Enciklopedija sisara

Potoroidae Gray, 1821 - betonzi, potori i pacov kenguri

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:54

Potoroidae, familija torbara, uključuju betonge, potoroe i kengur pacove. Svi su veličine zeca, liče na krupne glodare ili veoma male valabije.

Potoroidi su sitni srodnici kengura i valabija, a možda su preci te grupe. Konkretno, zubni sistem je jednostavniji od onog kod familije kengura, dužih gornjih sekutića i većih očnjaka. Obe grupe imaju široku dijastemu između sekutića i jagodičnih zuba.

Zadnja stopala su izdužena, a kreću se skakanjem. Pri manjim brzinama, koriste i prednje noge.

Potoroide su herbivori. Međutim, iako se hrane nizom biljnih vrsta, većina se hrani i plodonosnim delovima gljiva, a često su zavisni od gljiva tokom perioda kada je malo toga dostuupno za ishranu u suvim australijskim šipražjima. Primer potora koji opstaje na gljivama je dugonogi potoro. Ishrana ovog potora se skoro u celosti sastoji od gljivičnih spora.  

Tri roda broje osam vrsta.

  • Familija Potoroidae
    • Podfamilija Potoroinae
      • Rod Aepyprymnus
        • Aepyprymnus rufescens
      • Rod Bettongia
        • Bettongia gaimardi
        • Bettongia lesueur
        • Bettongia penicillata
        • Bettongia tropica
      • Rod Potorous
        • Potorous longipes
        • Potorous tridactylus
        • Potorous gilbertii

 

 


Aepyprymnus Garrod, 1875 - Aepyprymnus rufescens (Gray, 1837) - riđi pacov kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:14

Riđi pacov-kengur,  poznat i kao riđi betong, jedini je član roda Aepyprymnus. Nalazi se u obalnim i priobalnim područjima od Novog Južnog Velsa do Kvinslenda, a nekada ih je bilo i u Viktoriji.   

Veličine je odraslog zeca. Najkrupniji je pripadnik familije. Sive je boje sa crvenkasto braon primesama. Mogu formirati poligina udruženja, bez čvrstih veza. Najčešće se hrane krtolama i gljivama, ali i lišćem i drugom vegetacijom.

Razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke sazrevaju sa 11, a mužjaci sa 12-13 meseci. Ženke su sposobne za parenje na svake tri nedelje. Bremenitost traje 22-24 dana. Mladi se rađaju potpuno formirani i provode u torbi oko 16 nedelja. Nakon napustanja torbe, ostaje sa majkom narednih sedam nedelja.


Bettongia Gray, 1837 - betonzi

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:56

Betonzi su vrste roda Bettongia, ponekad nazivani pacov-kenguri. Postoji četiri vrsta:

  • Bettongia gaimardi
  • Bettongia lesueur
  • Bettongia penicillata
  • Bettongia tropica

Bettongia lesueur (Quoy & Gaimard, 1824)

Budi je poznat kao betong kopač, tungu i kratkonosi pacov-kengur. Njegova populacija je primer efekta introdukovanih životinja na australijsku faunu i ekosisteme. Nekada najčešći makropodni sisar po celom kontinentu, budi sada naseljava samo susedna ostrva, novo introdukovana populacija na kopnu naseljava Zaliv Ajkula.  

Bilo je tri podvrsta, sada samo dve: B. l. graii, izumrla kopnena podvrsta; B. l. nova, neopisana podvrsta na ostrvima Berou i Brodi; B. l. lesueur.

Ime im potiče iz niungar jezika - burdi.

Mali torbar, nalik pacovu, zaobljenih ušiju i jedva dlakavog, debelog repa, šiljate njuške, dužim zadnjim nogama i dužim zadnjim stopalima. Gornji deo tela im je žuto-siv, a donji svetlo sive boje. Ima prepoznatljiv beli vrh repa. Rep je prihvatljiv i služi za nosenje materijala za gnezdo. Veličine je zeca, prosečne težine oko 1,5 kg. Dužina tela, bez repa, meri oko 40 cm. Morfološke razlike postoje između podvrsta i po ostrvima.

U dobrim uslovima, pare se tokom cele godine, poliginim sistemom. Rađa se jedno mladunče po leglu. Ženke se pare dan nakon rađanja, ali odlažu razvoj ploda sve dok se prethodno mladunče ne osamostali. Ovo je primer fakultativne embrionalne dijapauze. U zatočeništvu, ženke mogu roditi tri mladunca godišnje.

