Enciklopedija sisara

Trichosurus (Lesson, 1828) - kitnjorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 12:48

Četkorepi posumi su članovi roda Trichosurus, roda torbara u okviru familije Phalangeridae. 

Trichosurus arnhemensis Collett, 1897

Severni četkorepi oposum naseljava severnu Australiju.

Krzno mu je sive boje, trbuh beo, a koža roze. Može rasti do 55 cm, ne uključujući rep. Za razliku od svojih srodnika i uprkos imenu, ovaj posum nema kitnjast rep. 

Pare se tokom čitave godine, bremenitost traje 17-18 dana, a mladi ostaju u torbi 4-5 meseci. Mogu živeti do 15 godina.

Hrani se nizom biljnog materijala, uključujući lišće, plodove, cveće i semenje.

Dobro su prilagođeni na seoska i gradska naselja, a u velikom broju se smatraju štetočinama. Kao i drugi posumi, veoma tolerišu ljude i mogu se hraniti iz ruke, mada su njihove kandže veoma oštre i mogu prouzrokovati infekciju ili bolest kod čoveka ako dođe do ogrebotina. Spadaju u tradicionalnu ishranu nekih australijskih urođenika.

File:Northern brushtail possum hand fed.jpgFile:Northen brushtail possum eating an apple.jpg

Trichosurus caninus (Ogilby, 1836)

Kratkouhi posum je endemit istočne Australije. Najbliži srodnik mu je planinski četkorepi posum, pa je nekad tako i klasifikovan. U divljini mogu živeti i do 17 godina. Imaju stabilne teritorije i ulažu dosta energije u podizanju potomstva.

Trichosurus cunninghami Lindenmayer, Dubach and Viggers, 2002

Planinski četkorepi posum ili južni bobak, je noćni, semi-arborealni torbar koji naseljava jugoistočnu Australiju. Nije opisivan kao posebna vrsta sve do 2002. Do tada je je smatran kospecifičnim sa prethodnom vrstom. 

T. cunninghami,kao i njegov srodnik kratkouhi posum, T. caninus, naseljvaju vlažne sklerofilne šume jugoistočne Australije. Stanovnici su nadmorskih visina viših od 300m. Bobak je torbar srednje veličine (2.5–4.5 kg).

Zahtevi za staništem i ishranom oba posuma su više specijalizovani nego kod njihovog bliskog srodnika, običnog četkorepog posuma, T. vulpecula. Zbog toga, obični četkorepi posum naseljava veći opseg staništa od bobaka. Bobak nije primećen u urbanim sredinama. Bobak je prilagođen stabilni šumskim sredinama.

Tokom dana se odmaraju u šupljinama drveća (ponekad u gustoj stelji) a noću idu u potragu. U planinskim sredinama su uglavnom zavisni od vrsta akacija. Međutim, u nizijama nisu posebno vezani ni za jedn tip vegetacije; hrane se i eukaliptusom i čajnim drvetom. Hrane se i na šumskom tlu, prizemnim biljkma , ali i gljivama.

Pokazuje mali polni dimorfizam. Pare se tokom jeseni (mart-jun). Mladi izlaze iz torbe nkon 7 meseci, a ztim ih majka nosi na leđima. I mužjaci i ženke se prvi put pare nakon druge godine života. Sistem parenja je varijbilan; neke populacije su poligamne, a neke monogamne.

Verovatno su najdugovečniji torbari.

Trichosurus johnstonii (Ramsay, 1888)

Koperov četkorepi posum se nalazi u Kvinslendu, severoistoku Australije. Naseljava ekosisteme kišnih šuma, živeći u krošnjama. Iako imaju ograničenu distribuciju, lokalno su prilično brojni. Ova populacija se često smatra podvrstom T. vulpecula.

File:Coppery Brushtail Possum (3625102158).jpg

Trichosurus vulpecula (Kerr, 1792)

Obični kitnjorepi posum je noćni, semi-arborealni torbar i najkrupniji posum. Naseljava Australiju. Postoji nekoliko podvrsta:

T. v. vulpecula
T. v. arnhemensis
T. v. eburacensis
T. v. johnsoni
T. v. fuliginosus

Imaju velike i špicaste uši. Rep je kitnjast, prilagođen za hvatanje grana, prihvatan na kraju i sa bezdlkim ventralnim delom. Kao i ostali, čisti se trećim i četvrtim prstom koji su srasli. Krzno im je debelo i vunasto, a varira u boji zavisno od podvrste. Boja krzna može biti srebrno siva, mrka, crna, crvena ili krem. Ventralni delovi su obično svetliji, a rep je obično braon ili crn. Njuška je obeležena tamnim flekama. Dužina tela iznosi 32–58 cm, repa 24–40 cm. Težine su 1.2-4.5 kg. Mužjaci su krupniji. Krzno mužjaka je i crvenkastije na ramenskom pojasu. kao i kod većine torbara, torba ženki se otvara napred. Na grudima imaju mirisne žlezde koje ispuštaju crvenkasti sekret koji boji krzno oko njih. Ovim sekretom i obeležavaju teritoriju. 

