Enciklopedija sisara

Lasiorhinus Owen, 1845 - dlakonosi vombati

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:06

Lasiorhinus je rod koji broji dve vrste dlakonosih vombata: 

  • L. krefftii
  • L. latifrons

Lasiorhinus krefftii (Owen, 1873)

Severni dlakonosi vombat jedan je od najrađih krupnih sisara i kritično je ugrožena vrsta. Do pre sto godina njihov areal rasprostirao se u Viktoriji, Novom Južnom Velsu i Kvinslendu, a danas je ograničen na jednu oblast, samo 3-km2 (300 ha) u okviru 32-km2 Epping Forest National Park u Kvinslendu. Totalna populcije je 2003. brojala 113 jedinki, uključujući samo 30 plodnih ženki.

Visoki su do 35 cm high, dugi do 1 m, a teže do 40 kg. Ženke su nešto krupnije od mužjaka jer imaju jedan sloj viška masnog tkiva. Malo su krupniji od običnog vombata i brže se razmnožavaju ( dva mladunca u tri godine). Nos ima veoma važnu ulogu u njihovom preživljavanju, jer ima slab vid tako da može da nanjuši hranu u mraku.

Oni dele svoje jame. Ishrana im se sastoji od tvrde trave i raznih tipova korenja. Njihovo stanište postalo je zakorovljeno afričkom travom (afrički lisičji rep), koja je potisnula domaću travu kojom se vombat hranio.

Mladi se rađaju tokom vlažne sezone, ostaju u torbi 6-9 meseci, a majku napuštaju nakon godinu dana. 

Northern hairy-nosed wombat walkingNorthern hairy-nosed wombat with scientistNorthern hairy-nosed wombat burrow Northern hairy-nosed wombat habitat in wet season

Northern hairy-nosed wombat, sole of hind foot

Lasiorhinus latifrons (Owen, 1845)

Južni dlakonosi vombat se nalazi u raštrkanim oblastima semiaridnog žbunja i malea od zapadne Australije preko juga Južne Australije do jugozapada Novog Južnog Velsa. najsitniji je od svih vrsta vombata. Mladi često ne preživljavaju sušnu sezonu. 

Najduža ikad zabeležena dužina života vombata bila je 34 godine (stari mužjak). 

Dužina tela se kreće od 772 do 934 mm, a težina od 19 do 32 kg. Kratak rep skriven je u krznu.  Krzno je svilenkasto i obično sive ili drap boje. Bište se drugim i trećim prstom, koji su srasli osim na vrhovima. Glava je robustna i spljoštena, a uši su zašiljene. Njuška je slična svinjskoj. Zubi im rastu tokom celog života, što je adaptacija na njihovu ishranu. U poređenju sa običnim vombatom, južni vombat ima veće temporalne mišiće, a manje maseter mišiće. Za razliku od severnog vombata, južni vombat ima dužu nosnu kost od čeone kosti.

Kao i drugi vombati, bira domaću višegodišnju travu i oštrice, ali konzumira i introdukovane vrste i lišće drvenastih žbunova ako njegova omiljena hrana nije dostupna. Veći deo ishrane čini Stipa nitida

Jame vombata povezane su tunelima i imju mnogo ulaza. Ovi tuneli su primarno sklonište i dele ih do 10 jedinki. Vombt kopa prednjim kandžama dok sedi. napušta novu jamu unatraške i izbacuje zemlju svim šapama. Centralna pećina okružena je krugom malih, jednostavnih jama. Temperatura jama u sred zime iznosi oko 14°C, a oko 26°C u sred leta. Mužjaci pokazuju teritorijalno ponašnje prema vombatima iz drugih sistema jama, verovatno zbog odbrane izvora hrane i utočišta. Staze izmeta povezuju jame. Tkođe obeležavaju teritoriju analnim sekretima trljanjem leđ i zadnjice o oblekt. Dešavaju se borbe među mužjacima za teritoriju ili partnera i uključuju ujede za uši, butine ili zdnjicu. Postoji i hijerarhija dominacije među mužjacima.

 

Pare se između avgusta i oktobra, kada ima dosta padavina i obilja hrane. Parenje se odvija pod zemljom. Pri tom mužjci ostaju u svojim pećinama, a ženke se kreću među pećinama. Trudnoća traje 22 dana. Mladunče ostaje u torbi 6 meseci. Odvikava se od majke sa godinu dana, a potpuno izrasta sa tri godine kada postaje i reproduktivno zrelo.

Komuniciraju vokalizacijom i mirisima, mada češće mirisom jer se ne sreću često. kada prolaze jedan ored drugog emituju zvuke grubog kašlja. 

