Enciklopedija sisara

Lagorchestes Gould, 1841

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:18

Lagorchestes je rod familije Macropodidae, koji je imao četiri vrste, a danas samo dve. Lagorchestes leporides je izumro krajem 19.veka. 

Lagorchestes conspicillatus Gould, 1842

Lagorchestes conspicillatus se nalazi u Australiji i Novoj Gvineji. U Australiji se nalazi mala podpopulacija na ostrvu Berou, dok je kopneni tip rasprostranjen na severu kontinenta. 

Vrsta roda Lagorchestes, zec-valabi, nastanjuje tropsku travnatu i žbunastu vegetaciju severne Australije. Rasprostranjen je od Kvinslenda do Zapadne Australije. Otkriven je 1997 u savanskoj oblasti na jugozapadu Papue Nove Gvineje.

Solitaran je, noćni biljojed. Boja mu je sivo braon sa zlatnim vrhovima i oranž kolutovima oko očiju, po čemu je i dobio naziv "kengur koji nosi naočare". Gradi gnezda među gustom vegtacijom. kada je uznmiren, odskače u cik-cak formi. Rađaju smo jedno mladunče u bilo koje doba godine koje postaje polno zrelo sa godinu dana. 

Postoj dve podvrste:

  • L. c. conspicillatus
  • L. c. leichardti

Spectacled hare-wallaby standing on back legs Spectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legsSpectacled hare-wallaby standing on back legs

Lagorchestes hirsutus Gould, 1844

Crvenkasti zec-valabi, poznat i kao mala, nekada je naseljavao zapadnu poloinu australijskog kontinenta, a sada je ograničen na ostrva bernier i Dore ostrva u Zapadnoj Australiji. Trenutno se klasifikuje kao ranjiva vrsta. 

Krzno mu je crvenkasto sivo. Najmnji je zec-valabi. Solitrno i noćno biće. Hrani se herbama, lišćem i semenkama. Skoro je reintrodukovan na kopneni deo Australije, posebno u tanami pustinji u Severnoj Teritoriji. 

Četiri različite subpopulcije opisane su kao podvrste:

  • Lagorchestes hirsutus hirsutus, izumrla grupa koja je naseljavala kopno Jugozapadne Australije.

 

  • Lagorchestes hirsutus bernieri nalazi se samo na ostvu Bernier.
  • Lagorchestes hirsutus dorreae nalazi se samo na Dore ostrvima.

Četvrta neimenovana podvrsta sačuvana je relokacijom.

  • Lagorchestes hirsutus ssp. su otkriveni u tanami pustinji, a nekada su bili rasprostranjeni u sušnoj oblasti centralne Australije. Jedini živi primerci premešteni su na nekoliko meste u Zapadnoj Australiji kao zatočene kolonije.

Young rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring study Young rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring studyYoung rufous hare wallaby thrown from pouch as a defence behaviour during trapping for monitoring study

Lagorchestes leporides (Gould, 1841)

Istočni zec-valabi, nekada poznat kao obični zec-valabi, izumrla je vrsta valabija koja je nekada naseljavala jugoistočnu Australiju.

Poslednji primerak skupljn j 1889 u novom Južnom Velsu. Uzrok izumiranja je nejasan, obzirom da su nestali pre intenzivne agrikultivacije i prenamnožavanjacrvene lisice.

File:Обыкновеный заячий кенгуру.jpg

Macropus Shaw, 1790 - kenguri

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:07

Macropus, kengur,  je rod torbara iz familije Mcropodidae. Broji 13 vrsta koje su podeljene u tri podroda. Rod uključuje sve terestične kengure, valarue i nkoliko vrsta valabija (mali kenguri).

Reč kengur vodi poreklo od australijskog aboridžinskog jezika Guugu Yimidhirr od reči gangurru, odnoseći se na sivog kengura. Prema nekim izvorima, Džejmsa Kuka je zanimalo ime ovih, tada, nepoznatih životinja. Kada je postavio pitanje Aboridžinima na engleskom jeziku za njihovo ime, oni su odgovorili na svom - „Kenguru“, što u stvari znači „Ne razumemo“. Kapetan je odgovor prihvatio kao ime životinje i svetu prikazao nepoznatu životinjsku vrstu. 

Kenguri imaju malu glavu, dugačke, velike i jake zadnje noge prilagođene za skakanje kao i dugačak mišićav rep koji im služi da održe ravnotežu. Njihov rep može izdržati čak do 90 kg. Kao i svi ostali torbari, i kenguri imaju torbu koja se zove marsupijum u kojoj nose mladunčad posle porođaja.

Kenguri su jedine veće životinje koje primenjuju skakanje kao oblik kretanja. Uobičajena brzina skakutanja crvenog kengura iznosi oko 20–25 km/h, ali može da ubrza i do 70 km/h na kraćim razdaljinama, dok na dužim uspeva da održi brzinu do 40 km/h. Zbog svojih dugačkih nogu, kengur ne može da hoda normalno.

Prosečni životni vek kengura iznosi 4-6 godina, dok je zabeležen rekord od 23 godine.

Kenguri su krupni biljojedi, hrane se travom i korenjem tako što je preživaju. Mnoge vrste su noćne životinje, obično provodeći dane izležavajući se, dok noću i ujutru su u potrazi za hranom, krećući se u gomili.

Kenguri pasu travu i zbog te osobine su im se razvili specifični zubi. Sekutićima prinose ustima travu blizu zemlje, dok je kutnjacima seku i melju. Zbog toga što dve strane donje vilice na kojoj se sekutići nalaze odvojeni nisu spojene, kenguri imaju širok ujed.

Različite vrste kengura jedu različitu vrstu hrane. Crveni kenguri više vole suvlju travu od sočnije jer je sočnija trava teška. Sivi kenguri se opredeljuju za svežije, sočnije izdanke trave jer su šumske životinje, suprotno crvenim, koji nastanjuju pustinje.

Tokom sušne sezone, svi kenguri zadržavaju ostatke hrane u njihovom digestivnom sistemu duži period vremena da bi upili i poslednje ostatke vlage. Međutim, sivi kenguri su skloniji dehidrataciji, jer nemaju preveliku potrebu da održe vodu njihovom šumskom staništu.

Kenguri imaju malo prirodnih neprijatelja. Dolaskom ljudi u Australiju pre najmanje 50.000 godina i sa njima dolaskom psa dinga pre 5.000 godina, kenguri su morali da se adaptiraju. Orlovi sa klinastim repom i ostale grabljivice se često hrane kengurovom lešinom. Varani i ostali gušteri mesožderi takođe predstavljaju pretnju manjim vrstama kengura.

Jednu grupu kengura sačinjava deset ili više mužjaka i ženki. Dominacija mužjaka se zasniva na osnovu njegove veličine i starosti. Sezona parenja počine u različito vreme kod različitih vrsta kengura. Ženke crvenog kengura su spremne za parenje u svako doba; sivi kenguri se pare i rađaju mlade između oktobra i marta (letnji period južne hemisfere); dok antilopski kenguri su spremni za parenje u jesen, u martu i aprilu.

U toku udvaranja, ženke često odbijaju sitnije mužjake. Udvaranje uključuje „ispitivanje“ mužjaka kloake ženki. Tada one počnu da mokre, dok je mužjak miriše dok se ne zadovolji kada dolazi do samog parenja. Seksualno uzbuđen mužjak prati ženku koja mu uzvraća tako što podiže svoj rep. Češkanje repova može biti sastavni deo predigre. Savijeni rep jedne ili obe jedinke pokazuje da su one spremne za parenje.

