Enciklopedija sisara

Peramelidae Gray, 1825 - bandikuti (torbarski jazavci)

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:12

Peramelidae je familija torbara koja uključuje sve bandikute. nalaze se po Australiji i Novoj Gvineji. 

Peramelidi su sitni torbari, varirajući u veličini od mišolikog bandikuta do velikog bandikuta koji je veličine zeca. Imaju kratke noge i repove, malene, mišolike uši i dugu, zašiljenu njušku. 

Omnivori su; beskičmenjaci koji nastanjuju zemljište čine veći deo njihove ishrane. Hrane se i semenjem, plodovima i gljivama. 

Torba ženki se otvara sa zadnje strane i sadrži 8 dojki. Maksimalan broj u leglu je 8, mada najčešće broji 2-4 mladunca. trudnoća traje 12 dana, mladi se osamostaljuju sa dva meseca. Ženke produkuju više od jednog legla godišnje, tako da imaju visoku stopu reprodukcije u poređenju s drugim torbarima.

Klasifikacija: 

Peramelinae

  • Isoodon
  • Perameles

Peroryctinae

  • Peroryctes

Echymiperinae

  • Echymipera
  • Microperoryctes
  • Rhynochomeles

 


Isoodon (Desmarest, 1817) - kratkonosi bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 12:05

Kratkonosi bandikuti su članovi reda Peramelemorphia. Nalaze se u Kvinslendu, Novom Južnom Velsu, Viktoriji i Zapadnoj Australiji. 

Rod broji tri vrste:

  • Isoodon auratus
  • Isoodon macrourus
  • Isoodon obesulus

Isoodon auratus (Ramsay, 1887)

Zlatni bandikut se nalazi u severnoj Australiji. Najsitniji je član roda.

Danas je ugrožena vrsta (ranjiva). Nekad su naseljavali veći deo severozapadne Australije, čak i deo granice Novog Južnog Velsa sa Južnom Australijom. I.a. auratus se javlja u Kimberli regionu i ostrvima Augustus i Uwins. I.a. barrowensis se javlja na ostrvima Barrow i Middle, Pilbara region, a I. a. arnhemensis je zabeležena na Arnhem Land.

Žive u busenastim pašnjacima, suvim pustinjskim i okolnim polusušnim oblastima kao i tropskim šumama.

Razlikuje se od mrkog bandikuta po zlatnoj boji i mnogo manjoj veličini. Prosečna totalan dužina tela meri oko 35 cma teži između 260-655g. 

Nalikuje pacovima. prednje stopa imaju po tri prsta sa širokim kandžama, kojima kopaju rupe. Ima srasle prste na zadnjim stopama, koji formiraju česljić za čišćenje.

Svi bandikuti roda  Isoodon imaju kratke njuške i male zaobljene uši i tako se razlikuju od ostalih bandikuta. Ženke imaju 8 dojki u torbi koja se otvara pozadi.

Hrane se sukulentnim biljkama, insektima, pupoljcima i sitnim gmizavcima. Obzirom da su noćna stvorenja, love noću kopajući male rupe u zemlji u potrazi za hranom.Tokom dana spavaju u gustoj vegetaciji ili rupama drveća obloženim lišćem i travom. imaju odlično čulo vida i mirisa.

Najveća populacija živi na Barrow ostrvu, jer tamo nema introdukovanih mačaka i lisica. ptice su im najveći neprijatelji, a najčešće za resurse kompetiraju sa zečevima.

Imaju visoku reproduktivnu stopu. Pare se tokom vlažne (decembar-januar) i sušne sezone (avgust). Rađaju najčešće 2-3 mladunca.

 

Isoodon auratus auratus

Isoodon auratus barrowensis

Golden bandicoot family (ssp. <i>barrowensis</i>) Golden bandicoot (ssp. <i>barrowensis</i>), side profileSeveral golden bandicoots foraging in habitat (ssp. <i>barrowensis</i>)

Isoodon macrourus (Gould, 1842)

Severni mrki bandikut nalazi se na severnim i istočnim obalama Australije i obližnjih ostrva, uglavnom ana Papui Novoj Gvineji.

Ova vrsta se razlikuje od drugih torbara; poliprotodontna je ( nekoliko parova donjih prednjih zuba) i sindaktilna (spojeni prsti). Telo im meri oko 40 cm, a rep 15 cm. Prosečno teže oko 1,2 kg. Mužjaci su obično duži 5-7 cm, i teži oko 0,5 kg. Lako se može pomešati sa južnim mrkim bandikutom, ali je severni krupniji. 