Zemljoposednici ih smatraju poljoprivrednim štetočinama. Njihova kopanj uništvaju useve i povećva se rizik od lomljenja nogu stoke padom u jzbine vombta. konkurencija između stoke, zečeva i vombata dovodi do preterane ispaše.  Prekomerna ispaša i širenje invazivnih vrsta dovelo je u nekim oblastima do domincije jednogodišnjih trava korovskih vrsta koje ne zadovoljavaju metaboličke potrebe vombata, što opet dovodi do iznurenosti i masovne gladi. Kompeticija sa introdukovanim zečevima ugrožava opstanak vombata. 

  Young Southern hairy-nosed wombat Mladi vombat  Southern hairy-nosed wombatSouthern hairy-nosed wombat profileSouthern hairy-nosed wombat in habitatSouthern hairy-nosed wombat

 

 

 

 

 

 

 

 


Phalangeriformes Szalay in Archer, 1982 - posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 13:13

Posumi broje oko 70 arborealnih torbra srednje veličine sa prirodnim staništem u Australiji, Novoj Gvineji i Sulavesiju (neki su introdukovni u Kinu i Novi Zeland). 

 

Posumi su kvadripedalni diprotodontni torbari sa dugim debelim repovima. najsitniji posum, ustvari najmanji diprotodontni torbar, jeste tasmanijski patuljasti posum, sa dužinom tla od 70 mm i težinom od 10 grama. najkrupniji je kuskus medved koji može biti težak i do 7 kg.  Posumi su tipično nokturali i barem delimično arborealni. Razne vrste nastanjuju većinu vegetacijskih staništa, a nekoliko vrsta prilagođeno je na urbana staništa. Što se tiče ishrane ima generalista herbivora ili omnivora (obični četkorepi posum) do specijalista brstača eukaliptusa (Petauroides volans), insektivor ( planinski ptuljasti posum) i onih koji se hrane nektrom (medni posum). 

Klasifikacija  Ruedas & Morales 2005.

Suborder Phalangeriformes: possums, gliders and allies

  • Nadfamilija Phalangeroidea
    • Familja Burrmyidae: patuljasti posumi
      • Rod Burramys
      • Rod Cercatetus
    • Familja Phalangeridae: četkorepi posumi i kuskusi 
      • Podfamilija Ailuropinae 
        • Rod Ailurops
        • Rod Strigocuscus
      • Podfamilija Phalangerinae
        • Tribus Phalangerini
          • Rod Phalanger 
          • Rod Spilocuscus
        • Tribus Trichosurini
          • Rod Trichosurus
          • Rod Wyulda
  • Nadfamilija Petauroidea
    • Familja Pseudocheiridae 
      • podfamilija Hemibelideinae
        • Rod Hemibelideus
        • Rod Petauroides
      • Podfamilija Pseudocheirinae
        • Rod Petropseudes
        • Rod Pseudocheirus
        • Rod Pseudochirulus
      • Podfamilija Pseudochiropinae
        • Rod Pseudochirops
    • Familija Petauridae
      • Rod Dactylopsila
      • Rod Gymnobelideus
      • Rod Petaurus
    • Familija Tarsipedidae 
      • Rod Tarsipes
    • Familija Acrobatidae
      • Rod Acrobates
      • Rod Distoechurus

 


Burramyidae Broom, 1898 - patuljasti posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:11

Patuljasti posumi su sitni posumi koji uključuju 5 vrsta svrstanih u dva roda. četiri vrste su endemiti Australije, a jedna vrsta pored Australije naseljava i Indoneziju (Papua Nova Gvineja). 

Patuljasti posumi variraju u veličini od 5 do 12 cm, a obično teže između 10 i 50 grama. Noćni su i omnivori, hrane se beskičmenjacima, plodovima, nektarom i polenom. Odlični su penjači, delimično zahvaljujući i prihvatnim repovima. Iako ne mogu da lete kao neke druge vrste posuma, neke vrste su sposobne da preskoče velike razdaljine. 

Klasifikacija:

  • Familija Burramyidae
    • Rod Burramys
      •  B. parvus
    • Rod Cercatetus 
      • C. caudatus
      • C. concinnus
      • C. lepidus
      • C. nanus

 


Burramys Broom, 1896 - Burramys parvus Broom, 1896 - planinski patuljasti posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:28

Burramys je rod familije Burramyidae koji je predstavljen samo jednom vrstom. 