Kao i svi torbari, i kenguri se rađaju tokom veoma ranog stupnja razvoja - posle trudnoće koja traje od 31-36 dana. Kada se rodi, mladunče je teško svega 12 grama i dugačko 25 mm. Tada su samo prednji udovi nešto razvijeniji da bi mu omogućili da se uspuzi do torbe i zakači za majčinu bradavicu. Mladunčad će obično ostati u torbi u narednih devet meseci (180-320 dana kod istočnog sivog kengura) pre nego što će početi da povremeno izlazi iz nje. Majka će ga hraniti dok ne napuni 18 meseci.

Ženka kengura je obično trudna u neprekidnosti, osim na dan kada rađa mlado. Ona ima sposobnost da zamrzne razvoj embriona dok prethodno mladunče ne bude dovoljno staro da napusti torbu. Ova pojava se naziva embrionalna dijapauza, i dešava se u okolnostima kada je predeo gde žive kenguri suv i kada su izvori hrane minimalni. Majka dodatno može da produktuje dve različite vrste mleka istovremeno za novorođenče i za ono starije, koje je još u torbi.

Kada je u opasnosti, kengur udara svojim zadnjim nogama o zemlju.
Kengur ne može da skoči ako mu je rep položen na tlo.
Kenguri ližu prednje šape da bi se ohladili.
Po slobodnim procenama, u Australiji živi oko 50 miliona kengura.
Naučnici Prirodnjačkog muzeja u Pitsburgu su nedavno otkrili fosil najstarijeg pretka današnjih kengura. Živeo je pre 125 miliona godina, ali ne u Australiji, već u Kini.

 

The head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult females

 

he head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult female
The head and body stand from 100 cm to 159 cm in height, with the tail being 54 to 83 cm in length. Like other members of the Macropodidae, the length of the tail is an adaptation that allows them to balance both when moving and sitting still. The hind legs also tend to be larger and stronger than the front legs, allowing these animals to use a jumping motion for movement. Adult males tend to be three times larger than adult females

 


Macropus Shaw, 1790 - Podrod Notamacropus

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:05

Podrod Notamacropus

Macropus agilis (Gould, 1842)

Brzi valabi ili peščani valabi, vrsta je valabija koja se nalazi u severnoj Australiji i Novoj Gvineji. najčešća je vrsta valabija na severu Austrlije.

Krzno mu je boj peska, ispod je bleđe.

Postoje četiri podvrste:

  • M. a. agilis - nalazi se u Severnoj Teritoriji
  • M. a. jardinii - severna i istočna obala Kvinslenda
  • M. a. nigrescens - oblasti Kimberli i Arnem Lend u Zapadnoj Australiji
  • M. a. papuanus - južna i jugoistočna Papua Nova Gvineje i obližnja ostrva

M. a. papuanus

  M. a. agilis

File:Agile Wallaby family.jpg File:Macropus agilis - 02.jpg

Macropus dorsalis (Gray, 1837)

Crnoprugi valabi ili žbunasti valabi, je valabi srednje veličine, koji se nalazi od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa. 

Podseća na crvenovratog valabija, a razlikuje se po crnoj leđnoj pruzi, belom prugom oko kukova i više crvene boje. Stidljiv je, noćni i nije dobro poznat, zbog prferiranja gustog žbunja gde se može lako sakriti. 

Dužine su između 100 do 160 cm,  težine oko 50 kg. 

http://animaldiversity.ummz.umich.edu/accounts/Macropus_dorsalis/

Black-striped wallaby

Macropus eugenii Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tamar valabi, poznat i kao dama valabi ili darma valabi, naseljava Južnu i Zapadnu Australiju. Introdukovani su na Novi Zeland i reintrodukovani u nekim oblastima Australije gde su prethodno istrebljeni. Na Novom Zelandu su postali toliko brojni i štetni po autohtone biljke da je njihova populacija regulisana sodium fluoroacetatom na koji imaju nivo rezistencije.

Razlike u lobanji razlikuju tamare iz Zapadne Australije, Južne Australije i Kengur ostrva, čineći ih različitim populacionim grupama ili verovatno različitim podvrstama.

Sa veličinom zeca, spada u najmanje valabije. Boja krzna je uglavnom siva. Sposobni su da piju morsku vodu. Noćna vrsta koja noć provodi u travi, a dan u žbunju.

Ime tamar potiče od gustiša žbunja lokalno poznatog kao tama (Allocasuarina campestris) u Zapadnoj Australiji.

Maksimalna izmerena težina mužjaka bila je 9 kg, a ženki 7 kg. Telo meri 59–68 cm kod mužjaka, a 52–63 cm kod ženki. Visina oba pola je oko 45 cm. Rep oba pola meri između 34-45 cm. Raspon skoka meri 0,8-2,5 m.

Tamari ne mogu da prežive temperature iznad 40 °C. Sprečavaju dehidrataciju ređim uriniranjem i resorbcijom vode iz creva.  

Najčešće se hrane semenjem akacija, kao i vrstama Gastrolobium bilobum,  Austrodanthonia setacea i Corymbia calophylla.

Predatori tamara su dingo, feralne mačke, crvene lisice i klinorepi orlovi. Predatore mogu uočiti i mirisom. Kada osete grabljivce, tamar upozorava ostale lupkanjem stopalima. 

Pare se sezonski, a uglavnom rađaju krajem januara i početkom februara. Mladunče počinje da izlazi iz torbe i da se hrane travom nakon 200 dana. Potpuno se osamostaljuju nakon 300-350 dana. Mužjaci žive oko 11, a ženke oko 14 godina.

Koriste se u nauci kao model organizmi za proučavanje biologije torbara.

File:Macropus eugenii.jpgFile:Tamarwallaby.JPGFile:Tammar wallaby Innes.JPGFile:Tammar moving.jpg

Macropus greyi Waterhouse, 1846

Grejev valabi je izumrla vrsta valabija (1943) iz jugoistočne Južne Australije i jugozapadne Viktorije.

Lovljen je zbog krzna i sportski, a uticaj na njih imalo je i stočarstvo. Bili su relativno česti sve do 1910, ali veoma retki 1923. Izumrli su zbog lova, lisica i gubitka staništa.

Macropus irma (Jourdan, 1837)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni žbunski valabi (Macropus irma) ili crnonogi valabi, nalazi se na jugozapadnom obalskom regionu Zapadne Australije. Najveća pretnja su mu introdukovane crvene lisice (Vulpes vulpes).

Oni su dnevni kenguri.

Dužina tela meri oko 1,2 m, a repa 54–97 cm. Teže 7.0-9.0 kg. Boja krzna je siva, sa crnim i belim ušima, crnim šakama i stopalima i crnim krajem repa. 

Obično se rađaju tokom aprila i maja. Retko se rađaju dvojke. Bremenitost traje tri do pet nedelja.

Nalaze se u nekim oblastima male vegetacije i pustara, a retki su u vlažnim sklerofilnim šumama. 

Macropus parma Waterhouse, 1846

Parma valabi je stidljivo, kriptično biće vlažnih sklerofilnih šuma juga Novog Južnog Velsa. Krajem 19. veka se verovalo da je izumro.

Najsitniji je član roda Macropus, sa težinom između 3.2 i 5.8 kg, što je manje od desetine veličine najvećeg člana roda, crvenog kengura. Dužine je oko pola metra, sa jedva dlakavim crnim repom otprilike iste dužine. Krzno im je s gornje strane crvenkasto ili sivkasto braon, sivo u oblasti glave a bledo sivo s donje strane tela. Oni su ipak uočavani tokom perioda tokom kog se verovalo da su izumrli, ali su greškom opisivani kao crvenonogi ili crvenovrati padmeloni, koji su im veoma slični, ali su vitkiji i sa dužim repom.

Kao padmeloni preferiraju vlažne sklerofilne šume sa gustim rastinjem i travnatim delovima, mada se parma valabi ponekad nalazi i u suvim eukaliptusovim šumama pa čak i u kišnim šumama. Uglavnom su noćni i obično traže sklonište u gustim žbunovima tokom dana. Pojavljuje se neposredno kad se hrane biljem u šumskim čistinama. Uglavnom su solitarni, dve ili tri jedinke ponekad se viđaju zajedno dok se hrane, u povoljnim uslovima.