Ovaj posum je verovatno najrasprostranjeniji sisar Australije. Nalazi se u istočnim i severnim delovima kontineneta, kao i u nekim zapadnim regionima, Tasmaniji i nizu prioblnih ostrva, kao što su Ostrvo Kengur i Barrow Island. Rašireni su i na Novom Zelendu od njihove introdukcije  1840. Nalaze se u nizu staništa, kao što su šume, polusušne oblasti čak i kultivisane i urbane sredine. Najviše ih ima u šumskim staništima. Na Novom Zelandu favorizuju blizinu poljoprivrednih pšnjaka. U južnim bukovim šumama i plantažma borava su ređi. Sve u svemu, gušće su nastanjeni na Novom Zelandu nego u Australiji, verovatno zato što su u Australiji šume eukaliptusa više fragmentirane i ima više predatora. Ugrožavaju ih ljudi, tigraste kvole, psi, lisice, mačke, goani, zmije i neke sove. Na Novom Zelandu ih ugrožavaju samo ljudi i mačke. 

Može da se prilagodi brojnim vrstama vegetacije. Preferirju lišće eukaliptusa, ali jedu i cveće, izdanke, plodove i semenje. Mogu konzumirati i životinjsku materiju ko što su insekti, ptičja jaja i sitni kičmenjaci, npr pacovi. Mogu jesti tri ili četiri rzličite biljne vrste tokom potrage za hranom, za razliku od nekih drugih arborealnih torbara, kao što su koala i veliki letač, koji se fokusiraju na jednu vrstu. 

Uglavnom su solitarni, a pojedinci se drže na distanci mirisnim oznakama (uriniranje) i voklizacijom. Prave svoja gnezda u prirodnim šupljinama kao što su pukotine drveće i pećine, li koriste i prostore u krovovima kuća. Ako ponekad ponekad dele gnezdo, ipk spvju u odvojenim gnezdima. Međusobno, a i sa drugim životinjam se takmiče za gnezdilište i to doprinosi njihovoj smrtnosti. Obično nisu agresivni jedni prema drugima, obično samo zure jedno u drugo sa uspravljenim ušima. Oglašavaju se cvokotnjem, groktanjem, drečanjem, pištanjem i i krkljanjem.  

Mogu se pariti u bilo koje doba godine, al njčešće u proleće, od septemra do novembra, i tokom jeseni, od marta do maja. Parenje je promiskuitetno i nasumično; neki mužjaci dobiju nekoliko mladih u sezoni, dok druga polovina ne dobije nijedno. Bremenitost traje 16-18 dana, a rađa se smo jedno mladunče. Ono ostaje u torbi 4-5 meseci. Nakon tog ili ostaje u gnezdu ili se drži z leđe majke do semog ili devetog meseca. Ženke polno sazrevaju sa godinu dan, a mužjaci sa dve godine. Mlade ženke imaju veću stopu preživljavanja, obzirom d osnivaju svoju teritoriju u blizini majke, dok mužjaci putuju dalje u potrazi z novim gnezdom, gde nailaze na unapred utvrđene teritorije iz kojih mogu biti nasilno izbačeni. Može doći do takmičenja majke i kćerke z primarno gnezdo. U šumama gde ima mlo pogodnih mesta za gnežđenje, više se rađaju mužjaci. U divljini mogu živeti do 13 godina.

U nekim oblastima ih smatraju štetočinama. U Australiji je njihovo krzno veom cenjeno i zbog toga su se lovili. Sada su zaštićeni u kontinentalnim državama, a delimično su zaštićeni u Tasmaniji gde postoji godišnja sezona lova. Ipak dozvoljeno je njihovo zarobljavanje ako se nađu u kući, ali moraju biti pušteni nkon 24 sata. Na Novom Zelandu nema ograničenja lova, mada imaju veliku brojnost iako se godišnje ubije na hiljade. Pored toga, oni su na Novom Zelandu domaćini veoma zarazne tuberkoloze goveda. Tamo u mnogim oblastima, postoji i kontrola brojnosti ovog posuma bacanjem u vazduh visoko toksičnog 1080 (sodium monofluoroacetate), protkanog u mamcu.

