Enciklopedija sisara

Dugonosi bandikuti uklju;uju tri vrste:

• P. bougainville
• P. gunnii
• P. nasuta

Perameles bougainville Quoy & Gaimard, 1824

Zapadni bandikut, poznat i kao marl, nekada je bio nastanjen u južnoj Australiji, od Zapadne Australije do Novog Južnog Velsa, ali se sada nalaze samo na ostrvima u Ajkula Zalivu, Zapadna Australija i u zatočenim populacijama na kopnu. Sada su ugrožena vrsta. 

Dosta je sitniji od svog srodnika, istočnog bandikuta, a i tamnije je boje krzna koje je prosedo braon boje. Meri oko 46 cm dužine. Solitarni su i krepuskularni lovci, hrane se insektima, paucima i crvima, ponekad krtolama i korenjem. Kada se uplasi skače i beži u jame. 

Ova vrsta je reintrodukovana na obližnje kontinentalne oblasti Zapadne Australije, gde se predatori kao što su crvene lisice pod kontrolom. Takođe su uspešno reintrodukovani u aridnom rezervatu u Južnoj Australiji. 

Perameles gunnii Gray, 1838

Istočni bandikut je mali torbar veličine zeca koji se nalazi u Tasmaniji i Viktoriji. Podvrsta iz Viktorije je kritično ugrožena, a podvrsta sa Tasmanije (P. g. gunni) ranjiva.

teži manje od kilograma i ima kratak rep i tri do četiri belih prečki preko stražnjeg dela. Žive dve do tri godine i nisu gregarni. Mužjaci u poređenju sa ženkama imaju velike teritorije i druže se samo s ženkama u vreme parenja. Aktivni su noću. Hrane se beskičmenjacima. Tokom dana odmaraju u gnezdima od trave. Ženke imaju 8 dojki, a najviše rađaju 5 mladih, najčešće 2-3. U idealnim uslovima, produkuju do 5 legla godišnje.

Perameles gunnii gunnii

P. gunnii gunnii

P. gunnii gunnii

P. gunnii nova

Perameles nasuta Geoffroy, 1804

Dugonosi bandikut je najkrupniji član roda. Nalazi se na istočnoj obali Australije od kvinslenda do Viktorije.

Noćni su i solitarni. Hrane se beskičmenjacima i krtolama.

Perameles eremiana Spencer, 1897

Pustinjski bandikut je izumrli bandikut aridnih oblasti centralne Australije. Poslednji primerak prikupljen je 1943. Pretpostavlja se da su izumrli između 1943. i 1960-te.