Enciklopedija sisara

Petropseudes Thomas, 1923 - Petropseudes dahli (Collett, 1895)- kamenjarski prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:43

Kamenjarski prstenorepi posum se nalazi u stenovitim obodima Zapadne Australije i Severne Teritorije. Jedini je predstavnik roda Petropseudes.

Veličine je malog zeca. leđna strana mu je siva ili riđkasto siva, a trbušna je svetlo krem boje. ima bele šare ispod sitnih, zobljenih ušiju kao i ispod i iznad očiju. Leđna pruga pruža se od temena glave do sredine leđa. kao i drugi posumi, ima prihvatljiv rep. Rep je jedinstvenog izgleda u poređenju sa drugim posumima, samo je polovina repa pokrivena krznom. Mužjaci su dužine 33-37 cm, dok su ženke krupnije i mere 35-38 cm a težine su između 1280 do 2000 grama. Druga neobična karakteristika vrste su vertikalne zenice (kao kod mačke). 

Veoma su značjni kao rasejivači semena. Utiču i na populaciju termita. Značajno im opada brojnost zbog fragmentacije staništa.

Žive isključivo u kamenitim izdanima i preferira oblasti sa velikim steama i dubokim kamenitim pukotinama. Koriste pukotine za sakrivnje tako što glavu drže u pukotini dok im je telo izloženo. Striktno su noćne životinje: iz pukotina izlaze samo noću, u potrazi za hranom po drveću. ne prave gnezda, a ponekd tokom dana spavaju u dobro zaštićenim kmnim platformama. To ukazuje na visok nivo adptcije na život na zemlji. indikatori smanjnja arborelne adaptacije su kraće noge, kraće kandže i nešto duža njuška. 

Hrni se plodovima, cvtovima i lišćem rznog drveća u blizini staništa, a ponekad s hrn i termitima. Obično se ne udaljavaju mnogo od svog staništa, najviše do 100 metra. Cvetovi kojim se najčešće hrani pripadju vrstama Eucalyptus miniata i Eucalyptus tetrodonta,  plodovi vrstma Zyziphus oenoplia, Vitex glabrata, Terminalia ferdinandiana i Owenia vernicosa. Lišće koje najviše konzumiraju pripada vrstama Flagelleria indica, Pouteria sericea i Vine Reedcane.

Poznati predatori su dingo (Canis lupus dingo), pitoni  (Morelia oenpelliensisLiasis olivaceous), kvole (Dasyurus spp.), sove, feralne mačke (Felis catus), domaći psi (Canis lupus familiaris) i čovek. Vći deo vremena provede u izbegavanju predatora, pregledajući oblast. U pokušaju da odvrati predatore i upozori ostale na opasnost, svojim repom udara grane i tako trese celo drvo.

Od svih australijskih posuma, kamenjarski posumi živ u najčvršće vezanim porodičnim grupama. Odrasli i mladi se tokom noći ne udljavju međusobno više od 3 metra. Grupu čine do 4 jedinke, mad se viđju i one sa 2-10 člana. 

Ne postoji posebna sezon za prenje. međutim, ženke sa mladunčetom u torbi i  na leđima viđaju s tokom marta, jula, avgusta i septembra. Dužina trudnoće nije poznata, ali kod njihovih srodnika traje 16-30 dana. Mladunci provode 5 nedelja u torbi, a zatim se nose na leđima. briga o mladima je skoro jednako podeljena među roditeljima. O mladuncima brinu i mladi iz prethodnog legla, koji obično ostaju sa roditeljima. Majka omogućava mladuncima da koriste njeno telo kao most za prelazak sa grane na granu. 

Prosečna veličina teritorije koju zauzimaju iznosi oko 1 ha,  obeležava se mirisnim žlezdama repnog ili grudnog regiona. Spadaju u torbare sa obligatnom monogamijom. verovatno zbog toga što oba roditelja brinu o svom potomstvu.


Pseudocheirus Ogilby, 1837 - Pseudocheirus peregrinus (Boddaert, 1785) - obični prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:11

Pseudocheirus je rod prstenorepih posuma u okviru familije Pseudocheiridae. Uključuje samo jednu vrstu, običnog prstenorepog posuma (Pseudocheirus peregrinus). 

