Enciklopedija sisara

Microbiotheria Ameghino, 1889 - Microbiotheriidae Ameghino, 1887 - Dromiciops gliroides Thomas, 1894 - monito del monte

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 12:29

Monito del monte jedini je živi predstavnik familije (Microbiotheriidae) i jedini preživeli član reda Microbiotheria. Foslini ostaci izumrlih Microbiotheria pronađeni su u Južnoj Americi (Bolivija), zapadnom Ankterktiku i severoistočnoj Australiji.

  

Monito del monte (španski naziv za malog planinskog majmuna), Dromiciops gliroides je torbar sa prirodnim staništem na jugozapadu Južne Amerike (Čile i Argentina). Jednini je torbar Novog Sveta koji je predstavnik podreda Australidelphia (svi drugi torbari Novog Sveta članovi su podreda Ameridelphia).

 

File:Monito del Monte ps6.jpg

 

Noćna i arborealna životinja, živi u šipražju južnoameričkog planiskog bambusa u Valdivijanskim umerenim kišnim šumama južnih visoravni Anda (Čile i Argentina), opremljen svojim delimično prihvatnim repom. Hrani se prvenstveno insektima i drugim sitnim beskičmenjacima, kao i plodovima.Telo mu je dužine 11–12.5 cm, a rep 9–10 cm.

 

U drveću grade loptasta gnezda od vodootpornog lišća. Ovi listovi su obloženi mahovinom i travom, i postavljeni u dobro zaštićenom predelu drveta. Gnezda su ponekad prekrivena sivom mahovinom kao vid kamuflaže. Gnezdo im omogućava zaštitu od hladnoće i kada su aktivni i kad hiberniraju. Skladišti mast u osnovi repa za zimsku hibernaciju (zimski san).

 

 

Reprodukuju se u proleće, a leglo broji 1-4 mladih. Torba sadrži četiri sise. Kada mladi napuste torbu neguju se u gnezdu, a zatim nose na majčinim leđima. Mladi ostaju u zajednici s majkom nakod odvikavanja od nje. Oba pola dostižu polnu zrelost nakon druge godine. poznati su po agresivnoj reprodukciji, koja im ponekad ostavlja krv na reproduktivnim organima.  

Studije obavljene u umerenim šumama južne Argentine, pokazale su da postoji mutualistička veza između monita i jedne vrste imele. Monito je jedina životinja koja pomaže u rasejavanju semena ove biljke; verovatno bi bez monita ova biljka izumrla. Monito se hrani plodovima ove biljke i tako rasejava seme. naučnici spekulišu da koevolucija ove dve vrste traje 60–70 miliona godina.


Dasyuromorphia Gill, 1872

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 19:53

Red Dasyuromorphia sadrži većinu australijskih karniivornih torbara, uključujući kuole, dunarte, numbata, tasmanijskog đavola i nedavno izumrlog tasmanijskog tigra. Izuzetak su omnivorni bandikuti (red Peramelemorphia) i torbarske krtice (koje su karnivori ali su drugačije i svrstane u red Notoryctemorphia).

Za razliku od herbivora, koji su postali veoma specijalizovani za određene ekološke niše i veoma se razlikuju u formi, karnivori su slični jedni drugima. čak i u spoljašnjoj formi. tako su i mesožderi severne hemisfere (placentalni karnivori) sličnog oblika kao torbarski mesožderi. 

Primarna specijalizacija među torbarskim predatorima je ona u veličini: pre masovnih promena sredine koje su počele sa dolaskom čoveka pre oko 50,000 godina, bilo je nekoliko veoma krupnih karnivora, nijedan od njih nije član grupe Dasyuromorphia i svi su izumrli. Ono koji su preživeli do danas kretali su se od veličine vuka (Thylacine) do malog dugorepog plangiala koji je sa 4-6 grama manji od polovine miša. 