Common brushtail possum on tree trunkT. v. arnhemensis  Common brushtail possum on tree trunkT. v. johnsoni

Common brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkT. v. vulpecula

T.v. fuliginosa

Common brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunkCommon brushtail possum on tree trunk   

 



 

 


Wyulda Alexander, 1918 - Wyulda squamicaudata Alexander, 1918 - ljusporepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:27

Ljusporepi posum ili ilangnalia se nalazi na severozapadu Australije. Ograničen je na Kimberli region u Zapadnoj Australiji. Jedini je član roda, pa je ponegde poznat po svom rodu - Viulda. 

Wyulda je rod familije Phalangeridae. To je solitarno, noćno biće koje se hrani lišćem, cvetovima i plodovima. 

 

Kao što ime ukazuje, njegova uočljiva karakteristika je bezdlaki, ljuspasti rep.

Imaju ograničen domet, a nalaze se u priobalnim regionima sa velikom količinom padavina. Osim Kimberli regiona, nastanjuju Bigge Island i Boongaree Island. Preferiraju peščarske šume gde traže sklonište u kamenim gomilma i pukotinama i hrane se na drveću.

Scaly-tailed possum on branch Scaly-tailed possum on branch


Tarsipedidae Gervais & Verreaux, 1842 - Tarsipes Gervais & Verreaux, 1842 - Tarsipes rostratus Gervais & Verreaux, 1842 - medni posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:05

Medni posum je jedini član roda Tarsipes i familije Tarsipedidae. Nema bliske srodnike. Smatra se da je jedina preživela vrsta davno izumrle grupe torbara. Iako je ograničen na mali region na jugozapadu Zapadne Australije, lokalno su česte životinje i ne izgleda da su ugrožene dokle god njihovo stanište u vresištima, žbuništima i šumama ostaje netaknuto i raznovrsno. 

Medni posum je mali torbar težine samo 7-11 g kod mužjaka, a 8-16 g kod ženki ' oko pola težine miša. Dužina tela varira od 6.5 do 9 cm. Žive 1-2 godine.  Njihova domaća imena su tait i noolbenger.

Jedan je od retkih potpuno nektarivornih sisara; imju dugu, šiljatu njušku i dug jezik sa četkastim vrhom koji prikuplja polen i nektar, kao ptice mednica i kolibri. Imaju manje zuba, a i sitnije nego što je tipično za torbare.

Cvetna raznovrsnost je posebno važna za ove posume, jer ne mogu preživeti bez celogodišnjeg snabdevanja nektarom, a za razliku od ptica nektarašica, oni ne mogu lako prelaziti velike razdaljine u potrazi za svežim zalihama. Radio praćenje je pokazalo da su mužjaci mobilniji i da prđu do 0.5 km, a koriste oblasto u proseku oko 0.8 hektara. Sva stopala su prilagođena za hvatanje, omogućvajući im brzo kretanje po drveću. Mogu koristiti i rep (koji je duži od tela) za prihvatanje.

Uglavnom su noćni, ali mogu se hraniti i tokom dana po hladnijem vremenu. Dan provode spavajući u pogodnom skloništu: pukotine u kamenju, u drveću, ili napuštenim ptičjim gnezdima. Kad nema dovoljno hrane ili po hladnom vremenu, postaju torporni (tromi) i tako čuvaju energiju.  

Parenje zavisi od raspoloživosti nektara i može se odvijati u bilo koje doba godine. Ženke su promiskuitetne, pare se sa velikim brojem mužjaka. Kompeticija je dovela do toga da mužjaci ovog posum imaju najveće testise od svih sisara, u odnosu na veličinu tela. Bremenitost traje 28 dana, a rađaju 2-4 mladunca. Na rođenju su najsitniji mladunci sisara, teže 0.005 g.Razvoj u torbi traje 60 dana, zatim borave u gnezdu dok majka traži hranu, a za nekoliko dn počinju da se drže z majčina leđa i putuju s njom. Sa 11 nedelja se odvikavaju od majke i uskoro počinju da grade svoj dom. 

Žive u malim grupama; ne više od 10 jedinki. Tokom sezone parenja ženke brane svoje mlade od mužjaka.

Honey possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plantHoney possum climbing on plant



Petauridae C.L. Bonaparte, 1838 - torbarske leteće veverice

Diprotodontia — Autor sisari @ 18:15

Familiju Petauridae čini 11 posuma srednje veličine: četiri prugasta posuma, šest "zglobno krilatih" letača u okviru roda Petaurus, a Gymnobelideus leadbeateri ima samo vestiglnu leteću membranu. Većina letača živi u Australiji, većina prugastih posuma živi u Novoj Gvineji, a neke vrste žive sa obe strane moreuza Tores. 