Druge vrste nekada su svrstavane u ovaj rod sve do 1980. ili 1990.: Hemibelideus lemuroidesPetropseudes dahli i razne vrste rodova Pseudochirulus i Pseudochirops

Opisano je nekoliko podvrsta: 
  • Pseudocheirus peregrinus pereginus 
  • Pseudocheirus peregrinus convolutor
  • Pseudocheirus peregrinus pulcher
  • Pseudocheirus peregrinus occidentalis, zvani zapadni prstenorepi posum, nalazi se na jugozapadu Australije. Neki ga smatraju zasebnom vrstom, Pseudocheirus occidentalis.

Težine su između 550 i 1100 g, a dužine 30–35 cm (ne računajući rep, koji je skoro iste dužine). Krzno im je sivo sa belim šarama iza očiju, a obično je trbuh krem boje. Rep je prihvatljiv, sa belim krajem.

Nalaze se na istočnoj obali Australije, kao i u Tasmaniji i jugozapadnoj Australiji. Žive u umerewnim i tropskim sredinama, a retko u sušnijem okruženju. Preferiraju šume, naročito šume eukaliptusa.

Hrane se raznim biljkama familije Myrtacae uključujući lišće, cveće i plodove žbunja i nižih spratova. Među poznatim biljkama je čajno drvo.

Ovaj posum je koprofagan, tj. hrana iz creva se vraća u želudac gde se ponovo vari.

Žive gregarnim načinom života, u zajedničkim gnezdima. Gnezda grade od grančica, ponekad koriste rupe drveća. Zajedničko gnezdo naseljavaju odrasla ženka, zavisno potomstvo kao i nezrelo potomstvo. Teritorijalni su. Grupa je jako vezana za svoje gnezdo.

Zavisno od oblasti, parenje se odvija od aprila do decembra. Većina se rađa od maja do jula. Ako izgube prvo leglo, rađaju drugo u oktobru. Leglo prosečno broji dva mladunca, a česte su i trojke. Napuštaju torbu sa 120–130 dan, ali nastavljju da ih doje do 180–220 dana. Oba pola postaju polno zrela do prve sezone parenja.

File:Pseudocheirus peregrinus (Possum fed cake on fence).jpg Tasmanijski prstenorepi posum ili banga

Pseudocheirus peregrinus occidentalis

Zapadni prstenorpi posum ili Ngwayir se nalazi u Zapadnoj Australiji. 

Dužina tela meri 320–400 mm, rep 300–400 mm, a težina 820-1100 g. Krzno je tamno sivo braon boje sa svetlim šarama iza ušiju i krem belim, ponekad sivkastim trbuhom. Razlikuje se od običnog prstenorepog posuma po nedostatku riđkaste boje. Češće se mogu videti na zemlji. Rađaju se najčeešće tokom zime, najčešće samo jedno mladunče.

Imaju status ranjivosti zbog uništavanja staništa i crvenih lisica. 

Western ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint treeWestern ringtail possum resting in weeping peppermint tree


 



 


Pseudochirulus Matschie, 1915

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:11

Pseudochirulus je rod torbara iz familije Pseudocheiridae sa staništem u Indoneziji, Papui Novoj Gvineji i Kvinslendu, Australija.

Pseudochirulus canescens (Waterhouse, 1846)

Nizijski prstenorepi posum se nlazi u Zapadnoj Papui, Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

Pseudochirulus caroli Thomas, 1921

Vilandski prstenorepi posum je endemit zapadnih Centralnih Kordiljera Papua provincije, Indonezija.

Pseudochirulus cinereus Tate, 1945

Cinereus prstenorepi posum, poznat i kao prstenorepi posum reke Daintree, nalazi se na severoistoku Kvinslenda. Nalaze se u planinskim kišnim šumama u tri različite populcije. 

Pseudochirulus forbesi (Thomas, 1887)

Obojeni prstenorepi posum ili posum močvarnih šuma se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

Pseudochirulus herbertensis (Collett, 1884)

Herbertski prstenorepi posum ili posum reke Herbert se nalazi na severoistoku Kvinslenda. Krzno im je tamno braon do crne boje, ponekad sa belim trbuhom.