Nekada su naseljavali suptropska i tropska staništa, od otvorenih eukaliptusovih i akacijinih šuma do suvih bodljikavih livada. Danas, na ostrvima, preferiraju otvorena bodljikava Triodia staništa i peščane dine. Hrane se semenjem, plodovima, cvetovima, krtolama, korenjem, sukilentnim lišćem, travom, gljivama, termitima, itd. Takođe zalaze u povrtnjake.  U divljini žive barem tri godine.

Nakon kolonizacije Australije, najveći predatori su bili crvene lisice i mačke. Prirodni neprijatelji su im orlovi, na Berou ostrvu jedna vrsta guštera.

B. lesueur je veoma glasno biće. Sklanjaju se u podzemnim jazbinama, a jedini su makropodi koji to čine. Jazbine variraju od jednostavnih tunela do kompleksnih mreža sa više ulaza. Ovi tuneli udomljavaju 20-40 betonga. Betonzi menjaju povremeno svoje mesto za spavanje unutar tunela. Tokom dana u prostorijama se formiraju grupe od jednog mužjaka i više ženki. U potragu za hranom idu samostalno, ne u grupi.  

Kreću se uglavno zadnjim nogama, skakanjem. Prednje im služe za podupiranje pri mirovanju. Mirisom lociraju hranu, koju iskopavaju kandžama prednjih nogu.  Mogu se i pesti na niže žbunje u potrazi za hranom.

Skoro ugrožena vrsta.

Burrowing bettongBurrowing bettong (<i>ssp. nova</i>) hoppingBurrowing bettong (<i>ssp. nova</i>) hoppingBurrowing bettongBurrowing bettong holding food in front pawsBurrowing bettong held by researcher

Bettongia gaimardi (Desmarest, 1822)

Istočni betong, poznat i kao južni ili tasmanijski betong,  nalazi se u istočnom delu Tasmanije.

Dve ranije priznate vrste, Bettongia cuniculus (tasmanijski betong) i Bettongia gaimardi (istočni betong), sada se klasifikuju kao jedna vrsta sa dve podvrste (Wakefield 1967):

  • B. g. gaimardi, kopnena podvrsta (izumrla)
  • B. g. cuniculus, tasmanijska podvrsta

Nakon introdukcije crvene lisice i zečeva u Australiju, kopnena vrsta je izumrla oko  1920. godine. U 2012, mala populacija tasmanijske podvrte reintrodukovana je na kopno u Kanberi.

Istočni betong je noćna životinja. Tokom dana spava u gnezdu načinjenom od trave i lišća. Glavna komponenta njegove ishrane su podzemne gljive, slične tartufima, ali iskopavaju i korenje i krtole. Hrane se i insektima. Putuju i do 1,5 km od gnezda do hranilišta, što je značajna udaljenost za biće čija telesna masa retko prelazi 2 kg.

Stanište ovog betonga su otvorena šume nadmorskih visina od nivoa mora do 1000 m.  Obično se gnezde u suvim otvorenim šumama eukaliptusa i travnatim šumama. Materijal za gnezdo donose savitljivim repom.

Kao i drugi betonzi, istočni betong je kontinuirani odgajivač sa gestacionim periodom od tri nedelje. Produkuju mlade tokom cele godine.

Tasmanian bettong female with joey, side profileTasmanian bettong female with joeyTasmanian bettong hopping

Bettongia penicillata Gray, 1837

Voili, poznat i kao kitnjorepi betong, izuzetno je redak sitni torbar. Vrsta je imala dve podvrste: B. p. ogilbyi i izumrla B. p. penicillata.

Ime potiče iz niungar jezika - walyu.

Težin je između 1,1 i 1,6 kg. Telo meri 30 do 35 cm, a rep oko 37 cm. Krzno mu je žućkasto braon boje, a vrh repa tamno braon boje. Vitkije je građe i većih ušiju od srodnog betonga kopača.

Kritično je ugrožena vrsta. Nekada su naseljavali više od 60% kopna, a sada manje od 1%. Nekada ih je bilo na jugozapadu Istočne Australije, većem delu Južne Australije, severozapadni kraj Viktorije i centralnu poziciju u Novom Južnom Velsu. Tokom 1992 zabeležene su četiri male populacije u Zapadnoj Australiji. U južnoj Australiji dosta populacija osnovano je putem reintrodukcije. Danas, vrsta živi uglavnom u otvorenim sklerofilnim šumama i eukaliptusovim šumama malea.