Burramys parvus Broom, 1896

Planinski patuljasti posum je mali noćni torbar veličine miša (težine oko 45 grama). nalazi se u Australiji u alpskim kamenjarima, uglavnom u južnoj Viktoriji i nacionalnom parku Kosciuszko National Park u Novom Južnom Velsu, na nadmorskim visinama od 1,300 do 2,230 metra. Dužina tela meri 14 cm, a savitljiv rep je duži od 11 cm. Njegova ishrana sastoji se od insekata (bogong moljac), mesnato voće, orasi, nektar i semenje. Telo mu je prekriveno debelim slojem finog sivog krzna, osim na stomaku gde je krem boje. Rep je bezdlak. Torba ženki sadrži četiri dojke. Jedini je australijski sisar ograničen na alpsko stanište.  Vrsta je kritično ugrožena. procenjeno je da je ostalo oko 2000 jedinki.  

Tokom većeg dela godine, mužjaci i ženke žive razdvojeni. Ženke žive u boljem delu stenovitih padina, dok mužjaci žive na marginama, obično na nižem nivou planine. U cilju razmnožavanja, mužjaci migriraju u stanište ženki. Međutim, tokom najaktivnije skijške sezone na planini  Higginbotham, mužjaci moraju da pređu preko staza koje dovode u opasnost njihov opstanak. U pokušaju da se reši problem, napravljen je "tunel ljubavi" ispod staze, a ima i putokaza koji usporava vozače.

Juvenile mountain pygmy-possum, held by researcherMountain pygmy-possumMountain pygmy-possumMountain pygmy-possum feeding on berryMountain pygmy-possum in torpor U stanju torporaMountain pygmy-possum habitat, Kosciuszko National ParkMountain pygmy-possum habitat (Mount Kosciuszko)


Cercartetus Gloger, 1841 - patuljasti posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:54

Rod Cercartetus je grupa veoma sitnih posuma poznatih kao patuljasti (pigmejski posumi).

Vrste:

  •  
    • Cercartetus caudatus
    • Cercartetus concinnus
    • Cercartetus lepidus
    • Cercartetus nanus

Cercartetus caudatus (Milne-Edwards, 1877)

Dugorepi patuljasti posum se nalazi u kišnim šumama severne Australije, Indonezije I Nove Gvineje. Žive na nadmorskim visinama iznad 1,500 m, hrane se insektima I nektarom, a mogu se hraniti i polenom.

Ima krupne oči, mišolike uši, rep duži od tela za 150 %. Rastu samo do 10 cm dužine.

Ne zna se mnogo o njegovom ponašanju, ali se zna da je arborelan i nokturalan. Tokom hladnog doba postaje torporan ali se noću budi.

Pare se dva puta godišnje. Rađa se 1-4 mladih od januara do februara, a drugo leglo se rađa krajem avgusta ili početkom septembra. Mladi napuštaju gnezdo nakon 45 dana.

Cercartetus concinnus (Gould, 1845)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Jugozapadni patuljasti posum, poznat i kao zapadni pigmejski posum ili mundarda, nalazi se u Australiji. Verovatno su nastali od istočnih pigmejskih posuma pre oko 8 miliona godina.

Za razliku od drugih članova roda koji su sive boje, oni imaju krzno svetlo cimet boje. Trbušna strana im je bela, a imaju i tamnu šaru ispred očiju. Ima duge ovalne uši, krupne oči i duge brkove. Rep im je dug i prihvatljiv. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst. Imaju i dug jezik. Dužina tela meri 5.7–7.2 cm, a rep 7.7–8.7 cm. Odrasli teže do 20 grama. Torba ženki se otvara napred i sadrži 6 dojki. 

Njihova distribucija uključuje Zapadnu Australiju, pojas Južne Australije, Ostrvo Kengura i Viktoriju. Nalaze se i u Novom Južnom Velsu gde su ugroženi. Naseljavaju polusušne šume, žbunove i vresišta.

Solitarni su i nokturalni. Tokom dana se sklanjaju u rupe drveća ili druge pukotine, ptičja gnezda ili u gustu vegetaciju.  Noću traže hranu ili partnera. Tipično se kreću oko 50 m dnevno, a mogu migrirati i u druge oblasti zavisno od dostupnosti hrane. Većinu vremena provode u drveću.

Primarno se hrane nektarom i polenom, posebno od biljka kao što su Melaleuca I eukaliptus, a imaju i ulogu u oprašivanju ovog bilja. Ishranu dopunjuju insektima. Prirodni neprijatelji su im kvole (torbarske mačke), zmije i sove, kao i introdukovani karnivori kao što su crvena lisica i domaća mačka.