Dugo se smatrao konspecifičnim (ista vrsta) sa P. cinereus, iako su različitog izgleda. Naseljavaju  tropske kišne šume. 

Pseudochirulus larvatus (Forster and Rothschild, 1911)

Maskirani prstenorepi posum, nalazi se na severoistoku Nove Gvineje na Zvezdanim planinama, na istoku Centralnih Kordiljera. Naseljava različite šume. Ponekad se klasifikuje kao podpopulacija P. forbesi.

Pseudochirulus mayeri (Rothschild & Dollman, 1932)

Pigmejski prstenorepi posum se nalazi na Novoj Gvineji.


Pseudochirulus schlegeli (Jentink, 1884)

Vogelkopski prstenorepi posum je endemit poluostrva Vogelkop, Zapadna Papua. Vrsta ima status ranjivosti. Ugroženi su gubitkom staništa.

 

 

 


Pseudochirops Matschie, 1915 - prstenorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 13:07

Pseudochirops je rod torbara u okviru familije Pseudocheiridae. 

Pseudochirops albertisii (Peters, 1874)

D'Albertis' prstenorepi posum se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji. Naseljava suptropske ili tropske šume. 

Pseudochirops archeri (Collett, 1884)

Zeleni prstenorepi posum nalazi se na severu Australije, na severoistoku Kvinslenda. Ovo ga čini jedinstvenim člnom roda, svi drugi članovi se nalaze na Novoj Gvineji i obližnjim ostrvima. 

Ime su dobili po krznu, koje ima zelenkasti odsjaj. Krzno mu je ustvari maslinasto sivo, ali protkano srebrnim, žutim i crnim dlakama, što ih čini zelenim izgledom. Noćni su, solitarni i arborealni, a najviše se hrane lišćem.  jedna je od nekoliko vrsta koje se hrane lišćem bodljikave biljke (Dendrocnide moroides) koja kod ljudi izaziva ekstremne bolove prilikom uboda, da morju biti hospitalizovani. Koprofagni su, tj. hrana se iz creva vraća u zeludac gde se ponovo vari.

File:Possum vert.jpg

Pseudochirops corinnae (Thomas, 1897)

Plišani prstenorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji. Naseljava suptropske i tropske šume.  

Pseudochirops coronatus Thomas, 1897

Povučeni prstenorpi posum je ndemit Arfak planina na poluostrvu Vogelkop u Zapadnoj Papui. Imaju status ranjivosti.

Pseudochirops cupreus (Thomas, 1897)

Bakarni prstenorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji. 

Coppery Ringtail Pseudochirops cupreus Madang Province, Papua New Guinea

 

 


Acrobatidae Aplin, 1987 - leteći torbarski miševi

Diprotodontia — Autor sisari @ 13:47

Acrobatidae su mala familija letećih torbara, a uključuju dva roda sa po jednom vrstom: 

  • rod Acrobates
    • Acrobates pygmaeus
  • rod Distoechurus
    •  Distoechurus pennatus

Predstavnici ove familije nalaze se na istočnoj obali Australije i nekim ostrvima Nove Gvineje. Veoma su sitne životinje, što ima neželjene efekte: zbog mlog odnosa površine i zapremine tela, brže gube toplotu nego krupnije životinje (što je veći odnos površine i zpremine, sporije se gubi toplota). Stoga, kda temperatura padne ili je oskudica hrne, oni imaju problem s održvanjem temperture tela i ulaze u stanje poznto kao torpor (što ne treba mešati sa hibernacijom, koja nije svojstvena torbarima), što može trajati od jednog dana do dve nedelje. U ovom stanju, disanje životinje usporva, temperatura pada skoro na tmperaturu okoline, a životinja postaje obamrla. 

Acrobates pygmaeus (Shaw, 1793)

Perorepi letći miš, poznat i kao pigmejski letći posum, pigmejski lteći miš, pigmjski falnger i leteći miš, najmanji je leteći posum na svetu, a im j dobio po dugom perastom repu. Iako je veličine veoma sitnog miša, (65 do 80 mm i 10 do 14 g), može skočiti i preleteti do 25 metra. Kao i drugi leteći torbari, ima kožne membrane između prednjih i zadnjih nogu, deblji nego kod drugih torbara, ali manje proporcije, koje se protežu od od laktova do kolena.

