Enciklopedija sisara

Perameles É. Geoffroy, 1804 - dugonosi bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:32

Dugonosi bandikuti uklju;uju tri vrste:

  • P. bougainville
  • P. gunnii
  • P. nasuta

Perameles bougainville Quoy & Gaimard, 1824

Zapadni bandikut, poznat i kao marl, nekada je bio nastanjen u južnoj Australiji, od Zapadne Australije do Novog Južnog Velsa, ali se sada nalaze samo na ostrvima u Ajkula Zalivu, Zapadna Australija i u zatočenim populacijama na kopnu. Sada su ugrožena vrsta. 

Dosta je sitniji od svog srodnika, istočnog bandikuta, a i tamnije je boje krzna koje je prosedo braon boje. Meri oko 46 cm dužine. Solitarni su i krepuskularni lovci, hrane se insektima, paucima i crvima, ponekad krtolama i korenjem. Kada se uplasi skače i beži u jame. 

Ova vrsta je reintrodukovana na obližnje kontinentalne oblasti Zapadne Australije, gde se predatori kao što su crvene lisice pod kontrolom. Takođe su uspešno reintrodukovani u aridnom rezervatu u Južnoj Australiji. 

Adult western barred bandicootWestern barred bandicoot being held

Perameles gunnii Gray, 1838

Istočni bandikut je mali torbar veličine zeca koji se nalazi u Tasmaniji i Viktoriji. Podvrsta iz Viktorije je kritično ugrožena, a podvrsta sa Tasmanije (P. g. gunni) ranjiva.

teži manje od kilograma i ima kratak rep i tri do četiri belih prečki preko stražnjeg dela. Žive dve do tri godine i nisu gregarni. Mužjaci u poređenju sa ženkama imaju velike teritorije i druže se samo s ženkama u vreme parenja. Aktivni su noću. Hrane se beskičmenjacima. Tokom dana odmaraju u gnezdima od trave. Ženke imaju 8 dojki, a najviše rađaju 5 mladih, najčešće 2-3. U idealnim uslovima, produkuju do 5 legla godišnje.

Perameles gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, P. g. gunnii P. gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, <i>P. g. gunnii</i> P. gunnii gunnii

Eastern barred bandicoot, <i>P. g. nova</i> P. gunnii nova

Eastern barred bandicoot, showing bars on hindquartersEastern barred bandicoot in burrow entrance

Perameles nasuta Geoffroy, 1804

Dugonosi bandikut je najkrupniji član roda. Nalazi se na istočnoj obali Australije od kvinslenda do Viktorije.

Noćni su i solitarni. Hrane se beskičmenjacima i krtolama.

Perameles eremiana Spencer, 1897

Pustinjski bandikut je izumrli bandikut aridnih oblasti centralne Australije. Poslednji primerak prikupljen je 1943. Pretpostavlja se da su izumrli između 1943. i 1960-te.

 

 

 


Peroryctes Thomas, 1906 ' novogvinejski dugonosi bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 17:27

Novogvinejski dugonosi bandikuti su sitni torbarski omnivori sa prirodnim staništem u Novoj Gvineji. 

Peroryctes broadbenti (Ramsay, 1879)

Veliki bandikut je endemit Papue Nove Gvineje. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Ugrožena vrsta.

Peroryctes raffrayana (Milne-Edwards, 1878)

Refrejev bandikut se nalazi u Indoneziji i papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. 

 


 


Echymipera Lesson, 1842 - novogvinejski bodljičasti bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:11

Novogvinejski bodljičasti bandikuti su članovi reda Peramelemorphia. 

Echymipera clara Stein, 1932

Klarina ehimipera, Klarin bodljičasti bandikut ili belousti bandikut nalazi se u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Ugroženi su gubitkom staništa. 

Echymipera davidi Flannery, 1990

Davidova ehimipera ili Davidov bodljičasti bandikut je endemit Papue Nove Gvineje. Ugrožena vrsta. 

Echymipera kalubu (Fischer, 1829)

Obična ehimipera ili običan bodljičasti bandikut ima dugu njušku čak i za standard bandikuta. Gornji delovi su riđe braon boje, trnovito prošarani mrkožutim i crnim dlakama. Rep je kratak i skoro bezdlak. Dužina tela meri 300 - 400 mm, a rep još 80-100 mm; teži između 600 i 2000 g. Nalazi se u Novoj Gvineji.