Skoro ugrožena vrsta, mada postoje naznake povećanja njihove brojnosti.

File:Parma wallaby crop2.jpg

Macropus parryi Bennett, 1835

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Bičorepi valabi, poznat i kao lepi valabi nalazi se u istočnoj Australiji, od Kvinslenda do Novog Južnog Velsa.

Razlikuje se po bledoj boji i beloj pruzi ispod lica. Na grudima su crni i beli, a ostatak krzna je sive do braon boje. Mužjaci teže od 14 do 26 kg, a visina od 70 do 93 cm. Ženke teže izmežu 7 i 15 kg, a visine su od 65 do 75 cm.

Žive na travnatim i u šumskim oblastima, naročito na brdima i padinama. Primarno je preživar (pase travu). Na travnjacima, primarno se hrani kengurovom travom. Takođe se hrani i monokotilama iz obližnjih potoka. Prvenstveno su dnevne životinje; aktivne su ujutru i kasno popodne. 

Socijalne su životinje, ponekad se zajedno nalaze u velikim gomilama do 50 jedinki. Teritorija koju zauzimaju meri do 110 hektara. Gomila se obično okuplja u popodnevnim stima tokom hranjenja. Teritorije skupina mogu se preklapati, a člnovi gomile se smenjuju u odmoru i straži. Skupina se sastoji od svih polova i starosti. Često su ove skupine podeljene u podgrupe do deset jedinki. Unutar skupina postoji linearna hijerarhija koju određuju nenasilno. 

Najdominantniji mužjaci se pare sa ženkama. Mladunče ostaje u torbi 9 meseci. Uz majku su sve do 18. meseca. Nezreli mužjaci mogu napustiti svoju natalnu grupu.

Prisutni su u dosta zaštićenih oblasti.

File:Pretty-face Wallaby.jpgFile:Whiptail Wallaby Side.JPGFile:Whiptail Wallaby.jpg

Macropus rufogriseus (Desmarest, 1817)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenovrati valabi  je valabi srednje veličine, oubičajen za više umerene i plodne delove istočne Australije, uključujući Tasmaniju.

Crvenovrati valabi se raspoznaje po crnom nosu i šapama, belom prugom na gornjoj usni sivo krznu sa crvenim primesama na ramenima. Težine su između 13.80 i 18.60 kg, dužine 90 cm, mada su mužjaci krupniji.

Nalaze se u prioblnoj žbunastoj vegetaciji i sklerofilnim šumama duž obala i visoravni istočne Australije; na Tasmaniji i mnogim Bas Streit ostrvima, a introdukovani su i na južno ostrvo Novog Zelanda. Na Tasmaniji i obalama Kvinslenda njihov broj se povećava u poslednjih 30 godin zbog smanjenog lova.  

Uglavnom su solitrni, ali se okupljaju kada postoje obilni izvori hrane, vode i skloništa. Kada se okupljalju u grupe, postoji socijalna hijerarhija slična drugim vrstama valabija. Uglavnom su krepuskularni.

Tokom udvaranja, ženke ližu vrat mužjaka, a mužjaci češkaju svoj obraz o obraz ženke. Kratko se bore pre parenja. Par provodi zajedno dan pre rastanka. Mladunče ostaje u torbi 280 dana, a onda ženke ostaju s mladunčetom samo mesec dana. Ženke mogu ostajti na majčinoj teritoriji celog života, a mužjaci napuštaju tritoriju nakon druge godine.

Postoje dve ili tri podvrste: 

  • M. r. banksianus (Quoy & Gaimard, 1825) – crvenovrati valabi
  • M. r. rufogriseus (Desmarest, 1817) ili M. r. bennetti – Benetov valabi
  • M. r. fruticus (Ogilby, 1838)

Tasmanijska forma, Macropus rufogriseus rufogriseus, poznata kao Benetov valabi je sitnije veličine (što je često kod ostrvskih vrsta), imaju duže, vunastije krzno, a pare se krajem leta, uglavnom između februara i aprila. Prilagodili su se životu u blizini ljudi i mogu se naći na ispašama na travnjacima urbanih sredina.

Kopnena forma, Macropus rufogriseus banksianus, razmnožava se tokom cele godine.  Tasmanijske ženke mogu ostati bremenite van normalne sezone parenja ali odlažu rađanje do leta, do osam meseci kasnije.

Mala kolonija crvenovratog valabija nalazi se na ostrvima Škotske. Postoje kolonije i u Engleskoj kao i u Francuskoj. Sa Tasmanije je nekoloko valabija preneto na Novi Zeland, gde su proglašeni štetočinama.

File:Wallaby-fighting-Tasmania.jpg

M. r.banksianus

mužjak M. r. bennetti

ženke M. r. bennetti (albino i obična forma)

M. r. fruticus

M. r. ruficollis ( ? sinonim M. r. rufogriseus)

  M. r. rufogriseus

 

 

 

 


Macropus Shaw, 1790 - podrod Osphranter

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:53

Podrod Osphranter

Macropus antilopinus (Gould, 1842)

Antilop kengur, antilop valaru ili antilop valabi nalazi se u severnoj Australiji: Kejp Jork poluostrvu u Kvinslendu, krajnjem severu Severne Teritorije i Kimberli regionu Zapadne Australije. Lokalno su brojni, gregarni preživari.

Postoji polni dimorfizam; mužjaci su uglavnom crvenkastiji sa gornje strane, a ženke znatno sivkastije. Spadaju u najkrupnije kengure, malo su sitniji od crvenog kengura (Macropus rufus) i istočnog sivog kengura (Macropus giganteus).

File:Macropus antilopinus.jpg

Macropus bernardus Rothschild, 1904

Crni valaru, Bernardov valaru ili Vudvardov valaru je vrsta kengura ograničena na malu, planinsku oblast na Severnoj Teritoriji. Klasifikuje se kao skoro ugrožena vrsta. Veći deo njihovog areala nalazi se u okviru nacionalnog parka.

Crni valaru je najsitniji valaru, ali i najraspoznatljiviji. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su potpuno crni ili tamno braon, a ženke sive boje. Malo se zna o njima, ali je poznato da su stidljivi noćni preživari koji se ne kreću u grupama. Ima velike koristi od stenovitih oboda, na kojima živi, za sklonište i izbegavanje opasnosti.

Macropus robustus Gould, 1841

Obični valaru, poznat je i kao euro ili brdski valaru. Posebno je jedna podvrsta (M. r. erubescens) poznata kao euro.

Istočni valaru je uglavnom noćni i solitarni kengur, i jedan je od čestih kengura. Proizvodi glasnu pištavu buku, a neke podvrste su polno dimorfne, kao većina valarua.

Postoje četiri podvrste:

  • Istočni valaru (M. r. robustus) – nalazi se u istočnoj Australiji, mužjaci imaju tamno krzno, obično su nalik crnom valaruu (Macropus bernardus). Ženke su svetlije, skoro potpuno peščane boje.
  • Euro (M. r. erubescens) –  podvrsta je varijabilna, ali najčešće braon boje.
  • M. r. isabellinus – ograničena na ostrvo Berou u Zapadnoj Australiji i manji su u poređenju s ostalima. Boja im je crvenkasto braon.
  • M. r. woodwardi – nalazi se u Kimberli regionu Zapadne Australije i duž  granice  Severne Teritorije. Najbleđa je podvrsta sa tmurno braon sivom bojom.

Istočni valaru (Macropus robustus robustus)—koji je sive boje—naseljava istočne padine Velike Pogranične Oblasti, a euro (Macropus robustus erubescens)—crvenomrke boje —naseljava zapadni deo.