Klasifikacija: 

 


†Thylacinidae C.L. Bonaparte, 1838 - †T. cynocephalus (Harris, 1808) - tasmanijski vuk

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:50

Thylacinidae su izumrla familija karnivora, torbara nalik na pse, iz reda Dasyuromorphia. Jedina vrsta koja je preživela do savremenog doba bila je Thylacinus cynocephalus, koja je izumrla 1936. Svi ostali članovi familije živeli su u praistorijsko vreme (do miocena) u Australiji.

 

 

Tilacin, Thylacinus cynocephalus, najkrupniji poznat karnivorni torbar savremenog doba. Poznat je kao tasmanijski tigar (zbog prugastih leđa) ili tasmanijski vuk. Naseljavao je Australiju, Tasmaniju i Novu Gvineju.

Tasmanijski vuk postao je ekstremno redak na australijskom kopnu pre doseljavanja Evropljana, ali je preživeo na ostrvu Tasmaniji, zajedno sa nekoliko endemičnih vrsta, uključujući tasmanijskog đavola. Intenzivan lov, podstaknut nagradom, najveći je uzrok izumiranja, a drugi faktori koji su dooveli do izumiranja mogu biti bolesti, introdukcija psa i nadiranje ljudi u njihovo stanište. 

 

 

Kao i vuk i tigar na severnoj hemisferi, bio je vršni predator. Kao torbar, nije srodan ovim placentalnim sisarima, već je konvergentna evolucija dovela do iste forme i adaptacija. Njegov najbliži srodnik može biti tasmanijski đavo ili numbat. 

Tasmanijski vuk je jedan od jedina dva torbara kod kojih je torba prisutna kod oba pola (drugi je vodeni oposum). 

Njegovo žutobraon krzno brojalo je 13 do 20 različitih tamnih pruga preko leđa, zadnjice i osnove repa. Pruge su izraženije kod mlađih primeraka, bleđe su kod starijih. Boja krzna varirala je od svetle boje srne do tamnobraon; trbuh je bio krem boje. Odrasla jedinka merila je 100-130 cm dužine, plus rep sa 50-65 cm. najduži izmeren primerak merio je 290 cm od nosa do repa. Visina u nivou ramena iznosila je oko 60 cm a težili su 20 do 30 kg. Mužjaci su bili krupniji.

Otisci šapa mogu se razlikovati od drugih autohtonih i introdukovanih životinja; imali su velike šape. I prednje i zadnje šape imale su po četiri prstiju. Kandže nisu mogle da se uvlače. 

Verovatno su preferirali suve šume eukaliptusa, vlažna zemljišta i livade na kontinentalnoj Australiji. Crteži stari i do 3,300 godina, pronađeni su u zapadnoj Australiji.  Na Tasmaniji su preferirali šumeobalskih ravnica, koje su bile primarni fokus britanskih doseljenika koji su tražili mesto za ispašu domaćih životinja. 

Bili su aktivni u sumrak i noću, a dan su provodili u malim pećinama, jamama.

Postoje dokazi da su se parili jednom godišnje; zimi ili u proleće. Leglo je brojalo do četiri mladih, tipično 2-3. Dužina života u divljini procenjena je na 5-7 godina, mada su jedinke u zatočeništvu živele i do 9 godina. 

 

 

Plen su mu verovatno bili kenguri, valabi i vombati, ptice i sitne životinje kao što su potori. Možda je lovio i tasmanijskog emua, krupne ptice neletačice koje su delile stanište sa tasmanijskim vukom. sa izumiranjem ove ptice i broj tasmanijskih vukova počeo je da opada. Doseljenicu su verovali da su lovili ovce i živinu.  U zatočeništvu su hranjeni raznim životinjama, uključujući mrtve zečeve, valabije, živinu, teletinu, ovčetinu.