Echymipera rufescens (Peters & Doria, 1875)

Dugonosa ehimipera ili dugonosi bodljičasti bandikut nalazi se u Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume.

Echymipera echinista Menzies, 1990

Mensisova ehimipera ili bandikut reke Flaj, endemit je Papue Nove Gvineje. Nema podataka o njegovoj ugroženosti.

 

 

 

 


Microperoryctes Stein, 1932 - novogvinejski mišoliki bandikuti

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 13:41

Novogvinejski mišoliki bandikuti ili prugasti bandikuti su članovi reda Peramelemorphia.

Microperoryctes ornata (Thomas, 1904)

Istočni  prugasti bandikut se nalazi u istočnoj Papui Novoj Gvineji u Engaprovinciji. Endemit je planinskih šuma nadmorskih visina od 1000 do 3600m. Terestični je omnivor. Prethodno je klasifikovan kao podvrsta Microperorychtes longicauda.

Microperoryctes longicauda (Peters & Doria, 1876)

Prugasti bandikut se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume.

Microperoryctes aplini Helgen & Flannery, 2004

Arfački patuljasti bandikut je endemit Arfak planina Zapadne Papue. naseljava suptropske ili tropske vlažne planinske šume.

Microperoryctes murina Stein, 1932

Mišoliki bandikut je endemit Zapadne Papue. naseljava suptropske ili tropske sušne šume.



Microperoryctes papuensis (Laurie, 1952)

Papujski bandikut je endemit papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske sušne šume. To je mali bandikut sa mekanim krznom, gornjeg dela crne boje i prugama na licu. Dužina tela meri 175-205 mm; rep 142-158 mm; težina 145-184 g.

 


Rhynchomeles prattorum Thomas, 1920 - seramski bandikut

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:27

Seramski bandikut (Rhynchomeles prattorum), poznat i kao dugonosi bandikut ostrva Seram, član je reda Peramelemorphia. Jedina je vrsta roda Rhynchomeles. Vrsta je opisana iz kolekcije od sedam primeraka, sakupljenih 1920. na indonežanskom ostrvu Seram. Klasifikuje se kao ugrožena vrsta na crvenoj listi IUCN. Konzervacija vrste je ugrožena raščišćavanjem šuma niskih nadmorskih visina blizu lokalitetu vrste. Introdukcija svinja, pasa i drugih feralnih životinja prouzrokovala je opadanje populacije.  


Notoryctemorphia Kirsch, in Hunsaker, 1977 - Notoryctidae Ogilby, 1892 - Notoryctes Stirling, 1891 - torbarske krtice

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:47

Torbarske krtice su familija (Notoryctidae) torbara reda Notoryctemorphia, a uključuju samo dve vrste:

  • Notoryctes typhlops (južna torbarsa krtica, poznata kao itjaritjari)
  • Notoryctes curinus (severna torbarska krtica, poznata kao kakaratul)

To su neobični sisari pustinja Zapadne Australije.

Veći deo vremena provode u zemljištu, izlazeći na površinu samo ponekad, verovatno njčešće nakon kiše. Slepe su, oči su im redukovane na zakržljala sočiva ispod kože, nemaju spoljašnje uši, samo par sitnih rupa skrivenih ispod guste dlake. Ne kopaju prmanentne jame, već zatrpavaju tunele za sobom.

Glava je konusnog oblika, sa kožastim štitom preko njuške, telo je cevasto, a rep je kratki, bezdlaki patrljak. Dužine su između 12 i 16 cm, težine 40 do 60 grama, a pokriveni kratkom, veoma bledo krem do belom dlakom, prelivnom zlatnim sjajem. Torba im je okrenuta unazad, tako da se ne puni peskom, a sadrži dve dojke, tako da ova životinja nema više od dva mladunca po leglu.

Udovi su im veoma kratki, sa redukovanim prstima. Prednje stope imaju dve velike, široke kandže na trećem i četvrtom prstu, koje se koriste za kopanje zemlje pred životinjom. Zadnje stope su široke i nose tri male kandže; ove stope se koriste za guranje zemlje iza životinje dok kopa. Jedinstvna karakteristika za ovu životinju su srasli vratni pršljenovi koji daju veću čvrstinu glavi tokom kopanja.