Striktno su noćni i nisu gregarni. U povoljnim uslovima razmnožavaju se tokom cele godine. Ženke se mogu pariti sa šest meseci i rađaju na svaka 3,5 meseca. U divljini žive do 6 godina.

Imaju neobičnu ishranu za sisare. Iako se hrane i insektima, semenjem, krtolama i smolom hakea biljke, najveći deo hranljivih materija dobijaju od podzmnih gljiva. Ove gljive se vare indirektno. U delu stomaka, baktrije konzumiraju ove gljive i produkuju hranljive materije koje se vare u sotatku crevnog sistema.

narandžasto-ranija distribucija, crveno - sadašnja distribucija

Brush-tailed bettong, subspecies <i>Bettongia penicillata penicillata</i>Juvenile brush-tailed bettong with femaleConservationist taking measurements of brush-tailed bettong for research purposes

Bettongia tropica Wakefield, 1967

Severni betong je ograničen na neke oblasti sa miksom otvorenih eukaliptusovih šuma i šuma Allocasuarina koje okružuju prašum na krajnjem severoistoku Kvinslenda.

Solitarne životinje. Hrane se ektomikoriznim gljivama koje iskopavaju iz dna drveća. Osim toga hrane se i korenjem trave, krtolama, oštricama, ljiljnima i lekovitim biljem.  

Ugrožene su životinje. Naseljavaju samo tri oblasti u okviru od 80 milja.

Adult northern bettongNorthern bettong walking

 


Potorous Desmarest, 1804 - potori

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:59
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Potori su torbari veličine zeca, kengurske građe, ali nalik na pacove. Sve tri vrste su ugrožene, posebno dugonogi potoro i gilbertov potoro (kritično ugrožen). Glavna pretnja po opstanak su im introdukovane vrste (posebno lisice) i gubitak staništa. Nekada su bili brojne i značajne štetočine useva.

Klasifikacija:

  • Podred Macropodiformes
    • Familija Potoridae
      • Podfamilija Potorinae
        • rod Potorous
          • P. gilbertii
          • P. longipes
          • P. tridactylus

Potorous gilbertii

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Gilbertov potoro, ponekad nazivan "pacov-kengur", spada u najugroženije sisare Australije i sveta uopšte. Sitna noćna životinja koja živi u malim grupama ili kolonijama. Zadnja stopala su izdužena, prednja stopala su sa zakrivljenim kandžama kojima iskopavaju hranu. Boja krzna varira od mrke do sive. Ima dugu, tanku njušku zakrivljenu nadole. Oči su im ispupčene. Uši su im skoro nevidljive. Odrasle ženke mere 700–1200 g, a mužjaci 845–1200 g.

Trenutno procenjena populacija jedva broji sedamdeset jedinki. Verovalo se da su izumrli sve do ponovnog otkrića 1994. Jedina populacija nalazi se u nacionalnom parku Zaliv Dva Naroda u Zapadnoj Australiji. Nekada su bili rasprostranjeni širom jugozapadne Australije.

U okviru oblasti manjoj od 1000 hektara, vrsta okupira četiri odvojene teritorije duge, nespaljene, guste žbunske vegetacije na padinama dolina. U ovoj oblasti nalaze se žbunovi Melaleuca striata i M. uncinata, visokih 1.5 do 2.0 m sa pokrovnosti 70-100% i oštrice uključujući Lepidosperma sp. Vegetacija ovog staništa nije spaljivana u poslednjih 50 godina.

Primarno su mikofagni, tj hrane se raznim vrstama gljiva nlik na tartufe. Osim toga mogu se hraniti i nekim plodovima i semenima. Za iskopavanje koristi prednje šape koje poseduju po tri kandže. Imaju ulogu u rasejavanju gljivičnih spora koje klijaju iz njihovih fekalija.

Ženke mogu imati dve bebe godišnje. Imaju mogućnost embrionalne dijapauze. Period rađanja je od novembra do decembra.

Gilbert's potoroo standing on its hind legsGilbert's potoroo

Potorous longipes

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Dugonogi potoro nalazi se u jugoistočnoj Australiji, u maloj oblasti oko obalske granice između Novog Južnog Velsa i Viktorije. Ugrožena su vrsta.

