Enciklopedija sisara

08 Avg, 2013

Antechinus Macleay, 1841

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 11:48

Antechinus ('ant+echinus' - nalik na ježa (zbog čekinjastog krzna)) naseljava Australiju (uključujući Tasmaniju i susedna ostrva) i Novu Gvineju. Većina vrsta naseljava Australiju a samo dve Novu Gvineju. 

Antehinusi su sitne, karnivorne životinje nalik na pacove koje prvenstveno love beskičmenjake kao što su pauci, bube (uključujući larve) i žiške. Neki su striktno terestični i love samo u nivou tla, dok su drugi spretni penjači. većina vrsta gnezdi se u šupljinama drveća. 

Njihova staništa su: umerene kišne šume, sušne i vlažne šume eukaliptusa, zdrave šume (A. agilis / A. stuartii); umerene kišne šume (A. swainsonii); močvare, vlažna vresišta (A. minimus); poremećene ili otvorene šume, sušne/vlažne, tropske /suptropske/umerene šume eukaliptusa/prašume (A. flavipes [najrasprostranjeniji]); tropske kišne šume (A. godmani, A. leo); tropske/suptropske lijanske šume (A. subtropicus, A. adustus); monsunske otvorene šume (A. bellus).

Krzno varira od sive-cimet-braon-crne boje zavisno od vrste. Imaju istaknute brkove, velike uši i izraženu, šiljatu njušku koja im daje izgled pacova. Variraju u veličini od 80–120 mm, od nosa do repa. teže između 16–170 g. Mužjaci su krupniji i teži. A. agilis je najsitnija vrsta, a A. swainsonii najkrupnija. Vrste sa Nove gvineje nisu baš najbolje opisane i očekuje ih istraživanje. 

Sve Antechinus vrste osim A. swainsonii su semelparne, barem mužjaci - obično i ženke - što znači da jedinke žive dovoljno dugo da se pare samo jednom u životu. Pare se tokom zime (avgust-septembar) kada je manja dostupnost hrane. Mužjaci se pare i do 12 sati da osiguraju uspeh parenja. parenje je kompetitivno (takmičarsko :).

Mnoga legla imaju multiplo poreklo (nekoliko očeva doprinosi jednom leglu). Ženke žive 2-3 godine. Međutim, većina ženki umire nakon osamostaljivanja prvog legla. Veličina legla zavisi od broja sisa u torbi (4, 8 kod nekih populacija i do 10 dojki). Nije poznato zašto broj sisa varira, ali je moguće da u sredini siromašnijoj hranom selekcija naginje ka jedinkama sa manjim brojem sisa.

Vrste:

  • A. adustus
  • A. agilis
  • A. bellus
  • A. flavipes
  • A. godmani
  • A. leo
  • A. minimus
  • A. stuartii
  • A. subtropicus
  • A. swainsonii

Antechinus adustus (Thomas 1923)

Tropski antehinus, poznat i kao zarđali antehinus nalazi se u maloj oblasti tropskih lijanskih šuma na severoistoku Kvinslenda, Australija. najsrodniji je mrkom antehinusu, od kog se razlikuje po dužem i tamnijem krznu.


Antechinus agilis Dickman, Parnaby, Crowther & King 1998

Agilni antehinus dugo je smatran formom mrkog antehinusa, od kog se skoro i ne razlikuje, osim što je malo sitniji i sivkastijeg tona. Osim beskičmenjaka, hrani se i sitnim gušterima i sočnim bobicama. Vrsta ulazi u stanje torpora u vreme nedostatka hrane. Poznato je da se gnezde zajedno do 20 jedinki. Naseljavaju vlažne šume na jugoistočnom uglu Australije.

 

Antechinus bellus (Thomas, 1904)

Bledomrki antehinus je jedina vrsta koje se nalazi u Severnoj Teritoriji, Australija. Jedinstven je među antehinusima po znatno bleđoj boji. Ima svetlosivu boju i razlikuje se od sličnih vrsta u oblesti koju naseljava (peščani dibler i crvenoobrazog dunarta) po većoj veličini i bleđoj boji. Naseljavaju visoke, više otvorene tropske šume. Leglo broji do 10 mladih. 