Žive u dva različita staništa; jednom tokom vlažne, a drugom tokom sušne sezone. Tokom sušne sezone žive u gustoj vegataciji koja se sastoji od visokih korova, niskog drveća i gustog žbunja. Tokom vlažne sezone lutaju po otvorenim pašnjacima, sa većim izobiljem hrane. 

Grade individualna gnezda ili kućice na zemlji koja se sastoje od jednostavnih gomilica slame i grančica, koji su dobro kamuflirani i vodootporni. Unutrašnjost je šuplja i dovoljno velika za samo jednu jedinku. Neki bandikuti koriste izšupljena stabla drveća ili napuštene zečije jame za sklonište. U principu preferiraju domove u oblasti niže zemljane prostirke. 

Hrane se insektima, crvima, bobicama i semenjem trava. ponekad u nedostatku hrane, ženka pojede svoje mlade! Glavni je plen mnogih noćnih mačala, lisica i sova. 

Mirisnim žlezdama obeležavaju svoju teritoriju. Agresivni su samo prema jedinkama svoje vrste. Često se mužjaci bore za teritoriju, a moguć je i smrtni ishod. Nisu socijalne životinje i ne žive u grupama, osim majke i mladih.  Leglo broji 2-4 mladih. Bandikuti su jedini torbari koji imaju placentu sličnu placentalnim sisarima. Produkuju 8-11 legla tokom života. Žive oko dve godine.

crno-izumrli u toj oblasti

File:Northern Brown Bandicoot.jpg

Isoodon obesulus (Shaw, 1797)

Južni mrki bandikut ili kvenda, uglavnom se nalazi u južnoj Australiji. 

Prosečna dužina mužjaka je 330 mm plus 120 mm repa. Ženke su kraće oko 30 mm, kao i kraćeg repa za 10 mm. Mužjaci prosečno teže 0,9 kg, a ženke 0,7 kg. 

Reprodukcija je povezana sa lokalnim pljuskovima. Leglo broji do 5 mladih koje se rađa nakon 11 dana trudnoće. 

Dok ih neki autori razvrstavaju na 5 podvrsta (I. o. fusciventer, I. o. obesulus, I. o. peninsulae, I. o. affinus, I. o. nauticus), većina edicija ih svrstava na dve: I. o. nauticus i I. o. obesulus. 

 

 

 


 

 


Perameles É. Geoffroy, 1804 - dugonosi bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:32

Dugonosi bandikuti uklju;uju tri vrste:

  • P. bougainville
  • P. gunnii
  • P. nasuta

Perameles bougainville Quoy & Gaimard, 1824

Zapadni bandikut, poznat i kao marl, nekada je bio nastanjen u južnoj Australiji, od Zapadne Australije do Novog Južnog Velsa, ali se sada nalaze samo na ostrvima u Ajkula Zalivu, Zapadna Australija i u zatočenim populacijama na kopnu. Sada su ugrožena vrsta. 

Dosta je sitniji od svog srodnika, istočnog bandikuta, a i tamnije je boje krzna koje je prosedo braon boje. Meri oko 46 cm dužine. Solitarni su i krepuskularni lovci, hrane se insektima, paucima i crvima, ponekad krtolama i korenjem. Kada se uplasi skače i beži u jame. 

Ova vrsta je reintrodukovana na obližnje kontinentalne oblasti Zapadne Australije, gde se predatori kao što su crvene lisice pod kontrolom. Takođe su uspešno reintrodukovani u aridnom rezervatu u Južnoj Australiji. 

Adult western barred bandicootWestern barred bandicoot being held

Perameles gunnii Gray, 1838

Istočni bandikut je mali torbar veličine zeca koji se nalazi u Tasmaniji i Viktoriji. Podvrsta iz Viktorije je kritično ugrožena, a podvrsta sa Tasmanije (P. g. gunni) ranjiva.

teži manje od kilograma i ima kratak rep i tri do četiri belih prečki preko stražnjeg dela. Žive dve do tri godine i nisu gregarni. Mužjaci u poređenju sa ženkama imaju velike teritorije i druže se samo s ženkama u vreme parenja. Aktivni su noću. Hrane se beskičmenjacima. Tokom dana odmaraju u gnezdima od trave. Ženke imaju 8 dojki, a najviše rađaju 5 mladih, najčešće 2-3. U idealnim uslovima, produkuju do 5 legla godišnje.