Dugonogi potoro je najkrupniji potoro. Veoma je sličan dugonosom potoru. Razlikuje se od dugonosog po dužim stopalima i dužem repu.

Trenutne pretnje po opstanak vrste su predacija od strane feralnih mačaka i lisica, kao i seča drveća u okviru ograničene oblasti.

Long-footed potoroo Long-footed potoroo in habitatFemale Long-footed potoroo being released

Potorous tridactylus

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Postoje dve podvrste dugonosog potora: Potorous tridactylus tridactylus* na kopnu Australije i Potorous tridactylus apicalis* na Tasmaniji i koji ima svetlije krzno.

Sa izduženom njuškom i sivo-mrkim krznom podsećaju na bandikute, ali se prepoznaju po skokovima. Dužina tela meri 340-380mm, a polusavitljiv rep 150-240mm.

Obzirom da se retko viđaju u divljini, na njihovo prisustvo ukazuju njihovi tragovi skakanja i kopanja.

Naseljavaju niz staništa u visoravnima. Preferiraju niz vegetacionih tipova od suptropskih i toplih umerenih kišnih šuma, visokih otvorenih šuma sa gusćim nižim spratom do gustih obalskih vresišta.

Iako su solitarni, nisu teritorijalni i teritorije im se često preklapaju. U grupi se mogu videti tokom ishrane, parenja i sa mladunčetom.

Ženke mogu imati dva mladunca godišnje. Bremenitost traje 38 dana.

Juvenile long-nosed potorooAdult long-nosed potoroo in undergrowthLong-nosed potoroo pair foraging for food in leaves


Hypsiprymnodontidae Collett, 1877 - Hypsiprymnodon Ramsay, 1876 - mošusni pacov-kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:09
Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Hypsiprymnodontidae je familija makropoda, jedna od dve familije pacov-kengura, koju čini jedan rod i samo jedna vrsta.

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Mošusni pacov-kengur se nalazi samo u prašumama severoistočne Australije. Neki naučnici ga svrstavaju u podfamiliju Hypsiprymnodontinae familije Potoroidae.

Najsitniji je kvadripedalni makropod. On je dnevna životinja. Dužine tela 21 do 34 cm i  6.5- do 12.3-cm bezdlakog repa, teži između 330 i 680 g. Hrani se opalim plodovima i krupnim semenima, kao i sitnim beskičmenjacima.

Kreće se protezanjem tela, a koristi opozitni prst na zdnjim nogama za penjanje uz drveće.

File:Musky rat-kangaroo.JPG


Placentalni sisari - Eutheria

Eutheria - Placentalni sisari — Autor sisari @ 21:25

Placentalni ili pravi sisari čine grupu sisara sa placentom. Iako se placenta javlja kod mnogih vivparnih sisra, placenta je kod pravih sisara specifična po građi, razolikosti bioloških funkcija kao i efikasnoj razmeni različitih supstancija između krvotoka majke i embriona. Jedna od karakteristika plancetarnih sisara je postojanje 2 generacije zuba (mlečni i trajni zubi).

S nestankom dinosaurusa krajem krede otvorio se novi životni prostor za do tada relativno malene sisare. Dve grupe sisara koje su do tada postojale, razvile su svaka veliki broj novih vrsta, torbari u Južnoj Americi i Australiji, a pravi sisari na drugim kontinentima. 

Danas pravi sisari svojim brojem vrsta i individua dominiraju kičmenjacima na svim kontinentima osim Australije i Antarktika. 

Eutheria se razlikuju od ostalih sisara različitim karakteristikama stopala, gležnjeva, vilica i zuba. jedna od glavnih razlika između placentalnih i neplacentalnih sisara je da placentalnim nedostaju epubične kosti, koje su prisutne kod fosilnih i recentnih sisara (torbara i monotremata). 

Najstarija poznata vrsta Eutheria je Juramaia sinensis, procenjene starosti oko 160 miliona godina, iz doba jure, nađena u Kini. 