Uprkos zvaničnoj klasifikaciji kao izumrlih, postoji preko 3000 izveštaja da ih i dalje viđaju (jug i zapad Australije, Tasmanija), mada nijedan slučaj nije bio dokazan. Poslednje njihovo "viđanje" zabeleženo je 2005. digitalnim fotografijama, ali njihova autentičnost nije dokazana.   

 

Thylacine
Thylacine

 


Dasyuridae Goldfuss, 1820

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:09

Dasyuridae su familija torbara sa prirodnim staništem u Australiji i Novoj Gvineji. Po nekim klasifikacijama boji od 61 do 71 vrste svrstane u 15-20 rodova. Mnogi članovi ove porodice su mali i nalik miševima, ali ima i onih veličine mačke i nalik su placentalnim karnivorima kao što su mungosi ili lasicama. Najmanja vrsta, pilbarski ningaj, meri 4.6 do 5.7 cm dužine, a teži samo 2–9 grams, dok najkrupnija vrsta, tasmanijski đavo, meri 57–65 cm dužine i teži oko 6–8 kg. Nalaze se u širokom nizu staništa, uključujući livade, šume, planine, a neke vrste su arborealne ili semiakvatične. 

 

 

Mnoge odlike ove familije smatraju se primitivnim, što zanači da predstavljaju odlike najranijih torbara, od kojih su kasnije nastale druge vrste torbara, kao što su kenguri i bandikuti. Na primer, svi prsti su im razdvojeni, dok su kod mnogih torbara drugi i treći prst srasli. Mnogim vrstama nedostaje kompletna torba, umesto toga oni imaju jednostavan nabor kože koji okružuje sise i omogućava zaštitu mladih u razvoju. Dentacija se takođe smatra primitivnom.  

Primarno su insektivorni, ali se hrane i sitnim gušterima, plodovima i cvetovima. jedan od nekoliko izuzetaka od ovog pravila je tasmanijski đavo, koji se uglavnom hrani lešinama kičmenjaka.

 

 

Trudnoća traje 12–16 dana, a rađa se 2-12 mladih, zavisno do vrste. Manej vrste se pare barem dva puta godišnje, a krupnije samo jednom. Mladi dunanti se odvikavaju od majke nakon 60-70 dana, ali kuole nakon 8-9 meseci. Većina dostiže polnu zrelos nakon godinu dana, osim kuola i tasmanijskog đavola kojima je potrebno do dve godine.

Adulti su tipično solitarni ili se kreću u malim grupama od dve do tri jedinke. 

Klasifikacija:


Dasycercus Peters, 1875 - mulgare

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 16:46

Mulgare predstavljaju dve vrste roda Dasycercus. To su torbarski mesojedi blisko srodni tasmanijskom đavolu i kuolama. Žive u pustinjama i bodljikavim žbunovima centralne Australije. Dužina tela meri 12.5–22 cm, sa repom 7–13 cm dužine. Nokturalni su, mad ase ponekad sunčaju na ulazu jama u kojima stanuju. Pretenduju mesta koja su u senci. Njihovi bubrezi su veoma razvijeni da ekskretuju ekstremno koncentrovan urin i sačuvaju vodu, jer je ove zivotinje ne piju. Hrane se najčešće insektima, ali i gušterima i novorođenim zmijama. Pare se od juna do septembra i leglo im broji 6-7 mladih. Torba se sastoji od dva bočna nabora kože.

Dasycercus blythi Waite, 1904

Četkorepa mulgara (sinonim D. hilleri) za razliku od druge vrste ima šest sisa. Telo meri 15 cm, a rep 9 cm. teški su preko 100 grama.  Mužjaci su krupniji.

Dasycercus cristicauda (Krefft, 1867)

Krestorepa mulgara, zvana i ampurta, naizgled liči na placentalnog pacova.Za razliku od prethodne vrste ima 8 sisa.