Svi članovi familije imaju facijalne šare, dobro definisanu leđnu prugu, velike donje prednje sekutiće. Uprkos svom karakterističnom izgledu, petauridi su blisko srodni prstenorepim posumima  (familija Pseudocheiridae) i grupišu se sa njima u nadfamiliju Petauroidea. 

Letači su svaštojedi, specijalizirani za sok drveta i nektar, ali imaju i širok spektar dopunske ishrane. Izgleda da su letači evoluirali u otvorenim šumama Australije - leteće membrane su adaptacija koja pomaže u mobilnosti kada su šumske krošnje nepotpune tj. isprekidane, ali su od male koristi u tropskim šumama. Njihova sličnost sa nesrodnim letećim vevericama, primer je конвергентне еволуције

Prugasti posumi (trioci) su verovatno evoluirali u Novoj Gvineji. Svi članovi ovog roda su insektivori i imaju specijalizovane strukture za hvatanje insekata: peta - kao struktura na zglobu kojom se lociraju larve insekata, kao i izduženi četvrti prst kojim larve izvlači iz legla. 

Familija uključuje tri roda:

  • Dactylopsila
  • Gymnobelideus 
  • Petaurus


 


Dactylopsila - prugasti posumi (trioci)

Diprotodontia — Autor sisari @ 19:03

Dactylopsila je rod torbara u okviru familije Patauridae. Sadrži sledeće vrste: 

  • Dactylopsila megalura
  • Dactylopsila palpator
  • Dactylopsila tatei
  • Dactylopsila trivirgata

Dactylopsila trivirgata Gray, 1858

Prugasti posum živi u kišnim šumama i eukaliptusovim šumama duž istočne obale poluostrva Kejp Jork, najjužnije u Kvinslendu, mada su najbrojniji u Novoj Gvineji. U Australiji su retke životinje. 

Crne je boje sa tri bele pruge koje se pružaju od glave do repa, a na glavi formiraju 'Y' oblik. Blisko su srodni šećernom letaču, a i sličnog su izgleda.

Solitarni su, uglavnom noćni, arborealni i grade gnezda na granama drveća. Telo im je dugo oko 263 mm, rep 325 mm, a teže u proseku 423 g. Rep im je prihvatljiv. Četvrti prst im je izdužen a koristi se za uzimanje buba i gusenica iz kore drveta, što ih čini "sisarskim detlićima". Hrane se i lišćem, plodovima i sitnim kičmenjacima. Njihova glavna hrana su larve insekata koje se nalaze u trulim granama koje probadaju izduženim prstom, a otvorenu koru rascepljuju svojim sekutićima. Detektuju larve brzim lupkanjem duž grana prstima prednjih šapa. Četvrti prst ima neobičan kukasti nokat koji se koristi za izvlačenje insekata iz pukotina.

Emituju veoma snažan neprijatan miris. Bučni su i reže. Tokom dana spavaju sklupčani na grani drveta.

Ženke u torbi imaju dve dojke, a rađaju do dvoje mladih.

Najlakše se nalaze po zvuku žvakanja i pijenja. Inače se malo zna o ovim vrstama torbara.

Dactylopsila megalura Rothschild & Dollman, 1932

Repati triok se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji. Stanište su mu suptropske ili tropske šume.

Dactylopsila palpator Milne-Edwards, 1888

Dugoprsti triok se nalazi u Zapadnoj Papui i Papui Novoj Gvineji.

Dactylopsila tatei Laurie, 1952

Tejtov triok poznat i kao prugasti posum ostrva Ferguson je ugrožena vrsta, endemit Papue Nove Gvineje. Stanište su mu suptropske ili tropske šume.

 

 


Gymnobelideus - Gymnobelideus leadbeateri McCoy, 1867 - lidbiterov posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 17:12

Lidbiterov posum je ugrožena vrsta posuma ograničenih na male predele preostalih starih šuma "planinskog pepela" (tasmanijskog ili australijskog hrasta Eucalyptus regnans) u centralnim visoravnima Viktorije (Australija), severoistočno od Melburna. To je primitivni, reliktan, neleteći petaurid, kao i jedina vrsta roda Gymnobelideus, predstavnik predačkih vrsta. Nekada je bio čest u malim obastima koje je naseljavao. Njihov zahtev za celogodišnjom izvorom hrane i dnevnim skloništem u rupama drveća, ograničava ih na vlažne sklerofilne šume mešovite starosti, sa gustim nižim krošnjama akacija. Dostupnost odgovarajućeg staništa je od ključne važnosti: šume ne trebaju biti ni previše stare ni previše mlade ( drveće treba biti šuplje).

