Enciklopedija sisara

Phascomurexia Van Dyck, 2002 - Phascomurexia naso (Jentink, 1911) - dugonosa dasiura

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 18:25

Dugonosa dasiura se nalazi na Papui Novoj Gvineji. prirodno stanište su im suptropske ili tropske sušne šume. Nekada se svrstavala u rod Murexia.

 

 


Phascogale Temminck, 1824 -

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 17:03

Faskogali su poznati i kao vambengeri. Broje dve ili ti vrste: četkorepi faskogal (Phascogale tapoatafa) i crvenorepi faskogal (Phascogale calura). Mužjaci žive samo godinu dana, umirući nakon sezone parenja.

Parenje se odvija između maja i jula. Nakon trudnoće od 30 dana rađa se oko 6 mladih. Mladi provode 6 nedelja u torbi, a zatim prelaze u gnezdo gde ostaju do dvadesete nedelje života. Ženke žive do tri godine, ali generalno produkuju samo jedno leglo. 

Phascogale calura Gould, 1844

Crvenorepi faskogal ili crvenorepi vambenger nalazi se u centralnoj i zapadnoj Australiji. Blisko je srodan četkorepom faskogalu, ali je sitniji i braonkastije boje. Mužjaci u zatočeništvu mogu živeti do tri godine. kao arborealna vrsta, ovaj faskogal ima varijabilnu ishranu, a hrani se insektima i paucima, ali i sitnim pticama i sitnim sisarima, posebno kućnim miševima (Mus musculus); ne piju vodu, jer je dobijaju putem ishrane. 

Nekada su bili rasprostranjeni po centralnoj i zapadnoj Australiji, a sada su ograničeni na jug Zapadne Australije i klasifikuju se kao skoro ugroženi na IUCN crvenoj listi. Naseljavaju gustu i visoku vegetaciju, a izgleda da preferiraju one koje sadrže Eucalyptus wandooAllocasuarina huegeliana, obzirom da su otporni na fluoroacetat koji produkuju ove biljke, a koji je smrtonosan za stoku. Većina životinja, čije je prirodno stanište u Australiji, otporna je na fluoroacetat, ali introdukovane vrste, kao crvena lisica (Vulpes vulpes), nisu otporne.

P. pirata

Severni četkorepi faskogal je endemit severne Australije. Ranjiva vrsta. Po nekim autorima smatra se podvrstom  Phascogale tapoatafa pirata.

 

Northern brush-tailed phascogale grooming on a log
Female northern brush-tailed phascogale in a tree
Female northern brush-tailed phascogale hanging from a branch

 

Phascogale tapoatafa (Meyer, 1793)

Četkorepi faskogal, poznat i kao tuan, obični vambenger ili crnorepi faskogal, veličine je pacova i karakteriše se premenom crnih svilenkastih dlaka na kraju repa.

Postoje dve podvrste:  

Široko su ali fragmentirano rasprostranjeni po svim državama Australije, uključujući i Tasmaniju. Kao rezultat uništavanja staništa i predatorstva od crvenih lisica i feralnih mačaka, veruje se da su nestali sa polovine prvobitnog staništa. Vrsta se smatra veoma ranjivom do lokalno izumrlom. na IUCN listi se klasifikuje kao skoro ugrožena jer je zaštićena australijskim zakonom.

Osim insekata, paukova i sitnih kičmenjaka, hrani se i nektarom.

Pare se između juna i avgusta. Mužjaci ne dožive godinu dana života, ali oni u zatočeništvu mogu doživeti tri godine. Ženke se gnezde u šupljinama drveća, a leglo im broji 7-8 mladih koji ostaju u gnezdu 5 meseci.

(zeleno — Phascogale tapoatafa tapoatafa, braon — Phascogale tapoatafa pirata)

 

Brush-tailed phascogale on a rock
Brush-tailed phascogale on a tree trunk

 


Antechinomys Krefft, 1867 - Antechinomys laniger (Gould, 1856) - kultar

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:22

Kultar, poznat i kao Jerboa-torbar, vul-vul ili piči-piči, torbarski skočimiš, član je reda Dasyuromorphia. Nalazi se u centralnoj i južnoj Australiji gde živu na različitim staništima uključujući raštrkane šume i žbunaste polupustinje.

Telo kultara meri 7–10 cm, sa 10–15 cm repa. Teži 20-30g; mužjaci su krupniji i teži. Prepoznatljive odlike su im duge četvoroprste zadnje noge, koje im omogućavaju skakutanje, kao i upadljive uši. Krzno im je srneće sive boje do peskovito braon na leđnoj strani, belih grudi i tamnijih kolutova oko očiju.

Kultar je solitarna, karnivorna životinja, koja se uglavnom hrani terestičnim beskičmenjacima uključujući bubašvabe, paukove i cvrčke. pare se tokom zime i proleća, a mladi se rađaju od avgusta do novembra. Gnezde se u pukotinama zemljišta ili koriste napuštene jame drugih vrsta.