Rep je skoro iste dužin kao i telo, veoma tanak, umereno prihvatan i skoro bezdlak osim dva primetna niza dugih, krutih dlaka sa obe strane. Rep u ispravljenom držanju liči na dvostran češalj. Koristi se za hvatanje grančica i za kontrolu letenja: upravljanje i kočenje. 

Krzno im je sivo sa tamnim šarama oko očiju i često belim iza ušiju.

Naseljava istočne obale Australije, od Kvinslenda do Viktorije. Nalaze se i u nekim evropskim zoo vrtovima. Hrani se nektarom, polenom i artropodama. 

Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)Feathertail glider (captive)

Distoechurus pennatus (Peters, 1874)

Perorepi posum se nalazi u Novoj Gvineji.


 

 


Macropodidae Gray, 1821 - kenguri, valabiji, kenguri penjači i drugi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:52

Macropodidae su torbari koje čine kenguri, valabiji, kenguri penjači, padmeloni i drugi. Nalaze se u Austrliji, Novoj Gvineji i obližnjim ostrvima. Pre naseljavanja Evropljana, u Australiji je živelo oko 53 vrsta makropoda. Otada je izumrlo 6 vrsta, a 11 vrsta je značajno smanjilo svoju brojnost. Druge vrste (npr. Simosthenurus, Propleopus, Macropus titan) izumrle su nakon naseljavanja australijskih Aboridžina, a pre doseljavanja Evropljana.

Iako je u prošlosti bilo karnivornih kengura, savremeni kenguri su herbivori: neki su brstači, ali većina su pasači i opremljeni su zubima specijalizovanim za kidanje i struganje vlaknastih biljaka, posebno trava i oštrica. Nemaju očnjake. Većina vrsta ima četiri kutnjaka, a kada se istroše, životinje umiru od gladi.

Kao i preživari severne hemisfere, kenguri imaju specijalizovani sistem za varenje biljnih materija. 

Variraju u veličini, ali većina ima veoma duge zadnje noge i dug, snažno mišićav rep. Reč  macropod potiče iz grčkog, a znači "veliko stopalo" što je i prikladno: većina ima veoma duga, uska zadnja stopala sa karakterističnim rasporedom prstiju: četvrti prst je izdužen i snažan, peti je umerene dužine, drugi i treći su srasli, a prvi obično nedostaje. Kratke prednje noge imaju pet razdvojenih prstiju. Svi imaju relativno male glave a većina ima duge uši, osim kengura penjača. Torba ženki je velika i otvara se napred.

Pripadnici ove porodice su izrazito specijalizovani za kretanje u skokovima. Pri tome mogu da razviju velike brzine (i do 50 km/h), a skokovi dostižu i 8,5 m u dužinu i 3 m u visinu. Zadnji ekstremiteti ostvaruju kontakt s podlogom na plantigrdan način. Rep kod više specijalizovanih vrsta služi za balansiranje ili oslanjanje kada kengur nije u pokretu.

Postoji veza između skakanja i disanja: čim odskoče vazduh se izbacuje iz pluća. 

Sposobnost krupnih makropoda da opstanu na niskokaloričnoj ishrni lošeg kvaliteta, kao i prelaženje dugih razdaljina velikom brzinom bez velike potrošnje energije ( da dođu do hrane i vode ili pobegnu od predatora) bila je od presudnog značaja za njihov evolutivni uspeh na kontinentu koji, zbog loše plodnosti zemljišta i niskih, nepredvidivih količina padavina, nudi veoma ograničenu produktivnost biljaka. 

Bremenitost traje oko mesec dana, nešto duže kod krupnijih vrsta. Rađa se samo jedno mladunče i razvija u torbi koja sadrži četiri dojke. Torbu napuštaju sa 5-11 meseci, a nakon narednih 2-6 meseca odvikavaju se od majke. polno sazrevaju sa 1-3 godine, zavisno od vrste. 

Najraniji poznti fosili datiraju od pre 11-28 miliona godina, iz miocena ili kasnog oligocena.