Juramaia sinensis

KLASIFIKACIJA

Eutheria se dele na tri glavne grupe:

  • Boreoeutheria
    • Euarchontoglires
    • Laurasiatheria
  • Xenarthra
  • Afrotheria

Molekularna klasifikacija:

Magnorder: Afrotheria

  • Klada Afroinsectiphilia
    • Red Macroscelidea (Afrika)
    • Red Afrosoricida (Afrika)
    • Red Tubulidentata (Afrika južno od Sahare)
  • Klada Paeungulata 
    • Red Hyracoidea (Afrika, Arabija)
    • Red Proboscidea (Afrika, Južna Azija)
    • Red Sirenia (tropski kosmopoliti)

Magnorder: Xenarthra 

  • Red Pilosa (neotropi)
  • Red Cingulata (Amerika)

Magnorder Boreoeutheria 

  • Klada: Euarchontoglires (Supraprimates)
    • Klada Euarchonta
      • Red Scandentia (jugoistočna Azija)
      • Red Dermoptera (jugoistočna Azija)
      • Red Primates (kosmopoliti)
    • Nadred Glires
      • Red Lagomorpha (Evroazija, Afrika, Amerika)
      • Red Rodentia (kosmopoliti)
  •  Nadred (Klada) Laurasiatheria 
    • Red Erinaceomorpha (Evroazija, Afrika)
    • Red Soricomorpha (Evroazija, Afrika, Amerika)
    • Klada Ferungulata
      • Klada Cetartiodactyla 
        • Red Cetacea (kosmopoliti mora)
        • Red Artiodactyla (kosmopoliti)
      • Klada Pegasoferae
        • Red Chiroptera (kosmopoliti)
        • Klada Zooamata 
          • Red Perissodactyla (kosmopoliti) 
          • Klade Ferae 
            • Red Pholidota (Afrika, južna i jugoistočna Azija)
            • Red Carnivora (kosmopoliti)

Afrotheria

Eutheria - Placentalni sisari — Autor sisari @ 22:18

Afrotheria je klada sisara, čiji pripadnici žive u Africi ili imaju afričko poreklo: zlatne krtice, slonaste rovčice, tenreci, afrički mravojed, damani, slonovi i morske krave. 

Istorijski gledano, Paenungulata su povezivane sa ostalim ungulatima; zlatna krtica, tenreci i slonaste rovčice sa tradicionalnim (i polifiletičkim) Insectivora; afrički mravojed sa pangolinima i ksenartima u okviru nevažećeg taksona Edentata. Nastavljajući rad na molekularnoj i morfološkoj razlici afroterijskih sisara sve više se podržava njihovo zajedničko poreklo.  

Afroterijski sisari nastali su od zajedničkog pretka. Anatomski gledano, odlike većine, ako ne i svih, uključuju visoke kičmene tačke, aspekte formiranja posteljice, oblik zgloba kosti i relativno kasna pojava stalne dentacije.

Po jednoj rekonstrukciji, koja primenjuje molekularni sat, najranije odvajanje među afroterijama od drugih grana dogodilo se pre oko 105 miliona godina sredinom krede, kada se afrički kontinent odvojio od ostatka kopnene mase. Ova ideja poduprta je fosilnim nalazima Xenarthra, koji su ograničeni na Južnu Ameriku.

Afrotheria

  • Klada Afroinsectiphilia
    • Red Macroscelidea: slonaste rovčice (Afrika)
    • Red Afrosoricida: tenreci i zlatne krtice (Afrika)
    • Red Tubulidentata: afrički mravojed (Afrika južno od Sahare)
  • Klada Paeunugulata
    • Red Hyracoidea: damani (Afrika, Arabija)
    • Red Proboscidea: slonovi (Afrika, jugoistočna Azija)
    • Red Sirenia: dugonzi i morske krave (tropski kosmopoliti)

Afrosoricida

Afrosoricida — Autor sisari @ 18:15

Red Afrosoricida (naziv latinsko grčkog porekla u značenju "izgleda kao afrička rovčica") uključuje zlatne krtice južne Afrike i tenreke Madagaskara i Afrike, dve familije sitnih sisara koje su nekada smatrane članovima reda Insectivora.

Tradicionalno, ove dve familije grupisane su sa ježevima, rovčicama i krticama u takson Lipotyphla. Afrosoricida se ponekad smatraju članom Afroinsectiphilia, klade u okviru Afrotheria.