Kultar je retka vrsta pronađena u većem delu sušne Australije, mada im poslednjih godina distribucija opada. Veruje se da su izolovane populacije u Kvinslendu i jugu Novog Južnog Velsa, izumrle. 

Kultari naseljavaju sušne prepije, glinovita zemljišta i peščane pustinje; izolovane populacije naseljavaju i slatine.

 


Ningaui Archer, 1975 - ningaji

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:48

Ningaji, zajedno sa plangijalima, ubrajaju se u najsitnije torbare. Srodni su dunartima i ograničeni su na sušne regione Australije.

Ningaji su noćni lovci beskičmenjaka. Po izgledu nalikuju miševima ili sličnim manjim pacovima, ali se mogu razlikovati po svojoj šilatoj njušci.

Postoje tri vrste:

  • Ningaui ridei
  • Ningaui timealeyi
  • Ningaui yvonneae

Ningaui ridei Archer, 1975

Vongaj ningaj živi uglavnom u unutrašnjosti Australije, u pustinjama koje imaju žbunove, ili trave i drveća kao što su pustinjski hrast, mulga, australijski čempres i suvi vresovi. 

Telo im meri 64 mm, rep 65 mm, a težina 10g. Leđna strana im je sivkasta, a trbušna bleđa. Imaju poluprihvatljiv rep i dugu njušku. Sezona parenja odvija se u oktobru, a rađaju 5-7 mladih.

Ningaui timealeyi Archer, 1975

Pilbarski ningaj jedan je od najmanjih torbara; prevazilaze ga samo plangiali. Jedva dostiže  5.8cm dužine tela, sa repom dugim 6-7.6cm i težinom 5-9g. 

Nalazi se uglavnom u regionu Pilbara u Zapadnoj Australiji. Delimično je arborealan i razlikuje se od drugih ningaja po sitnijoj veličini i riđkastijem licu. 

Ningaui yvonneae Kitchener, Stoddart & Henry, 1983

Južni ningaji se nalaze u nizu izolovanih populacija u Zapadnoj Australiji, Južnoj Australiji, Novom Južnom Velsu i Viktoriji.

Razlikuje se od druge dve vrste po riđkastijoj boji na licu i tamnijoj boji tela. primećeno je da se neki povremeno hrane i sitnim reptilima. 

 

 

 



Sminthopsis Thomas, 1887 - dunarti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 10:54

Dunarti su krzneni uskonogi torbari veličine miša, članovi roda Sminthopsis. Uglavnom su insektivorni. Y hromozom mužjaka dunarta ima samo 4 gena, što ga čini najmanjim poznatim Y hromozomom među sisarima.

Rod broji 21 vrstu, sve u Australiji i neke u Novoj Gvineji:
  • Rod Sminthopsis
    • S. crassicaudata grupa vrsta
      •  Sminthopsis crassicaudata
    • S. macroura grupa vrsta 
      • Sminthopsis bindi
      • Sminthopsis butleri
      • Sminthopsis douglasi
      • Sminthopsis macroura
      • Sminthopsis virginiae
    • S. granulipes grupa vrsta 
      • Sminthopsis granulipes
    • S. griseoventer grupa vrsta 
      • Sminthopsis aitkeni
      • Sminthopsis boullangerensis
      • Sminthopsis griseoventer
    • S. longicaudata grupa vrsta 
      • Sminthopsis longicaudata
    • S. murina grupa vrsta 
      • Sminthopsis archeri
      • Sminthopsis dolichura
      • Sminthopsis fulginosus
      • Sminthopsis gilberti
      • Sminthopsis leucopus
      • Sminthopsis murina
    • S. psammophila grupa vrsta 
      • Sminthopsis hirtipes
      • Sminthopsis ooldea
      • Sminthopsis psammophila
      • Sminthopsis youngsoni

Sminthopsis crassicaudata (Gould, 1844)

Debelorepi dunart jedan je od najsitnijih karnivornih torbara sa dužinom tela 60–90 mm i repa od 45–70 mm i težinom koja varira između 10-20 grama.

Naseljava različite tipove staništa. Na severoistoku Viktorije moše se naći u travnatim šumama i žbunovima. Podvrsta  S. c. crassicaudata u nacionalnom parku u Kvinslendu, S. c. ferruginea u Južnoj Australiji, kao i S. c. centralis. Mogu se naći u većini pustinja Australije.

Staništa u kojima se ova vrsta može naći uključuju proređene pašnjake, otvorene žbunjake i farme gde postoji znatan deo ogoljenog zemljišta.