Stupaju u stanje torpora tokom hladnog vremena, koji može trajati i do 7 dana.

Mogu se pariti tokom cele godine, mada se najčešće pare u proleće, a leglo broji 4-6 mladih. Obično se rađa i više, ali ne uspevju svi da dođu do dojki. Neobično je to što majka može produkovti novo leglo nakon dva dana posle odvikavanja prvog legla. Mladi napuštaju torbu nakon 25 dana, iako su još uvek slepi, ali ostaju u gnezdu. Potpuno se odvikavaju od majke nakon 50 dana. Ženke dostižu polnu zrelost sa 12- 15 meseci.

Cercartetus lepidus Thomas, 1888

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Tasmanijski patuljasti posum, poznat kao mali pigmejski posum, jeste najmanji posum na svetu.

Odrasli mere 6.6 do 7.5 cm dužine tela, a rep meri 6 do 7.2 cm, a težina samo 7 do 10 grama. Krzno im je nežno i debelo, mrkožute boje, a donja strana je siva. Oči su im okružene tamnijom bojom. Uši su im pokretljive i uglvnom bezdlake. Rep je prehensilan, a u osnovi može da magacionira mast.

Osim u Tasmaniji, nalazi se u Viktoriji i Ostrvu Kengura u Južnoj Australiji. Naseljavaju sklerofilne šume, male i vresnu vegetaciju. Noćni su i arborealni. Žive u nižim spratovima žbunja i šume. Odlični su penjači, ali retko zalaze u više nivoe verovatno zbog ptica grabljivica. Obzirom da su solitrni, gnezdo dele samo s mladima. Gnezdo prave od strugotina kore drveta.

Omnivori su, hrane se insektima, paucima, sitnim gušterima, nektarom i polenom (Banksia i eukaliptusi). Poznati predatori su tasmanijski đavo, torbarske mačke, ptica Dacelo, maskirana sova i tigrasta zmija.

Tokom hladnog vremena stupaju u stanje torpora.

Pare se tokom godine. Torba ženki broji 4 dojke. Mladi napuštju torbu nakon 42 dana. Nakon toga mogu da se drže za leđa majke. Napuštaju gnezdo nakon 90-og dana života. 

Cercartetus nanus (Desmarest, 1818)

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Istočni patuljasti posum (Cercartetus nanus) nalazi se na jugoistoku Australije, od južnog Kvinslenda do istočne Južne Australije kao i na Tasmaniji. Naseljava niz staništa, uključujući kišne šume, sklerofilne šume i vresišta.

Teže 15 do 43 grama, a dužina tela meri 7-9 cm plus 8-11 cm repa. Gornja strana im je tmurno siva, a donja bela.

Aktivni su penjači. Svojim čekinjstim vrhom jezika hrane se nektarom i polenom vrsta  Banksia, Eucalyptus i Callistemon. Hrane se i insektima, kao i sočnim plodovima kada su cvetovi nedostupni. Uglavnom su solitarni, mada se viđa situacija u kojoj nekoliko odraslih jedinki dele zajedničko gnezdo. Mužjaci okupiraju teritoriju od 0.24 do 1.7 hektara, koja se preklapa sa manjim teritorijama ženki. Gnezde se u rupama i pukotinama drveća, napuštenim ptičjim gnezdima ili gustišu. Zimu provode u stanju torpora.

Tipično se pre dva puta godišnje, mada u izobilju hrane mogu se pariti i po treći put. Torba ženki broji 4-6 sisa,  leglo obično broji do 4 mladih, mada može ih biti više. Bremenitost traje oko 30 dana, mladi provode u torbi 33-37 dana, odvikavaju se sa 60-65 dana, a zatim ostaju sa majkom još 10 dana. Dostižu punu veličinu sa 5 meseci, a mogu se pariti sa 3 meseca. U zatočeništvu žive do 7,5 godina, a u divljini verovatno ne žive duže od 5 godina.

Postoje dve podvrste: C. n. nanus (Desmarest, 1818) (tasmanijska podvrsta) i C. n. unicolor (Krefft, 1863) (australijska podvrsta).

Poznati predatori su sove (Tyto alba, T. novaehollandiae, T. tenebricosa, Ninox connivens), mrki antehinus Antechinus stuartii, tigrasta kvola Dasyurus maculatus, tasmanijski đavo, dingo, pas Canis lupus familiaris, crvena lisica, mačka i zmije (Hoplocephalus stephensii, Tropidechis carinatus).