Crest-tailed mulgara peeking out of shelter
Crest-tailed mulgara on sand
Two crest-tailed mulgaras manipulating food in hands and eating cricket
Crest-tailed mulgara feeding on plague locust

Dasykaluta Archer, 1982 - Dasykaluta rosamondae (Ride, 1964) - mala crvena kaluta

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 14:50

Mala crvena kaluta (Dasykaluta rosamondae) je karnivorni nokturalni torbar. Živi u sušnim oblastima zapadne Australije. Jedinke su duge 9-11 cm i teže 20-40 grama. Žive oko tri godine u zatočeništvu. 

Krzno je prilično grubo, riđe braon boje. Po obliku tela, slična je antehinama (Antechinus), mada ima kraću glavu i uši, kao i nešto sitnije telo. Nekada je kaluta bila svrstavana u rod Antechinus

Hrani se insektima i sitnim kičmenjaima. Primetna osobina je udaranje repom u vazduhu dok istražuje svoje stanište. 

Male crvene kalute, kao i nekoliko drugih dasiurida, umiru nedugo nakon semptembarske sezone parenja, verovatno zbog stresa. Mladi se rađaju nakon sedam nedelja trudnoće, a odvikavaju se od majke sa četiri meseca.

Nalaze se u Pilbari i Maloj Pesčanoj Pustinji na zapadu Australije. Naseljava bodljikave travnate površine.


Dasyuroides Spencer, 1896 - Dasyuroides byrnei Spencer, 1896 - kovari

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:20

Kovari (Dasyuroides byrnei), poznat i kao četkorepi torbarski pacov, kajerov pacov, kaviri, ima prirodno stanište u sušnim livadama i pustinjama centralne Australije.

Kovari je dug 16.5-18 cm, sa repom 13-14 cm. Ishrana mu se uglavnom sastoji od insekata i paukova, a verovatno i od sitnih guštera, ptica ili glodara. Poznat je kao halapljiv predator. Živi u podzemnim jamama, samostalno ili u manjim grupama. Pojavljuje se da lovi među čupercima trave. Pari se zimi, od maja do oktobra, i rađa 5-6 mladih nakon trudnoće od 32 dana. 

Krzno je pepeljasto sive boje, a prepoznatljiva odlika je četka crnih dlaka na kraju repa, koja se razlikuje od one kod mulgara (Dasycercus) u tome što potpuno okružuje kraj repa. Žive 3-6 godina.

Kovari se nalazi u kamenitim pustinjskim oblastima Lake Eyre drainage basin, na severoistoku Južne Australije i jugozapadu Kvinslenda. Zapadno od jezera Ejr populacija opada i verovatno su izumrli u toj oblasti.

Kovari je jedini član svog roda, nekad je bio uključen u rod  Dasycercus. Najsrodniji je mulgarama. Prepoznate su dve podvrste: 

  • D. b. byrnei, koji se nalazi na severoistočnom delu areala vrste
  • D. b. pallidior, nalazi se na jugozapadnom delu areala

Vrsta je ranjiva.

 

Two kowaris resting together
Kowari feasting on its own young

 

 

                                                     D.b. pallidior

 


Dasyurus É. Geoffroy, 1796 - kvole (torbarske mačke)

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:46

Kvole su karnivorni torbari sa prirodnim staništem na kontinentalnom delu Australije, Novoj Gvineji i Tasmaniji. Postoji šest vrsta kvola; četiri se nalaze u Australiji a dve u Novoj Gvineji. Genetički dokazi ukazuju da su kvole nastale pre oko 15 miliona godina u miocenu, a preci ovih šest vrsta su se razvili pre oko 4 miliona godina.