Istočni valaru se ne smatra ugroženim, ali podvrsta Berou ostrva ima status ranjivosti.

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens M. r. erubescens

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens  M. r.isabellinus

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescens   M. r. robustus

Common wallaroo, subspecies erubescensCommon wallaroo, subspecies erubescensM. r. woodwardi

Macropus rufus Desmarest, 1822

Crveni kengur (lat. Macropus rufus) je najveći od svih kengura i najveći živi torbar. Može se naći širom Australije, izuzev plodnijih oblasti na jugu, istočnim obalama i na severnim prašumama.

Crveni kenguri imaju kratko, crveno-braon krzno koje postepeno prelazi u svetliju boju na udovima i na stomaku. Imaju velike, zašiljene ušne školjke i crnu njušku, dugačke mišićave noge i rep. Noge crvenog kengura funkcionišu kao gumena opruga — mužjak, u jednom skoku, može da skoči u punoj brzini više od 9 metara. Mužjaci imaju telo dugačko od 130 do 160 centimetara, dok su ženke sitnije i dužina tela iznosi od 85 do 105 centimetara. Rep je debeo i dugačak, dovoljan da izdrži telesnu masu životinje, i služi za održavanje ravnoteže prilikom skokova. Zajedno sa dve noge služi kao tronožac prilikom odmaranja

Telesna temperatura crvenih kengura je oko 36°C. Da bi je održali imaju izolovani sloj krzna i služe se raznim varijantama: znojenjem, dahtanjem, lizanjem prednjih udova ili sklanjanjem u hladovinu kada su visoke temperature.

Ovi kenguri se hrane travom i ostalom vegetacijom. Mogu izdržati dugo bez vode, sve dok imaju pristup zelenim biljkama jer imaju sposobnost da izvuku vlagu iz njih. Zelena trava čini 75–95% njihove ishrane, od čega Eragrostis setifolia dominira sa 54%., a kod populacija Novog Južnog Velsa Enneapogon avanaceus čini 21–69% ishrane. Tokom sušnog perioda, zelene biljke traže na otvorenim livadama i u blizini vode. 

Crveni kengur je životinja aktivna u sumrak i tokom noći. Dan provodi spavajući ili bilo kojim drugim oblikom relaksacije.

S vremena na vreme, okupljaju se u velikom broju; ove grupe mogu brojati i do 1,500 jedinki. Crveni kengur je suviše krupan da bi bio plen drugih životinja, osim ljudi. Koriste noge i stopala. Međutim dingo i orlovi ubijaju mladunce. Smatra se da im je torbarski vuk bio glavni neprijatelj.  Kenguri su se prilagodili na plivanje i često od grabljivaca beže u vodene tokove. Ako predator pođe za njim u vodu, kengur prednjim nogama može držati prdtora pod vodom dok ga ne udavi.

Žive u grupi od 2–4 člana. Najčešće se sastoje od ženki i mladih. Veće grupe se nalaze u gušće naseljenim oblastima i ženke se obično nalaze sa mužjacima. Mužjaci nisu teritorijalni i bore se samo zbog ženki. Tuča ili boksovanje mužjaka crvenih kengura je sastavni deo njihovog života. Obično se usprave, stojeći na zadnjim nogama, pokušavajući da odgurnu svog protivnika udaranjem ili blokiranjem podlaktica. Ako tuča postane ozbiljnija, mužjaci će početi da „šutiraju“ jedan drugog, oslanjajući se na svoj rep, tako što bi se udarali svojim jakim zadnjim nogama.

Pare se tokom cele godine. Ženka je neprestano bremenita osim dana kada rađa. One imaju sposobnost da odlože rađanje dok prethodno mladunče ne napusti torbu, sto se naziva embrionalan dijapauza. Kopulacija može trajati 25 minuta. Bremenitost traje 33 dana. Prelaz u torbu kroz debelo krzno trbuha traje tri do pet minuta. Nakon vremena od dva dana posle poroda, ženka je ponovo spremna da se pari. Oplođeno jaje zatim stupa u embionalnu dijapauzu. Razvoj drugog embriona se nastavlja kada je prvo mladunče napunilo 204 dana, ili kad ugine. Kada se rode, mladi crveni kenguri su veoma sitni, dugački tek 2,5 centimetara i teški 0,75 grama. Ako su uslovi idealni, majka je u stanju da rodi i odgoji prosečno tri mladunčeta svake dve godine. Nakon 190 dana izlazi iz torbe, a nekoliko nedelja pre izlaska izbacuje samo glavu van torbe. Nakon 235 dana više se ne vraća u torbu, ali nastavlja da sisa do 12. meseca. Polna zrelost crvenih kengura nastupa sa 15 do 20 meseci starosti kod ženki i 20 do 24 meseci kod mužjaka.

Zakonom su zaštićeni. Čak imaju i korist od širenja poljoprivrednih površina i veštačkih vodotokova. Međutim kompeticija sa stokom i zečevima za njih predstavlja pretnju. Često iskaču ispred vozila na autoputevima, pa je njihovo prisustvo obeleženo saobraćajnim znakom. 

Toliko su brojni da postoji zakonom regulisano ubijanje zbog kože i mesa, koje služi kako za ishranu ljudi tako i kućnih ljubimaca. 

Female red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joeyFemale red kangaroo grooming joey M. r. dissimulatus

 

M. r. rufus

 

 

 


Macropus Shaw, 1790 - podrod Macropus

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:36

Podrod Macropus

Macropus fuliginosus Desmarest, 1817

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Zapadni sivi kengur je krupan i veoma čest kengur, koji se nalazi na skoro celom južnom delu Australije.

Spada u najkrupnije kengure sa težinom 28–54 kg, dužino tela 0.84–1.1m i repa 80–100 cm, i visinom oko 1.3m. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su duplo krupniji. Krzno varira u boji od svetlo sive do braon. Nadimak mu je smrad, jer stariji mužjaci imaju karakterističan miris sličan kariju. 

Žive u grupama do 15 članova. Tokom tzv. boks mečeva, ukrste ruke i i guraju jedan drugog. Bremenitost traje 30-31 dan, a mladunče ostaje u torbi 130-150 dana. 

Postoje dve podvrste: Macropus fuliginosus fuliginosus na Kengur ostrvu i Macropus fuliginosus melanops, koji broji različite forme od zapada ka istoku.

Zapadni sivi kengur se ne nalazi na tropskom severu ili plodnom jugoistoku Australije, a istočni sivi kengur se ne nalazi iza NJV–JA granice, ali su obe vrste zastupljene u Marej Darling Basenu. One se u divljini ne pare međusobno, mada u zatočeništvu postoji mogućnost produkovanja hibrida između ženke istočnog sivog kengura i zapadnog sivog mužjaka.

Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant  M. f. fuliginosus

  Macropus fuliginosus melanops

Interaction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infantInteraction between female western grey kangaroo, Kangaroo Island subspecies, and infant

Macropus giganteus (Shaw, 1790)

Istočni sivi kengur (Macropus giganteus) je veliki torbar i vrsta kengura koji nastanjuje otvorene šumske oblasti južne i istočne Australije, kao i Tasmaniju. Naučno ime ove vrste je pomalo zbunjujuće - ukazuje na njegovu veličinu, iako je najveći predstavnik zapravo crveni kengur.

Ovi kenguri imaju gusto krzno izrazito sive boje koja postepeno prelazi u braon nijanse, sa belim stomakom, nogama i krajem repa. Kenguri koji nastanjuju prostore oko obala su uglavnom svetlije obojeni od onih kengura iz unutrašnjosti zemlje. Odlikuje ih mala glava, velike uši, kao i svetla traka koja se prostire duž njuške između nozdrva. Iako manji od crvenog, istočni sivi kengur obično je teži od svog rođaka. Mogu da narastu od 85 do 140 cm u dužini, a težina mužjaka iznosi 55-66 kg. Mišićav rep prelazi dužinu od 100 cm.