Red Afrosoricida

  • podred Tenrecomorpha
    • Familija Tenrecidae: tenrci i vidraste rovčice; 10 rodova sa 30 vrsta
  • podred Chrysochloridea
    • Familja Chrysochloridae: zlatne krtice; 9 rodova sa oko 21 vrsta 

Tenrecidae Gray, 1821

Afrosoricida — Autor sisari @ 19:01

Tenreci su sisari familije Tenrecidae, koji se nalaze na Madagaskaru i delovima Afričkog kopna. Tenreci su veoma raznoliki; kao rezultat konvergentne evolucije, liče na ježeve, rovčice, oposume, miševe a čak i vidre. Okupiraju akvatičnu, arborealnu, terestičnu i fosorijalnu sredinu.  

Tenreci su sitni sisari različite forme tela. Najmanja vrsta je veličine rovčice, sa dužinom tela oko 4,5 cm i tžine samo 5 g, dok je najveća vrsta, obični ili bezrepi tenrek, dužine 25 do 39 cm, a može težiti i preko 1 kg.

Iako liče na rovčice, ježeve ili vidre, nisu srodni ni sa jednom od ovih grupa. Njihovi najbliži srodnici su drugi afrički, insktivorni sisari kao što su zlatne krtice i slonaste rovčice. Zajednički predaka ovih životinja, zajedno sa afričkim mravojedom, damanima, slonovima i morskim kravama u grupi Afrotheria, nije prepoznat sve do kasnih devedesetih.

Neobično među placentalnim sisarima, digestivni i urogenitalni trakt tenreka dele zajednički otvor ili kloaku, odliku koja je karakktristična za ptice, reptile i vodozemce.

Sve vrste su barem u maloj meri omnivori, pri čemu beskičmnjaci čine najveći udeo njihove ishrane. 

Najstariji fosili datiraju iz ranog miocena, pronađeni u Keniji.

većina vrsta je nokturalna i ima slab vid. Imaju posebno osetljive vibrise (brkove). Zubna formula je različita među vrstama. Stalni zubi se ne pojavljuju do potpuno adultne veličine tela. Ovo je jedna od nekoliko anatomskih karakteristika koje dele sa ostalim grupama u okviru Afrotheria.

Period gestacije traje 50 do 64 dana, a rađaju relativno nerazvijene mladunce. Dok vidraste rovčice rađaju samo dva mladunčeta po leglu, bezrepi tenrek može imati i do 32. Barem neke vrste su socijalne. 

Familija se sastoji od četiri podfamilije, 10 rodova i 34 vrsta: 

FAMILIJA TENRECIDAE

  • podfamilija Geogalinae 
    • rod Geogale
  • podfamilija Oryzorictinae 
    • rod Limnogale 
    • rod Microgale 
    • rod Oryzorictes 
  • podfamilija Potamogalinae 
    • rod Micropotamogale 
    • rod Potamogale 
  • podfamilija Tenrecinae 
    • rod Echinops 
    • rod Hemicentetes
    • rod Setifer
    • rod Tenrec 

Geogale aurita - dugouhi tenrek

Afrosoricida — Autor sisari @ 17:44

Dugouhi tenrek (Geogale aurita) je vrsta sisara familije Tenrecidae. Jedina je vrsta roda Geogale. Endemit Madagaskara gde su mu prirodno stanište suptropske ili tropske sušne šume i suptropska ili tropska suva žbunska staništa. Ugroženi su gubitkom staništa. Na IUCN listi nije ugrožena i navedena je kao poslednja briga jer ima široko rasprostranjenje.

Dugouhi tenrek je mala životinja, nalik rovčici, sa kratkim mrkim krznom, dugim dlakavim repom i velikim ušima. Odrasli teže između 5 i 8 grama, a telo im meri dužinu 60-75 mm, a rep pola dužine tela. Gornja strana tela im je sivkasto mrka ili riđkasto mrka, a donja bleda. Dugouhi tenrek razlikuje se od ostalih tenreka u familiji po tome što ima 34 zuba umesto 36. Jedinstveni su u familiji i po tome da ženke stupaju u stanju estrusa u periodu laktacije, tako da nose jdno leglo dok još hrane prethodno. 

Imaju nisku stopu metabolizma i heterotermni su, što znači da im se temperatura tela menja sa temperaturom okolne sredine. Životinje su često torporne tokom dnevnih vrućina, krijući se u šupljinama stabala ili rupama. Sezona parenja odvija s između septembra i marta. Bremenitost traje između 54 do 69 dana. Leglo broji do pet nerazvijenih mladunca, koji se osamostaljuju sa 33 dana. 

 


Powered by blog.rs