Razmnožavaju se od jula do februara. Trudnoća traje 13 dana a mladi, kojih ima 7-8, ostaju u torbi 70 dana. Obično imaju dva legla godišnje, a ženke se ne pare tokom prve godine. Prosečna dužina života za ženke je 18 meseci, a za mužjake 15 meseci. 

Ishrana uključuje insekte, pauke, sitne gmizavce i vodozemce. Magacionira masti u repu za vreme nedostatka hrane. 

Preživljavaju u ekstremnim, polusušnim sredinama. Noćni su. Svake noći pojede hranu sopstvene težine. Odlikuju se dnevnim torporom, čak i tokom perioda dojenja. 

Tokom niskih temperatura dele gnezda sa vrstama pacova, kao što su kućni miševi, što je neobično jer iste i love tokom ekstremnih uslova. 

File:Sminthopsis crassicaudata 3.jpg

Sminthopsis bindi Van Dyck, Woinarski & Press, 1994

Kakadu dunart blisko je srodan karpentarijskom dunartu. Dužine tela 50-85mm, repa 60-105mm, a težine 10-25g, spada u dunarte srednje veličine. Sive je boje, boje đumbira na gornjim delovima i trbuhu i belih stopala. 

Naseljava kraj Severne Teritorije oko nacionalnog parka kakadu, a preferira stenovite šume brdskih područja. Hrani se artropodama (insekti, pauci).


Sminthopsis butleri (Archer, 1979)

Karpentarijski dunart poznat i kao Batlerov dunart sličan je bliskom srodniku kakadu dunartu po boji krzna. Dužina tela meri 75-88m, a rep 72-90mm. Teži 10-20gr zavisno od raznih faktora uključujući pol, dostupnost hrane npr.

Nalazi se u ograničenoj oblasti u Zapadnoj Australiji i ostrvima Severne Teritorije. Stanište im se sastoji od šuma eukaliptusa i melaleuke sa peskovitim zemljištem. Prisutni su i u Novoj Gvineji gde se nalaze u pašnjacima i savanama na zapadu ostrva.

Ranjiva su vrsta. 

Sminthopsis douglasi (Archer, 1979)

Dunart Džulije Krik meri 160–240 mm totalne dužine. Teži između 40-70g. Leđnja strana tela mu je mrkožuta, trbušna je bela. Vrsta ima mrku trouglastu šaru oko očiju i nosa, a tamnu prugu na vrhu glave. U repu magacioniraju masti.

Nalaze se u Kvinslendu. Bodljikave akacije su glavna pretnja za njihovo stanište jer uništavaju autohtone pašnjake. Kultivacija i introdukovane životinje im takođe ugrožavaju stanište.

Tokom sušne sezone, sklanjaju se u pukotine zemljišta, a tokom vlažne sezone ispod vegetacije. Hrane se insektima i sitnim kičmenjacima.

Skoro ugrožena vrsta zbog akacije i introdukovanih predatora kao što su mačke i lisice.

File:Sminthopsis douglasi.jpg

Sminthopsis macroura (Gould, 1845)

Dunart prugastog lica ima tamnu prugu između ušiju do njuške. Celokupna dužina tela meri 155-198 mm, a teži 15-25 grama.

Nalaze se po centralnoj Australiji. Naseljavaju peskovita zemljišta, livade i žbunjake. Hrane se termitima, paucima i sitnim reptilima.

Razmnožavaju se od jula do februara. Trudnoća traje 11 dana, najkraće za sve životinje. Rađa se 6-8 mladih koji ostaju u torbi 40 dana a postaju nezavisni sa 70 dana. Obično se rađa dva legla po sezoni. 



Sminthopsis virginiae (de Tarragon, 1847)

Dunart crvenih obraza se nalazi u Australiji i Novoj Gvineji. Podvrsta S. v. virginiae se javlja u Kvinslendu. Podvrsta S. v. nitela se javlja u Severnoj Teritoriji, a S. v. rufigenis u Novoj Gvineji. Stanište uključuje šume, otvorene stenovite šume, savanske livade, močvare, granice tropskih šuma.

Totalna dužina tela meri 167–270 mm; Teže između 18 i 75 grama. Rep im je tanak bledopink boje.

Hrane se uglavnom sitnim reptilima. 

Razmnožavaju se od oktobra do marta. Trudnoća traje 15 dana, a mladi postaju nezavisni sa 65–70 dana, a sazrevaju sa 4–6 meseci.



Sminthopsis granulipes Troughton, 1932

Belorepi dunart ili pepeljasti dunart okupira dva razdvojena područja u Zapadnoj Australiji. Stanište im se sastoji od obalnih vresišta i proređenih do gustih šipražja ponekad sa male eukaliptusom. Uglavnom se hrane insektima. Totalna dužina tela im meri 126-168 mm, a težina varira između 18-35 grama. Rep je pri osnovi braon, a na kraju beo.