Map

Vrste kvola se razlikuju po veličini i težinu, od 300 grama do 7 kilograma; mužjaci istočne i zapadne kvole teže oko 1,3 kg, a ženke 0,9 kg. Tigrasta kvola je najkrupnija i mužjaci teže oko 7 kg, a ženke 4 kg. Severna kvola je najmanja; mužjaci teže od 400 do 900 grama, a ženke od 300 do 500 grama. Odrasle jedinke mere između 25 i 75 cm dužine, sa dlakavim repom od 20 do 35 cm. Imaju mrko ili crno krzno i ružičast nos. Uglavnom su solitarni ali se nalaze zajedno zimi tokom sezone parenja. Trudnoća traje 21 dan. Rađaju do 18 mladunčeta od kojih samo 6 uspeva da dopre do sise. Torba se razvija tokom sezone razmnožavanja, a otvara se ka repu (izuzetak je tigrasta kvola koja ima pravu torbu). Mladi ostaju u torbi osam nedelja, a zatim se premeštaju na leđa gde ostaju šest nedelja. Dostižu polnu zrelest sa godinu dana. 

Primarno su nokturalne životinje i veći deo dana provode u svojoj jazbini. Najčešće se kreće po zemlji, mada nije neobično videti ih kako se penju uz drvo. Obeležavaju teritoriju nekoliko kilometara dalje od svoje jazbine. Teritorija mužjaka često se preklapa sa teritorijama više ženki. Mužjaci i ženke se sreću samo zbog parenja.

Svaka vrsta živi u posebnoj goegrafskoj oblasti. Tigrasta i istočna kvola naseljavju vlažnija staništa. Zapadna kvola takođe naseljava vlažna staništa, ali je adaptirana na sušna staništa u unutrašnjem delu Australije. Severna kvola naseljava tropska staništa velikih padavina. 

Hrane se sitnim sisarima (kao što su zečevi, ehidne, posumi), sitnim pticama, gušterima i insektima. U nedostatku hrane hrane se i lešinama i bandikutima. Svu neophodnu vodu dobijaju iz hrane.

Dužina života u divljini je između 2 do 5 godina. Krupnije vrste žive duže. Sve vrste su drastično smanjile brojnost dolaskom Evropljana, osim jedne vrste, istočne kvole, koja je izumrla na australijskom kontinentu i sada se nalazi samo na Tasmaniji. Glavne pretnje po njihov opstanak uključuju trščane žabe, predatore, urbani razvoj i gutanje otrova. Postoji program njihovog razmnožavanja u zatočeništvu. Trščanežabe su otrovne, pa kvole bivaju oslepljene ili uginu nakon konzumacije ovih žaba. Osim što su redatori kvola, lisice i macke su u kompeticiji s kvolama za hranu (svi love zečeve). Često se u Australiji koriste otrovi za ubijanje štetočina (lisica, dinga, zečeva), a kvole jedu i leševe. 

Dasyurus albopunctatus Schlegel, 1880

Novogvinejska kvola poznata i kao novogvinejska mačka živi u Novoj Gvineji. teži oko pola kilograma. Telo joj je braon boje, na leđima ima bele pege koje se ne protežu do repa. Liči na mačkolike oposume; kvole se nazivaju i torbarske mačke. Živi u šumama na nadmorskim visinama do 3300 metra, ali obično najbliže do 900 m. Populacija je centrirana na visoravnima Nove Gvineje. zabeleženo je da love plen veći od sebe. dobri su penjači, ali provode vreme i na šumskom tlu. Iako su noćni, tokom dana se sunčaju. Gnezde se u kamenim šupljinama, rupama drveća ili malim pećinama. u zatočeništvu žive tri godine. Na IUCN listi se klasifikuju blizu ugroženosti.

New Guinea quollNew Guinea quoll

 

Dasyurus geoffroii Gould, 1841

Zapadna kvola, poznata kao čudič, čilpa ili kunika ima riđebraon krzno sa belim tufnama. Trbušna strana je krem bela. Telo im meri oko 33 cm, rep 28 cm, a teže oko 2 kg. Razlikuje se od blisko srodne istočne kvole po posedovanju prvog prsta na zadnjim šapama i tamnijem repu. Uglavnom su terestične. Krepuskularne su; najaktivnije su u sumrak i svitanje. Pari se od aprila do jula. Nekada su naseljavale veci deo unutrašnjosti Australije (skoro 70 %), a sada se nalaze na jugozapadnom uglu zapadne Australije gde naseljavaju sušne sklerofilne šume.