Familija uključuje rodove: 

  • Lagostrophus
  • Dendrolagus
  • Dorcopsis
  • Dorcopsulus
  • Lagorchestes
  • Macropus 
  • Onychogalea
  • Petrogale
  • Setonix
  • Thylogale
  • Wallabia

 

 


Lagostrophus Thomas, 1897 - Lagostrophus fasciatus (Péron & Lesueur, 1807) - prugasti kengur

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:49

Prugasti kengur, prugsti zec valabi ili mernin nalazi se na ostrvima Bernier i Dorre na zpadu Australije. Mala populcija je uspešno osnovana na Faure Island. Ovaj kengur je jedini živi predstavnik podfamilije Lagostrophinae.

Prugasti kengur je noćna životinja koja živi u grupama u zajedničkim gnezdima. Gnezde se u šipražju pod veoma gustim pokrivačem. Preferiraju život u žbunju Acacia ligulata. Mužjaci su ekstremno agresivni. Prrosečno teže oko 1,7 kg, pri tom su ženke teže. Celokupna dužina tela meri oko 80 cm, od toga 35 cm otpda na rep. Imaju kratak nos. Dugo, sivo krzno prošarano je žutim i srebrnim dlakama, a bledi do svetlo sive na trbuhu. Tamne, horizontalne pruge počinju na sredini leđa a završavaju se pri osnovi repa.

Nekada su živeli na kopnu, na jugoistoku Zapadne Australije i u Južnoj Australiji. Veruje se da su sa kopna nestali 1963, a poslednji zapis na kopnu bio je 1906. Verovatno su sa kopna nestali zbog gubitka staništa krčenjem vegetacije, gubitka hrane (zbog kompeticije sa drugim životinjama) i predatora. Ugrožena su vrsta.

Postoje dve podvrste: 

Vodu dobijaju uglavnom iz hrane. Hrane se raznim travama, plodovima i drugom vegetacijom. Agresivnost mužjaka prema drugim mužjacima potiče od takmičenja za hranom, a retko se ispoljava prema ženkama.

Parenje počinje u decembru a zvršava se u septembru. Polno sazrevaju sa godinu dana. Bremenitost traje nekoliko meseci, najčešće se rađa jedno mladunče godišnje, mada je moguće da rađaju i dva puta godišnje. Mladunče u torbi provede 6 meseci, a nakon narednih tri meseca ostaje nezavisno od majke. U situaciji d mladunče ugine , neke majke imaju dodatni embrion pa postoji mogućnost da odgaje drugo mladunče.

 

Banded hare-wallaby Banded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallabyBanded hare-wallaby


Dendrolagus Müller, 1840 - kenguri penjači

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:36

Kenguri penjači su grupa kengura iz roda Dendrolagus koji vode arborealni način života. Spadaju u skoro ugrožene vrste, naseljavaju samo tropske šume Nove Gvineje i krajnji severoistočni Kvinslend, kao i neka ostrva u regionu. Iako većina živi u planinskim oblastima, nekoliko vrsta se javlja u nizijskim. Većina se smatra ugroženim zbog lova i gubitka staništa.  

Kenguri penjači pripadaju neobičnoj grupi kengura koja se vratila svojim arborealnim korenima. Svi terestrični kenguri su evoluirali od svojih predaka koji su se penjali na drveće, ali jedino je kengur penjač zadržao život u krošnji drveća.

Postoje značajne razlike u veličini tela i boji krzna. Kenguri penjači su prilično velike životinje. Dugačke su oko 1,25 m od čega rep zahvata nešto više od polovine. Mužjaci su krupniji. Telo mu je zdepasto i snažno, a glava kratka. Krzno mu se sastoji od meke crne dlake, svetlije na stomaku. Postoji preko šest različitih oblika, raznih boja, od skoro crne do bledo žućkaste ili sivkaste boje, ponekad sa složenim i divnim šarama, tamnim sa leđne i svetlih sa trbušne strane, sa kontrastim licem, šapama i stopalima.