Razmnožavaju se od juna do avgusta, a mladi se osamostaljuju do oktobra.

 

Sminthopsis aitkeni Kitchener, Stoddart and Henry 1984

Dunart ostrva Kengur je tamnosivi dunart sa svetlije obojenom trbušnom stranaom. Celokupna dužina tela 170mm-198mm, a težina 20-25 grama. 

Nalaze se samo na zapadnoj polovini ostrva Kengur u Južnoj Australiji, jedini je endemit ostrva. Naseljava vresišta na lateritnom zemljištu.  

Sezona parenja odvija se od septembra do januara.

Vrsta je kritično ugrožena.



Sminthopsis boullangerensis Crowther, Dickman & Lynam, 1999

Dunart ostrva Boullanger nalazi se samo na ovom ostrvu u Zapadnoj Australiji. Smatran je podvrstom S. griseoventer, zbog čega nije ni procenjena njegova ugroženost.

Sminthopsis griseventor (Kitchener, Stoddart & Henry, 1984)

Sivotrbuhi dunart nalazi se u Zapadnoj Australiji na jugozapadnoj obali. Ne nalaze se dalje od 100 km od obale.Stanište obuhvata šume, vresne šume, močvare, gusta stara vresišta. 

Celokupna dužina tela meri 130–192 mm. Teži 15-25 grama. Hrane se insektima, sitnim sisarima, reptilima, vodozemcima kao i svežim plodovima.
Rađa se samo jedno leglo.


Sminthopsis longicaudata Spencer, 1909

Dugorepi dunart ima duži rep od tela. jedan je od krupnijih dunarta sa celokupnom duzinom tela 260-306 mm, a od toga rep meri 180-210 mm. Teže 15-20 g.
Nalazi se u Zapadnoj Australiji do Severne Teritorije i Južne Australije. Stanište uključuje akacije, kamenjare sa busenastom travm i žbunjem, kao i visok otvorena žbunasta i šumska područja. Hrane se beskičmenjacima.
Imaju brze skokove. Razmnožavaju se od oktobra do novembra, kada kopaju rupe ispod debla i prave gnezda od trave. Leglo broji 6 mladunca. Lokalno se smatraju ugroženim.

Sminthopsis archeri Van Dyck, 1986

Kestenjasti dunart se nalazi na Papui Novoj Gvineji i u Australiji na poluostrvu Kejp Jork, Kvinslend; južno do Brisbejna. Njegovo stanište u Australiji se sastoji od visokih šuma koje se nalaze na crvenom zemljištu. U Papui se nalazi i u savanama. Hrane se insektima, vodozemcima, reptilima i sitnim sisarima.

Celokupna dužina tela meri 167–210 mm, a težina 15–20 g. Pare se od jula do oktobra.

Sminthopsis dolichura (Kitchener, Stoddart & Henry, 1984)

Mali dugorepi dunart naseljava dve razdvojene oblasti (u zapadnoj i južnoj Australiji), ali nisu identifikovane podvrste. Stanište obuhvata suve sklerofite, šume, polusušne šume, mele vegetaciju (visoka, otvorena ili manje otvorena), žbunjišta i otvorena vresišta.Ishrana slična prethodnoj vrsti.

Totalna dužina tela meri 150-200 mm, a od toga rep meri 85-105 mm.

Ženke žive dve godine, mužjaci samo jednu. Mužjaci okupiraju velike teritorije. Pare se od marta do avgusta. 

Sminthopsis fuliginosus (Gould, 1852)

Čađavi dunart se nalazi u Zapadnoj Australiji. Jedan je od manje poznatih dunarta, pa je malo i poznato o njegovoj ugroženosti. Smatran je podvrstom običnog dunarta (S. murina).

Sminthopsis gilberti Kitcher, Stoddart & Henry, 1984

Gilbertov dunart se nalazi u južnom pojasu Zapadne Australije, blizu granice sa JužnomAustralijom. Naseljava vresišta i vresne šume, suve sklerofilne šume, semiaridne šume i male žbunje. Hrani se uglavnom insektima.Gnezdi se u rupama iznad zemlji ili u gustom žbunju.

Totalna dužina tela meri 155-180 mm, a težina 14-25 g.

Sminthopsis leucopus (Gray, 1842)

Belonogi dunart se nalazi na Tasmaniji i u Australiji. Javlja se duž obala i u unutrašnjim planinskim oblastima do 400 m nadmorske visine. Ranjiva su vrsta.

Celokupna dužina tela meri 70–110 mm, a težina 19–27 g.

Za razliku od debelorepih dunarta, ovi zahtevaju stanište sa 50% šuma. Druga staništa uključuju busenaste pašnjake, područja sa trskom i vlažna vresišta. Oba pola su teritorijalna. Hrane se beskičmenjacima i reptilima.