Istočni sivi kenguri žive u grupi koju predvodi mužjak i sastoji se od mlađih mužjaka i ženki sa svojim mladima. Noćne su životinje, dok danju lenčare i spavaju. Kada nanjuše opasnost, počeće da lupaju o zemlju kako bi obavestili ostale iz grupe. Imaju odlično čulo mirisa i vrlo pokretljive uše koje detektuju i najmanje zvuke.

Mogu da se kreću veoma brzo - najveća brzina izmerena je iznosila 64 kilometra na čas kod odrasle ženke.

Ženka je trudna oko 35 dana. Posle trista dana provedenih u torbi, mladunče počinje da izlazi i samo se kreće. Najčešće ih majka hrani 18 meseci nakon čega potpuno napuštaju torbu.

Sadašnja populacija istočnih sivih kengura broji na desetak miliona jedinki, u poređenju sa populacijom od pre-evropskih osvajanja, kada se verovalo da ih je bilo blizu stotinu miliona.

Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies Tasmanijska podvrsta

Eastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspeciesEastern grey kangaroo, Tasmanian subspecies

 

 


Onychogalea Gray, 1841 - rožnorepi valabiji

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:57

Rožnorepi valabiji su vrste valabija koje se raspoznaju po rožnatom vrhu repa. Dok je severni rožnorepi valabi još uvek brojna vrsta severnih delova Australije, Onychogalea lunata je izumrla vrsta, a Onychogalea fraenata su retki i ugroženi sa verovatno manje od 1100 odraslih jedinki u divljini. Rožnorepi valabiji su sitniji od većine vrsta valabija.

Danas postoje samo dve vrste:

  • Onychogalea fraenata
  • Onychogalea lunata
  • Onychogalea unguifera

Onychogalea fraenata (Gould, 1841)

Zauzdani rožinorepi valabi je ugrožena vrsta torbara koja se nalazi u tri izolovane oblasti u Kvinslendu. Ugrožena su vrsta sa manje od 1100odraslih jedinki u divljini.

Ime su dobili po dve raspoznatljive odlike; beloj "uzdi" , liniji koja se pruža od vrata niz leđa ka ramenima, kao i rožnatom vrhu repa. 

Ovaj valabi može narasti do veličine od jednog metra, od čega polovinu čini rep, a teže 4-8 kg. Ženke su malo sitnije. Ključne fizičke odlike su šare u u obliku uzde, crna leđna pruga i rožnat kraj repa. Druga obeležja uključuju pruge na obrazima, koje su često prisutne i kod drugih vrsta valabija.  Rožna navlaka na repu može biti duga 3–6 mm i delimično pokrivena dlakama. Njena uloga je nejasna. 

Najaktivniji su tokom noći i sumraka. Dan provode spavajući u rupama blizu žbunja ili drveća. U savrmenim staništima, drže se u blizini ivica pašnjaka. 

Povučene su i solitarne životinje. Ponekad mogu formirati male grupe do četiri jedinke prilikom zajedničke ishrane.

Izbegavaju opasnost - krijući se u šupljim trupcima i puzeći pod niskim žbunjem. Ako se vidi na otvorenom, pokusava da leži potpuno mirno u nadi da neće biti primećen. 

Rađaju jedno mladunče, a dostupnost izvora hrane odrežuje učestalost razmnožavanja. Bremenitost traje oko 23 dana, a mladunče ostaje u torbi oko četiri meseca.

U vreme naseljavanja Evropljana, ovi valbiji bili su brojna vrsta duž istočnih obala Australije. Krajem 19. veka počelo je opadanje njihove populacije. Od 1937 do 1973 se verovalo da su izumrli. Najveća pretnja su im feralne mačke i lisice.

Bridled nailtail wallaby with joeyBridled nailtail wallaby group foragingGrazing bridled nailtail wallaby, tagged and radio collared

Onychogalea lunata (Gould, 1841)

Onychogalea lunata su živli u šumma i žbunastoj vegetaciji zapadne i centralne Australije. Bili su česti, čak i u poljoprivrdnim regijama, sve do 1900. Poslednji primerak uhvaćen je 1927 ili 1928. Vrsta je preživela u sušnijim delovima svoje nekadašnje distribucije sve do pedesetih godina, a veruje se da su izumrli 1956. verovatno zbog širenja crvene lisice. 

Onychogalea unguifera (Gould, 1841)

Severni rožnorepi valabi poznat i kao peščani valabi, nalazi se u Kvinslendu, Zapadnoj Australiji i Severnoj Teritoriji. Nije ugrožena vrsta. 

Najkrupnija je vrsta roda Onychogalea. Solitarni, noćni brstači koji se hrane raznovrsnim lišćem. Peščane je boje.

Po nekim autorima postoje dve podvrste:

  • O. u. unguifera na severozapadnom delu rasprostranjenosti
  • O. u. annulicauda na severoistočnom delu rasprostranjenosti

 

 

 


Petrogale Gray, 1837 - valabiji kamenjari

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:38

Srednje veličine, često šareni i ekstremno okretni valabiji kamenjari žive gde stenoviti, neravni i strmi tereni omogućavaju dnevno sklonište. Mužjaci su malo krupniji do ženki sa dužinom tela do 59 cm i 70 cm dugim repom. Visine su 60cm do 70cm.

Valabiji kamenjari su noćne životinje koje provode dane u kompleksnom terenu u nekoj vrsti skloništa (pećini, nastrešnici ili vegetaciji) a kraću se u okolne terene noću zbog ishrane. Najaktivniji su tri sata pre svitanja i nakon zalaska sunca.

Žive u malim grupama ili kolonijama, gde se teritorije jedinki preklapaju, od kojih svaka meri oko 15 hektara. U okviru svojih kolonija, veoma su teritorijalni, a teritorija mužjaka prklapa se s teritorijom jedne ili više ženki. Čak i tokom noći, ovi valabiji ne kreću se dalje od dva kilometra dalje od svog skloništa.

Postoje tri kategorije staništa koje različite vrste stenovitih valabija preferiraju:

  • gomile ogromnih stena koje sadrže lavirint podzemnih prolaza i rupa
  • litice sa platformama i pećinama
  • izolovane gomile kamenja 

Pogodna staništa su ograničena i rasparčana i dovela su do različitog stepena izolacije kolonija i genetičke diferencijacije specifične za koloniju. 

Vrste

  •  
    • P. brachyotis grupa vrsta
      • Petrogale brachyotis
      • Petrogale burbidgei
      • Petrogale concinna
    • P. xanthopus grupa vrsta
      • Petrogale persephone
      • Petrogale rothschildi
      • Petrogale xanthopus
    • P. lateralis/penicillata grupa vrsta
      • Petrogale assimilis
      • Petrogale coenensis
      • Petrogale godmani
      • Petrogale herberti
      • Petrogale inornata
      • Petrogale lateralis
      • Petrogale mareeba
      • Petrogale penicillata
      • Petrogale purpureicollis
      • Petrogale sharmani

 

Petrogale brachyotis (Gould, 1841)

Kratkouhi valabi kamenjar se nalazi na severu Australije, u najsevernijim delovima Severne Teritorije i Zapadne Australije. Krupniji je od svojih najbližih srodnika, nabarleka (Petrogale concinna) i mondžona (Petrogale burbidgei).

Gregarna vrsta koja naseljava stenovita brda i klisure. Varijabilnog je izgleda, ali uglavnom sivo braon boje sa belim predelima oko lica i nogu. Ne smatra se ugroženim.  