Retko se viđaju, obzirom da su noćne životinje, brzo se kreću i okupiraju gornje spratove nekih najvisočijeg šumskog drveća na svetu. Prosečna dužina tela iznosi 33 cm, uključujući rep. Teže između 100- 170 grama. Žive u malim porodičnim kolonijama sa do 12 članova, uključujući jedan monogaman par. Parenje se odvija samo jednom godišnje, a u svakoj koloniji se rađa maksimalno 2 mladunca. Svi članovi spavaju zajedno u gnezdu načinjenom od iseckane kore u šupljini drveta, bilo gde na visini od 6-30 m iznad zemlje i obično u centru teritorije koja meri oko 3 hktara, koju aktivno brane. Društvo ovog posuma je matrijarhalnoČ svaka grupa ima dominantnu ženku koja je aktivnija u rasterivanju uljeza. Druge mlade ženke se odvikavaju od mjke pre polne zrelosti. Ženke su po prirodi gresivnije, često se upuštju u borbe, čak i sa svojim ćerkama. Zbog čestog sukobljavanja, mlade ženke su prinuđene da ranije nauste zajednicu od svoje braće. Zbog toga je i odnos mužjaka i ženki veoma visok (3:1).

Samostalni posumi imju poteškoće u preživljavanju: kada napuste svoju porodicu, sa otprilike 15 meseci, pridružuju se drugoj koloniji kao prekobrojan član ili se okupljju u osnovne grupe dok čekaju priliku da pronađu partnera.

U sumrak izlze iz gnezda i tragaju pod krošnjama, često praveći skokove sa drveta na drvo (zahtevaju kontinuiranu krošnju za kretanje). Ishrana im je omnivorna: hrane se nizom bagremovih sokova i izlučevina, kao i visokim procentom artropoda (insekti, pauci) koje nalaze u šupljim korama eukaliptusa. Biljne izlučevine čine 80% unete nergij, ali proteini artropoda su neophodni za uspešnu reprodukciju.

Rađaju se početkom zime (maj-jun) ili krjem leta (oktobar-novembar). Mladi (jedno ili dva) ostaju u torbi 80-90 dana. Mlade posebno ugrožavaju sove.  

Nalaze se u tri tipa staništa: oblasti vlažnih sklerofilnih šuma sa dominacijom "planinskog pepela" (Eucaliptus regnans), Eucalyptus nitens ("svetla guma") i alpski pepeo (Eucalyptus delegatensis) sa gustim nižim spratovima akacija; nizijske močvare u Jelingbo rezervatu; subalpske šume. 

Ugrožava ih gubitak staništa zbog seče šuma.Zakonom su zaštićeni, a i razmnožavaju ih u rezervatima. verovalo se da su izumrli nakon velikih požara 1939.

Leadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possumLeadbeater's possum


Petaurus Shaw, 1791 - leteće veverice

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:41

Rod Petaurus sadrži leteće falangere, membranozne letače ili leteće veverice, grupu arborealnih torbara. Prisutni su u Australiji ili Novoj Gvineji. 

Leteći falangeri su tipično noćne, sitne životinje sa naborima opuštene kože (kožna duplikatura) koja se pruža između ekstremiteta i koja služi za prelete između drveća. Sposobni su da prelete razdaljinu preko 140 m. Osim karaktrističnih kožnih nabora, imaju krupne oči, kratko istureno lice i dug širok rep koji se koristi kao kormilo pri preletanju. 

Na svakoj nozi imaju po pet prstiju, svaki sa kandžom, osim palca na zadnjim nogama. na zadnjim nogama, drugi i treći prst su delimično sindaktilni (srasli), formirjući češalj za čišćenje. Najupečatljivija odlika im je patagijum ili membrana, koja se pruža od petog prsta prednjih do prvog prsta zadnjih nogu. kada su noge ispružene, ova membrana omogućava preletanje znatnih razdaljina. 

Svi su omnivori, a hrane se sokom drvet, smolom, nektarom, polenom i insektima kao i mednom rosom. Većina vrsta je solitarna. 

Petaurus abidi Ziegler, 1981

Severni letač ili severna torbarska veverica je endemit Papue Nove Gvineje. nalaze se u primarnim, brdsko-planinskim tropskim vlažnim šumama. Nastanjuju i ruralne vrtove u blizini šuma. Kritično je ugrožena vrsta, jer zauzimaju teritoriju manju od 100 km2, sve jedinke se nalaze u jednoj oblasti, a i opada kvalitet njihovog staništ zbog krčenja šuma i naseljavanja ljudi. Suočavaju se i sa istrebljenjem putem lova.

Težina tela meri 228-332 grama. Krzno im je svilenkasto, sivo na gornjoj polovini tela, bleđe na donjoj polovini, a ima i karakteristične pruge familije Petauridae.