To su životinje telesne mase izmedju 5 i 14 kg, a visine od 65 – 84 cm. Imaju dobro razvijene zadnje ekstremitete, slične dužine kao i prednje. Zadnji udovi su kraći i širi nego kod ostalih kengura, imaju “rezbarene” tabane koje im omogućavaju stabilnost na drveću, da se ne kližu. Položaj njihovog stopala omogućuje kandžama da se dobro stegnu za grane i obezbede stabilnost.

Zadnje udove mogu pokretati nezavisno jedan od drugog. Ova karakteristika, uobičajena kod kengura penjača, omogućuje im dobru balansiranost pokreta među krošnjama drveća. Za razliku od kengura kojima je prebivalište na zemlji, zubi kengura penjača su građeni tako da omoguće seckanje lišća tokom ishrane, umesto usitnjavanja biljnih vlakana.

Uglavnom se hrane lišćem i korom sa drveća, poznato je da vole i voće, naravno ako im je dostupno. 

Aktivni su u sumrak i tokom noći, kada se hrane lišćem, brste grmove, mlade sadnice i voće. Tokom dana spavaju na granama, smeste se udobno na sigurnim i jakim, viljuškastim granama i dremaju, ne pomeraju se čak ni kada kiše padaju. Ne često, individue okupiraju radi odbrane određenu teritoriju na kojoj borave, odrasli mužjaci su u stanju da se vrlo surovo bore sa uljezom koji je ušao na njihovu teritoriju.

Iako uglavnom žive pojedinačno, ponekad se oforme male grupe radi ishrane i parenja i tada dolazi do borbe između dva mužjaka u prisustvu ženki. Kenguri penjači su vrlo oprezne, tihe i ćutljive životinje, uopšte ne vole da se eksponiraju.

Mužjaci se udvaraju ženkama koje su u estrusu tako što se nežno oglašavaju i maze šapom ženku po glavi.

Mogu praviti ogromne skokove, naročito sa drveta na zemlju, uz pomoć repa koji je kruto ispružen i služi za održavanje ravnoteže. Vrlo dobro se snalaze na drveću, mada nisu sasvim prilagođeni na ovaj način života-niz debla silaze unazad i prilično su nespretni na tanjim granama.

Ciklus odgajanja mladih odvija se godišnje jednom. Moguća je pojava embrionske dijapauze tokom nepovoljnih spoljašnjih životnih uslova. U majčinoj torbi mladunci ostaju oko 32 - 36 nedelja, a potpuno se osamostaljuju i odvoje od majke kada su stari dve godine.

Dingo i veliki piton su uobičajeni neprijatelji ovih životinja. Pitoni, sove i divlje mačke vrebaju novorođenčad iz torbe, kao i male, mlade jedinke.

Dendrolagus inustus Müller, 1840

Sivkasti kengur penjač naseljava šume u podnožjima planina severne i zapadne Nove Gvinje. Rasprostranjeni su do 1400 m nadmorske visine. Nalazi se i na ostrvu Japen, a verovatno i drugim ostrvima Nove Gvineje. Ova vrsta se smatra ranjivom u pogledu ugroženosti vrste od izumiranja. 

Juvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captiveJuvenile grizzled tree kangaroo, captive

Dendrolagus lumholtzi Collett, 1884

Lumholcov kengur penjač se nalazi u kišnim šumama u Kvinslendu. Оva vrsta zavedena je kao poslednja briga, jer ima široko rasprostranjenje i česta je vrsta.

Najmanji je od svih članova roda, mužjaci prosečno teže 7.2 kg, a ženke 5.9 kg. Dužina tela meri 480–650 mm, a rep 600–740 mm. 

Žive u malim, slabo vezanim grupama od tri do pet jedinki, uključujući odraslog mužjaka i ženku. Parenje traje oko 20 minuta i često je veoma agresivno.

Dendrolagus bennettianus De Vis, 1887

Benetov kengur penjač je krupan kengur. Mužjaci teže između 11.5 kg do 14 kg, a ženke 8-10.6 kg. Sposobni su da preskoče 9 m do druge grane, a padaju i do 18 m do zemlje bez povrede.  

Veoma su prikriveni (ili kriptični), a nalaze se i u planinskim i u nizijskim tropskim kišnim šumama. Ponekad se nađu i u sklerofilnim šumama. 