Petrogale burbidgei Kitchener & Sanson, 1978

Mondžon, poznat i kao varabi i Burbridžea lasica kamenjarka, najmanja je vrsta valabija kamenjara. Nalazi se u oblastima Kimberli regiona Zapadne Australije kao i na nekim ostrvima Bonapart Arhipelaga.

Veoma je povučene prirode, male veličine; dužine između 300 mm i 350 mm, prosečne težine oko 1,3 kg.  Ima ograničenu rasprostranjenost. Veoma je malo poznato o njemu.

Mondžon je maslinasto mrke boje sa belom prugom preko kuka. Donji deo njuške je crn i bezdlak, dok su vrh i gornji deo sa veoma kratkim dakama. Rep je svetlo sivo braon boje  sa tamno braon do crnim čuperkom na vrhu repa. Vrsta je slična nabarleku, osim sto  mondžon nema kutnjake i ima kraće uši i stopala.

Vrsta je blizu ugroženosti, delom zbog svog ograničenog arela.

Petrogale concinna Gould, 1842

Nabarlek, poznat i kao pigmejski valabi kamenjar ili mali valabi kamenjar, nalazi se na severu Australije.

Nabarlek je opisivan kao najsitnija vrsta vlabija kamenjara sve do otkrića mondžona (Petrogale burbidgei) 1978.  Sive je boje sa crvenim tonovima crnim šarama po telu, noćni, polugregarni prezivar trava i druge vegetacije. Skoro ugrožena vrsta na IUCN listi.

Nabarlek je najbliži srodnik mondžonu i kratkouhom valabiju kamenjaru (Petrogale brachyotis).

Postoje tri podvrste:

  • P. c. concinna 
  • P. c. canescens 
  • P. c. monastria

Petrogale persephone Maynes, 1982

Prosperinski valabi kamenjar je ograničen na malu oblast koja pokriva nacionalne parkove u Kvinslendu. Jedini je član roda koji ima status ugroženosti.

Uglavnom je sive boje. Povučeni preživar koji retko luta daleko od svog stenovitog skloništa.   Razlikuje se od drugih valabija kamenjara, na severoistoku Kvinslenda, po većoj veličini tela i dužem repu sa belim vrhom.

Nalazi se samo u relativno intenzivno naseljenim oblastima, ali je u u kompeticiji sa drugim uspešnijim vrstama valabija kamenjara, tako da ga je ta kompeticija dovela do statusa ugroženosti.

Proserpine rock wallabiesProserpine rock wallaby, captive

Petrogale rothschildi Thomas, 1904

Rotsčildov valabi kamenjar, poznat i kao riborn valabi kamenjar, nalazi se u Zapadnoj Australiji, u oblasti Pilbara i Dampjer Arhipelagu. Ugrožava ga crvena lisica (Vulpes vulpes).

Jedan je od krupnijih valabija kamenjara. Uglavnom je zlatno braon boje sa sivkastim primesama na vratu, koje mu daju purpuran izgled.

Petrogale xanthopus Gray, 1855

Žutonogi  valabi kamenjar se nalazi na zapadu Novog Južnog Velsa, severozapadu Viktorije, istoku Južne Australije i manjem delu Kvinslenda. Obično ne zive u blizini ljudi, obzirom da preferiraju kamenitu sredinu.

Žutonogi valabi je sivo braon boje sa žutim prugama po repu, belom trbušnom stranom, žutim rukama i stopalima. Odrasla jedinka visine je 60 cm i težine 7–13 kg.

Barem jedna podvrsta (P. x. xanthopus) javlja se na IUCN crvenoj listi ugroženih vrsta, kao ranjiva. Ova podvrsta ima populaciju od samo 5,000–10,000 u Kvinslendu, mali broj u Južnoj Australiji i Novom Južnom Velsu.

Druga podvrsta (P. x. celeris) je skoro ugrožena.

Ova vrsta preferira pukotine stena i pećine u polusušnim zemljma. Ugrožava ih crvena lisica, kompeticija sa domaćim i divljim introdukovanim vrstama (posebno koze, zečevi i ovce), kao i požari.

Obično ne žive u blizini ljudi. Nekada su u velikom broju ubijani zbog krzna. Obzirom da je njihovo stanište nepristupačno za druge preživare, valabiji kamenjari prošli su boljee od drugih sitnih članova familije kengura.

Yellow-footed rock wallaby with joeyYellow-footed rock wallaby standingYellow-footed rock wallaby restingYellow-footed rock wallabies interactingYellow-footed rock wallaby groupYellow-footed rock wallabies playing

Petrogale assimilis Ramsay, 1877

Petrogale assimilis se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Veoma je sličan drugim vrstama valabija kamnjara koje se nalaze u ovoj oblasti, uključujući P. coenensis, P. inornata i P. herberti.

Naseljava zaleđe Taunsvajla, kao i Magnetik i Palm ostrva.

Petrogale coenensis Eldridge & Close, 1992 

Kejpjorški valabi kamenjar  je ograničen na poluostrvo Kejp Joprk na severoistoku Kvinslenda. Naseljava samo centralni deo poluostrva. Skoro ugrožena vrsta.

Petrogale godmani Thomas, 1923

Gudmenov valabi kamenjar  se nalazi na severu i severoistoku Kvinslenda. Naseljava niske otvorenije šume, otvorenu žbunsku vegetaciju ili planinske oblasti, često u blizini obale. Skriva se na stenovitom terenu u blizini izvora hrane. Noćni su, gregarni, teritorijalni, a uglavnom se hrane lišćem.

Petrogale herberti Thomas, 1926

Herbertov valabi kamenjar se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Najjužnija i najrasprostranjenija vrsta grupe.

Petrogale inornata Gould, 1842

Neugledni valabi kamenjar nalazi se na severoistoku Kvinslenda. Bleđi je od većine svojih srodnika.

Distribucija mu je rasparčana u obalnom području od Rokhemptona do Taunsvajla. Ovo područje obuhvata i areal prosperinskig valabija kamenjara (P. persephone). Međusobno ukrštanje ugrožava prosperinskog valabija.

Petrogale lateralis (Gould, 1842)

Crnoboki valabi kamenjar, poznat je i kao crnonogi valabi kamenjar ili varu.

Svojom crnom i sivom obojenošću stapa se sa svojim stenovitim okruženjem; boja bledi tokom leta. Ima kratko, gusto, vunasto krzno koje je posebno gusto u osnovi repa, zadnjice i bokova. Njegov dug, čupav rep je veoma koristan u održavanju ravnoteže prilikom skoka s jednog kamena na drugi, a tabani su sa velikom teksturom što sprečava klizanje.

Žive u grupama od 10–100 jedinki. Hrani se noću na otvorenim prostorima kao što su travnjaci, gde može naći i plodove, listove i razno bilje. Veći deo tečnosti dobija iz ishrane. Najaktivniji je početkom jutra. Polnu zrelost dostižu sa 1-2 godine, a razmnožavanje je zavisi od pada kiše. Postoji embrionalna dijapauza. Bremenitost traje oko 30 dana. Za razliku od drugih kengura i valabija, majka ostavlja mladunče u skloništu dok se hrani.

Lov od strane introdukovanih lisica i feralnih mačaka, narušavanje staništa od strane ovaca, koza i zečeva kao i promena režima požara doveli su do opadanja populacije. Nekoliko oblasti je pod zaštitom.

Postoje tri podvrste: 

  • Petrogale lateralis lateralis
  • Petrogale lateralis hacketti
  • Petrogale lateralis pearsoni

Skoro ugrožena vrsta; neke podvrste imaju status ranjivosti.

Petrogale lateralis lateralis

Black-footed rock wallaby with young on rock, front viewBlack-footed rock wallaby with young in pouch eating spear-bushPair of black-footed rock wallabies on rocky outcropBlack-footed rock-wallaby pair (MacDonell Ranges race), female with joey Black-footed rock wallaby on cliff

Petrogale mareeba Eldridge & Close, 1992

Mariba valabi kamenjar nalazi se na severoistoku Kvinslenda.