Petaurus australis Shaw, 1791

Žutotrbuha torbarska veverica živi u šumama eukaliptusa istočne Australije, dopirući od severnog Kvinslenda do Viktorije. Nalaze se na nadmorskim visinama preko 700 m.

Veličine je zeca. teže oko 700 grama. Telo je dužine oko 30 cm, a rep do 48 cm. Mužjaci su krupniji. Krzno je na leđima sivobraon, a na trbuhu krem do narandžasto ili žuto. 

Postoje dve podvrste:

  • P. a. australis na jugu (lokalno česta)
  • P. a. reginae na severu Kvinslenda (retka ili ugrožena sečom šuma)

Najkrupnija je vrsta roda, a može preleteti i do 150 m. Po izgledu je slična mahagoni torbarskoj veverici, mada je malo krupnija.

Gregarne su (društvene), a dan provode u rupama drveća obloženim lišćem, koje obično dele sa drugim člnovima iste vrste. Mogu se čuti i do 500 m udaljenosti. 

Na jugu se pare u proleće,  ali u Kvinslendu tokom cele godine. Polno sazrevaju sa dve godine. Monogamni su. Dok su mladi u gnezdu, oba roditelja se brinu o njima. Žive oko 6 godina.

Yellow-bellied glider in hollow of a treeYellow-bellied glider in hollow of a treeYellow-bellied glider in hollow of a tree

Petaurus biacensis Ulmer, 1940

Biak torbarska veverica je endemit ostrva Biak, Supiori i Owi, u zapadnom regioni provincije Papua, Indonezija.

Telo meri 130-150 mm, a težina 80-100 grama.

Petaurus breviceps Waterhouse, 1839

Šećerna torbarska veverica ili mala torbarska veverica, ime je dobila po šećernoj nektarskoj ishrani. 

Ima prirodno stanište na istoku i severu Australije i raznim ostrvima u regionu, a introdukovane su i na Tasmaniju. Mogu se naći u bilo kojoj šumi sa pogodnom hranom, ali su najčešće u šumama eukaliptusa.

Telo meri 16-21 cm, rep 16-21 cm. Teže od 100-160 grama. Mužjaci su krupniji. Krzno je obično plavkasto sivo, kod nekih žuto, mrko ili albino (redak slučaj).  Crne pruge pružaju se od nosa do sredine leđa. Trbuh, grlo i grudi su krem boje.U divljini živ do 9 godina, a u zatočništvu obično do 12, maksimalna dužina u zoo vrtu bila je 17,8 godina.

Tokom zimske sezone, suše ili kišnih noći, smanjuju svoju aktivnost, tj. nastupa stanje torpora koji traje 2 do 23 sata dnevno. 

Oni su oportunisti i mogu biti i karnivori (love uglavnom guštere i sitne ptice), a jedu dosta hrane koja im je dostupna, kao što je nektar, seme akacije, polen, gljive i domaće voće.

Doba polne zrelosti varira. Mužjaci sazrevaju, sa 4-12 meseci, a ženke sa 8-12 meseci. U divljini se pare jednom ili dva puta godišnje, zavisno od klimatskih i stnišnih uslova, a više puta u zatočeništvu. Češće rađaju dva mladunca nego jedno. Bremenitost traje 15-17 dana. Mladi ostaju u torbi 60-70 dana. Žnka može postati ponovo bremenita dok su mladi još u torbi. Torbu npuštaju,  da ne razviju krzno. postaju nezavisni od majke sa dva meseca, a sa 4 meseca postaju potpuno osamostaljeni.

Vrlo su društvene životinje, žive u porodičnim grupma ili kolonijama koje broje do 7 odraslih, kao i mladih iz tekuće sezone koji odlaze čim su u stanju da dele gnezdo i brane teritoriju. oni se uključuju u društveno čišćenje, što im omogućava bolje zdrvlje i higijenu. Dominantni mužjak obeležava teritoriju i članove grupe pljuvačkom i feromonima (mirisom) koji proizvode posebne žlzde na grudima i čelu (kod mužjaka se vidi bezdlaki beleg). Uljezi koji nemaju odgovarajući miris se nasilno izbcuju iz kolonije. Svaka kolonija brni tritoriju od oko 2,5 hektara. 

Širom sveta su populrni kao gzotični kućni ljubimci. Spadaju u najčešće ilegalno prodavane životinje.Dozvoljeno je njihovo drznje u nekim australijskim državama. Populrni su u SAD-u, gde ih razmnožavaju u velikom broju, mada u nekim državma nije dozvoljeno njihovo gajenje. 