Perameles gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, P. g. gunnii P. gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, <i>P. g. gunnii</i> P. gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, <i>P. g. nova</i> P. gunnii nova

Eastern barred bandicoot, showing bars on hindquartersEastern barred bandicoot in burrow entrance

Perameles nasuta Geoffroy, 1804

Dugonosi bandikut je najkrupniji član roda. Nalazi se na istočnoj obali Australije od kvinslenda do Viktorije.

Noćni su i solitarni. Hrane se beskičmenjacima i krtolama.

Perameles eremiana Spencer, 1897

Pustinjski bandikut je izumrli bandikut aridnih oblasti centralne Australije. Poslednji primerak prikupljen je 1943. Pretpostavlja se da su izumrli između 1943. i 1960-te.

 

 

 


Peroryctes Thomas, 1906 ' novogvinejski dugonosi bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 17:27

Novogvinejski dugonosi bandikuti su sitni torbarski omnivori sa prirodnim staništem u Novoj Gvineji. 

Peroryctes broadbenti (Ramsay, 1879)

Veliki bandikut je endemit Papue Nove Gvineje. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Ugrožena vrsta.

Peroryctes raffrayana (Milne-Edwards, 1878)

Refrejev bandikut se nalazi u Indoneziji i papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. 

 


 


Echymipera Lesson, 1842 - novogvinejski bodljičasti bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:11

Novogvinejski bodljičasti bandikuti su članovi reda Peramelemorphia. 

Echymipera clara Stein, 1932

Klarina ehimipera, Klarin bodljičasti bandikut ili belousti bandikut nalazi se u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Ugroženi su gubitkom staništa. 

Echymipera davidi Flannery, 1990

Davidova ehimipera ili Davidov bodljičasti bandikut je endemit Papue Nove Gvineje. Ugrožena vrsta. 

Echymipera kalubu (Fischer, 1829)

Obična ehimipera ili običan bodljičasti bandikut ima dugu njušku čak i za standard bandikuta. Gornji delovi su riđe braon boje, trnovito prošarani mrkožutim i crnim dlakama. Rep je kratak i skoro bezdlak. Dužina tela meri 300 - 400 mm, a rep još 80-100 mm; teži između 600 i 2000 g. Nalazi se u Novoj Gvineji.

Echymipera rufescens (Peters & Doria, 1875)

Dugonosa ehimipera ili dugonosi bodljičasti bandikut nalazi se u Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume.

Echymipera echinista Menzies, 1990

Mensisova ehimipera ili bandikut reke Flaj, endemit je Papue Nove Gvineje. Nema podataka o njegovoj ugroženosti.

 

 

 

 


Microperoryctes Stein, 1932 - novogvinejski mišoliki bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:41

Novogvinejski mišoliki bandikuti ili prugasti bandikuti su članovi reda Peramelemorphia.

Microperoryctes ornata (Thomas, 1904)

Istočni  prugasti bandikut se nalazi u istočnoj Papui Novoj Gvineji u Engaprovinciji. Endemit je planinskih šuma nadmorskih visina od 1000 do 3600m. Terestični je omnivor. Prethodno je klasifikovan kao podvrsta Microperorychtes longicauda.

Microperoryctes longicauda (Peters & Doria, 1876)

Prugasti bandikut se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume.

Microperoryctes aplini Helgen & Flannery, 2004

Arfački patuljasti bandikut je endemit Arfak planina Zapadne Papue. naseljava suptropske ili tropske vlažne planinske šume.

Microperoryctes murina Stein, 1932

Mišoliki bandikut je endemit Zapadne Papue. naseljava suptropske ili tropske sušne šume.



Microperoryctes papuensis (Laurie, 1952)

Papujski bandikut je endemit papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske sušne šume. To je mali bandikut sa mekanim krznom, gornjeg dela crne boje i prugama na licu. Dužina tela meri 175-205 mm; rep 142-158 mm; težina 145-184 g.