Torbarske krtice pružaju izuzetan primer konvergentne evolucije, s krticama generalno,  delimično i sa zlatnim krticama Afrike. Iako su povezane s drugim krticama u tome da su sve sisari, spoljašnja sličnost je izuzetan odraz sličnih evolucionih puteva koji su usledili.

One su insektivorne, hrane se uglavnom larvama buba i gusenicama moljaca. Zubi im imaju pojednostavljenu strukturu, ali je zubna formula slična drugim torbarima.

Članovi ovog reda nastali su pre oko 20 miliona godina. 

Notoryctes typhlops (Stirling, 1889)

Južna torbarska krtica se nalazi na jugozapadu Australije.

Hrani se crvima i larvama. Nije poznato da li piju vodu, ali obzirom na učestalost kiše, verovatno je ne piju.

Obzirom da žive u zemljišti malo se zn o njihovom ponašanju, ugroženosti, a areal je poznat samo iz viđanja u raštrkanim područjima. Nakon hvatanja u zatočeništvu jedva da prežive mesec dana. 

Ponekad se kreće iznad zemlje, ali retko i samo nekoliko metara pre nego što se ponovo ukopa. Ovo češće čine nakon kiše ili tokom hladnije sezone. Zatočene životinje se hrane nad zemljom. Povremeno se zabeleži njihovo iznenadno spavanje na površini i do nekoliko sati, dok se ne uznemire. Iznad zemlje se kreću na vijugav način; koristeći prednje noge da prevlači telo po pesku, a zadnje da se odguruje napred. Aktivne su na 20-100 cm dubine zemljišta. 

Zabeleženo je da se hranei odraslim insektima, semenjem i gušterima.

Southern marsupial mole eating a centipedeSouthern marsupial mole eating a gecko

Notoryctes caurinus Thomas, 1920

Severna torbarska krtica ili severozapadna torbarska krtica naseljava vrele pustinje. Krzno joj je žute boje. Hrani se larvama i lutkama insekata.

 

 

 

 

 

 


Diprotodontia Owen, 1866

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:26

Diprotodontia (Grčki: διπρωτός diprotos, što znači "dva prednja" i οδοντος odontos što znači "zubi") su veliki red od oko 120 torbarskih sisara uključujući kengure, valabije, posume, koalu, vombata i mnoge druge.

Skoro svi članovi su herbivori. Ima nesto malo insektivora i omnivora, ali su oni verovatno potekli od herbivora.

Diprotodonti su ograničeni na Australiju. Najstariji poznati fosili datiraju iz kasnog oligocena (pre oko 28-23 miliona godina). 

Dve ključne anatomske karakteristike identifikuju diprotodonte. Članovi roda su prvenstveno "diprotodontni" (u značenju "dva zuba"): imaju par velikih, okrenutih nadole, incisiva (sekutića) na donjoj vilici, što je zajednička karakteristika mnogih ranih sisara. Diprotodontna vilica je kratka, obično sa tri para gornjih incisiva (vombati, kao glodari imaju samo jedan par), i nema donjih kanina. Druga bitna karakteristika je "sindaktilija", spajanje drugog i trećeg prsta stopala do osnove kandži, što ostavlja kandže međusobno razdvojene. Peti prst je obično odsutan, a četvrti je često veoma izdužen.

Do skoro je red deljen na dva podreda: Vombatiformes koji uključuje vombate i koalu i Phalangerida koji ubraja sve ostale familije. Kirsch et al. (1997) su podelili familije u tri podreda. Šest familija Phalangeriformes grupisane su u dve nadfamilije.

Red DIPROTODONTIA

  • Podred Vombatiformes
    • Familija Phscolrctidae: koala 
    • Familija Vombatidae: vombati 
  • Podred Phalangeriformes 
    • Nadfamilija Phalangeroidea
      • Familja Phalangeridae
      • Familija Burramyidae
    • Nadfamilija Petauroidea
      • Familija Tarsipedidae
      • Familija Petauridae 
      • Familija Pseudocheridae 
      • Familija Acrobatidae
  • Podred Macropodiformes
    • Familija Macropodidae 
    • Familija Potoroidae 
    • Familija Hypsiprymnodontidae

 

 


Phascolarctidae Owen, 1839 - Phascolarctos Blainville, 1816 - Phascolarctos cinereus (Goldfuss, 1817) - koala

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:35

Phascolarctidae (Phasco - torba, larct- od grčkog arctos u prevodu medved) je familija torbara reda Diprotodontia, koja uključuje samo jednu vrstu, koalu. Najbliži srodnici ovoj familiji su vombati. Najverovatnije obe familije imaju istog pretka od kog su nastale u kenozoiku. 