Cercartetus nanus nanus

 

 

 


Phalangeridae - kus-kusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:00

Phalangeridae su familija nokturalnih torbara sa prirodnim staništem u Australiji i Novoj Gvineji. Uključuje kus-kuse, četkorepe posume i njihove bliske srodnike. Većina vrsta je arborealna, a naseljavaju niz šumskih staništa od alpskih šuma do šuma eukaliptusa i tropskih džungli. 

obični četkorepi posum

Phalangeridae su relativno krupni u poređenju s drugim posumima. Najsitnija vrsta, sulaveški medved kus-kus je veličine mačke, prosečno dug 34 cm, dok je najkrupnija vrsta, crnopegi kus-kus dug oko 70 cm a težak 5 kg. Osim krupne veličine, druge ključne razlike između falangerid i drugih posuma su prisustvo gole kože barem na delu repa i niska krunica kutnjaka. Kandže imaju samo na prednjim nogama. Zadnje stope imaju opozitni prvi prst koji im pomže u prihvatanju za grane. Kod svih, osim kod jedne vrste, prvi i drugi prst na prednjim nogama su opozitni. Krzno je tipično gusto i vuneno, a može biti sive, crne ili riđkasto braon boje, često sa pegama ili prugama.

Većina falangerida su folivorni, tj. primarno se hrane lišćem. Kao neke slične vrste, imaju veliki cekum koji vari ovu veoma vlaknastu hranu i ekstrhuje što je više moguće hranljivih materija. Međutim, njihovi zubi nisu veoma adaptirani na ovu ishranu kao kod drugih posuma, pa se hrane i plodovima, pa čak i nekim beskičmenjacima. Jedini izuzetak od ovog uopštenog pravila je prizemni kus-kus, koji je karnivor i takođe manje arborealan od drugih vrsta falangerida. 

Bremenitost traje 16–17 dana. Rađaju jedno ili dva mladunca. Adulti su tipično solitarni, brane teritoriju koju obeležavaju sekretom mirisnih žlezda, pljuvačkom, urinom ili izmetom. 

Po klasifikaciji Ruedas & Morales 2005, familija se sastoji od 6 rodova i 28 vrsta.

  • podfamilija Ailuropinae
    • rod Ailurops
    • rod Strigocuscus
  • podfamilija Phalangerinae
    • Tribus Phalangerini 
      • rod Phalanger  
      • rod Spilocuscus 
    • Tribus Trichosurini
      • rod Trichosurus
      • rod Wyulda

 


Ailurops Wagler, 1830 - medved kus-kus

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:33

Medvedi kus-kusi su članovi roda Ailurops, familije Phalangeridae. 

Medvedi kus-kusi su arborealni torbari koji žive u gornjim krošnjama tropskih šuma. Skoro da ništa nije poznato o njihovom statusu i ekologiji.

Nalaze se na nekim indonežnskim ostrvima (Sulavesi npr.), koja pripadaju Aziji gde se torbari obično ne nalaze, ali koja su biogeogrfski deo australijske ekozone. Pretpostavlj se da je izolacija medveda kuskusa na ostrvu Sulavesi tokom miocena dovela do morfološke divergencije od ostatka familije. 

Rod sadrži samo dve vrste (po nekim autorima jednu): 

  • talaudski medved kus-kus, Ailurops melanotis -  Salebabu ostrvo u Talaudskim ostrvima
  • sulaveški medved kus-kus, Ailurops ursinus - Sulavesi, Peleng ostrvo, Muna ostrvo, Butung ostrvo i Togaška ostrva.

Ailurops melanotis (Thomas, 1898)

Talaudski medved kuskus je endemit Salibabu ostrva u Talaudskim ostrvima, Indonezij. Prirodno stanište su mu suptropske ili tropske sušne šume. Vrsta je kritično ugrožena.

 

Ailurops ursinus (Temminck, 1824)

Sulaveški medved kuskus ili sulaveški medved falanger je endemit Sulavesija i obližnjih ostrva u Indoneziji. Prirodno stanište su mu nizijske vlažne tropske šume nadmorskih visina do 600 m. Preferiraju primarne šume oko ugašenih vulkanskih kratera.  Vrsta ima status ranjivosti.

Dužina tela meri do 60 cm, dužina savitljivog repa do 58 cm, a težina tela između 7-10 kg.Od prethodne vrste razlikuje se po veličini i krznu. Veruje se da je jedini član fmilije koji je aktivn i danju. Pojavljije se u zoru u potrazi za svežim lišćem. Sporo se kreću i veći deo dana provode odmrajući se. Srodne vrste su solitarne, ali ova se češće viđa u parovima. Verovatno su monogmni, a rađju samo jedno mladunče s vremena na vreme. 

