Enciklopedija sisara

Kvole su karnivorni torbari sa prirodnim staništem na kontinentalnom delu Australije, Novoj Gvineji i Tasmaniji. Postoji šest vrsta kvola; četiri se nalaze u Australiji a dve u Novoj Gvineji. Genetički dokazi ukazuju da su kvole nastale pre oko 15 miliona godina u miocenu, a preci ovih šest vrsta su se razvili pre oko 4 miliona godina.

Vrste kvola se razlikuju po veličini i težinu, od 300 grama do 7 kilograma; mužjaci istočne i zapadne kvole teže oko 1,3 kg, a ženke 0,9 kg. Tigrasta kvola je najkrupnija i mužjaci teže oko 7 kg, a ženke 4 kg. Severna kvola je najmanja; mužjaci teže od 400 do 900 grama, a ženke od 300 do 500 grama. Odrasle jedinke mere između 25 i 75 cm dužine, sa dlakavim repom od 20 do 35 cm. Imaju mrko ili crno krzno i ružičast nos. Uglavnom su solitarni ali se nalaze zajedno zimi tokom sezone parenja. Trudnoća traje 21 dan. Rađaju do 18 mladunčeta od kojih samo 6 uspeva da dopre do sise. Torba se razvija tokom sezone razmnožavanja, a otvara se ka repu (izuzetak je tigrasta kvola koja ima pravu torbu). Mladi ostaju u torbi osam nedelja, a zatim se premeštaju na leđa gde ostaju šest nedelja. Dostižu polnu zrelest sa godinu dana. 

Primarno su nokturalne životinje i veći deo dana provode u svojoj jazbini. Najčešće se kreće po zemlji, mada nije neobično videti ih kako se penju uz drvo. Obeležavaju teritoriju nekoliko kilometara dalje od svoje jazbine. Teritorija mužjaka često se preklapa sa teritorijama više ženki. Mužjaci i ženke se sreću samo zbog parenja.

Svaka vrsta živi u posebnoj goegrafskoj oblasti. Tigrasta i istočna kvola naseljavju vlažnija staništa. Zapadna kvola takođe naseljava vlažna staništa, ali je adaptirana na sušna staništa u unutrašnjem delu Australije. Severna kvola naseljava tropska staništa velikih padavina. 

Hrane se sitnim sisarima (kao što su zečevi, ehidne, posumi), sitnim pticama, gušterima i insektima. U nedostatku hrane hrane se i lešinama i bandikutima. Svu neophodnu vodu dobijaju iz hrane.

Dužina života u divljini je između 2 do 5 godina. Krupnije vrste žive duže. Sve vrste su drastično smanjile brojnost dolaskom Evropljana, osim jedne vrste, istočne kvole, koja je izumrla na australijskom kontinentu i sada se nalazi samo na Tasmaniji. Glavne pretnje po njihov opstanak uključuju trščane žabe, predatore, urbani razvoj i gutanje otrova. Postoji program njihovog razmnožavanja u zatočeništvu. Trščanežabe su otrovne, pa kvole bivaju oslepljene ili uginu nakon konzumacije ovih žaba. Osim što su redatori kvola, lisice i macke su u kompeticiji s kvolama za hranu (svi love zečeve). Često se u Australiji koriste otrovi za ubijanje štetočina (lisica, dinga, zečeva), a kvole jedu i leševe. 

Dasyurus albopunctatus Schlegel, 1880

Novogvinejska kvola poznata i kao novogvinejska mačka živi u Novoj Gvineji. teži oko pola kilograma. Telo joj je braon boje, na leđima ima bele pege koje se ne protežu do repa. Liči na mačkolike oposume; kvole se nazivaju i torbarske mačke. Živi u šumama na nadmorskim visinama do 3300 metra, ali obično najbliže do 900 m. Populacija je centrirana na visoravnima Nove Gvineje. zabeleženo je da love plen veći od sebe. dobri su penjači, ali provode vreme i na šumskom tlu. Iako su noćni, tokom dana se sunčaju. Gnezde se u kamenim šupljinama, rupama drveća ili malim pećinama. u zatočeništvu žive tri godine. Na IUCN listi se klasifikuju blizu ugroženosti.

Dasyurus geoffroii Gould, 1841

Zapadna kvola, poznata kao čudič, čilpa ili kunika ima riđebraon krzno sa belim tufnama. Trbušna strana je krem bela. Telo im meri oko 33 cm, rep 28 cm, a teže oko 2 kg. Razlikuje se od blisko srodne istočne kvole po posedovanju prvog prsta na zadnjim šapama i tamnijem repu. Uglavnom su terestične. Krepuskularne su; najaktivnije su u sumrak i svitanje. Pari se od aprila do jula. Nekada su naseljavale veci deo unutrašnjosti Australije (skoro 70 %), a sada se nalaze na jugozapadnom uglu zapadne Australije gde naseljavaju sušne sklerofilne šume.