Phascolarctos cinereus (Goldfuss, 1817)

Koala je australijski torbar biljojed i jedini živi predstavnik familije. 

Naseljava obalska područja istočne i južne Australije. 

Opisane su tri podvrste. Jedinke koje žive na jugu gde je hladnija klima su krupnije. Viktorijanska koala (P. cinereus victor) ima duže i deblje krzno sa svetlijim čokoladno-braon nijansama na leđima i podlakticama i raščupane bele uši. Mužjaci ovih koala teže 12 kg, dok su ženke nešto manje, 8.5 kg. S druge strane, u suptropskim i tropskim predelima Kvinslenda, koale P. cinereus adustus, su manje (mužjaci teže 6.5 kg, а ženke samo 5 kg), svetlije su i imaju sivu, prljavu boju krzna koje je tanje i kraće od južnijih koala. Treća podvrsta naseljava Novi Južni Vels (P. cinereus cinereus). Fosili koala su relativno retki, ali neki nađeni u severnoj Australiji su stari oko 20 miliona godina.

 

Spoljašnji izgled je najsličniji izgledu vombata, ali koala ima deblje, raskošnije krzno, mnogo veće uši, duže udove koji su opremljeni velikim, oštrim kandžama prilagođenim za penjanje po drveću. Koala je jedna od malobrojnih vrsta sisara koji imaju otisak prstiju; zapravo otisak prstiju koala je osobito sličan otisku prstiju čoveka. 

Mozk koale je neobično malih dimenzija; oko 40 % kranijalne šupljine ispunjeno je tečnošću. 

Generalno je tiha i mirna životinja, ali mužjaci proizvode veoma glasne oglašavajuće zvuke u vreme sezone parenja koji se mogu čuti sa daljine od skoro jednog kilometra. Ne postoje tačne informacije o životnom veku koala, ali se zna da koale u zatočeništvu žive i do 15 godina; s tim da ženke mogu poživeti i do 20,  a mužjaci do 13 godina. 

Ženke stiču polnu zrelost sa 2 do 3 godine, a mužjaci sa 3 do 4 godina. Ako je zdrava, ženka može na svet da donese po jedno mladunče svake godine za otprilike 12 godina. Bremenitost traje 35 dana i veoma retko se rađaju dva mladunčeta. Parenje traje od decembra do marta, tj. za vreme leta. 

Kada se mladunče rodi, veličine je zrna pasulja, dopuzi do stomaka majke u torbu. U torbi provodi oko 6 meseci. Nakon oko 22 nedelje otvara oči i počinje izvirivati iz torbe. U tom razdoblju mu kao dodatna hrana služi smjesa koju nazivaju "pap" i zapravo je naročita vrsta izmeta koju majka izlučuje upravo u tu svrhu. U toj smesi su bakterije neophodne mladuncu za probavu čvrste hrane. Ovo je najopasnije razdoblje u razvoju mladunca, jer ne uspevaju svi prebroditi taj prelaz s majčinog mleka na otrovnu hranu. Beba koala sa majkom ostje narednih 3 meseci držeći se za njena leđa i hraneći se mekim delovima lišća. Mladi koale ostaju sa svojim majkama sve do dolaska na svet novog mladunca, kada ga majka otera. Ako se dogodi da majka nema novog mladunca, dozvoljava ranijem mladuncu da ostane uz nju do dobi od oko 3 godine. Mladi mužjaci često ostaju u majčinom dometu dok ne napune dve ili tri godine. 

Koala.jpg

Koala skoro ceo svoj životni vek provede na drveću eukaliptusa. Kao i vombti i lenjivci, koale imaju spor metabolizam za sisare (što čuva energiju), spavajući i po 19 sati dnevno u rakljama drveta.  Ove životinje od svojih 5 aktivnih sati dnevno provede 3 sata jedući, u bilo koj doba dana, obično noću. Prosečna koala pojede 500 grama lišća eukaliptusa dnevno. Koale ponkad jedu zemlju, koru drveta i šljunak da bi lakše svarile hranu. Hrana se vari nrednih 100 sati. Postoji više faktora koji određuju kojim će lišćem, od 800 vrsta drveća eukaliptusa, koala da se hrani. Kod odabira listova, daje prednost starijim, jer sadrže manjeotrova od mladih listova. U određenoj meri podnosi taj otrov, no njegova visoka koncentracija može i za njega biti opasna. Silaze sa drveta vrlo retko, najčešće samo da promeni stablo jer je na dotadašnjem pojela svo lišće.  Tečnost dobija iz lišća i zato retko pije vodu. 