 


Rhynchomeles prattorum Thomas, 1920 - seramski bandikut

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:27

Seramski bandikut (Rhynchomeles prattorum), poznat i kao dugonosi bandikut ostrva Seram, član je reda Peramelemorphia. Jedina je vrsta roda Rhynchomeles. Vrsta je opisana iz kolekcije od sedam primeraka, sakupljenih 1920. na indonežanskom ostrvu Seram. Klasifikuje se kao ugrožena vrsta na crvenoj listi IUCN. Konzervacija vrste je ugrožena raščišćavanjem šuma niskih nadmorskih visina blizu lokalitetu vrste. Introdukcija svinja, pasa i drugih feralnih životinja prouzrokovala je opadanje populacije.  


Notoryctemorphia Kirsch, in Hunsaker, 1977 - Notoryctidae Ogilby, 1892 - Notoryctes Stirling, 1891 - torbarske krtice

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:47

Torbarske krtice su familija (Notoryctidae) torbara reda Notoryctemorphia, a uključuju samo dve vrste:

  • Notoryctes typhlops (južna torbarsa krtica, poznata kao itjaritjari)
  • Notoryctes curinus (severna torbarska krtica, poznata kao kakaratul)

To su neobični sisari pustinja Zapadne Australije.

Veći deo vremena provode u zemljištu, izlazeći na površinu samo ponekad, verovatno njčešće nakon kiše. Slepe su, oči su im redukovane na zakržljala sočiva ispod kože, nemaju spoljašnje uši, samo par sitnih rupa skrivenih ispod guste dlake. Ne kopaju prmanentne jame, već zatrpavaju tunele za sobom.

Glava je konusnog oblika, sa kožastim štitom preko njuške, telo je cevasto, a rep je kratki, bezdlaki patrljak. Dužine su između 12 i 16 cm, težine 40 do 60 grama, a pokriveni kratkom, veoma bledo krem do belom dlakom, prelivnom zlatnim sjajem. Torba im je okrenuta unazad, tako da se ne puni peskom, a sadrži dve dojke, tako da ova životinja nema više od dva mladunca po leglu.

Udovi su im veoma kratki, sa redukovanim prstima. Prednje stope imaju dve velike, široke kandže na trećem i četvrtom prstu, koje se koriste za kopanje zemlje pred životinjom. Zadnje stope su široke i nose tri male kandže; ove stope se koriste za guranje zemlje iza životinje dok kopa. Jedinstvna karakteristika za ovu životinju su srasli vratni pršljenovi koji daju veću čvrstinu glavi tokom kopanja.

Torbarske krtice pružaju izuzetan primer konvergentne evolucije, s krticama generalno,  delimično i sa zlatnim krticama Afrike. Iako su povezane s drugim krticama u tome da su sve sisari, spoljašnja sličnost je izuzetan odraz sličnih evolucionih puteva koji su usledili.

One su insektivorne, hrane se uglavnom larvama buba i gusenicama moljaca. Zubi im imaju pojednostavljenu strukturu, ali je zubna formula slična drugim torbarima.

Članovi ovog reda nastali su pre oko 20 miliona godina. 

Notoryctes typhlops (Stirling, 1889)

Južna torbarska krtica se nalazi na jugozapadu Australije.

Hrani se crvima i larvama. Nije poznato da li piju vodu, ali obzirom na učestalost kiše, verovatno je ne piju.

Obzirom da žive u zemljišti malo se zn o njihovom ponašanju, ugroženosti, a areal je poznat samo iz viđanja u raštrkanim područjima. Nakon hvatanja u zatočeništvu jedva da prežive mesec dana. 

Ponekad se kreće iznad zemlje, ali retko i samo nekoliko metara pre nego što se ponovo ukopa. Ovo češće čine nakon kiše ili tokom hladnije sezone. Zatočene životinje se hrane nad zemljom. Povremeno se zabeleži njihovo iznenadno spavanje na površini i do nekoliko sati, dok se ne uznemire. Iznad zemlje se kreću na vijugav način; koristeći prednje noge da prevlači telo po pesku, a zadnje da se odguruje napred. Aktivne su na 20-100 cm dubine zemljišta. 

Zabeleženo je da se hranei odraslim insektima, semenjem i gušterima.

Southern marsupial mole eating a centipedeSouthern marsupial mole eating a gecko

Notoryctes caurinus Thomas, 1920

Severna torbarska krtica ili severozapadna torbarska krtica naseljava vrele pustinje. Krzno joj je žute boje. Hrani se larvama i lutkama insekata.