Dasyurus hallucatus Gould, 1842

Severna kvola, Satanellus, njanmak (malajski) je najmanja od svih australijskih kvola. Ženke su sitnije i teže između 350-690g a mužjaci 540-1120g. Dužina tela meri 270-370mm (kod mužjaka) do 249-310 (ženke). Rep meri između 202-345mm. 

Uglavnom se hrane beskičmenjacima, ali i plodovima i nizom kičmenjaka uključujući sisare, ptice, guštere, zmije i žabe. Nalaze ih i oko kanti za đubre.

Izuzetna odlika vrste je što mužjaci umiru nakon parenja. Ženka ima osam sisa. Rađaju u julu ili avgustu. U divljini mužjaci žive samo godinu dana, a ženke do tri godina. U kamenitim staništima dužina života je veća za oba pola,a i jedinke su krupnije od onih koje žive u savanama, verovatno zbog boljeg staništa i smanjene predatorije.

Ima nekoliko odvojenih populacija. javlaju se od zapadne Australije preko Severne Teritorije do jugoistoka Kvinslenda. Vrsta je najbrojnija u kamenitim oblastima i otvorenim šumama eukaliptusa.

Ugrožena su vrsta, najviše zbog trščanih žaba koje su introdukovane u Kvinslendu. 

Dasyurus maculatus Kerr, 1792

Tigrasta kvola poznata je i kao pegava kvola, pegavorepa kvola ili tigrasta mačka.  Postoje dve podvrste; D. m. maculatus se nalazi u vlažnim šumama jugoistočne Australije i Tasmanije, a severna podvrsta, D. m. gracilis, se nalazi u maloj oblasti sevrnog Kvinslenda i ugrožena je. 

Tigrasta kvola je najkrupnija vrsta kvola. Mužjaci i ženke D. m. maculatus teže u proseku 3.5 kg, odnosno 1.8 kg, a D. m. gracilis u proseku teže 1.6 odnosno 1.15 kg. Prosečna dužina D. m. maculatus je 930 mm kod mužjaka, a 811 mm kod ženki. Kod D. m. gracilis, prosečna dužina mužjaka je 801 mm, a kod ženki 742 mm. Jedina je vrsta kvola koja pege ima i na repu.

Tigrasta kvola živi u različitim tipovima staništa, ali izgleda da preferira vlažne šume kao što su kišne šume ili zatvorene šume eukaliptusa. Arborealne su, mada 10 % kretanja se obavlja i po zemlji. Hrane se insektima, rečnim rakovima, gušterima, zmijama, pticama, živinom, sitnim sisarima (kljunarom, zečevima, arborealnim posumima, padmelonima, malim valabijima i vombatima). Mogu pokupiti veći plen kao što su kenguri, feralne svinje, stoka ili dingo, ali ne toliko koliko može tasmanijski đavo. Većina njihovog plena je arborealna. One se mogu peti visoko u drvo i noću love posume i ptice. Kada lovi, vreba plen. Napada ujedom za osnovu lobanje ili vrh vrata, zavisno od veličine plena. Kvola pribada mali plen prednjim šapama, a zatim ga ujeda. Kod većeg plena,  skače na leđa i ujeda vrat. Kvole, zauzvrat bivaju ulovljene od strane tasmanijskih đavola i maskiranih sova (Tyto novaehollandiae) na Tasmaniji, i dinga i psa u Australiji. Mogu ih loviti orlovi i krupni pitoni. 

Pare se sredinom zime (jun/jul). Njihovo parenje jedinstveno je po tome što ženke dozivaju mužjake na parenje. Parenje može trajati i do 24 sata. Mladi progledaju nakon 70 dana, a postaju nezavisni od majke nakon 100 dana. Mladi se ne nose na leđima, ali se odmaraju na njoj i penju na nju kada su uplašeni.

Dasyurus spartacus Van Dyck, 1987

Bronzana kvola poznata je samo na livadama i savanama Nove gvineje. Malo se zna o njoj; prethodno se verovalo da je u pitanju izolovana populacija zapadne kvole (Dasyurus geoffroii). Skoro ugrožena vrsta. 

Dasyurus viverrinus (Shaw, 1800)

Istočna kvola smatra se izumrlom vrstom na kontinentalnom delu Australije, ali je ostala raširena u Tasmaniji. Skoro ugrožena vrsta.

Veličine je domaće mačke, mužjaci prosečno mere 60 cm, a teže oko 1.3 kg. Krzno im je pokriveno belim pegama, a varira od svetlo smeđe do skoro crne boje, dok je trbuh beo. Razlikuju se od tigraste kvole po vitkijoj građi, šiljatijoj njušci i nedostatku pega na repu.

Ženke rađaju do 20 mladih, ali imaju samo 6 sisa. Odvikavaju se od majke sa 10 nedelja. 

Naseljavaju kišne šume, pustare, alpske oblasti i obrišta. Međutim, preferiraju sušne livade i šumske mozaike, okružene agrokulturnim poljima, posebno gde je uobičajena ispaša.