  Adult bear cuscusAdult bear cuscus  Adult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscusAdult bear cuscus

 

 


Strigocuscus Gray, 1861 - kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:17

Strigocuscus je rod torbara u okviru familije Phalangeridae. Uključuje sledeće vrste:

  • sulaveški patuljasti kuskus (Strigocuscus celebensis)
  • bengai kuskus (Strigocuscus pelengensis)

Strigocuscus celebensis (Gray, 1858)

Sulaveški patuljasti kuskus je endemit Sulavesija i obližnjih indonežanskih ostrva. Vrsta ima status ranjivosti.Ugrožene su poljoprivredom, sečom šume kao i lovom zbog mesa.

Dužina tela meri 295-380 mm, a repa 270-370 mm. Teži oko 1 kg. Kryno mu je mrko žute boje. Samo prvi prst zadnjih nogu nema kandže. Torba ženki broji 2 ili 4 dojke.

Mali sulaveški kuskus živi u pukotinma drveta. Primarno se hrani plodovima i najaktivniji je tokom noći. Za razliku od većine vrsta u okviru familije Phalangeridae, za koje se veruje da su promiskuitetne, mali sulaveški kuskus formira monogamne parove. Produkuju  jedno do dva legla godišnje. Leglo broji 3 do 4 mladunca. Bremenitost traje 20 dana. Mladi se odvikavaju sa 5 do 8 meseci kada i napuštaju torbu. 

Tipično naseljavaju primarne, ponekad sekundarne nizijske tropske šume. 


Small Sulawesi cuscus feeding on leaf

Strigocuscus pelengensis (Tate, 1945)

Bengai kuskus je endemit Indonezije. Nalazi se na ostrvima Peleng i Sula. 

 


Phalanger Storr, 1780 - kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:45

Phalanger, ime koje potiče od grčke reči Phalangion, što znači paukova mreža, zbog njihovih prstiju spojenih kožicom. jedan je od četiri roda koji se zajedno nazivaju kuskusi. 

Phalanger alexandrae Flannery T. F & Boeadi, 1995

Gebski kuskus je endemit ostrva Gebe Umera, North Maluku provincije, Indonezija, gde živi na nadmorskim visinama od nivoa mora do 300 m. Vrsta je ugrožena.

Phalanger carmelitae Thomas, 1898

Planinski kuskus se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji.

Phalanger gymnotis (Peters & Doria, 1875)

Prizemni kuskus teži prosečno 2.5 – 3.0 kg. Dužina tela iznosi oko 440 mm a repa 330 mm, mada divlje populacije ispoljavaju varijaciju zavisno od lokacije, s tim što su jedinke iz nizijskih oblasti krupne, a one s visije sitnije. Imaju opazitni palac na zadnjim nogama, prihvatljiv rep i račvanje između drugog i trećeg prsta prednjih nogu što im omogućava lakše kretanje među drvećem i ishranu u visećem položaju. 

Krzno im je tamno sive boje, često sa belim šarama na trbuhu. Prvi prst zadnjih nogu je opozitan i bez kandže. Torba ženki sadrži 4 dojke. 

Ovaj kuskus se razlikuje od ostalih članova familije po tome što dan provodi u jamamama u zemlji. Primerci u zatočeništvu su uglavnom opisni kao arborealni, dok su divlje jedinke generalno opisivane kao terestične vrste. Kao solitarna vrsta, ovi kuskusi se bore stojeći na zadnjim nogama dok se prednjim udaraju uz emitovanje šištanja i laveža. U zatočeništvu, kompatibilni parovi se mogu smestiti zajedno, ali može ponekad doći do borbi. U zatočeništvu mogu živeti 10-18 godina.

Prizemni kuskus je endemit Nove Gvineje i Aru ostrva i naseljava šume i žbuništa. Najčešće se nalaze na nadmorskim visinama između 500 i 1500 m, ali su viđani i na 200 m pa i 2600 m. Izbegavaju močvarne oblasti, delte i plavljene livade. Istrebljeni su sa dela prvobitnog areala preteranim lovom. 

Phalanger intercastellanus Thomas, 1895

Obični istočni kuskus se nalazi u Papui Novoj Gvineji. Do skoro je smatran konspecifičnim (ista vrsta) sa P. mimicus, a pre toga sa P. orientalis. 

Phalanger lullulae Thomas, 1896

Vudlarški kuskus je endemit Papue Nove Gvineje, odnosno ostrva Madau i Vudlark. Ugrožena je vrsta.