Rock Wallabies I

Petrogale penicillata (Gray, 1827)

Kitnjorepi valabi kamenjar ili kratkouhi valabi kamenjar  naseljava stenovite gomile i litice duž Velike Granične Oblasti , oko 100 km severozapadno od Brisbejna do severne Viktorije, a vegetacijski kišne šume do suvih kserofilnih šuma. Populacija se drastično smanjila na jugu i zapadu areala, ali je ostala lokalnao česta na severu Novog Južnog Velsa i jugu Kvinslenda.

Krajm 19.veka ova vrsta s još četiri vrsta valabija (uključujući parma valabija) introdukovna je na ostrva u Hauraki zalivu, blizu Oklenda, Novi Zeland.

Zahvaljujući begu jednog para 1916, mala populcija je osnovna na ostrvu Oahu na Havajima.

Brush-tailed rock wallabies

Petrogale purpureicollis (Le Souef, 1924)

Purpurni valabi kamenjar dobio je po purpurnoj boji u oblasti vrata. Od drugih vrsta razlikuje se i po razlikama u lobanji. Vrsta je klasifikovana i kao Petrogale inornata, Petrogale penicillata i Petrogale lateralis. 

Životinja ne izlučuje ovaj pigment. Taj pigment se spere posle kiše, a izbledi nakon smrti, što dovodi do mešanja sa drugim vrstama valabija kamenjara.

Petrogale sharmani Eldridge & Close, 1992

Maunt Klero valabi kamenjar, poznat i kao Šarmenov valabi kamenjar, nalazi se na severoistoku Kvinslenda, Australija.

Visine je 43 do 53 cm, a dužina repa je oko 50 cm. Teži 3.6 do 4.8 kg. Gornji deo tela je sivksto braon boje. Mala je razlika između ovog i drugih vrsta Petrogale u ovom regionu; razlika je genetička (imaju 20 hromozoma). Najsitniji je član roda i jedan od najređih.

Hrani se izdancima trave, plodovima, semenjem i cvetovima. Hrane se uz pomoć šaka.


Setonix Lesson, 1842 - Setonix brachyurus (Quoy & Gaimard, 1830) - kvoka

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:26
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Kvoka je jedini član roda Setonix, lokalno poznata kao kengur pacov, mali makropod veličine domaće mačke. Kvoka je herbivorna i uglavnom noćna životinja. Može se naći na nekim manjim ostrvima duž obale Zapadne Australije. Mala kopnena kolonija naseljava zaštićenu oblast Two Peoples Bay Nature Reserve, gde koegzistira sa gilbertovim potorom.

Kvoka teži 2.5 do 5 kg. Duga je 40 do 90 cm,  rep meri 25 do 30 cm dužine. Ima zdepastu građu, zaobljene uši i kratku i široku glavu. Može se pesti na niže drveće i žbunove. Grubo krzno je sedo braon boje, a bledi ka donjoj strani tela.

Kvoka se ne plaši ljudi i često im se približava, posebno na ostrvu Rotnes. Međutim, nelegalno je zadržavati životinju u bilo kom smislu. Kazne za držanje životinje iznose od nekoliko stotina do 2000 dolara.

U divljini, njihovo kretenje je ograničeno na veoma malu oblast na jugozapadu Zapadne Australije, sa nekoliko malih rasutih populacija na kopnu, velikom populacijom na Rotnes ostrvu i manjom populacijom na Bald ostrvu u blizini Albanija. Na ostrvima nema lisica i mačaka. Na Rotnesu, kvoke su česte iu okupiraju razna staništa od semiaridne  žbunovite vegetacije do kultivisnih polja.

Iako su brojni na malim prioblnim ostrvima, imaju veoma ograničeno rasprostranjenje i klasifikuju se kao ranjiva vrsta. Na kopnu, gde su ugrožene većinom introdukovanih grabljivih vrsta kao što su lisice, zahtevaju gust prizemni biljni pokrivač za sklonište. Raščišćavanje šuma i poljoprivrdni razvoj smanjili su njihovo stnište, što je dovelo do opadanja brojnosti vrste. Introdukcija mačaka i pasa, kao o dinga, uvećala je problem, kao i čišćenje i paljenje preostalih močvrnih staništa. Štaviše, leglo kvoka obično broji smo jedno mladunče i uspešno odgaje smo jedno mladunče godišnje. Iako se ove životinje često pare, obično nakon prvog dana po rađanju novog mladunčeta, mala veličina legla uparena sa ograničenim prostorom i pretnjom od grabljivaca doprinosi oskudici ovih torbara na kopnu.

Female quokka with young Adult quokkaQuokka in scrubQuokka foraging at nightQuokka feedingQuokka feeding on leavesQuokka on beachQuokka feeding on fallen eucalyptus leaf during drought


Thylogale Gray, 1837 - padmeloni

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:55
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Padmeloni  su mali torbari roda Thylogale. Obično se nalaze u šumama. Spadaju među najsitnije makropode.

Pademeloni, valabiji i kenguri su veoma slični u građi tela, a imena se odnose na tri grupe različite po veličini.

Pored male veličine, padmeloni se razlikuju od valabija po kraćim, debljim i jedva dlakavim repovima.

Crvenovrati padmeloni se mogu naći na obalskom području Kvinslenda i Novog Južnog Velsa. Na nekim mestima njihova distribucija je drastično smanjena. Crvenonogi padmelon se može naći u južnoj i centralnoj Novoj Gvineji. Crvenotrbuhi ili tasmanijski padmeloni su brojni u Tasmaniji, mada su se nekada nalazili po jugoistočnim delovima kopnenog dela Australije. Tamni padmelon živi na Novoj Gvineji i susednim ostrvima. Nekada se nazivao valabi aru ostrva, a pre toga filander (“čovekov prijatelj”).

Prirodno stanište padmelona su gusti žbunovi ili gusto šumsko rastinje. Takođe prave tunele kroz visoke trave i busenje u močvarnim oblastima.

Meso padmelona smatralo se vrednim, a dugo su ga koristili u ishrani i doseljenici i aboridžini.

Osim ubijanja zbog mesa i krzna, njihova brojnost smanjena je introdukcijom grabljivca kao što su feralne mačke, psi i lisice. Invazija zečeva takođe je prouzrokovala problem, obzirom da se zečevi hrane istom travom čineći je manje dostupnom za padmelone. Raščišćavanje zemljišta za izgradnju kuća, potisnulo je krupnije valabije i kengure u oblasti koje su padmeloni naseljavali.

Tasmanijski padmeloni bili su važan deo ishrane tasmanijskog vuka, a sada ih love kvole, tasmanijski đavo i orlovi. Uprkos ovim predatorima, mnogo ih je na Tasmaniji i susednim manjim ostrvima, a godišnje se dosta njih ubija da bi se sprečilo prenamnožavanje.

Thylogale billardierii (Desmarest, 1822)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tasmanijski padmelon, poznat i kao crvenotrbuhi padmelon, jedina je endemična vrsta padmelona koja se nalazi u Tasmanije, a nekada po jugoistočnoj Australiji. Razvili su punije i čupavije krzno od svojih severnih srodnika, koji naseljavju severnu Australiju i Novu Gvineju.

Mužjaci su težine oko 12 k, visoki 1–1.2 m i znatno su krupniji od ženki, čija je prosečna težina 3.9 kg.

Padmeloni su solitarne i noćne životinje, koje dnevne sate provode u zbijenoj vegetaciji. Preferiraju prašume, sklerofilne šume i žbunsku vgetaciju, mada koriste i vlažne jaruge u  suvim otvorenim eukliptusovim šumama. Nakon sumraka, životinje kreću ka otvornom prostoru da se hrane, ali retko zalutaju više od 100 m od ivice šume.