Koala climbing tree.jpg

Koale su se lovile skoro do istrebljenja u ranim godinama 20.veka, uglavnom zbog krzna. Koale zahtevaju velike površine zdravih i poveznih šumskih oblasti, prelazeći velike razdaljine između drveća. Neprekidan rast stanovništva obalnih delova kontinenta ne prestaje da krči te šume. Ostale opasnosti dolaze od šumskih i domaćih životinja, saobrćaja i zaraza.

Koale nastanjuju četiri države u Australiji: u Kvinslendu su česte i najmanje zabrinjavajuće životinjske vrste; u Novom Južnom Velsu su popisane kao ugrožene; u Južnoj Australiji su retke, dok se populacijau Viktoriji smatra naprednom i u velikom broju. Glavna poteškoća pri držanju koala u rezervatima ili u zoološkim vrtovima izvan Australije sastoji se u pronalasku dovoljnih količina eukaliptusovog lišća prave vrste.

Phascolarctos cinereus adustus

Phascolarctos cinereus cinereus

Phascolarctos cinereus victor

Koala female with joey Koala joey on its motherKoala joey with motherKoala joey feeding on eucalyptus leavesFemale koala with joeyYoung koalas playing on a branchKoalaKoala on the groundKoala eating eucalyptus leavesKoala climbing treeKoala sleeping in branchesKoala with brown-headed honeyeater plucking fur for its nest

 

 

 


Vombatidae Burnett, 1829 - vombati

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:39

Vombati su kratkonogi, mišićavi torbari, sa prirodnim staništem u Australiji, dužine tela oko 1 metra, sa kratkim patrljastim repom. Prilagodljivi su mnogim staništima, a nalaze u šumskim, planinskim i pustarskim oblastima jugoistočne Australije, uključujući Tasmaniju, kao i izolovani predeo od oko 300 h u Eping Forest nacionalnom parku u Kvinslendu. 

Telo je nezgrapno, teško, vrat snažan i kratak, glava nezgrapna, uši su kratke i zaobljene, a rep vrlo kratak. Noge su kratke i savijene, na njima ima pet prstiju sa dugačkim, snažnim, srpastim kandžama. Krzno vombata je prilicno oštro, boja varira između sive i braon, sve do crne. 

Vombati kopaju prostrane sisteme jazbina svojim glodarskim prednjim zubima i snažnim kandžama. Jedna bitna adaptacija vombata je torba koja se otvara pozadi. Prednost ovoga je u tome što im ne upada zemlja u torbu i zatrpava mlade dok kopaju. Iako su uglavnom krepuskularni i nokturalni, vombati lutaju u potrazi za hranom i tokom hladnih ili oblačnih dana. Obično se ne viđaju često, al ostavljaju dovoljno dokaza svog prolaska, ostavljajući za sobom kubični izmet.

Vombati su herbivori; njihova ishrana se uglavnom sastoji od trave, trske, herba, kora i korena. Njihovi sekutići slični su onima kod placentalnih glodara, prilagođeni za glodanje tvrde vegetacije. Kao i mnogi drugi herbivorni sisari imaju dijastemu između sekutića i kutnjaka. 

Krzno vombata može varirati od peskovite do braon boje, ili od sive do crne. Sve tri vrste prosečno mere oko metar dužine i teže između 20 i 35 kg.

Ženke rađaju jedno mladunče u proleće, nakon bremenitosti koja traje 20-21 dan. Mladunac napušta torbu nakon 6-7 meseci. Osamostaljuju se sa 15 meseci, a polno su zreli sa 18 meseci. Seksualnu zrelost dostižu sa 2 godine. U vreme sezone parenja, koja traje od aprila do juna, usamljeni vombati traže partnera.