Phalanger matabiru Flannery & Boeadi, 1995

Plavooki kus-kus je endemit dva mala ostrva Ternate i Tidore, zapadno od ostrva Halmahera u North Maluku provinciji, Indonezija. Ranjiva vrsta.

Phalanger matanim Flannery, 1987

Telefol kuskus je verovatno izumrli kuskus nađen na Novoj Gvineji. Nazvani po Telefol etničkoj grupi. Žive u hrastovim šumama duž reke Nong u središtu papue Nove Gvineje, na nadmorskim visinama između 1500 i 2000 m. Nakon suše i požara 1997., ova šuma je uništena, a vrsta je verovatno izumrla. Klasifikuje se kao kritično ugrožena ili verovatno izumrla vrsta.

Phalanger mimicus Thomas, 1895

Obični južni kuskus, poznat i kao australijski kuskus, sivi kuskus, sivi falanger i to-ili, endemit je Australije (Kejp Jork), jug Nove Gvineje i verovatno Aru ostrva. Do skoro je smatran konspecifičnim sa P. intercastellanus, a pre toga sa P.orientalis.  

Phalanger orientalis (Pallas, 1766)

Obični severni kuskus, poznat i kao sivi kuskus, ima prirodno stanište na severu Nove Gvineje i susednim malim ostrvima, ali se sada nalaze i na Birmarkovom arhipelagu, jugoistočnoj i centralnoj Moluci, Solomonu i Timoru, gde se veruje da su introdukovani tokom praistorije.  Prethodno su smatrani konspecifičnim sa alopatričnim P.intercastellanus i P. mimicus.

zeleno-nativni, crveno-introdukovani

albino forma

Phalanger ornatus (Gray, 1860)

Ukrašeni kuskus ili molukaški kuskus je endemit Indonezije gde se nalazi na North Maluku ostrvima Halmahera, Bacan i Morotai, na nadmorskim visinama od nivoa mora do 1000 m. 

Phalanger rothschildi Thomas, 1898

Rotšildov kuskus ili kuskus ostrva Obi, endemit je ostrva Obi, Bisa i Obilatu u Obi Islands  Maluku provincije, Indonezija. 

Phalanger sericeus Thomas, 1907

Svileni kuskus se nalazi u Papui Novoj Gvineji. 

Phalanger vestitus (Milne-Edwards, 1877)

Steinov kuskus se takođe nalazi u papui Novoj Gvineji. 


Spilocuscus Gray, 1861 - pegavi kuskusi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:35

Spilocuscus je rod torbara u okviru familije Phalangeridae, koji sadrži sledeće vrste:

  • Spilocuscus kraemeri
  • Spilocuscus maculatus
  • Spilocuscus papuensis
  • Spilocuscus rufoniger
  • Spilocuscus wilsoni

Spilocuscus kraemeri (Schwartz, 1910)

Kuskus ostrva Admiralti ili pegavi kuskus ostrva Manus  je endemit Admiralti ostrva papue Nove Gvineje. najsitniji je član roda, a ženke imaju crne leđe dok mužjaci imaju crnkaste pege na beloj pozadini. Oba pola imaju crvenkaste glave. 

klasifikuju se kao skoro ugrožene zbog opadanja brojnosti jedinki i opadanja kvaliteta staništa. Njihov areal meri manje od 2,000 km2

Spilocuscus maculatus (E. Geoffroy, 1803)

Obični pegavi kuskus živi u Kejp Jork regionu, Australije, na Novoj Gvineji i susednim manjim ostrvima (Sulavesi, Solomonska ostrva).

Ovaj kuskus je veličine kućne mačke, težine između 1.5 do 6 kg, dužine tela 35 do 65 cm i repa 32 do 60 cm. Ima okruglu glavu, male skrivene uši, debelo krzno i prihvatan rep kao pomoć u penjanju. Boja očiju varira od žute i narndžaste do crvene sa prorezom poput zmije. Sve noge imju po pet prsta sa jakim, zakrivljenim kandžama, osim prvog prsta na svakom stopalu. Drugi i treći prst zadnjih nogu su delimično sindaktilni: pripojeni kožom do vrha ali razdvojeni u nivou kandži. Ove mnje kandže mogu služiti kao češlj kad se čiste. Prvi i drugi prst prednjih nogu su opozitni, pomažu u hvatanju za grane tokom penjanja. Donja strana šapa je gola i izbrazdana, što omogućava hvatanje drveća i hrane. Prvi prst zadnjih nogu je takođe opozitan. 