Sminthopsis murina (Waterhouse, 1838)

Vitkorepi dunart ili obični dunart naseljava istočnu i jugoistočnu obalu kao i unutrašnjost Australije od poluostrva Kejp Jork do Južne Australije. Postoje dve podvrste: S. m. murina se nalazi po celom arealu vrste, a S. mu. tatei se nalazi samo u Kvinslendu. Nalaze se na nadmorskim visinama između 60–360 metra. Stanište uključuje male žbunove, sušne šume i suva vresišta, ivice kišnih šuma i močvare.U nekim staništima ulaze u stanje torpora.

Prosečna dužina tela je 7-12 cm, a repa 5.5-13 cm. Teže između 16-40 grama.Hrane se insektima i paucima.

Ženke se mogu doživeti i drugu godinu. Leglo broji 8-10 mladunca. 

Sminthopsis murina albipes

Sminthopsis hirtipes Thomas, 1898

Dlakonogi dunart ima sive dlake na dnu zadnjih stopala, zajedno sa dugim dlakama na bokovima stopala. Sličan je oldea dunartu, sa gornjom stranom žutobraon boje i donjom belom stranom. Ova vrsta naseljava tri razdvojene oblasti; Stanište uključuje aridne i semiaridne šume, vresišta i savane. Žive u rupama iskopanih od strane pauka ili mrava i sličnih životinja.

Totalna dužina tela meri 147–180 mm; Teže između 13-19 grama. 

 

Sminthopsis ooldea Troughton, 1965

Oldea dunart, poznat i kao Trutonov dunart, sličan je dlakonogom dunartu. Gornja strana tela mu je sivkastožuta, donja bela sa tamnim šarama na temenu, čelu i ispred očiju. Rep mu je ružičast. Totalna dužina meri 115-173 mm; teže 10-18 grama.

Nalaze se od Severne Teritorije do Južne Australije i istoku Zapadne Australije. Stanište uključuje šume eukaliptusa i akacije, vresišta male šbunova i busenaste pašnjake, niske žbunove i visoke otvorene žbunove. Hrane se insektima.

Radjaju 8 mladih od septembra do novembra.

Sminthopsis psammophila Spencer, 1895

Peščani dunart poznat je iz četiri raštrkane sušne oblasti Australije: Severna Teritorija, Zapadna Australija, dve u Južnoj Australiji. 

Toliko su retki da se malo zna o njima. Spadaju u najkrupnije i najređe dunarte. Boja im je siva do mrkožuta. nalaze se u niskim peščanim dinama, delimično u blizini busenja. Ugrožena su vrsta.

Sminthopsis youngsoni McKenzie & Archer, 1982

Mali dlakonogi dunart je široko rasprostranjena i uobičajena vrsta, koja se nalazi u mnogim pustinjskim oblastima Zapadne Australije, Severne Teritorije i Kvinslenda.

Razlikuje se od veoma sličnog dlakonogog dunarta po manjoj veličini i manje dlakavim stopalima.


Planigale Troughton, 1928

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:16

Rod Planigale jedini je rod tribusa Planigalini podfamilije Sminthopsinae. Žive u Australiji i Novoj Gvineji. Zajedničko im je da im je glava široka a spljoštenija, što im omogućava prolaz kroz uske pukotine u zemljištu. Rod broji pet vrsta:

  • Planigale gilesi
  • Planigale ingrami
  • Planigale maculata
  • Planigale novaeguineae
  • Planigale tenuirostris

Planigale gilesi Aitken, 1972

Planigale gilesi, poznat kao Džilsov planigal, razlikuje se od drugih plangijala po boji tela i razlika u zubnom sistemu (imaju dva premolara, a ostali tri).

Nalaze se u sušnim unutrašnjim oblastima Južne Australije, Novog Južnog Velsa, Viktorije I jugozapadne Severne Teritorije. Češto se nalazi u oblastima ispucale glinovite zemlje, gde im pukotine pružaju sklonište od spoljašnjih uticaja. Hrane se insektima, paucima i drugim artropodama, čak ponekad sitnim gušterima ili sisarima. 

Iako veći deo jedinki ne živi više od dve godine, jedinke u zatočeništvu mogu doživeti i petu godinu.



Planigale ingrami (Thomas, 1906)

Dugorepi planigal, Ingramov planigal ili severni planigal, je najsitniji torbar i jedan od najsitnijih sisara. Retko se viđa ali je veoma uobičajen stanovnik stepskih crnica, glinovitih šuma i sezonski plavljenih livada.

Vrsta trenutno obuhvata tri podvrste: 

  • P. i. ingrami, Severna Teritorija i Kvinslend;
  • P. i. brunnea, Kvinslend;
  • P. i. subtilissima, Zapadna Australija

Dužina tela meri 55 do 65 mm, prosečno 59 mm, a dužina repa je slična. Težina jedva da prelazi 4 grama.