Vrsta je brojna i veoma rasprostranjema širom Tasmanije.

Tasmanijski padmelon je noćni herbivor i hrani se raznim biljkama, od bilja, zelenih izdanaka i trave do nekih nektarskih cvetova.

Nekada su bili deo ishrane tasmanijskog vuka, ali sada ih love kvole i tasmanijski đavo. Brojni su i povremeno ih ubijaju zbog održavanja brojnosti. Njihovo krzno ima ekonomsku vrednost, a i meso je ukusno.

Ne postoji posebno vreme parenja, mada se najviše rađaju početkom zime. Bremenitost traje 30 dana. Mladunče provodi u torbi 6 meseci, a osamostaljuje se sa 8 meseci. Polno sazrevaju sa 14-15 meseci. U divljini žive 5-6 godina.

Thylogale browni (Ramsay, 1877)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Mrki padmelon ili novogvinejski padmelon se nalazi na Novoj Gvineji. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume, suve savane, suptropska ili tropska sušna žbunasta vegetcija i suptropske ili tropske suve nizijske livade. Ugroženi su gubitkom staništa. Ranjiva vrsta.

Thylogale brunii (Schreber, 1778)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tamni padmelon ili tamni valabi nalazi se na ostrvima Aru i Kai kao i ekoregionu Trans Fly savanna and grasslands u Novoj Gvineji. Naseljava niz različitih staništa. Ugroženi su gubitkom staništa. Ranjiva vrsta.

Thylogale calabyi Flannery, 1992

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Kalabijev padmelon, poznat i kao alpski valabi, endemit je Papue Nove Gvineje. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume, suve savane, suptropska ili tropska sušna žbunasta vegetcija i suptropske ili tropske suve nizijske livade. Ugroženi su gubitkom staništa. Ugrožena vrsta.

Thylogale lanatus (Thomas, 1922)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Planinski padmelon nalazi se samo u Papui Novoj Gvineji. Ugrožena vrsta. 

Thylogale stigmatica (Gould, 1860)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenonogi padmelon se nalazi na severoistočnoj obali Australije i u Novoj Gvineji. U Australiji ima rasutu distribuciju od ivice Kejp Jork poluostrva u Kvinslendu do Novog Južnog Velsa. U Novoj Gvineji se nalazi u južnim i centralnim  nizijama.

Obično su solitarni, ali tokom ishrane mogu s grupisati. Uglavnom se nalaze u prašumama, gde se retko viđaju ali se ne smatraju ugrožnim. Međutim, u Novom Južnom Velsu se smatraju ranjivim. Hrane se opalim plodovima, lišćem i travom. Teže između 2,5 do 7 kg, a dužine su 38–58 cm plus 30–47 cm repa.

Postoje četiri podvrste:

  • T. s. stigmatica, Kvinslend
  • T. s. coxenii, Kejp Jork poluostrvo
  • T. s. orimo, Nova Gvineja;
  • T. s. wilcoxi, južni Kvinslend i Novi Južni Vels

T. s. stigmatica

T. s. wilcoxi

Thylogale thetis (Lesson, 1828)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Crvenovrati padmelon naseljava šume istočnog obalnog područja Australije. Uglavnom, noćni, veoma su povučeni i naseljavaju umerne šume u blizini pašnjaka, krijući se tokom dana u šumi i pojavljuju se u sumrak na pašnjacima.

Boja im je mrko siva sa belim trbuhom i crvenkastim vratom i ramenima. Pare se u jesen i proleće na severu Australije, a tokom leta na jugu Australije. Predatori su dingo i crven lisica, međutim destrukcija staništa zbog raščišćavanja zemljišta, trenutno je najveća pretnja za vrstu. Za sad nisu klasifikovani kao ugrožena vrsta.

Blizak je srodnik crvenonogom padmelonu.


Wallabia Trouessart, 1905 - Wallabia bicolor (Desmarest, 1804) - močvarni valabi

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:00
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Močvarni valabi  je mali makropod istočne Australije. Obično je poznat kao crni valabi,  ali i crnorepi valabi, papratski valabi, crni padmelon, smrdljivac (u Kvinslendu) i crni smrdljivac (u Novom Južnom Velsu). Močvarni valabi je jedini živi predstavnik roda Wallabia.

Močvarni valabi se nalazi od najsevernijih oblasti Kejp Jorka u Kvinslendu, niz celu istočnu obalu do jugozapada Viktorije. Nekada ih je bilo na jugoistoku Južne Australije, ali su sada retki ili ih uopšte nema u tom području.

Naseljava gusto rastinje šuma ili se tokom dana sklanja u gustoj travi ili papratima, a noću se pojavljuje zbog ishrane. Žbunovi Acacia harpophylla u Kvinslendu su naročito favorizovano stanište.

Naziv vrste bicolor potiče od različite obojenosti, sa tipičnim sivim krznom kengura, varira sa tamno braon do crnim predelom na leđima i svetlo žutim do crvenkasto narandžastim grudima. Svetlo obojena pruga na obrazima je obično prisutna, ekstremiteti su tamnije boje, a rep je često bele boje.

Kretanje se razlikuje od drugih valabija, močvarni valabi drži glavu niže, a i drugačiji je položaj repa. 

Prosečna dužina mužjaka je 76 cm, a kod ženki 70 cm (isključujući rep). Rep je obično iste dužine kao ostatak tela. Prosečna težina mužjaka meri 17 kg, a ženki 13 kg.

Močvrni valabi postje reproduktivno sposoban sa 15-18 meseci. Pare se tokom cele godine. Nakon bremenitosti od 33-38 dana, rađa se jedno mladunče. Mladunče ostaje u torbi 8-9 meseci, ali sisa sve do 15 meseca. Močvarni valabi ispoljava neobičnu formu embrionalne dijapauze, razlikujući se od drugih torbara po dužem periodu gestacije od estrusnog ciklusa. Mogu živeti do 15 godina.

Solitane su životinje, ali se tokom ishrane skupljaju u grupe. Hrani se raznim biljkama, uključujući žbunove, pašnjake, poljoprivredne useve, kao i domaću i egzotičnu vegetaciju. Sposobni su da tolerišu niz biljaka otrovnih za mnoge druge životinje, uključujući Pteridium (vrsta paprati), Conium i Lantana.

Njegova idealna ishrana je bršćenje žbunja, što je neobično za kengure s obzirom da kenguri preferijaju pašu. Kutnjaci ovog valabija razlikuju se od kutnjaka kod ostalih valabija.

Prema Aboridžinima nacije Bundjalung, močvarni valabi je nejestiv, zbog mirisa i ukusa nakon kuvanja. Nije poželjan ni za komercijalne lovce zbog male veličine i grubog krzna.  

Nekoliko fižičkih karakteristika i ponašanje čine ih dovoljno drugčijim od drugih valabija, zbog čega su svrstane u poseban rod, Wallabia. Neki ukazuju na to da se močvarni valabi može ukrštati sa Macropus agilis, pa ga možda treba svrstati u rod Macropus.

Wallabia bicolor bicolor

Posted Image W. b. bicolor

Najjužnija podvrsta, sa najvećim rasprostranjenjem - od severa Novog Južnog Velsa do Viktorije. Krupniji je ostalih podvrsta.

Posted Image  W. b. ingrami

Nalazi se u Kvinslendu i severu Novog Južnog Velsa.

Posted Image  W. b. apicalis

Najsevernija podvrsta, sličnog je izgleda i veličine južnijoj podvrsti  W. b. bicolor. Često imaju bele vrhove repa. Nalaze se u kejp Jorku, najsevernijem delu Kvinslenda.  

Posted Image  W. b. mastersii

Nalaze se u tropskom delu Kvinslenda.

 


Powered by blog.rs