Chuditch in conservation projectChuditch being held

Dasyurus hallucatus Gould, 1842

Severna kvola, Satanellusnjanmak (malajski) je najmanja od svih australijskih kvola. Ženke su sitnije i teže između 350-690g a mužjaci 540-1120g. Dužina tela meri 270-370mm (kod mužjaka) do 249-310 (ženke). Rep meri između 202-345mm. 

Uglavnom se hrane beskičmenjacima, ali i plodovima i nizom kičmenjaka uključujući sisare, ptice, guštere, zmije i žabe. Nalaze ih i oko kanti za đubre.

Izuzetna odlika vrste je što mužjaci umiru nakon parenja. Ženka ima osam sisa. Rađaju u julu ili avgustu. U divljini mužjaci žive samo godinu dana, a ženke do tri godina. U kamenitim staništima dužina života je veća za oba pola,a i jedinke su krupnije od onih koje žive u savanama, verovatno zbog boljeg staništa i smanjene predatorije.

Ima nekoliko odvojenih populacija. javlaju se od zapadne Australije preko Severne Teritorije do jugoistoka Kvinslenda. Vrsta je najbrojnija u kamenitim oblastima i otvorenim šumama eukaliptusa.

Ugrožena su vrsta, najviše zbog trščanih žaba koje su introdukovane u Kvinslendu. 

Female and young northern quollNorthern quoll, showing feetNorthern quoll standing on hind legsNorthern quoll showing teethNorthern quoll with mouth openTwo northern quolls resting on a termite mound

Dasyurus maculatus Kerr, 1792

Tigrasta kvola poznata je i kao pegava kvola, pegavorepa kvola ili tigrasta mačka.  Postoje dve podvrste; D. m. maculatus se nalazi u vlažnim šumama jugoistočne Australije i Tasmanije, a severna podvrsta, D. m. gracilis, se nalazi u maloj oblasti sevrnog Kvinslenda i ugrožena je. 

Tigrasta kvola je najkrupnija vrsta kvola. Mužjaci i ženke D. m. maculatus teže u proseku 3.5 kg, odnosno 1.8 kg, a D. m. gracilis u proseku teže 1.6 odnosno 1.15 kg. Prosečna dužina D. m. maculatus je 930 mm kod mužjaka, a 811 mm kod ženki. Kod D. m. gracilis, prosečna dužina mužjaka je 801 mm, a kod ženki 742 mm. Jedina je vrsta kvola koja pege ima i na repu.

Tigrasta kvola živi u različitim tipovima staništa, ali izgleda da preferira vlažne šume kao što su kišne šume ili zatvorene šume eukaliptusa. Arborealne su, mada 10 % kretanja se obavlja i po zemlji. Hrane se insektima, rečnim rakovima, gušterima, zmijama, pticama, živinom, sitnim sisarima (kljunarom, zečevima, arborealnim posumima, padmelonima, malim valabijima i vombatima). Mogu pokupiti veći plen kao što su kenguri, feralne svinje, stoka ili dingo, ali ne toliko koliko može tasmanijski đavo. Većina njihovog plena je arborealna. One se mogu peti visoko u drvo i noću love posume i ptice. Kada lovi, vreba plen. Napada ujedom za osnovu lobanje ili vrh vrata, zavisno od veličine plena. Kvola pribada mali plen prednjim šapama, a zatim ga ujeda. Kod većeg plena,  skače na leđa i ujeda vrat. Kvole, zauzvrat bivaju ulovljene od strane tasmanijskih đavola i maskiranih sova (Tyto novaehollandiae) na Tasmaniji, i dinga i psa u Australiji. Mogu ih loviti orlovi i krupni pitoni. 