Njegov metabolizam je neubičajeno spor-potrebno mu je čitavih 14 dana da potpuno svari pojedenu hranu, što predstavlja prednost na aridnim staništima. Sporo se kreću. Kada su u opasnosti, mogu dostići brzinu do 40 km/h i tu brzinu dostiže u vremenskom intervalu od samo 90 sekundi. održavati tu brzinu do 90 sekundi. Vombati brane svoju teritoriju i reaguju agresivno na uljeze. Običan vombat zauzima teritoriju do 23 ha, dok dlakavonose vrste imaju mnogo manje teritorije, ne veće od 4 ha.

Brani svoj dom i pokazuje veliku agresivnost prema uljezima. Kada je napadnut, vombat je u stanju da pokrene i poslednji atom svoje snage da se suprotstavi neprijatelju (obično je to dingo), sruši ga preko krova svog tunela, dingo propada i vombat nabacuje zemlju na njega i zatire ga sve dok životinja ne prestane da diše. Tasmanijski đavo takodje predstavlja veliku opasnost. Ako stigne do svoje jazbine, vombat se okreće leđima ka ulazu u jamu i snažnim udarcima zadnjih udova je u stanju i da razbije lobanju životinje kojoj dozvoli da priđe i pokušava da ga dohvati sa ulaza. Osim snažnih pokreta zadnjih udova, predatoru hvatanje plena otežava i izuzetno zadebljao zadnji deo tela, građen od hrskavičave tvorevine, kao i vrlo mali i kratak rep. Nije plašljiv, ne ustukne pred ljudima i ne plaši se kao kenguri, ali traži da se poštuje njegova samoća. Napadnu osobu zna da ugrize za nogu, što je vrlo bolno, jer svojim oštrim zubima probije čak i ljudsku čizmu, kada se oseti ugroženo. Ćudljive je prirode i može izraziti agresivnost, ne samo kada je isprovociran, nego i kada jednostavno nije dobro raspoložen.

Oglašava se promuklim režanjem. 

Ljudi koji se slučajno nađu u okršaju s vombatim mogu se popeti na drvo dok se životinja ne smiri i ode. Ljudi mogu dobiti ubodne rane od vombatovih kandži, kao i ujeda.

Postoje tri vrste vombata i svi su zaštićeni australijskim zakonom: 

  • Vombatus ursinus
  • Lasiorhinus krefftii
  • Lasiorhinus latifrons

 


Vombatus É. Geoffroy, 1803 - Vombatus ursinus (Shaw, 1800) - obični vombat

Diprotodontia — Autor sisari @ 09:10

Obični vombat, poznat i kao golonosi vombat, jedina je vrsta roda Vombatus.

Postoje tri podvrste, mada su im razlike nejasne: 

  • V. u. hirsutus, nalazi se na australijskom kopnu. 
  • V. u. tasmaniensis se nalazi na Tasmaniji. Manji je od V. ursinus hirsutus. [4]
  • V. u. ursinus se nekda nalazio širom Bass Strait Islands, ali je sada ograničen na Flinders ostrvo do severa Tasmanije. Populacija je 1996. procenjena na oko 4000 jedinki i ima status ranjivosti. 

Vombatus ursinus hirsutus

  V. u. tasmaniensis

Vombatus ursinus ursinus

Nalaze se u hladnijim i vlažnijim delovima južne i istočne Australije, uključujući Tasmaniju, najsevernije dopire do planina na jugu Kvinslenda.

Dužina tela meri između 80 i 130 cm, a težina između 17 i 40 kg. Razlikuje se od dlakonosih vombata po ćelavom nosu.

Solitarni su, teritorijalni, a svaki ima utvrđenu teritoriju u okviru koje živi i hrani se. U toj oblasti kopa sisteme tunela, pri čemu dužina tunele meri od 2 do 20 m dužine, zajedno sa mnogim bočnim tunelima. Svaka jedinka ima oko desetak svojih jazbina i svaka ima po nekoliko otvora. Mogu izlaziti i u toku dana tokom hladnijeg vremena, obično rano ujutru ili kasno popodne. 

Herbibori su; hrane se travom i drugim biljnim materijalom. 

Pare se svake druge godine i rađaju jedno mladunče. Bremenitost traje 20-30 dna, a mladunac ostaje u torbi 5 meseci. Kad napusti torbu teži između 3.5 i 6.5 kg. Odvikava se od majke sa 12 do 15 meseci, a potpuno su nezavisni sa 18 meseci. Prosečna dužina života u divljini je 15 godina, a 20 u zatočeništvu. 

 

wombatwombat_pic

Powered by blog.rs