 

 

 

 

 

 


Diprotodontia Owen, 1866

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:26

Diprotodontia (Grčki: διπρωτός diprotos, što znači "dva prednja" i οδοντος odontos što znači "zubi") su veliki red od oko 120 torbarskih sisara uključujući kengure, valabije, posume, koalu, vombata i mnoge druge.

Skoro svi članovi su herbivori. Ima nesto malo insektivora i omnivora, ali su oni verovatno potekli od herbivora.

Diprotodonti su ograničeni na Australiju. Najstariji poznati fosili datiraju iz kasnog oligocena (pre oko 28-23 miliona godina). 

Dve ključne anatomske karakteristike identifikuju diprotodonte. Članovi roda su prvenstveno "diprotodontni" (u značenju "dva zuba"): imaju par velikih, okrenutih nadole, incisiva (sekutića) na donjoj vilici, što je zajednička karakteristika mnogih ranih sisara. Diprotodontna vilica je kratka, obično sa tri para gornjih incisiva (vombati, kao glodari imaju samo jedan par), i nema donjih kanina. Druga bitna karakteristika je "sindaktilija", spajanje drugog i trećeg prsta stopala do osnove kandži, što ostavlja kandže međusobno razdvojene. Peti prst je obično odsutan, a četvrti je često veoma izdužen.

Do skoro je red deljen na dva podreda: Vombatiformes koji uključuje vombate i koalu i Phalangerida koji ubraja sve ostale familije. Kirsch et al. (1997) su podelili familije u tri podreda. Šest familija Phalangeriformes grupisane su u dve nadfamilije.

Red DIPROTODONTIA

  • Podred Vombatiformes
    • Familija Phscolrctidae: koala 
    • Familija Vombatidae: vombati 
  • Podred Phalangeriformes 
    • Nadfamilija Phalangeroidea
      • Familja Phalangeridae
      • Familija Burramyidae
    • Nadfamilija Petauroidea
      • Familija Tarsipedidae
      • Familija Petauridae 
      • Familija Pseudocheridae 
      • Familija Acrobatidae
  • Podred Macropodiformes
    • Familija Macropodidae 
    • Familija Potoroidae 
    • Familija Hypsiprymnodontidae

 

 


Phascolarctidae Owen, 1839 - Phascolarctos Blainville, 1816 - Phascolarctos cinereus (Goldfuss, 1817) - koala

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:35

Phascolarctidae (Phasco - torba, larct- od grčkog arctos u prevodu medved) je familija torbara reda Diprotodontia, koja uključuje samo jednu vrstu, koalu. Najbliži srodnici ovoj familiji su vombati. Najverovatnije obe familije imaju istog pretka od kog su nastale u kenozoiku. 

Phascolarctos cinereus (Goldfuss, 1817)

Koala je australijski torbar biljojed i jedini živi predstavnik familije. 

Naseljava obalska područja istočne i južne Australije. 

Opisane su tri podvrste. Jedinke koje žive na jugu gde je hladnija klima su krupnije. Viktorijanska koala (P. cinereus victor) ima duže i deblje krzno sa svetlijim čokoladno-braon nijansama na leđima i podlakticama i raščupane bele uši. Mužjaci ovih koala teže 12 kg, dok su ženke nešto manje, 8.5 kg. S druge strane, u suptropskim i tropskim predelima Kvinslenda, koale P. cinereus adustus, su manje (mužjaci teže 6.5 kg, а ženke samo 5 kg), svetlije su i imaju sivu, prljavu boju krzna koje je tanje i kraće od južnijih koala. Treća podvrsta naseljava Novi Južni Vels (P. cinereus cinereus). Fosili koala su relativno retki, ali neki nađeni u severnoj Australiji su stari oko 20 miliona godina.

 

Spoljašnji izgled je najsličniji izgledu vombata, ali koala ima deblje, raskošnije krzno, mnogo veće uši, duže udove koji su opremljeni velikim, oštrim kandžama prilagođenim za penjanje po drveću. Koala je jedna od malobrojnih vrsta sisara koji imaju otisak prstiju; zapravo otisak prstiju koala je osobito sličan otisku prstiju čoveka. 

Mozk koale je neobično malih dimenzija; oko 40 % kranijalne šupljine ispunjeno je tečnošću. 