Nokturalni su. Hrane se insektima i njihovim larvama, ali i sitnim gušterima i sisarima do njihove veličine.

Pare se u bilo koje doba godine, ali pretežno tokom vlažne sezone. Leglo broji 4-8 mladih koji provode 6 nedelja u torbi, a zatim 6 nedelja krijući se u gnezdu od trave ispod kore ili druge vegetacije dok majka ide u potragu za hranom.

Planigale maculata (Gould, 1851)

Obični planigal, poznat i kao patuljasti planigal ili obalski planigal, uključuje dve podvrste:

  • P. m. maculata, kontinentalni deo Australije
  • P. m. sinualis, ostrvo na severu Australije

Donja strana tela je svetlo sivožuta a ostatak varira od sive do boje cimeta. Najkrupnija je vrsta roda, telo meri oko 100 mm, a rep oko 80 mm. Teže od 11 do 15 grama.  U vreme nedostatka hrane ulaze u stanje torpora. Osim insekata (skakavci) i paukova, hrane se i sitnim gušterima i pticama.

Trudnoća traje oko 20 dana. Leglo broji 5-11 mladih. Ostaju u torbi 4 nedelje. Pare se više puta u godini. 

Common planigaleCommon planigalesCommon planigale being held

Planigale novaeguineae Tate & Archbold, 1941

Novogvinejski planigal, poznat i kao papujski planigal naseljava savane i pašnjake nove Gvineje.

Planigale tenuirostris Troughton, 1928

Uskonosi planigal nalazi se u Novom Južnom Velsu, Kvinslendu, Južnoj Australiji i Severnoj Teritoriji. Preferira oblasti sa ispucalim glinovitim zemljištem. 

Razlikuje se od odtalih planigala po crvenkastijoj boji krzna. Hrani se insektima. Često napada plen veći od sebe. Aktivan je noću, mada je zimi aktivniji u sumrak.

 


Myrmecobiidae Waterhouse, 1841 - Myrmecobius fasciatus Waterhouse, 1836 -numbat

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:45

Numbat (Myrmecobius fasciatus), poznat i kao prugasti mravojed, torbarski mravojed ili valpurti, nalazi se u Zapadnoj Australiji. Njegova ishrana sastoji se skoro isključivo od termita. nekada je bio rasprostranjen po celoj juynoj Australiji, a sada je ograničen na nekoliko malih kolonija i klasifikovan kao ugrožena vrsta. Danas se numbati nalaze samo u oblastima eukaliptusovih šuma, ali nekad su bili rasprostranjeni u drugim tipovima polusušnih šuma, bodljikavih pašnjak i terenima u kojima dominiraju peščane dine.

Rod Myrmecobius jedini je član familije Myrmecobiidae, jedne od tri familije unutar roda Dasyuromorphia, australijskih torbarskih karnivora. Preci numbata odvojili su se od drugih torbara pre oko 32-42 miliona godina, tokom kasnogeocena. Najstariji fosilni nalazi numbata datiraju iz pleistocena.

Prepoznate su dve podvrste numbata, ali je jedna podvrsta, rđavi numbat (M. f. rufus), izumro tokom šezdesetih godina proslog veka. Rđavi numbat je za razliku od M. f. fasciatus imao riđkastije krzno.

Myrmecobius fasciatus rufus

Numbat je sitna životinja, dužine tela između 35 i 45 cm, uključujući i čupavi rep, koji je iste dužine kao i telo. Boja varira, od nežno sive do riđkasto braon, često sa predelom cigla crvene na gornjem delu leđa, i uvek sa upadljivom crnom prugom koja polazi sa vrha njuške preko očiju do osnove ušiju. Između 4 i 11 belih pruga pruža se preko zadnjeg dela tela, a postaju sve slabije izražene ka sredini leđa. Trbušna strana tela je krem ili svetlosiva, dok je rep pokriven dugim sivim dlakama prošaranih belim. Težina tela im varira između 280 i 700 grama. 

Za razliku od većine torbara, numbat je dnevno aktivna životinja. Većina ekosistema sa izobiljem termita ima krupno biće sa veoma dugim, tankim i lepljivim jezikom koji se probija kroz kolonije termita, i sa snaznim prednjim nogama sa snažnim kandžama. Numbati poseduju pet prsta na prednjim, a četiri na zadnjim nogama. Kao i drugi sisari koji se hrane termitima ili mravima, imaju degenerisanu vilicu sa do 50 veoma sitnih, nefunkcionalnih zuba, a iako je u stanju da žvaće, retko to radi zbog meke prirode svoje ishrane. Ono što je jedinnstveno među terestičnim sisarima, jeste da poseduju dodatni zub između premolara i molara. 