Pare se sredinom zime (jun/jul). Njihovo parenje jedinstveno je po tome što ženke dozivaju mužjake na parenje. Parenje može trajati i do 24 sata. Mladi progledaju nakon 70 dana, a postaju nezavisni od majke nakon 100 dana. Mladi se ne nose na leđima, ali se odmaraju na njoj i penju na nju kada su uplašeni.

 

Spotted-tailed quoll with mouth open
Spotted-tailed quoll
Pair of spotted-tailed quolls
Spotted-tailed quoll standing on fallen branch
Spotted-tailed quoll
Spotted-tailed quoll in habitat

 

Dasyurus spartacus Van Dyck, 1987

Bronzana kvola poznata je samo na livadama i savanama Nove gvineje. Malo se zna o njoj; prethodno se verovalo da je u pitanju izolovana populacija zapadne kvole (Dasyurus geoffroii). Skoro ugrožena vrsta. 

Dasyurus viverrinus (Shaw, 1800)

Istočna kvola smatra se izumrlom vrstom na kontinentalnom delu Australije, ali je ostala raširena u Tasmaniji. Skoro ugrožena vrsta.

Veličine je domaće mačke, mužjaci prosečno mere 60 cm, a teže oko 1.3 kg. Krzno im je pokriveno belim pegama, a varira od svetlo smeđe do skoro crne boje, dok je trbuh beo. Razlikuju se od tigraste kvole po vitkijoj građi, šiljatijoj njušci i nedostatku pega na repu.

Ženke rađaju do 20 mladih, ali imaju samo 6 sisa. Odvikavaju se od majke sa 10 nedelja. 

Naseljavaju kišne šume, pustare, alpske oblasti i obrišta. Međutim, preferiraju sušne livade i šumske mozaike, okružene agrokulturnim poljima, posebno gde je uobičajena ispaša. 

 

Mature eastern quoll on ground
Eastern quoll, light morph
Eastern quoll on branch
Eastern quoll pair curled up on grass

 


Myoictis Gray, 1858 - tropruge dasiure

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:22

Myoictis je rod torbara u okviru reda Dasyuromorphia. Nalazi se u Novoj Gvineji. 

Postoje četiri vrste:

  • Myoictis leucura
  •  Myoictis melas
  •  Myoictis wallacii
  •  Myoictis wavicus

Myoictis leucera (Woolley, 2005)

Vunasta tropruga dasiura živi u Papui Novoj Gvineji. iNaseljava primarne planinske šume. Veruje se da je dnevna životinja i uglavnom terestična. Malo toga je poznato o njoj.



Myoictis melas (Müller, 1840)

Tropruga dasiura živi u zapadnoj Papui, Indoneziji i Papui Novoj Gvineji.

 

 

Myoictis wallacii Gray, 1858

Valesova dasiura se nalazi u Indoneziji i Papui Novoj Gvineji. Nalazi se i na Aru ostrvima maluku provincije u Indoneziji. 

 

 

Myoictis wavicus (Tate, 1947)

Tejtova tropruga dasiura živi u Papui Novoj Gvineji. Naseljava primarne planinske šume. Veruje se da je aktivna danju i uglavnom je terestična.

Myoictis wavicus je prethodno smatrana podvrstom M. melas. Najsrodnija je M. leucura.

 

 


Neophascogale Stein, 1933 - Neophascogale lorentzi (Jentink, 1911) - šarena dasiura

Marsupialia - torbari — Autor sisari @ 15:43

Šarena dasiura, poznata kao dugokandžasti torbarski miš, naseljava Papuu, Indoneziju i Papuu Novu Gvineju. Jedini je član roda Neophascogale.

Teži između 200 i 250 g; telo meri 16–23 cm, a rep 16-23 cm dužine. Ima tamno sivo krzno prošarano dugim belim dlakama. Udovi su kratki i snažni sa dugim kandžama na svim prstima, kojima iskopava bube, crve i sličan plen.

 

 

 

 


Powered by blog.rs