Hrane se lišćem 33 različite biljne vrste, posebno vrstom Schefflera actinophylla (kišobrn drvo), lozom, papratima i raznim divljim plodovima.

Sada kada se retko love od strane Aboridžina, glavni predatori su pitoni i dingo.

Vrsta je skoro ugrožena. 

Bennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branchBennett's tree kangaroo on branch

Dendrolagus ursinus (Temminck, 1836)

Medveđi ili crni kengur penjač je endemit poluostrva Vogelkop i Fak-fak, Zapadna papua, Indonezija. Naseljavaju šume ndmorskih visina od 1000 do 2500 metara. Ranjiva su vrsta, ugrožena gubitkom staništa. 

 

Black tree kangaroo in tree Black tree kangaroo in tree

Dendrolagus matschiei Förster & Rothschild, 1907

Mečijev kengur penjač ili Huon kengur penjač, naseljava poluostrvo Huon na severoistoku Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta.

Dužin tela je oko 810 mm. Mužjaci teže 9–11 kg, a ženke 7–9 kg.

Ne postoji posebna sezona za razmnožavanje. Bremenitost traje 44 dana. Torbu napuštju nakon 11 meseci. Prosečna dužina života u divljini nije poznata, ali iznosi barem 14 godina; jedinke u zatočeništvu žive oko 20 godina.

Mečijev kengur je slične boje i veličine kao Dendrolagus dorianus, Dorijin kengur penjač.

Sposobni su da se kreću dvonožno. Najbolji je penjač od svih kengura penjača.

Žive na nadmorskim visinama od 1000 do 3000 m. Žive sami ili u veoma malim grupama, koje se obično sastoje od ženke, mladunčeta i mužjaka. U divljini se osim lišća hrane plodovima i mahovinama, a u zoo vrtovima i jabukama, šargarepom, kukuruzom, celerom, keljom, tvrdo kuvanim jajima i grančicama raznog drveća.


Huon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in treeHuon tree kangaroo standing in tree
Dendrolagus dorianus Ramsay, 1883

Dorijin kengur penjač nalazi se u planinskim šumama Nove Gvineje na nadmorskim visinama od 600 do 3000 m. Uglvnom su solitarni i noćni. 

Dužina tela meri 51-78 cm, rep 44-66 cm, a težina 6.5–14.5 kg. Krzno mu je braon, uši crne, a rep bledo braon ili krem boje.

Bremenitost traje 30 dana, a mladunče ostaje u torbi 10 meseci.

Ranjiva su vrsta, ugrožena sečom šuma. S obzirom na veličinu tela, lovljeni su zbog mesa.


Doria's tree kangaroo portraitDoria's tree kangaroo portrait
Dendrolagus goodfellowi Thomas, 1908

Gudfelouov kengur penjač naseljava kišne šume Nove Gvineje. Ugrožena je vrsta, zbog prelova i ljudskog nadiranja u njihovo stanište.

Ima kratko, vuneno krzno kestenjaste do crvenkasto braon boje, sivo braon lice, žute obraze i stopala, bled trbuh, dug zlatnobraon rep, i dve zlatne pruge na leđima. Teži oko 7 kg.

Postoje dve podvrste:
  • Dendrolagus goodfellowi goodfellowi
  • Dendrolagus goodfellowi buergersi

Iako se uglavnom hrani lišćem svilenog drveta (Flindersia pimenteliana), ako je dostupno, hrane se i rznim plodovima, žitaricama, cvetovima i travom.

Female Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouch Female Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchFemale Goodfellow's tree kangaroo with joey in pouchDendrolagus goodfellowi buergersi

Dendrolagus spadix Troughton & Le Souef, 1936

Nizijski kengur penjač je endemit Papue Nove Gvineje. 

Dendrolagus pulcherrimus Flannery, 1993

Zlatni kengur penjač je endemit planinskih šuma severne Nove Gvineje. Krzno mu je kratko, kestenjasto braon, bledog trbuh i žućkastog vrsta, obraza i stopal. Dupla zlatna pruga se pruža niz leđa. Rep je dug i ima blede prstenove. 