Numbat portrait

Iako humke termita pronalazi prvenstveno uz pomoć mirisa, ima najbolji vid od svih torbara. Numbat ulazi u stanje torpora, koji može trajati i do 15 časova dnevno tokom zimskih meseci.

Veći deo dana provodi u potrazi za termitima. Iskopava ih kandžama i skuplja jezikom. iako se naziva i prugasti mravojed, izgleda da se intenzivno ne hrani mravima.

Numbat foraging Numbat with long tongue out

Poznati predatori pitona su piton, introdukovana crvena lisica i razni sokoli, jastrebi i orlovi. 

Odrasli numbati su solitarni i teritorijalni; zasnivaju teritoriju do 1.5 kvadratnih km i brane ih od drugih članova istog pola. Jedinke uglavnom ostaju od tad u toj istoj teritoriji; teritorije mužjaka i ženki se preklapaju i tokom sezone parenja mužjaci izlaze van svoje teritorije u potrazi za ženkom.  

Noću se povlače u svoja gnezda, koja mogu biti u rupama trupaca ili drveća ili u jami, obično uskom oknu dugom 1-2 metra koje se završava sferičnom komorom obloženom mekim biljnim materijalom: travom, lišćem, cvećem i iseckanom korom. Mogu blokirati otvor gnezda, debelom kožom zadnjice, da spreče predatoru pristup jami. Kada su uznemireni šište ili reže.

Numbat in hollow log

Numbati se pare u februaru ili martu i obično rađaju jedno leglo godišnje, ali mogu produkovati jos jedno ako prvo izgube. Gestacija traje 15 dana i rađaju 4 mladunca. Ono što je neobično za ove torbare je da ženke nemaju torbu, mada su im dojke zaštićene masom zlatnih dlaka i pokrivene izbočinama okružujućeg abdomena i butina tokom laktacije. 

Mladi ostaju prikačeni za dojke do jula ili avgusta. Nakon toga majka ih nosi na svojim leđima dok se potpuno ne osamostale do novembra. Ženke su polno zrele već tokom narednog leta, a mužjaci tek tokom druge godine života.

 Zeleno-prirodno područje, roze- reintrodukovano

 Female numbat with young

Young numbats at the entrance to the burrow mladi ispred jame

Two numbat sub-adults Numbat on logNumbat standing on hind legsNumbat sunning itselfNumbat climbingNumbat amongst leaf litterMale numbat showing scent gland stainNumbat in tree hollow

 


 


 

 

 

 

 


Peramelemorphia Ameghino, 1889

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:41

Red Peramelemorphia uključuje bandikute i bilbije: torbarski omnivori. Svi članovi reda su endemiti kopnenih masa Australije i Nove Gvineje. Većina ima karakterističan bandikut oblik: debeo telo lučnih leđa, dugu suženu njušku, veoma velike uspravne uši, relativno duge i tanke noge i tanak rep. Težina tela varira od 140 grama do 2 kilograma, ali većina vrsta su težine poluodrasle mačke: nešto oko kilogram. Drugi i treći prst su im srasli.

Nastali su tokom kasnog oligocena.

Red broji 21 vrstu podeljenih u dve familije:

  • Thylacomyidae: bilbi
  •  Peramelidae: bandikuti

Thylacomyidae Bensley, 1903 - Macrotis Reid, 1837 - bilbi

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 21:46

Bilbi su omnivorni torbari, stanovnici pustinja. Pre kolonizacije Australije, postojale su dve vrste. Jedna vrsta je izumrla tokom 1950-ih; druga je ugrožena. 

Bilbi na aboridžinskom jeziku označava dugonosog pacova.

File:Easter Bilby.jpg

Bilbi imaju karakterističnu dugu bandikut njušku i veoma duge uši. Mere između 29–55 cm dužine. U poređenju s bandikutima, imaju duži rep, veće uši i nežnije, svilenkasto krzno. Veličina njihovih ušiju omogućava im dobar sluh. Oni su noćni omnivori koji ne piju vodu, jer svu potrebnu tečnost dobijaju iz hrane, koja uključuje insekte i njihove larve, pauke, pupoljke, plodove, gljive i veoma sitne životinje. Veći deo hrane nalazi se iskopavanjem ili grebanjem zemlje, pri tom koristeći veoma dug jezik. 

File:Bilby at Sydney Wildlife World.jpg

Za razliku od bandikuta, oni su odlični kopači i grade prostrane tunelske sisteme svojim snažnim prednjim nogama i dobro razvijenim kandžama. Bilbi obično pravi niz jama u okviru svoje teritorije, do desetak, i kreće se između njih, koristeći ih za sklonište i od predatora i od dnevne vrućine. Torba ženki se otvara nazad, što sprečava da se torba naupuni zemljom pri kopanju.

Imaju veoma kratak period trudnoće, oko 12-14 dana, skoro najkraće među sisarima.

