre naseljavanja Evropljana, u Australiji je živelo oko 53 vrsta makropoda. Otada je izumrlo 6 vrsta, a 11 vrsta je značajno smanjilo svoju brojnost. Druge vrste (npr. Simosthenurus, Propleopus, Macropus titan) izumrle su nakon naseljavanja australijskih Aboridžina, a pre doseljavanja Evropljana.

Iako je u prošlosti bilo karnivornih kengura, savremeni kenguri su herbivori: neki su brstači, ali većina su pasači i opremljeni su zubima specijalizovanim za kidanje i struganje vlaknastih biljaka, posebno trava i oštrica. Nemaju očnjake. Većina vrsta ima četiri kutnjaka, a kada se istroše, životinje umiru od gladi.

Kao i preživari severne hemisfere, kenguri imaju specijalizovani sistem za varenje biljnih materija. 

Variraju u veličini, ali većina ima veoma duge zadnje noge i dug, snažno mišićav rep. Reč  macropod potiče iz grčkog, a znači "veliko stopalo" što je i prikladno: većina ima veoma duga, uska zadnja stopala sa karakterističnim rasporedom prstiju: četvrti prst je izdužen i snažan, peti je umerene dužine, drugi i treći su srasli, a prvi obično nedostaje. Kratke prednje noge imaju pet razdvojenih prstiju. Svi imaju relativno male glave a većina ima duge uši, osim kengura penjača. Torba ženki je velika i otvara se napred.

Pripadnici ove porodice su izrazito specijalizovani za kretanje u skokovima. Pri tome mogu da razviju velike brzine (i do 50 km/h), a skokovi dostižu i 8,5 m u dužinu i 3 m u visinu. Zadnji ekstremiteti ostvaruju kontakt s podlogom na plantigrdan način. Rep kod više specijalizovanih vrsta služi za balansiranje ili oslanjanje kada kengur nije u pokretu.

Postoji veza između skakanja i disanja: čim odskoče vazduh se izbacuje iz pluća. 

Sposobnost krupnih makropoda da opstanu na niskokaloričnoj ishrni lošeg kvaliteta, kao i prelaženje dugih razdaljina velikom brzinom bez velike potrošnje energije ( da dođu do hrane i vode ili pobegnu od predatora) bila je od presudnog značaja za njihov evolutivni uspeh na kontinentu koji, zbog loše plodnosti zemljišta i niskih, nepredvidivih količina padavina, nudi veoma ograničenu produktivnost biljaka. 

Bremenitost traje oko mesec dana, nešto duže kod krupnijih vrsta. Rađa se samo jedno mladunče i razvija u torbi koja sadrži četiri dojke. Torbu napuštaju sa 5-11 meseci, a nakon narednih 2-6 meseca odvikavaju se od majke. polno sazrevaju sa 1-3 godine, zavisno od vrste. 

Najraniji poznti fosili datiraju od pre 11-28 miliona godina, iz miocena ili kasnog oligocena.

Familija uključuje rodove: 

• Lagostrophus
• Dendrolagus
• Dorcopsis
• Dorcopsulus
• Lagorchestes
• Macropus 
• Onychogalea
• Petrogale
• Setonix
• Thylogale
• Wallabia
  

 

 

Prugasti kengur, prugsti zec valabi ili mernin nalazi se na ostrvima Bernier i Dorre na zpadu Australije. Mala populcija je uspešno osnovana na Faure Island. Ovaj kengur je jedini živi predstavnik podfamilije Lagostrophinae.

Prugasti kengur je noćna životinja koja živi u grupama u zajedničkim gnezdima. Gnezde se u šipražju pod veoma gustim pokrivačem. Preferiraju život u žbunju Acacia ligulata. Mužjaci su ekstremno agresivni. Prrosečno teže oko 1,7 kg, pri tom su ženke teže. Celokupna dužina tela meri oko 80 cm, od toga 35 cm otpda na rep. Imaju kratak nos. Dugo, sivo krzno prošarano je žutim i srebrnim dlakama, a bledi do svetlo sive na trbuhu. Tamne, horizontalne pruge počinju na sredini leđa a završavaju se pri osnovi repa.

Nekada su živeli na kopnu, na jugoistoku Zapadne Australije i u Južnoj Australiji. Veruje se da su sa kopna nestali 1963, a poslednji zapis na kopnu bio je 1906. Verovatno su sa kopna nestali zbog gubitka staništa krčenjem vegetacije, gubitka hrane (zbog kompeticije sa drugim životinjama) i predatora. Ugrožena su vrsta.

Postoje dve podvrste: 

• Lagostrophus fasciatus fasciatus
• Lagostrophus fasciatus baudinettei

Vodu dobijaju uglavnom iz hrane. Hrane se raznim travama, plodovima i drugom vegetacijom. Agresivnost mužjaka prema drugim mužjacima potiče od takmičenja za hranom, a retko se ispoljava prema ženkama.

Parenje počinje u decembru a zvršava se u septembru. Polno sazrevaju sa godinu dana. Bremenitost traje nekoliko meseci, najčešće se rađa jedno mladunče godišnje, mada je moguće da rađaju i dva puta godišnje. Mladunče u torbi provede 6 meseci, a nakon narednih tri meseca ostaje nezavisno od majke. U situaciji d mladunče ugine , neke majke imaju dodatni embrion pa postoji mogućnost da odgaje drugo mladunče.