Izgled je sličan njegovom bliskom srodniku, Gudfelouovom kenguru, od kog se razlikuje po ružičastijem ili svetlijem licu, zlatnim ramnima, belim ušima i manjoj veličini. Neki autori ga smatraju podvrstom Gudfelouovog kengura. 

Smatra se jednim od najugroženijih kengura penjača. Istrebljen je sa većeg dela prvobitnog staništa. Vrsta je kritično ugrožena.

Golden-mantled tree kangaroo with joey in pouch Golden-mantled tree kangaroo with joey in pouch

Dendrolagus stellarum Flannery and Seri, 1990

Serijev kengur penjač  je endemit plninskih šuma zapadno-centralne Nove Gvineje. Smatran je podvrstom Dendrolagus dorianus do 2005.

Živi na nadmorskim visinama većim od 2600 m, gde ima više mahovina.

Veoma mlade životinje imaju svetložuti rep i eoma tmno telo, ali s vremenom rep potamni, a noge dobijaju srebrnkast izgled. Ovaj srebrnkasta boja odraslih dobro se uklapa sa epifitskim mahovinama i lišajevima gornjih planinskih šuma.

Vrsta je ranjiva.

Dendrolagus mbaiso Flannery, Boeadi & Szalay, 1995

Dingizo ili bondigizo je endemit Zapadne Nove Gvineje, gde živi u alpskim šumama na nadmorskim visinama između 3250 i 4200 m, na šumskoj granici. Ugrožena je vrsta.

Ima različit obrazac crnog i belog krzna; beli trbuh, crna glava, leđa i udovi. za razliku od drugih kengura penjača, malo vremena provodi na drveću. Njegov epitet, mbaiso, znači "zabranjena životinja" na moniju. Zaštićen je od strane Moni naroda. Za njih predstavlja pretka koji ne sme biti ugrožen. 

Young dingiso Young dingisoYoung dingiso

Dendrolagus scottae Flannery & Seri, 1990

Tenkile ili Skotov kengur penjač, endemit je veoma malog područja Toričeli planina Papue Nove Gvineje. Kritično je ugrožena vrsta, zbog gubitka staništa i lova. Znatno mu je opala brojnost u poslednjih 50 godina. 

Predominntno je crne boje. Teži između 9 i 11 kg. Ima snažan i postojan miris. 

Tenkile TenkileTenkile


Dorcopsis

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:17

Dorcopsis su torbari familije Macropodidae, smešteni u okviru podfamilije Macropodinae. 

Dorcopsis muelleri (Lesson, 1827)

Mrki dorkopsis je endemit nizija Zapadne Nove Gvineje i obližnjih indonežanskih ostrva Zapadne Papue: Mizol, Salavati i Jepen.

Dorcopsis hageni Heller, 1897

Veliki šumski valabi ili beloprugi dorkopsis nalazi se u Novoj Gvineji. 

Dorcopsis atrata Van Deusen, 1957

Crni dorkopsis ili crni šumski valabi endemit je Papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske šume. Kritično je ugrožena vrsta, ugrožena gubitkom staništa.

Dorcopsis luctuosa (D'Albertis, 1874)

Sivi dorkopsis je ranjiva vrsta Nove Gvineje.

Grey dorcopsis adult and juvenileGrey dorcopsis adult and juvenile


Dorcopsulus Matschie, 1916 - dorkopsisi (šumski valabiji)

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:47

Dorcopsulus je rod torbara familije Macropodidae. Uključuje dve vrste: 

  • Meklijev dorkopsis (Dorcopsulus macleayi)
  • mali dorkopsis (Dorcopsulus vanheurni)

Dorcopsulus macleayi (Miklouho-Maclay, 1885)

Meklijev dorkopsis ili papuanski šumski valabi, endemit je Papue Nove Gvineje. Naseljava suptropske ili tropske šume. Ugrožen je gubitkom staništa.  

Dorcopsulus vanheurni (Thomas, 1922)

Mali šumski valabi ili mali dorkopsis naseljava suptropske ili tropske šume Nove Gvineje. Ugrožen je gubitkom staništa.

High-Res Stock Photography: small wallaby Dorcopsulus species captured by villagersChuột túi nhỏ nhất thế giới Dorcopsulus.

 

 


Powered by blog.rs