Antechinus flavipes (Waterhouse, 1838)

Žutonogi antehinus, poznat i kao mardo, uključuje tri podvrste:

  • A. f. flavipes, jugoistočni Kvinslend, Novi Južni Vels, Viktorija i Južna Australija
  • A. f. leucogaster, jugozapadna Zapadna Australija
  • A. f. rubeculus, severoistočni Kvinslend

Okupiraju različita staništa, uključujući sušne suve žbunove i sklerofilne šume. Na severu, naseljava i obalna vresišta, močvare i šume; na krajnjem severu i tropske lijanske šume. 

Imaju varijabilnu boju krzna, ali su uopšte sivkastije boje. Oko očiju imaju bele kolutove, a crn vršak repa. Dužina tela je oko 10-13 cm, a težina oko 30 grama.

Dnevne životinje. Sezona parenja je u avgustu kod južnijih životinja, a u oktobru u južnom kvinslendu; ili u junu/julu na severu Kvinslenda. osim beskičmenjaka, hrane se jajima, nektarom a ponekad i sitnim kičmenjacima.

A. f. leucogaster

 

Antechinus godmani Thomas, 1923

Gudmenov antehinus je najređi član roda, skoro ugrožena vrsta, a razlikuje se od drugih članova po riđkastijoj boji i sitnijim očima. Imaju skoro go rep. Uglavnom su nokturalni ili krepuskularni. Hrane se uglavnom terestičnim beskičmenjacima. Nalaze se ukišnim šumama na severoistoku Kvinslenda. Gnezda prave u šupljinama drveća ili korpama epifita.



Antechinus leo Van Dyck, 1980

Cimetni antehinus ili kejp jork antehinus jedini je sisar endemit poluostrva Kejp Jork. Ograničen je na polulistopadne šume. Zajedno sa gudmenovim antehinusom, najređi je član roda.Skoro ugrožena vrsta.

 

Noćni su i arborealni. Razlikuju se od drugih članova po tamnijoj pruzi posred glave. 

 



Antechinus minimus (É. Geoffroy, 1803)

Močvarni antehinus naziva se i mali tasmanijski torbarski miš. Postoje dve podvrste:

 

  • A. m. minimus, Tasmanija i obližnja ostrva
  • A. m. maritimus, Australija; skoro ugrožena podvrsta

Staništa su zatvoren vresišta, vlažna gusta vresišta, otvorene šume, otvorena vresišta i močvare. Insektivorni su. Aktivni su noću i delimično tokom dana. parenje traje od maja do jula a rađa se 6-8 mladih. Ženke preživljavaju drugu godinu. 

Antechinus stuartii Macleay, 1841

Mrki antehinus poznat je i kao stjuartov antehinus. Nekada je uključivao i vrste: Antechinus agilisAntechinus subtropicusAntechinus adustus. Naseljavaju uglavnom šumska staništa od jugoistočnog Kvinslenda do Novog Južnog Velsa.

Telo meri 9.5 do 11 cm. rep meri 10 do 12 cm.

Uglavnom su noćni i arborealni.  Ženke grade ogromna zajednička gnezda koja dele mnoge jedinke. Ženke ne poseduju torbu. Obično imaju osam sisa. Leglo broji 6-7 mladih. 

Antechinus subtropicus Van Dyck & Crowther, 2000

Suptropski antehinus nalazi se od Kvinslenda do krajnjeg severoistoka Novog Južnog Velsa, gde je ograničen na suptropske lijanske šume ispod 1000 m nadmorske visine. teško je razlikovati ga od drugih članova, možda po dužoj i užoj njušci. 

 

 

Antechinus swainsonii (Waterhouse, 1840)

Tamni antehinus ili  Svansonov antehinusbroji tri podvrste:

  • A. s. swainsonii, Tasmanija
  • A. s. insulanus, Viktorija (nacionalni park)
  • A. s. mimetes, od jugoistočnog Kvinslenda, preko istočnog Novog Južnog Velsa do jugozapadne Viktorije.

Najkrupnija je vrsta i mogu se naći dve forme; tamnija i bleđa. razlikuju se od srodnika po mnogo tamnijem krznu, koja je primetna i kod bleđe forme. Ono što je neobično je da su u celosti terestični i aktivni danju. Uglavnom se hrane beskičmenjacima, mada povremeno proždiru sitne guštere. Ženke mogu radjati i više od jednog legla (verovatno zbog krupnije veličine).  Poznati su i po svojoj neobičnoj vokalizaciji,a primećeno je i njihovo šištanje i cvokotanje. 

 


Komentari


Dodaj komentar

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

Powered by blog.rs