Postali su ugroženi zbog gubitka i promene staništa, kao i zbog kompeticije sa drugim životinjama. 

Macrotis lagotis Reid, 1837

Veliki bilbi, ili samo bilbi, obzirom da je mali bilbi izumro, naziva se još i zekouhi bandikut, dalgajt ili pinki. Žive u sušnim oblastima centralne Australije. Areal i populacija bilbija opadaju.

Nekada su bili rašireni po aridnim, semiaridnim i relativno plodnim oblastima, a sada ograničeni na sušne regione. Preferiraju staništa sa busenastom travom i žbunastim akacijama.

Težine su izmežu 1 do 2.4 kg; mada mužjaci u zatočeništvu mogu težiti i do 3.7 kg. Ženka su sitnije i teže između 0.8 do 1.1 kg. Imaju odlično čulo mirisa i sluha. krzno im je plavsivo sa šarama. Rep je crn i beo.

U zatočeništvu, bilbi obično žive barem 5 godina, a neke jedinke dožive i desetu godinu. Međutim, u divljini retko koji žive duže od godinu dana. Ženke su reproduktivno aktivne sa 6 meseci i mogu se razmnožavati tokom cele godine ako su uslov povoljni. Imaju 8 dojki. Leglo broji 1-3 mladih, a ženke mogu proizvesti do 4 legla tokom godine. Mladi napuštaju torbu nakon 70-75 dana i ostaju u jami dve tri nedelje pre nego što se osamostale. 

Macrotis lagotis cambrica

Macrotis lagotis lagotis

Female greater bilby carrying newborn in pouch Greater bilby Greater bilby lateral viewGreater bilby eating insect preyGreater bilby standing on hind legsGreater bilby holes in the desertGreater bilby, release of study animalGreater bilby road sign to warn motorists

Macrotis leucura Thomas, 1887

Mali bilbi, poznat i kao jalara, mali zekouhi bandikut ili belorepi zekouhi bandikut. Bio je veličine mladog zeca i živeo je u pustinjama Centralne Australije. Veruje se da je izumro još od pedesetih godina prošlog veka. 

Bio je torbar srednje veličine sa masom tela od 300 do 450 grama. Boja krzna bila je od blede žućkasto braon do sivo braon sa belim ili žućkasto belim krznom na trbuhu, sa belim nogama i repom. 

Opadanje brojnosti i njegovo konačno izumiranje pripisuju se različitim faktorima. Introdukcija stranih predatora kao što su domaće mačke i lisica, lov od strane rođenih Australijanaca zbog hrane, kompeticija sa zečevima, degradacija staništa doveli su do izumiranja vrste. Mešutim, obzirom da je vegetacija većeg dela njihovog nekadašnjeg areala ostala netaknuta, a još sa malo dokaza o prisustvu ispaše stoke i zečeva, ukazuje da su glavni krivci za njihovo izumiranje mačke i lisice. 

 


 

 


†Chaeropodidae Gill, 1872 - †Chaeropus Ogilby, 1838 - Chaeropus ecaudatus (Ogilby, 1838) - svinjonogi bandikut

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:37

Svinjonogi bandikut, bio je mali torbar sušnih i polusušnih ravnica Australije. Distribucioni opseg je kasnije redukovan na unutrašnje pustinjske regione, gde je poslednji put bio zabeležen tokom pedesetih, a sada se predpostavlja da su izumrli. 

Telo im je bilo dužine 23–26 cm a rep 10–15 cm. Na prvi pogled liči na bilbije, po dugim tankim nogama, šiljatim ušima i dugom repu. U bližem posmatranju, veoma je neobičan za torbare. prednje stope imaju dva funkcionalna prsta sa strukturom nalik na papke, slično svinjama ili jelenima. Zadnje stope imaju produženi četvrti prst sa kandžom oblika tanjeg konjskog kopita, a drugi i treći prst su srasli i koriste se za bištenje. Boja krzna varirala je od prosedo sive do oranž mrke. 

Prema predanju australijskih urođenika, ova vrsta je bila retke i pre dolaska evropljana na kontinenet. Do početka 20. veka izumrli su u Viktoriji i  jugozapadu Zapadne Australije.

Razlog izumiranje ostaje nerazjašnjen: čak i dve najdestruktivnije introdukovane istrebljivačke vrste, lisiča i zec, nisu pristigle na jugozapad Zapadne Australije kada su ovi bandikuti nestali sa tog područja. Feralne mačke već su bile uobičajene. Možda je do opadanja populacije doslo zbog dvostruke promene staništa. Aboridžini su drugačije održavali njihove oblasti, ali s odlaskom Aboridžina sa ovih područja i introdukcijom stoke došlo je do velikih promena u strukturi zemljišta, selekciji biljka i dostupnosti hrane.

Pig-footed bandicoot, mounted specimen


Powered by blog.rs