       P. b. breviceps        P. b. longicaudatus        P. b. ariel        P. b. papuanus        P. b. tafa        P. b. flavidus       P. b. biacensis

Mada P. b. tafa se smatra sinonimom P. breviceps, P. b. flavidus sinonimom P. b. papuanus, a P. b. biacensis se smatra sinonimom P. biacensis. 

Sugar glider with young attached to back Sugar glider with young attached to backSugar glider with young attached to backSugar glider with young attached to backSugar glider with young attached to backSugar glider with young attached to back

Petaurus gracilis (de Vis, 1883)

Mahagoni leteća veverica je ugrožena vrsta ograničena na mali region na obalama Kvinslenda.Naseljvaju otvorene šume sa mnogo različitog cvetjućeg drveća koje im omogućava ishrnu tokom cele godine. 

Po izgledu je veoma slična ostalim vrstama. Telo meri 26 cm, rep 34-40 cm, a teži oko 400 grama. Trbuh im je mahagoni braon boje, slično i patagijum. Postoji polni dimorfizam; mužjaci su krupniji, a ženke imaju duže repove u odnosu na telo. 

Sezona prenja je duga, traje od aprila do oktobra. Leglo broji jedno ili dvoje mladih, a obično rađaju jednom godišnj, dvaput ako izgube prvo leglo pre izlaska iz torbe. Polno sazrevaju sa 12-18 meseci. Žive 5-6 godina. 

Svaki par odraslih deli gnezdo sa svojim potomstvom iz prethodne sezone. Gnezdo se obležava i brani od drugih jedinki. Teritorija jednog para zauzima u proseku 23 hektara.
Love ih pitoni, sove, a u nekim slučajevima i feralne mačke.
Postali su ugroženi zbog gubitka staništa, oko 80% stništa je uništeno zbog podizanja plantaža šećerne trske, borova i banana, ili zbog gajenja stoke.
Mahogany glider in a rescue centreMahogany glider in a rescue centreMahogany glider in a rescue centre
Petaurus norfolcensis (Kerr, 1792)

Vrsta zauzima predeo od granice Južne Australije sa Viktorijom duž jugoistočne Australije do severnog Kvinslenda. Torbarska leteća veverica u jugoistočnoj Australiji živu u suvim sklerofilnim šumama. U Kvinslendu nseljava vlažnije eukaliptusove šume. Žive u grupama koj čin jedan mužjak, dve ženke i mladunci.

Telo im je dugo 18-23 cm, a rep 22-33 cm. Teže oko 230 grama. Leđa su im plavkasto ili braonkasto siva, a trbuh beo. Mogu preleteti do 50 m, a rep im služi kao kormilo, odnosno usmerava ih u pravcu u kom žele da se kreću. 

Sezona razmnožavanja traje od juna do januara. jedno ili dvoje mladih ostaje u torbi tri meseca. Potpuno su nezavisni sa 10 meseci. Žive 4-6 godina. Love ih psi, mačke, lisice i sove.

Squirrel glider portraitSquirrel glider portraitSquirrel glider portraitSquirrel glider portraitSquirrel glider portrait

 

 

 

 


 


Pseudocheiridae Winge, 1893 - prstenorepi posumi

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:51

Pseudocheiridae je familija arborealnih torbara koja uključuje 17 vrsta prstenorepih posuma i bliskih srodnika. Nalaze se u šumskim i žbunastim regionima Australije i Nove Gvineje. 

Fizički, veoma su slični patuljastim posumima, ali su krupniji. Relativno su sitne životinje, najkrupnija je veličine mačke, a težine su između 200 grama i 2 kg. Prednje šape prilagođene su hvatanju, azadnja stopala imaju opozitni palac. rep ima sposobnost prihvatanja. Noćna su bić, sa krupnim očima. 

Sve vrste se skoro u celosti hrane lišćem. Kao i zečevi, oni su koprofagni, tj. hrana dvaput prolazi kroz digestivni sistem.  


Većina je solitrna, mada nekoliko vrsta živi u malim grupama, a uglavnom su povučene i pritjene životinje, što otežava njihovo proučavanje. Bremenitost traje do 50 dana, mada varira zavisno od vrste.

Klasifikuju se na 3 podfamilije i 6 rodova:

  • Podfamilija Hemibelideinae
    • rod Hemiblideus
    • rod Petauroides 
  • podfamilija Pseudocheirinae
    • rod Petropseudes
    • rod Pseudocheirus
    • rod Pseudochirulus
  • podfamilija Pseudochiropinae
    • rod Pseudochirops

Hemibelideus Collett 1884 - Hemibelideus lemuroides {Collett, 1884} - lemuroliki prstenorepi posum

Diprotodontia — Autor sisari @ 16:18

Lemuroliki prstenasti posum se nalazi u maloj oblasti na severu Kvinslend. Naseljavaju hladne, vlažne primarne šume, preferirjući unutrašnjost od ivica šuma i to gnezdeći se na višim spratovima visokog drveća. 