Ima debelo, vunasto krzno koje varira u boji u zavisnosti od starosti, pola i lokacije. Mužjaci obično imaju sivo/belo ili braon/belo krzno sa flekavim šarama na leđima a beli trbuh. Samo mužjci imaju pege. Ženke su obično bele ili sive i nisu pegave. Totalno bele jedinke mogu biti i mužjaci i ženke. Kao mladi prolaze kroz niz promena boje krzna pre nego što polno sazre sa oko godinu dana. Boja varira od crvenkaste, bele, teleće, braon, svetlosive i crne. Za razliku od nekih drugih kuskusa, obični pegavi kuskus nema leđnu prugu na krznu. 

Uvijen, prihvatan rep ima drugčije karkteristike. Gornji deo, bliže telu, pokriven je krznom, a donja polovina je pokrivena grubim čekinjma. 

Ovaj kuskus je povučena životinja, pa se retko viđa, posebno u severnoj Australiji. Noćni su, love i jedu tokom noći, tokom dna spavaju na platformi koju sami naprave na granama drveća. Takođe odmaraju i u šupljinma drveća, ispod šumskog korenja ili među kamenjem. Sporo se kreću i pomalo lenjo, ponekad se pomešaju sa lenjivcima, drugim posumima ili čak sa majmunima. Za razliku od svojih bliskih srodnika, oni se mogu u retkim prilikama hraniti i tokom dana.

Obično su solitarna bića, hrane se i gnezde sami. Interkcija sa drugima, posebno između suparničkih mužjaka, može biti agresivna i sukobna. Mužjak obeležava svoju teritoriju mirisnim žlezdama, emitujući prodoran miris mošusa sa svojih tela i ekskreta mmrisnih žlezda. Ostavljju pljuvačku na granama i grančicama. Ako naiđu na drugog mužjaka na svojoj teritoriji, počinju da laju, reže i šište  i stoje uspravno da brane svoju teritoriju. Agresivni su, mogu grebati, ujedati i udarati potencijalne predatore.

Pare se tokom cele godine i sa mnogo prtnera, udvarjući se n granama drveće. Trudnoć traje oko 13 dana,  u torbi mladi provode 6-7 meseci. U torbi imju 4 dojke, li najviše rđju tri mldunca po leglu, njčešće dva. Kuskusi žive oko 11 godina, a polno sazrevaju sa godinu dana.

Živi u kišnim šumama, mangrovoj, tvrdokorim i eukaliptusovim šumama ispod 1,200 metra nadmorske visine: za razliku od svojih sroodnika nije ograničen na kišne šume. Obzirom da žive u gustim šumskim staništima, retko se viđaju.

Hrani se lišćem fikusa, alstonije, slonea biljke, nektarom kao i plodovima fikusa, litokarpusa i dr. biljkama. Hrani se i cvetovima, sitnim životinjama, ponekad jajima. Prirodni neprijatelji su mu pitoni i neke ptice grabljivice.

Lovljeni su zbog mesa i krzn na Novoj Gvineji. Ljudi su ih introdukovlali na Salyer, Mussau i Novu Irsku. 

Common spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscusCommon spotted cuscus S. m. maculatus

Spilocuscus papuensis (Desmarest, 1822)

Waigeou kuskus ili Waigeou pegavi kuskus je endemit ostrva Waigeo u Indoneziji. Za razliku od svih ostalih članova roda, oba pola imaju belo krzno sa crnim pegama. Zbog male distribucije svrstavaju se kao ranjivi zbog gubitka staništa i lova.

Waigeo cuscus

Spilocuscus rufoniger (Zimara, 1937)

Crnopegi kuskus spada među najkrupnije članove familije, prevazilazi ga samo kuskus medved. Veoma je obojen: donji delovi su beličasti ili žućkasti, teme i udovi su crvenkasti, leđa su im crna. Nalaze se u šumama na nadmorskim visinama do 1200 m na severu Nove Gvineje. Ugroženi su lovom i gubitkom stništa, a već su nestali sa većeg del svog areala. Svrstavaju se u kritično ugrožene vrste.

Black-spotted cuscus, captive

Spilocuscus wilsoni Helgen & Flannery, 2004

Plavooki pegavi kuskus ili Biak pegavi kuskus je endemit ostrva Biak i Supiori u zalivu Cenderawasih Bay u Zapadnoj Papui. Veoma je retk životinja zahvaljujući lovu i gubitku staništa, pa se klsifikuje kao kritično ugrožena vrsta. Za razliku od drugih člnova roda, ova relativno sitna vrsta ima bledo plave oči.

 

 


Powered by blog.rs