Generalno je tiha i mirna životinja, ali mužjaci proizvode veoma glasne oglašavajuće zvuke u vreme sezone parenja koji se mogu čuti sa daljine od skoro jednog kilometra. Ne postoje tačne informacije o životnom veku koala, ali se zna da koale u zatočeništvu žive i do 15 godina; s tim da ženke mogu poživeti i do 20,  a mužjaci do 13 godina. 

Ženke stiču polnu zrelost sa 2 do 3 godine, a mužjaci sa 3 do 4 godina. Ako je zdrava, ženka može na svet da donese po jedno mladunče svake godine za otprilike 12 godina. Bremenitost traje 35 dana i veoma retko se rađaju dva mladunčeta. Parenje traje od decembra do marta, tj. za vreme leta. 

Kada se mladunče rodi, veličine je zrna pasulja, dopuzi do stomaka majke u torbu. U torbi provodi oko 6 meseci. Nakon oko 22 nedelje otvara oči i počinje izvirivati iz torbe. U tom razdoblju mu kao dodatna hrana služi smjesa koju nazivaju "pap" i zapravo je naročita vrsta izmeta koju majka izlučuje upravo u tu svrhu. U toj smesi su bakterije neophodne mladuncu za probavu čvrste hrane. Ovo je najopasnije razdoblje u razvoju mladunca, jer ne uspevaju svi prebroditi taj prelaz s majčinog mleka na otrovnu hranu. Beba koala sa majkom ostje narednih 3 meseci držeći se za njena leđa i hraneći se mekim delovima lišća. Mladi koale ostaju sa svojim majkama sve do dolaska na svet novog mladunca, kada ga majka otera. Ako se dogodi da majka nema novog mladunca, dozvoljava ranijem mladuncu da ostane uz nju do dobi od oko 3 godine. Mladi mužjaci često ostaju u majčinom dometu dok ne napune dve ili tri godine. 

Koala.jpg

Koala skoro ceo svoj životni vek provede na drveću eukaliptusa. Kao i vombti i lenjivci, koale imaju spor metabolizam za sisare (što čuva energiju), spavajući i po 19 sati dnevno u rakljama drveta.  Ove životinje od svojih 5 aktivnih sati dnevno provede 3 sata jedući, u bilo koj doba dana, obično noću. Prosečna koala pojede 500 grama lišća eukaliptusa dnevno. Koale ponkad jedu zemlju, koru drveta i šljunak da bi lakše svarile hranu. Hrana se vari nrednih 100 sati. Postoji više faktora koji određuju kojim će lišćem, od 800 vrsta drveća eukaliptusa, koala da se hrani. Kod odabira listova, daje prednost starijim, jer sadrže manjeotrova od mladih listova. U određenoj meri podnosi taj otrov, no njegova visoka koncentracija može i za njega biti opasna. Silaze sa drveta vrlo retko, najčešće samo da promeni stablo jer je na dotadašnjem pojela svo lišće.  Tečnost dobija iz lišća i zato retko pije vodu. 

Koala climbing tree.jpg

Koale su se lovile skoro do istrebljenja u ranim godinama 20.veka, uglavnom zbog krzna. Koale zahtevaju velike površine zdravih i poveznih šumskih oblasti, prelazeći velike razdaljine između drveća. Neprekidan rast stanovništva obalnih delova kontinenta ne prestaje da krči te šume. Ostale opasnosti dolaze od šumskih i domaćih životinja, saobrćaja i zaraza.

Koale nastanjuju četiri države u Australiji: u Kvinslendu su česte i najmanje zabrinjavajuće životinjske vrste; u Novom Južnom Velsu su popisane kao ugrožene; u Južnoj Australiji su retke, dok se populacijau Viktoriji smatra naprednom i u velikom broju. Glavna poteškoća pri držanju koala u rezervatima ili u zoološkim vrtovima izvan Australije sastoji se u pronalasku dovoljnih količina eukaliptusovog lišća prave vrste.

Phascolarctos cinereus adustus

Phascolarctos cinereus cinereus

Phascolarctos cinereus victor

Koala female with joey Koala joey on its motherKoala joey with motherKoala joey feeding on eucalyptus leavesFemale koala with joeyYoung koalas playing on a branchKoalaKoala on the groundKoala eating eucalyptus leavesKoala climbing treeKoala sleeping in branchesKoala with brown-headed honeyeater plucking fur for its nest

 

 

 


Powered by blog.rs