Bliže je srodan velikoj torbarskoj veverici (Petauroides volans) nego ostalim prstenorepim posumima.

U poređenju s ostalim prstenorepim posumima, ima čupaviji rep, a od velike torbarske veverice se razlikuje po nedostatku leteće membrane i mnogo sitnijim, manje dlakavim ušima. Društveni su; grupu čini odrasli par i jedno mladunče, a može se videti čitava skupina do 8 jedinki kako se hrani na jednom drvetu.  Nalaze se u dve kolorne forme: češća je čokoladno braon forma, a retka je bela forma koja je vidjena u Deintri prašumi i to poslednji put 2005. godine. 

Telo meri 31-52 cm, rep 33-73 cm, a težina 800-1200 grama. Mogu preskakati 2-3 metra među granama. 

Razmnožvnje traje od avgusta do novembra, a rađa se samo jedno mladunče koje ostaje u torbi 6-7 nedelj. Po napuštanju torbe, hvata se za majčina leđa narednih 6 meseci. Sa devet meseci potpuno su nezavisni. 

Vrsta je skoro ugrožena.

Lemuroid ringtail possum, close up Lemuroid ringtail possum, close upLemuroid ringtail possum, close upLemuroid ringtail possum, close up

 


Petauroides Thomas, 1888 - Petauroides volans (Kerr, 1792) - velika torbarska veverica

Diprotodontia — Autor sisari @ 15:31

Velika torbarska veverica je mali leteći torbar koji se nalazi u Australiji. Nije blisko srodan grupi Petaurus, već lemurolikim prstenorepim posumima s kojima spada u podfamiliju Hemibelideinae. 

Noćna je i solitarna životinja koja se skoro isključivo hrani lišćem i cvetnim pupoljcima eukaliptusa, posebno vrstama Eucalyptus radiata, Eucalyptus viminalis i Eucalyptus acmenoides. Nalazi se u dve forme: garavo braon formi i sivo beloj formi.

Dužina tela meri 39 do 43 cm, a ženke su krupnije od mužjaka. Telo je pokriveno krznom koje uvećava njihovu telesnu veličinu. Boja krzna je različita čak i u okviru iste populacije, od bele do braon i ugljaste. Težina tela varira klinalno od oko 1600 grama na jugu viktorije do oko 600 grama na severu Kvinslenda. Rep je dug i čupav, dužine 44 do 53 cm.Glava je kratka sa šiljatom njuškom i velikim ušima sa dugim krznom. Sa bokova tela nalaze se membrane koje se pružaju od lakta do skočnog zgloba, što im omogućava let među drvećem. Šape imaju jako zakrivljene kandže. 

Regulacija temperature obavlja se lizanjem ekstremiteta i trbušne površine tela, a direktno isparavanje je glavni metod hlađenja. Mogu koristiti svoje leteće membrane za sprečavanje gubitka toplote povećavanjem izolacionog sloja kože. 

Naseljavaju šume eukaliptusa u južnom Kvinslendu, istočnoj Australiji, jugoistoku Novog Južnog Velsa i planinske šume centralnih visoravni Viktorije. 

Perepoznate su dve podvrste:

  • Petauroides volans volans – umerena i suprtopska oblast Viktorije, NJV i Kvinslenda
  • Petauroides volans minor – tropska oblast Kvinslenda

Noć provode u potrazi za hranom u najvišim delovima šumske krošnje. Dan provode u pukotinama drveća. Svaka životinja u okviru svoje teritorije koristi do 20 različitih gnezda obloženih lišćem i delovima kore. Površina teritorije mužjaka meri od 1-4 ha, a ženke 1-3 ha. 

način letenja je jedinstven među torbarima. Prednje noge su tako opružene da se laktovi nalaze ispod brade, tako da u letu imaju trouglast izgled.

Ne oglašavaju se bučnim glasovima, a verovatno komuniciraju putem mirisnih obeležja. Van sezone parenja retko se sreću.

Zbog noćne aktivnosti, glavni predator ovih bića je moćna sova (Ninox strenua). Drugi predatori su feralne mačke. 

Pare se od februara do maja, a rađaju od aprila do juna. Torba sadrži dve dojke, ali se rađa samo jedno mladunče godišnje. Mladunče napušta torbu sa 4 meseca, a zatim ga majka nosi na leđima do sedmog meseca života. Mladunče je nezavisno sa 9 meseci, a polno sazreva između 18. meseca i druge godine. Žive do 15 godina.

 

 

 

 


Powered by blog.rs